Поезија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
The Parnassus (1511) рад сликара Рафаела Сантија:[1][2] познати песници рецитују у друштву девет муза на врху планине Парнас.

Поезија је посебан књижевни род где је песникова порука изречена кроз стихове. Песма обично садржи низ стилских фигура, укључујући риму, метафору, поређење, градацију, хиперболу, итд. Поезија (термин изведен из варијанте грчког термина, poiesis, „прављење”) форма је литературе која користи естетске и римске[3][4][5] квалитете језика — као што су благозвучност, звучни симболизам, и метрика — за евоцирање значења које је надопуна, или замена, прозног значења.

Сматра се да је поезија најстарија врста књижевности.[6] Рани примери су сумерскиЕп о Гилгамешу“, делови Библије и радови Хомера. Ране поеме су еволуирале из народних песама као што су кинеске шиђиншке песме, или из потребе поновног казивања оралне епике, или из санскритских веда, зороастризанских гата, и хомерских епова, Илијада и Одисеја. Антички покушаји дефинисања поезије, као што је Аристотелова Поетика, имају фокус на употреби говора и реторике, драме, песме и комедије. Каснији покушаји су били концентрисани на својствима као што су понављање, форма стихова и рима, и наглашавању естетике по чему се поезија разликује од објективније информативних, прозних форми писања. Од средине 20. века, поезија је понекад била у општем смислу сматрана фундаменталним креативним чином употребе језика.

Поезија користи форме и конвенције да сугерише диференцијалну интерпретацију речи, или да евоцира емотивне респонсе. Средства као што су асонанца, алитерација, ономатопеја и ритам се понекад користе за остваривање музичких или инкантационих ефеката. Употреба двосмислености, симболизма, ироније и других стилистичких елемената поетске дикције често оставља поеме отвореним за вишеструке интерпретације. Слично томе говорне фигуре као што су метафора, поређење и метонимија[7] креирају резонанцију између иначе различитих слика — раслојавајући значења, формирајући претходно неспознате везе. Сродне форме резонанције могу да постоје између индивидуалних стихова, у њиховим обрасцима ритма или риме.

Неки типови поезије су специфични за дате културе и жанрове и одговарају карактеристикама језика у коме је песник писао. Читаоци који су навикли да поистовећују поезију са Дантеом, Гетеом, Мицкјевичом и Румијем могу да је сматрају делом написаном у виду линија базираних на рими и регуларној метрици. Постоје међутим традиције, као што је библијска поезија, које користе друга средства за креирање ритма и еуфоније. Знатан део модерне поезије одражава критику поетске традиције,[8] играјући се са и тестирајући, између осталог, принципе саме еуфоније, понекад у потпуности напуштајући риму или постављани ритам.[9][10] У данашњем све више глобализованом свету, песници често прилагођавају форме, стилове и технике из различитих култура и језика.

Историја[уреди]

Најстарија љубавна поема. Сумерска глинена плочица из Нипура, Ирак. период Ура III, 2037-2029 п. н. е. Антички оријентални музеј, Истанбул.

Неки научници сматрају да уметност поезије можда претходи писмености.[11] Међутим, други сугеришу да поезија не мора да је нужно претходила писању.[12]

Најстарија преживела епска поема, Еп о Гилгамешу, потиче из 3. миленијума п. н. е. из сумерске Месопотамије (сад Ирак), и била је написана у клинастом писму на глиненој плочици, уместо папируса.[13] Плочица потиче из око  2000 п. н. е. и описује годишњи обред у коме се краљ симболично жени и има полни однос са богињом Инаном да би се осигурала плодност и просперитет; то се сматра најстаријом љубавном поемом на свету.[14][15] Један пример египатске епске поезије је Прича о Синуху (из око 1800. п. н. е.).

Рана кинеска поетика, Kǒngzǐ Shīlùn (孔子詩論), дискусија Шиђинг (Класичне поезије)

Друга античка епска поезија обухвата грчке епове, Илијада и Одисеја; авестанске књиге, Гати и Јасна; римски национални еп, Вергилијеву Енејиду; и индијске епове, Рамајана и Махабхарата. Епска поезија, укључујући Одисеју, Гати, и индијске Веде, чини се да је формирана у песничкој форми ради лакшег меморисања и оралног преноса, у праисторијским и античким друштвима.[12][16]

Друге форме поезије су се развиле директно из народних песама. Најранији уноси у најстаријој постојећој збирци кинеске поезије, Шиђинг, били су иницијално лирски.[17]

Напори древних мислиоца да утврде шта чини поезију карактеристичном као обликом, а оно што разликује добру поезију од лоше, резултирали су у „поетици” — студији естетике поезије.[18] Нека античка друштва, као што је кинеско са његовим Шиђингом (Класичном поезијом), развила су каноне поетских радова који су имали ритуал и естетску важност.[19] У скорије време, мислиоци су се трудили да пронађу дефиницију која би могла да се обухвате формалне разлике које су толико велике као што су оне између Чосерових Кентерберијских прича и Мацуо Башоове Оку но Хосомичи, као и разлике у контексту које премоштавају религиозну поезију Танаха, љубавну поезију, и рап.[20]

Западне традиције[уреди]

Класични мислиоци су користили класификацију као начин дефинисања и процене квалитета поезије. Наиме, постојећи фрагменти Аристотелове Поетике описују три жанра поезије — епску, комичну, и трагичну — развијају правила за разликовање поезије највишег квалитета у сваком жанру, заснована на основним наменама жанра.[21] Каснији естетичари су идентификовали три главна жанра: епску поезију, лирску поезију, и драмску поезију, третирајући комедију и трагедију као поджанрове драмске поезије.[22]

Аристотелов рад је био утицајан широм Средњег Истока током исламског златног доба,[23] као и у Европи током ренесансе.[24] Каснији песници и естетичари често одвајају поезију, и дефинишу је као супротност прози, која је уопштено схваћена као писање са нагласком на логичкој експликацији и са линеарном наративном структуром.[25] Кант тврди да природа поезије као самосвесно апстрактне и лепе форме подиже овај изражајни облик на највиши ниво међу вербалним уметностима, чему следе тон или музика које је прате, а тек након тога логичнија и наративна проза.

Ово не подразумева да је поезија нелогична или да нема нарацију, већ да је поезија покушај да се лепо или узвишено створи без терета ангажовања логичког или наративног мисаоног процеса. Енглески романтичарски песник Џон Китс назвао је ово бекство од логике „негативном способношћу”.[26] Овај „романтичарски” приступ виђењу форме је кључни елемент успешне поезије, јер је ова форма апстрактна и разликује се од исходишне нотационе логике. Овај приступ је остао утицајан у 20. веку.[27]

Током овог периода, постојала је и значајнија интеракција између различитих поетских традиција, делом због ширења европског колонијализма и пратећег пораста глобалне трговине.[28] Поред бума у погледу превода, током романтичарског периода поново се откривају бројни древни радови.[29]

Спорови 20. века и 21. века[уреди]

Неки од књижевних теоретичара 20. века, ослањајући се у мањој мери на опозицију прозе и поезије, ставили су фокус на песника као превасходно онога који ствара користећи језик, и поезију као исход песничког стваралаштва.[30] Основни концепт песника као творца није неуобичајен, а неки модернистички песници есенцијално не праве разлику између стварања песме користећи речи и креативних дела у другим медијима. Међутим, други модернисти сматрају да је и сам покушај да се поезија дефинише на такав начин погрешан.[31]

Одбацивање традиционалних облика и структура поезије које је започело у првој половини 20. века подударало се са довођењем у питање сврхе и значаја традиционалних дефиниција поезије и разлика између поезије и прозе, нарочито имајући у виду примере поетске прозе и прозне поезије. Бројни модернистички песници писали су у нетрадиционалним формама или у ономе што би се традиционално могло сматрати прозом, иако је њихово писање генерално било поткрепљено поетском дикцијом, и често је имало ритам и тон упостављен неметричким средствима. Иако је у модерним школама постојала значајна формалистичка реакција на распад структуре, ова реакција се усредсредила на развој нових формалних структура и синтеза, као и на оживљавање старијих облика и структура.[32]

Недавно, је дошло до развоја постмодернизма ради потпунијег преноса прозе и поезије као особених ентитета, а такође и међу жанровима поезије, који имају значење само као културни артефакти. Постмодернизам иде изван нагласка модернизма на креативној улози песника, да наглашава улогу читаоца текста (херменеутика), и да истакне комплексну културну мрежу у којој се чита песма.[33] У данашње време, широм света, поезија често укључује поетску форму и дикцију из других култура и из прошлости, што додатно отежава покушаје дефинисања и класификације који су некада били смислени у оквиру традиције као што је Западни канон.[34]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Paoletti & Radke 2005, стр. 409
  2. ^ Stinger 1998, стр. 199
  3. ^ „Poetry”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. 2013. 
  4. ^ „Poetry”. Merriam-Webster. Merriam-Webster, Inc. 2013. 
  5. ^ „Poetry”. Dictionary.com. Dictionary.com, LLC. 2013—Based on the Random House Dictionary 
  6. ^ „Манифест доживљене поезије”. Архивирано из оригинала на датум 01. 07. 2016. Приступљено 09. 06. 2016. 
  7. ^ Strachan & Terry 2000, стр. 119.
  8. ^ Eliot 1999, стр. 13-34.
  9. ^ Longenbach 1997, стр. 9, 103
  10. ^ Schmidt, Michael, ур. (1999). The Harvill Book of Twentieth-Century Poetry in English. Harvill Press. ISBN 978-1-86046-735-6. 
  11. ^ Hoivik, S; Luger, K (03. 06. 2009). „Folk Media for Biodiversity Conservation: A Pilot Project from the Himalaya-Hindu Kush”. International Communication Gazette. 71 (4): 321—346. doi:10.1177/1748048509102184. 
  12. 12,0 12,1 Goody 1987, стр. 98
  13. ^ Sanders 1972, стр. 7-8.
  14. ^ Mark, Joshua J. (13. 08. 2014). „The World's Oldest Love Poem”. 
  15. ^ ARSU, SEBNEM. „Oldest Line In The World”. New York Times. New York Times. Приступљено 01. 05. 2015. 
  16. ^ Ahl & Roisman 1996, стр. 1-26.
  17. ^ Ebrey 1993, стр. 11-13
  18. ^ Abondolo 2001, стр. 52-53
  19. ^ Gentz, Joachim (2008). „Ritual Meaning of Textual Form: Evidence from Early Commentaries of the Historiographic and Ritual Traditions”. Ур.: Kern, Martin. Text and Ritual in Early China. University of Washington Press. стр. 124—148. ISBN 9780295987873. 
  20. ^ Habib, Rafey (2005). A history of literary criticism. John Wiley & Sons. стр. 607—609, 620. ISBN 9780631232001. 
  21. ^ Heath, Malcolm, ур. (1997). Aristotle's Poetics. Penguin Books. ISBN 978-0-14-044636-4. 
  22. ^ Frow, John (2007). Genre (Reprint изд.). Routledge. стр. 57—59. ISBN 978-0-415-28063-1. 
  23. ^ Bogges, WF (1968). „'Hermannus Alemannus' Latin Anthology of Arabic Poetry”. Journal of the American Oriental Society. 88 (4): 657—70. JSTOR 598112. doi:10.2307/598112.  Burnett, Charles (2001). „Learned Knowledge of Arabic Poetry, Rhymed Prose, and Didactic Verse from Petrus Alfonsi to Petrarch”. Poetry and Philosophy in the Middle Ages: A Festschrift for Peter Dronke. Brill Academic Publishers. стр. 29—62. ISBN 978-90-04-11964-2. 
  24. ^ Grendler, Paul F (2004). The Universities of the Italian Renaissance. Johns Hopkins University Press. стр. 239. ISBN 978-0-8018-8055-1. 
  25. ^ Kant, Immanuel (1914). Critique of Judgment. Bernard, JH. Macmillan. стр. 131. 
  26. ^ Ou, Li (2009). Keats and negative capability. Continuum. стр. 1—3. ISBN 978-1-4411-4724-0. 
  27. ^ Watten, Barrett (2003). The constructivist moment: from material text to cultural poetics. Wesleyan University Press. стр. 17—19. ISBN 978-0-8195-6610-2. 
  28. ^ Abu-Mahfouz, Ahmad (2008). „Translation as a Blending of Cultures” (PDF). Journal of Translation. 4 (1). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 09. 03. 2012. 
  29. ^ Highet, Gilbert (1985). The classical tradition: Greek and Roman influences on western literature (Reissued изд.). Oxford University Press. стр. 355, 360, 479. ISBN 978-0-19-500206-5. 
  30. ^ Wimsatt William K, Jr; Brooks, Cleanth (1957). Literary Criticism: A Short History. Vintage Books. стр. 374. 
  31. ^ Johnson, Jeannine (2007). Why write poetry?: modern poets defending their art. Fairleigh Dickinson University Press. стр. 148. ISBN 978-0-8386-4105-7. 
  32. ^ Jenkins, Lee M; Davis, Alex, ур. (2007). The Cambridge companion to modernist poetry. Cambridge University Press. стр. 1—7, 38, 156. ISBN 978-0-521-61815-1. 
  33. ^ Barthes, Roland (1978). „Death of the Author”. Image-Music-Text. Farrar, Straus & Giroux. стр. 142—148. 
  34. ^ Connor, Steven (1997). Postmodernist culture: an introduction to theories of the contemporary (2nd изд.). Blackwell. стр. 123—128. ISBN 978-0-631-20052-9. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]