Слатки нови стил

Слатки нови стил (итал. Dolce Stil Novo или stilnovismo), је име дато најважнијем књижевном покрету у Италији XIII века. На њега је утицала сицилијанска школа. Главна тема је Љубав (Amore), Племенитост (Gentilezza). Први који је стил назвао именом Dolce Stil Novo био је Данте Алигијери, у XXIV певању Чистилишта, где среће песника из XIII века који му говори да су он и Гвидо Кавалканти направили нови стил — stil novo. Претходници новог стила су провансилски трубадури, попут Ђеновљанина Ланфранка Сигала. Уметници овог правца зову се stilnovisti.

У поређењу са трубадурима, поезија новог стила је интелектуалнија и префињенија, свакако бољег квалитета, пуна метафора и дуплих значења. Култ обожавања женске лепоте је врло експлицитан. Песник овог стила често пада у дубоку интроспекцију.

Поезија овог стила је препуна сликовитих описа женске лепота — она се често пореди са бићем из Раја. Описана је као анђео, мост до Бога. Љубав овог стила је Божанска љубав.

Два најбитнија елемента (интроспекција и љубав) су тако спојени, како песник покушава да свету изрази своје најинтимније мисли и осећања, изазвана нестварном лепотом даме.

Прво дело које има одлике овог стила је Гинизелијева песма Al cor gentil rempaira sempre amore, а најважнији представник је био Данте Алигијери.

Важност слатког новог стила лежи у чињеници да, осим што је први прави манифестовани књижевни стил Италије, је прихватио тоскански језик (народни језик) који је ускоро постао званичан италијански дијалекат.

Представници стила

• Гвидо Гинизели
• Данте Алигијери
• Гвидо Кавалканти
• Франческо Петрарка
• Ђовани Бокачо
• Лапо Ђани
• Ћино из Пистоје
• Ђани Алфани
• Дино Фрескобалди