Пређи на садржај

Срез

С Википедије, слободне енциклопедије
Срезови Краљевине Србије, према стању из 1914. године

Срез је био административно-територијална и самоуправна јединица у Кнежевини Србији и Краљевини Србији, а потом у Краљевини Југославији и касније у ФНР Југославији. У структури државне управе, срезови су били ниже јединице у односу на округе или области, а више у односу на некадашње општине. По правилу, сваки срез је обухватао по један град са околним селима. На челу среза налазио се срески начелник, који је био представник државне управе у срезу.[1][2]

Историја

[уреди | уреди извор]
Подела Народне Републике Србије на срезове и области, према стању из 1950. године

Срезови су у Кнежевини Србији уведени након спровођења низа административних реформи (1830—1835). Тада су установљени: срезови (уместо дотадашњих кнежина, односно капетанија) и окрузи (уместо дотадашњих нахија).[3] Након ослобођења и прукључења јужних области (1878), срезови су установљени и на тим подручјима. Исти положај у административној структури срезови су задржали и у Краљевини Србији, а након ослобођења и прикључења Старе Србије (1912), установљени су и на тим подручјима.[4]

Након стварања Краљевине СХС, односно Југославије (1918), срезови су задржани у административној структури источних покрајина, док су територијалне јединице истог нивоа управе у западним областма називане и котаревима.[5] Исти положај срезови су задржали и у ФНР Југославији (1945—1963), а потом се током наредних година приступило њиховом постепеном укидању у СФРЈ.

На подручју НР Србије, срезови су након ослобођења (1944) наставили да постоје у структури нове власти, прво у оквиру округа, а потом у саставу области.[6] Новим законом из 1947. године, поред дотадашњих срезова установљени су и градови, као нова категорија у коју је сврстано тридесетак највећих места у Србији, док је преостали део територије остао подељен на срезове.[7]

Новом административном реформом из 1952. године, број градова је сведен на седам (Београд, Зрењанин, Крагујевац, Ниш, Нови Сад, Приштина, Суботица), док је сав преостали део територије остао подељен на срезове.[8] Управном реформом из 1955. године, извршено је укрупњивање административних јединица, уз потпуно укидање градова, чиме је целокупна територија Србије подељена на 42 велика среза.[9]

Процес постепеног укидања срезова у Србији започео је 1959. године, када су укинути срезови на подручју Аутономне Косовско-Метохијске Области.[10] Потом су 1965. године укинути на подручју Аутономне Покрајине Војводине,[11] а затим (током 1966. године) и на централном подручју СР Србије.[12]

Срезови и општине у Црној Гори, према стању из 1955. године

На подручју НР Црне Горе, такође су постојали срезови, али њихов број је путем укрупњивања постепено смањиван, од 17 (1945), на 14 (1946), а затим на 13 (1947), односно 11 (1952) и најзад на 5 (1955). Потпуно укидање срезова спроведено је у Црној Гори почетком 1958. године.[13]

Срезови и општине у НР Босни и Херцеговини, према стању из 1955. године

На подручју Босне и Херцеговине такоће су за време Краљевине Југославије постојали срезови, као ниже административне јединице у односу на области и потоње бановине. Након 1945. године, извршена је нова административна подела БиХ на срезове, који су били у саставу округа и потоњих области. Након комуналне реформе, која је спроведена 1955. године, територија БиХ је подељена на веће срезове, а ови на општине. Према стању из 1955. године, било је укупно 15 срезова: Бања Лука, Бихаћ, Брчко, Дервента, Горажде, Добој, Зворник, Зеница, Јајце, Ливно, Мостар, Приједор, Сарајево, Требиње и Тузла.[14]

Потом је дошло до постепеног укрупњивања локалне управе, тако да је према стању из 1958. године број смањен на 12 срезова: Бања Лука, Бихаћ, Брчко, Горажде, Добој, Зеница, Јајце, Ливно, Мостар, Приједор, Сарајево и Тузла.[15] Током наредних година, извршено је даље укрупњивање срезова, тако да је њихов број смањен на шест: Бања Лука, Бихаћ, Добој, Мостар, Сарајево и Тузла. Посебним "Уставним законом о укидању срезова", од 27. априла 1966. године, укинути су срезови у БиХ.[16]

Катастарски, школски и изборни срезови

[уреди | уреди извор]

Поред управних срезова, постојали су и катастарски срезови, као посебна категорија која се користи при катастарском класификовању земљишта. У оквиру просветног система, постојали су и школски срезови, на челу са надзорницима, који су били надлежни за надгледање рада локалних школа, а територијални опсег школских срезова није се увек поклапао са подручјима управних срезова. Такође су постојали и изборни срезови, који су формирани у склопу спровођења избора и представљали су изборне јединице, чија се подручја нису увек поклапала са територијама управних срезова.

У компаративном контексту, срезови су били слични административно-терититоријалним једницама истог нивоа у другим државама, као што су некадашњи котари у Аустроугарској и западним покрајинама Краљевине Југославије, односно некадашњи ујезди (рус. уезд) у царској Русији.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Љушић 2001, стр. 32-35.
  2. ^ Димић 2001.
  3. ^ Гинић 1955, стр. 5-10.
  4. ^ Јагодић 2010.
  5. ^ Гинић 1955, стр. 45-54.
  6. ^ Гинић 1955, стр. 55-66.
  7. ^ Закон о административно-територијалној подели Народне Републике Србије (Службени гласник НР Србије, бр. 17/1947)
  8. ^ Закон о подели територије Народне Републике Србије на општине, градове и срезове (Службени гласник НР Србије, бр. 15/1952)
  9. ^ Закон о подручјима срезова и општина у Народној Републици Србији (Службени гласник НР Србије, бр. 56/1955)
  10. ^ Закон о укидању срезова у Аутономној косовско-метохиској области (Службени гласник НР Србије, бр. 50/1959)
  11. ^ Уставни закон о укидању срезова у Аутономној Покрајини Војводини (Службени гласник СР Србије, бр. 7/1965)
  12. ^ Уставни закон о укидању срезова у Социјалистичкој Републици Србији (Службени гласник СР Србије, бр. 53/1966)
  13. ^ Закон о укидању срезова у Народној Републици Црној Гори (Службени лист НР Црне Горе, бр. 27/1957)
  14. ^ Службени лист Босне и Херцеговине, 17/1955
  15. ^ Службени лист Босне и Херцеговине, 23/1958
  16. ^ Службени лист Босне и Херцеговине, 22/1966

Литература

[уреди | уреди извор]