Поезија

Из Википедије, слободне енциклопедије
The Parnassus (1511) рад сликара Рафаела Сантија[1][2]: познати песници рецитују у друштву девет муза на врху планине Парнас.

Поезија је посебан књижевни род где је песникова порука изречена кроз стихове. Песма обично садржи низ стилских фигура, укључујући риму, метафору, поређење, градацију, хиперболу, итд. Поезија (термин изведен из варијанте грчког термина, poiesis, „прављење”) форма је литературе која користи естетске и римске[3][4][5] квалитете језика — као што су благозвучност, звучни симболизам, и метрика — за евоцирање значења које је надопуна, или замена, прозног значења.

Сматра се да је поезија најстарија врста књижевности.[6] Рани примери су сумерскиЕп о Гилгамешу“, делови Библије и радови Хомера. Ране поеме су еволуирале из народних песама као што су кинеске шиђиншке песме, или из потребе поновног казивања оралне епике, или из санскритских веда, зороастризанских гата, и хомерских епова, Илијада и Одисеја. Антички покушаји дефинисања поезије, као што је Аристотелова Поетика, имају фокус на употреби говора и реторике, драме, песме и комедије. Каснији покушаји су били концентрисани на својствима као што су понављање, форма стихова и рима, и наглашавању естетике по чему се поезија разликује од објективније информативних, прозних форми писања. Од средине 20. века, поезија је понекад била у општем смислу сматрана фундаменталним креативним чином употребе језика.

Поезија користи форме и конвенције да сугерише диференцијалну интерпретацију речи, или да евоцира емотивне респонсе. Средства као што су асонанца, алитерација, ономатопеја и ритам се понекад користе за остваривање музичких или инкантационих ефеката. Употреба двосмислености, симболизма, ироније и других стилистичких елемената поетске дикције често оставља поеме отвореним за вишеструке интерпретације. Слично томе говорне фигуре као што су метафора, поређење и метонимија[7] креирају резонанцију између иначе различитих слика — раслојавајући значења, формирајући претходно неспознате везе. Сродне форме резонанције могу да постоје између индивидуалних стихова, у њиховим обрасцима ритма или риме.

Неки типови поезије су специфични за дате културе и жанрове и одговарају карактеристикама језика у коме је песник писао. Читаоци који су навикли да поистовећују поезију са Дантеом, Гетеом, Мицкјевичом и Румијем могу да је сматрају делом написаном у виду линија базираних на рими и регуларној метрици. Постоје међутим традиције, као што је библијска поезија, које користе друга средства за креирање ритма и еуфоније. Знатан део модерне поезије одражава критику поетске традиције,[8] играјући се са и тестирајући, између осталог, принципе саме еуфоније, понекад у потпуности напуштајући риму или постављани ритам.[9][10] У данашњем све више глобализованом свету, песници често прилагођавају форме, стилове и технике из различитих култура и језика.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Paoletti, J; Radke, G (2005) [1997]. Art in Renaissance Italy. London: Laurence King Publishing. стр. 409. ISBN 1-85669-439-9. 
  2. Stinger, C (1998) [1985 (hardback)]. The Renaissance in Rome. Bloomington, IN: Indiana Bloomington Press. стр. 199. ISBN 0-253-33491-8. 
  3. „Poetry”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. 2013. 
  4. „Poetry”. Merriam-Webster. Merriam-Webster, Inc. 2013. 
  5. „Poetry”. Dictionary.com. Dictionary.com, LLC. 2013—Based on the Random House Dictionary 
  6. „Манифест доживљене поезије”. 
  7. Strachan, John R; Terry Richard, G (2000). Poetry: an introduction. Edinburgh University Press. стр. 119. ISBN 978-0-8147-9797-6. 
  8. Eliot, TS (1999). „The Function of Criticism”. Selected Essays. Faber & Faber. стр. 13—34. ISBN 978-0-15-180387-3. 
  9. Longenbach, James (1997). Modern Poetry After Modernism. Oxford University Press. стр. 9, 103. ISBN 0-19-510178-2. 
  10. Schmidt, Michael, ур. (1999). The Harvill Book of Twentieth-Century Poetry in English. Harvill Press. стр. xxvii—xxxiii. ISBN 1-86046-735-0. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]