Слатки нови стил
 |
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Слатки нови стил (итал. Dolce Stil Novo или stilnovismo), је име дато најважнијем књижевном покрету у Италији XIII века. На њега је утицала сицилијанска школа. Главна тема је Љубав (Amore), Племенитост (Gentilezza). Први који је стил назвао именом Dolce Stil Novo био је Данте Алигијери, у XXIV певању Чистилишта, где среће песника из XIII века који му говори да су он и Гвидо Кавалканти направили нови стил — stil novo. Претходници новог стила су провансилски трубадури, попут Ђеновљанина Ланфранка Сигала. Уметници овог правца зову се stilnovisti.
У поређењу са трубадурима, поезија новог стила је интелектуалнија и префињенија, свакако бољег квалитета, пуна метафора и дуплих значења. Култ обожавања женске лепоте је врло експлицитан. Песник овог стила често пада у дубоку интроспекцију.[1]
Поезија овог стила је препуна сликовитих описа женске лепота — она се често пореди са бићем из Раја. Описана је као анђео, мост до Бога. Љубав овог стила је Божанска љубав.
Два најбитнија елемента (интроспекција и љубав) су тако спојени, како песник покушава да свету изрази своје најинтимније мисли и осећања, изазвана нестварном лепотом даме.
Прво дело које има одлике овог стила је Гинизелијева песма Al cor gentil rempaira sempre amore, а најважнији представник је био Данте Алигијери.
Важност слатког новог стила лежи у чињеници да, осим што је први прави манифестовани књижевни стил Италије, је прихватио тоскански језик (народни језик) који је ускоро постао званичан италијански дијалекат.
Представници стила[уреди]
- Гвидо Гинизели
- Данте Алигијери
- Гвидо Кавалканти
- Франческо Петрарка
- Ђовани Бокачо
- Лапо Ђани
- Ћино из Пистоје
- Ђани Алфани
- Дино Фрескобалди
