Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Југославија (вишезначна одредница).
Социјалистичка Федеративна Република Југославија[н. 1]
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija[н. 2]
Socialistična federativna republika Jugoslavija[н. 3]

Југославија
Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије
Застава Грб
Крилатица: Братство и јединство
Химна
Хеј, Словени
СФР Југославија (1956—1990)
Социјалистичка Федеративна Република Југославија 1989. године
Географија
Континент Европа
Регија Балкан и Панонска низија
Главни град Београд
Друштво
Службени језик
Религија православље, католичанство, ислам, протестантизам и др.
Политика
Облик државе Самоуправна социјалистичка једнопартијска

савезна република

 — Генерални секретар Јосип Броз Тито
(1945—1980; први)
Милан Панчевски
(1989—1990; последњи)
 — Председник Иван Рибар
(1945—1953; први)
Бранко Костић
(1991—1992; последњи)
 — Премијер Јосип Броз Тито
(1945—1963; први)
Анте Марковић
(1989—1991; последњи)
Законодавна власт Савезна скупштина
 — Горњи дом Веће република
 — Доњи дом Савезно веће
Историја
 — Оснивање 1945.
 — Укидање 1992.
 — Статус Бивша држава
Догађаји  
 — Проглашење Федеративне Народне Републике Југославије 29. новембар 1945.
 — Усвајање устава 31. јануар 1946
 — Потписивање Балканског пакта 28. фебруар 1953
 — Смрт Јосипа Броза Тита 4. мај. 1980
 — Десетодневни рат 27. јун7. јул 1991
 — Дезинтеграција 27. април 1992
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 255.804 km²
Становништво  
 — 1989. 23.724.919
 — густина 92,7/km²
Валута Југословенски динар
 — код валуте DIN / YUD
 — стоти део валуте 1 пара
Интернет домен .yu
Позивни број +381
Земље претходнице и наследнице
Социјалистичке Федеративне Републике Југославије
Претходнице: Наследнице:
Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg ДФ Југославија СР Југославија Flag of FR Yugoslavia.svg
Република Словенија Flag of Slovenia.svg
Република Хрватска Flag of Croatia.svg
Република Македонија Flag of the Republic of Macedonia 1992-1995.svg
Република Босна и Херцеговина Flag of Bosnia and Herzegovina (1992-1998).svg
  1. Пуно име на српскохрватском и македонском језику, написано ћирличким писмом.
  2. Пуно име на српскохрватском и македонском језику, написано латиничким писмом (в. одељак Називи државе за више информација).
  3. Пуно име на словеначком језику (словеначки користи само латиничко писмо).
  4. Није било проглашеног службеног језика на федералном нивоу.[1][2][3]
  5. Српскохрватски је био дефакто службени језик. Његови регионални варијетети су препознати и начињени службеним језицима у својим одговарајућим републикама:[1][2] српски у СР Србији,[4] хрватски у СР Хрватској[5] и српскохрватски у СР Босни и Херцеговини и СР Црној Гори.
  6. Службени у СР Србији, СР Босни и Херцеговини и СР Црној Гори.
  7. Службени у СР Хрватској.
  8. Службени у СР Словенији.
  9. Службени у СР Македонији.
  10. Службени у САП Косову.
  11. Службени у САП Војводини.
  12. Службени у САП Војводини.
  13. Службени у САП Војводини.
  14. Службени у САП Војводини.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФРЈ, понекад СФР Југославија) бивша је југословенска држава која је постојала од краја Другог светског рата, до рата почетком деведесетих година двадесетог века. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније, Словеније и Црне Горе.

Формирана је 1945. године као наследница Краљевине Југославије под именом Демократска Федеративна Југославија. 29. новембра 1945. године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. године коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Главни град СФРЈ био је Београд. СФРЈ се граничила са Италијом на северозападу, Аустријом и Мађарском на северу, Румунијом на североистоку, Бугарском на истоку и Грчком и Албанијом на југу. Западни део републике је излазио на Јадранско море.

За разлику од осталих европских социјалистичких земаља, СФРЈ никада није била чланица Варшавског уговора, и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих чланова Покрета несврстаних. СФРЈ је била земља самоуправног социјализма, са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом тзв. радничког самоуправљања.

Садржај

Називи државе[уреди]

Социјалистичка Федеративна Република Југославија је неколико пута кроз своју историју мењала назив:

У доба њеног постојања називали су је Нова Југославија, да би је разликовали од претходне, старе тј Краљевине Југославије.

Историја[уреди]

За више информација погледајте: Југославија § Историја

Краљевина Југославија[уреди]

Краљевина Југославија је била држава на Балкану која је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Која је позната као „Прва“ или „Версајска“ Југославија.

На челу краљевине се налазила династија Карађорђевића.

Други светски рат[уреди]

Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група високих официра Југословенске војске збацивши с власти трочлано краљевско намесништво и владу која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

Правци наступања немачких снага током Априлског рата.
Априлски рат[уреди]
Главни чланак: Априлски рат

Априлски рат (хрв. Travanjski rat, словен. Aprilska vojna) име је за немачку инвазију (кодног назива Директива 25) на Краљевину Југославију 6. априла 1941. Ова операција означава почетак Другог светског рата на територији Југославије.

Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставу Трећег рајха), Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко је бомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом Операција Марита.

Рат је завршен 17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије. Краљевска породица и поједини представници владе отишли су у егзил у Уједињено Краљевство.

Народноослободилачка борба (1941—1945)[уреди]
Краткотрајне партизанске републике у окупираној Југославији: Ужичка република (1941) и Бихаћка република (1942).

Народноослободилачка борба (НОБ) или Народноослободилачки рат (НОР) појам је којим се означава борба југословенских народа, предвођених Комунистичком партијом Југославије, за ослобођење од фашистичке окупације током Другог светског рата. Обухвата временски период од јула 1941. до маја 1945. године, на целокупној територији Југославије. У историографији бивше СФРЈ ова борба се често називала Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција.

Тршћанска криза[уреди]
Главни чланак: Тршћанска криза

Италија се борила са силама Осовине у Другом светском рату. Када се фашистички режим срушио 1943 и Италија капитулирала, територија је окупирана од стране немачке војске, која је створила Оперативну зону Јадранског приморја.

4. армија Југословенске армије, заједно са 9. словеначким корпусом ЈА, заузела је Трст 1. маја 1945. године, чиме су Трст освојиле савезничке снаге. Идући дан немачка војска се предала новозеландској војсци.

Демократска Федеративна Југославија (1943—1945)[уреди]

Демократска Федеративна Југославија је реконституисана на конференцији АВНОЈ-а у Јајцу, (од 29. новембра до 4. децембра 1943.), док су се преговори са Краљевском Владом у изгнанству наставили. 29. новембра 1945.

Одлукама Другог заседања АВНОЈ-а од 29. новембра 1943. године, постављени су принципи за оснивање федеративне државе југословенских народа после Другог светског рата, под вођством Комунистичке партије Југославије. Предвиђено је да Југославија буде федерација 6 република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Србија, СР Црна Гора и СР Македонија. Ова држава би правно заменила Краљевину Југославију, уз нека територијална проширења (Истра, Приморска).

Словеначка делегација, на чијем је челу био др. Јосип Видмар, предложила је да се Титу додели звање „Маршал Југославије“. Председништво АВНОЈ-а је на својој првој седници 30. новембра 1943. године једногласно прихватило овај предлог (одлука бр. 7).

Децембра 1943, Рузвелт, Черчил и Стаљин су одлучили да подрже партизане.

25. маја 1944, немачке падобранске трупе су напале Титов штаб у Дрвару, скоро га заробивши. Тито је отишао авионом у Италију и успоставио нови штаб на јадранском острву Вис. Након пребацивање своје подршке партизанима, Британија је радила на зближавању Тита и Петра. На ургирање Британије, Петар је одлучио да остане изван Југославије и у септембру је позвао све Југословене да пређу у партизане.

Демократска Федеративна Југославија (скраћено ДФЈ) је држава која је истовремено представљала последњи период Краљевине Југославије и први период социјалистичке Југославије.

Федеративна Народна Република Југославија (1945—1963)[уреди]

29. новембра у Београду одржано Прво заседање Уставотворне скупштине, на којем је прихваћена „Декларација о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије“ (ФНРЈ). Овом одлуком Југославија је престала да буде монархија и постала федерална република.

Федеративна Народна Република Југославија је конституисана као социјалистичка земља током првог заседања скупштине у којој је Комунистичка партија Југославије била већина, а коју су чинили предратни посланици и чланови АВНОЈ-а.

Први председник послератне Југославије је био Иван Рибар, а председник Владе је био Јосип Броз Тито.

Београдски процес[уреди]

Главни чланак: Београдски процес

Београдски процес је назив за суђење генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од још двадесет тројице оптуженика из редова четника, владе у игнзанству и Недићевог режима за издају и ратне злочине. Званичан назив поступка је био „Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941—1945)“. Суђење је одржано у Београду, од 10. јуна до 15. јула 1946.

Просовјетски период[уреди]

Југословенска влада је у савезу са Совјетским Савезом под Јосифом Стаљином рано у Хладном рату оборили два америчка авиона у југословенском ваздушном простору 9. и 19. августа 1946. Ово су била прва ваздушна обарања западних авиона током Хладног рата и изазвала дубоко неповјерење у Тита у Сједињеним Америчким Државама, па чак и позива на војну интервенцију против Југославије.

Први званични састанак новооснованог Информбироа се одржао у Београду у децембру 1947. За ову сврху саграђен је данашњи хотел Славија у центру града.

Резолуција Информбироа[уреди]

Југославија је 1948. избачена из Информбироа због непристајања да прихвати совјетско вођство у социјалистичким државама. Ово искључење је, због тежњи према територији Југославије, навело Албанију да се сврста уз Совјетски Савез.

Делегати гласају за давање подршке руководству КПЈ

Пети конгрес КПЈ био је први конгрес југословенских комуниста одржан после Другог светског рата и преузимања власти, конгрес је дао политичку подршку ЦК КПЈ у „одбрани независности“ Југославије. Одлука је донесена једногласно и тиме је „потврђено“ јединство Партије. На Конгресу је усвојена и Резолуција о односу КПЈ према Информбироу, у којој је констатовано да су одлуке Информбироа нетачне и неправедне, али је наглашено да ЦК КПЈ треба да учини све да се сукоб превазиђе.

Најзначајнији је био преокрет у политици Југославије која се у тренутку све већег притиска Стаљина окреће западним силама за помоћ у наоружању. Тако је генерал Коча Поповић, који је тада био министар иностраних послова, склопио уговор о војној помоћи са владом САД, Британијом и Француском 14. новембра 1951. у Лондону.

На Шестом конгресу КПЈ одржаном од 2. до 7. новембра 1952. дошло је до реформских промена у партији. Донет је нови Статут по ком је партији промењен је назив у Савез комуниста Југославије (мкд. Сојуз на комунистите на Југославија; словен. Zveza komunistov Jugoslavije). Ојачана је независност основних партијских организација и нижих руководстава. Између осталог, на њему је осуђена блоковска подела света, агресивна политика и колонијализам. Подвргнута је критици Стаљинова ревизија комунизма, а похваљена Титова ревизија, а увођење самоуправљања је окарактерисано као преломан догађај у развитку социјалистичких друштвених односа.

Уставни закон 1953.[уреди]

Главни чланак: Уставни закон 1953.
Такође погледајте: Савезно извршно веће

Уставни закон 13. јануара 1953. је донет као велики пакет измена Устава ФНР Југославије од 1946. године, са циљем увођења појма самоуправљања у уставну материју Југославије. Устав од 1946. године са овим изменама биће на снази до Устава СФР Југославије од 1963. године.

1953. године, Тито је постао председник.

Најзначајнија промена у границама СФРЈ се десила 1954, када је суседна Слободна Територија Трста укинута Осимским споразумом. Југословенска Зона Б, која је покривала површину од 515,5 km2, је постала део СФРЈ. Зону Б је већ претходно окупирала Југословенска армија.

Помирење Москве и Београда[уреди]

Након Стаљинове смрти 5. марта 1953. долази период који је праћен отопљавањем односа између Информбироа и Југославије. Информбиро није више имао своју ранију функцију и постојао је само фиктивно.

Први корак ка помирењу је направљен од стране Никите Сергејевича Хрушчова, првим секретаром ЦК КПСС, који је заједно са Николајем Булгањином, председником владе Совјетског Савеза и Анастасом Микојаном, првим замеником Совјетске владе долетео у Београд 26. маја 1955. До састанка између совјетске и југословенске делегације је дошло на Топчидеру, у Дому Гарде.

Кинеско-совјетски раскол, је навело Албанију да се 1961. сврста уз Народну Републику Кину. Исте године Југославија је постала оснивач Покрета несврстаних, и уз земље попут Индонезије, је била једна од чланица које су се залагале за политику несупротстављања према САД. Југославија није као остале државе источне и средње Европе изабрала курс зависности од Совјетског Савеза, и није била члан Варшавског пакта нити НАТОа, што ју је чинило специфичном у односу на друге државе. Управо због тог баланса између истока и запада, уживала је високи углед у свету.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1963—1992)[уреди]

Устав Југославије од 1963. године је познат под називом „повеља самоуправљања“ зато што је самоуправни модел примењен у свим сферама и на свим нивоима друштвеног живота. Промењено је име државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и она је дефинисана као „савезна држава добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљања“. Територија Југославије „јединствена је и сачињавају је територије социјалистичких република.”

Уставом од 1963. Аутономна косовско-метохијска област проглашена је Аутономном покрајином Косово и Метохија. У развоју југословенског федерализма аутономне јединице, које су биле у саставу Србије, суштински гледано имале су исти положај, али је међу њима постојала одређена разлика (назив, различит број представника у Већу народа, АП Војводина је имала Врховни суд).

Уставом 1963. уместо дотадашња два већа Савезну скупштину је сачињавало пет већа. Поред Савезног већа уведена су и четири самоуправна већа: Привредно, Просветно-културно, Социјално-здравствено и Организационо-политичко.

Брионски пленум (1966)[уреди]

Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на острву Брионима. На овој седници са свих државних и партијских функција смењен је Александар Ранковић Марко, дотадашњи потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије — један од тројице најважнијих људи у земљи.

Едвард Кардељ је преузео улогу „другог човека“ Југославије и најближег сарадника Јосипа Броза Тита.

Фактички је отворен процес мењања односа између савезне државе и република који је довео до темељног преображаја федерације. Југославија је изграђивана као „федерација равнотеже“. Монолитни друштвени и политички живот уступао је место „самоуправном федерализму“.

Студентске демонстрације у Југославији 1968.[уреди]

Сукоби студената и милиције

Велике студентске демонстрације у Југославије биле су део таласа демонстрација који је 1968. захватио велики број земаља. Најпопуларнија парола је била „Доле црвена буржоазија“, „Извозимо људе као смрзнуту говедину!“

Седмога дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима се обратио студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору он је рекао „да је било неких неправилности“ и да „нико није незаменљив, па ни ја!?“.

МАСПОК и Чистка либерала у Србији[уреди]

Шаблон:Главни чланак чланак На врхунцу сукоба заговорника и противника демократских реформи из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), стало се на страну партијских конзервативаца и подупро сламање национално-политичког покрета у СР Хрватској (Хрватско прољеће). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у Србији, Словенији и Македонији.

Устав Југославије од 1974. године[уреди]

Такође погледајте: Веће република и покрајина

1974. је усвојен нови савезни устав који је дао више аутономије републикама и покрајинама, тако у основи испунивши захтеве Хрватског прољећа. Републике су добиле више права, смањене су овласти савезне државе. Једна од одредби устава истицала је територијални интегритет СФРЈ.

1974. године 16. маја Тито је проглашен за доживотног председника, а на Десетом конгресу СКЈ, од 27. до 30. маја, и доживотног председника Савеза комуниста Југославије.

Сусрет Тита и Џимија Картера у Белој кући 1978.

После Титове смрти[уреди]

После Титове смрти (1980), тензије између народа Југославије су порасле.

Од 1980. до 1991. године, власт Југославије је била колективна, сваке године је вођа био из различитог председништва једне од шест република некадашње Југославије.

Немири у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово 1981. године подразумевају низ масовних протеста, почев од марта 1981, на којима су косметски Албанци захтевали да Косово постане седма република.

Парада 85 је био назив за прославу Дана победе 9. маја 1985. године која је ораганизована у част четрдесетогодишњице победе над фашизмом. Централна свечаност је организована испред платоа Савезне скупштине СФРЈ у Београду. Том приликом је извршена смотра оружаних снага пред највишим државним званичницима на челу са председником Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Веселином Ђурановићем. Ова парада је била последња парада на улицама Београда коју је извела Југословенска народна армија.

Меморандум САНУ је недовршени документ који је израдила Српска академија наука и уметности (САНУ) између 1985. и 1986. године, као стратешки програм српске интелигенције. Нацрт документа је објављен у јавности преко дневних новина Вечерње новости у два наставка 24. и 25. септембра 1986.

Антибирократска револуција[уреди]

Антибирократска револуција је период српске историје који је отпочео 8. седницом Централног комитета Савеза комуниста Србије 1987. године, а завршио се почетком 1989.

8. август 1989. у Београду Скупштина СФРЈ усвојила амандмане на Устав из 1974. који су омогућили увођење вишепартијског система у СФРЈ.

Распад СФРЈ[уреди]

Главни чланак: Распад СФРЈ
Југославија 1992.

Током 1991. и 1992. дошло је до распада СФРЈ који је изведен методом оружане сецесије уз подршку и помоћ страних држава. У случају Југославије није поштовано начело територијалне целовитости и њених међународно признатих граница. Супротно међународном праву, републичке границе, које никада нису правно утврђене и обележене, постале су границе суверених држава. Право народа на самоопредељење везано је за федералне јединице и оне су постале његови носиоци.

Словенија, Хрватска, Македонија и Босна и Херцеговина[уреди]

У јуну 1991. Словенија и Хрватска су одлучиле да прекину све везе са осталим републикама и постану независне државе, услед чега је избио рат. Срби из Хрватске нису хтели да напусте СФРЈ, па је хрватска полиција и паравојска напала српске области са намером да и њих отцепи од СФРЈ.

Њих су пратиле републике Македонија у септембру 1991. и Босна и Херцеговина у марту 1992. Републике Србија и Црна Гора су биле против независности ових република. Рат је вођен најпре у Словенији, затим и у Хрватској (1991—1995) и коначно у Босни и Херцеговини. Рат у Босни и Херцеговини је завршен Дејтонским миром (21. новембар 1995).

Савезна Република Југославија[уреди]

После међународног признавања Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, Србија и Црна Гора су одлучиле да наставе живот у заједничкој држави. Савезно веће СФРЈ усвојило је Устав Савезне Републике Југославије. Држава је дефинисана као суверена савезна држава заснована на равноправности грађана и равноправности република чланица. Савезну Републику Југославију сачињавале су Република Србија и Република Црна Гора.

Србија и Црна Гора су 27. априла 1992. формирале Савезну Републику Југославију, која је 2003. реформисана и преименована у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Ова држава је престала да постоји јуна 2006. након референдума о независности Црне Горе.

Географија[уреди]

Општа мапа СФРЈ

СФРЈ се у свом највећем делу налазила на Балкану. Једним делом, географски и климатски се сврстава и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.114,2 km. Дужине граница са суседним земљама су износиле: Румунија 476 km, Бугарска 466 km, Грчка 228 km, Албанија 438 km, Мађарска 582 km, Аустрија 330 km и Италија 232 km.

Североисточни део Југославије је био релативно раван (данас: Војводина), а остали делови државе су били углавном брдовити. Највиша планина у СФРЈ је била планина Триглав са својим највишим врхом од 2852 mСР СЛО данас Словенија).

Цела источна јадранска обала (осим Албаније) је била југословенска са великим бројем острва.

Социјалистичке републике и аутономне покрајине[уреди]

СФРЈ је била подељена на шест социјалистичких република и на две социјалистичке аутономне покрајине које су биле део СР Србије. Главни град је био Београд. СФРЈ су сачињавале следеће републике и покрајине:

Име Главни град Застава Грб Мапа
Социјалистичка Република Босна и Херцеговина Сарајево
Flag of SR Bosnia and Herzegovina.svg
Coat of Arms of the Socialist Republic of Bosnia and Herzegovina.svg
Социјалистичка Република Македонија Скопље
Flag of the Socialist Republic of Macedonia.svg
Coat of arms of Macedonia (1946-2009).svg
Социјалистичка Република Словенија Љубљана
Flag of the Socialist Republic of Slovenia.svg
Coat of Arms of the Socialist Republic of Slovenia.svg
Социјалистичка Република Србија
Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина
Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово (до 1963. Социјалистичка аутономна област)
Београд
Нови Сад
Приштина
Flag of the Socialist Republic of Serbia.svg
SR Serbia coa.png
Социјалистичка Република Хрватска Загреб
Flag of the Socialist Republic of Croatia.svg
Coat of Arms of the Socialist Republic of Croatia.svg
Социјалистичка Република Црна Гора Титоград
Flag of the Socialist Republic of Montenegro.svg
Coat of Arms of the Socialist Republic of Montenegro.svg

Територијална организација република[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Пре 1955. године постојало је чак 338 срезова (укључени и градови), након тога Републичким је прописима њихов број смањен на 107 срезова. Број им се даље смањивао, крајем 1958. било их је 91. На дан 1. јануара 1960. било их је 75. Разлог смањењу биле су републичке одлуке, тако су у НР Црној Гори 1957. укинути сви срезови (котари), затим у Аутономној Косовско-метохијској области 31. децембра 1959. У Аутономној Покрајини Војводини у исто време задржано је само шест срезова (котара). Остатак срезова постепено је престао да постоји од 1963. до 1967. године.

  • У Македонији, Словенији и Војводини — 1965.
  • У Хрватској и Србији — 1967.

Срезове су убрзо 1974. замениле заједнице општина односно међуопштинске регионалне заједнице.

Друштво и култура[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена српске уметности и науке, као што су:

Филм[уреди]

СФРЈ је развијала кинематографију почевши од 1950-их. Најзначајнији филмски студији били су Јадран филм у Загребу и Авала филм у Београду. Најславнији глумци били су Данило 'Бата' Стојковић, Љуба Тадић, Беким Фехмиу, Фабијан Шоваговић, Мустафа Надаревић, Бата Живојиновић, Борис Дворник, Љубиша Самарџић, Драган Николић и Раде Шербеџија, а најславније глумице Милена Дравић, Неда Арнерић, Мира Фурлан и Ена Беговић.

Први југославенски филм 1959. номинован за Оскара за најбољи филм на страноме језику, био је Цеста дуга годину дана, један од само шест филмова из СФРЈ којима је то успијело (остали су Девети круг, Три, Скупљачи перја, Битка на Неретви и Отац на службеном путу).

Најпопуларнији жанр је неко вријеме био партизански филм, као што су Валтер брани Сарајево, У гори расте зелен бор или Абецеда страха, међу којима су били и врло скупи филмови са међународним глумцима, као што је Сутјеска у којој је Ричард Бертон глумио Тита, и Битка на Неретви у којој су глумили Орсон Велс и Јул Бринер. Међутим, такав се жанр с временом заситио те су се јављали другачији филмови о Другом свјетском рату, као што је контроверзна Окупација у 26 слика. 1980-их кинематографија СФРЈ је доживела малу ренесансу популарним комедијама Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг и Балкански шпијун, у сва три која је глумио Данило Стојковић, као и примером из научнофантастичног жанра — Гости из галаксије — и првим дугометражним анимираним филмом, Чудесна шума. Такође, млади редитељ Емир Кустурица почео је снимати запажене филмове, међу којима су и Сјећаш ли се Доли Бел? те Отац на службеном путу, који је 1985. освојио Златну палму.

Споменици Народноослободилачке борбе[уреди]

Споменици посвећени Народноослободилачкој борби народа Југославије од 1941. до 1945. године постављани су широм Југославије у виду фигурално-уметничких дела, архитектонских објеката, спомен-маузолеја, скулптура, спомен-бисти, спомен-плоча, спомен-зграда, спомен-гробља и др. Према непотпуним подацима у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији подигнуто је око 15.000 споменика посвећених Народноослободилачком рату. Многи ови споменици срушени су или оштећени током распада СФРЈ деведесетих година.

Омладина и спорт[уреди]

Савез пионира Југославије је био званичан омладински покрет Југославије.

Штафета младости је палица која је ишла кроз целу СФР Југославију и сваког 25. маја додељивана је тадашњем југословенском председнику Јосипу Брозу Титу.

Спортско друштво Црвена звезда је основано је 4. марта 1945.

Југословенско спортско друштво Партизан је основано 4. октобра 1945.

Празници[уреди]

Главни чланак: Празници у СФРЈ

У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији постојала је уобичајена подјела на државне празнике, републичке празнике као и остале празнике тзв. значајније датуме, као и религијске празнике свих конфесија у СФРЈ. Државни (савезни) празници су били:

Популарна култура[уреди]

За више информација погледајте: Партизански филм и Партизани у стрипу

Партизански филм и стрип су део једног од најбитнијих аутохтоних жанрова популарне културе — партизанског — у периоду 1945—1990. у СФРЈ.

Новокомпонована народна музика је назив за жанр популарне музике који се је настао и развијао се у периоду између шездесетих и деведесетих година прошлог века, на темељима народног мелоса, у свим републикама бивше СФРЈ изузев Словеније.

Привреда[уреди]

Изгградња стамбеног блока у Новом Београду

Упркос заједничком почетку, привреда социјалистичке Југославије је била много другачија од привреда Совјетског Савеза и других источноевропских социјалистичких држава, посебно након југословенско-совјетског разлаза. Предузећа нису била државно, већ друштвено власништво и њима су управљали радници путем самоуправљања. Током Другог светског рата инфраструктура Југославије је била уништена. Чак су и најразвијенији делови државе били увелико рурални, а оно мало индустрије у држави је били углавном оштећено или уништено.

1000 динара

Са изузетком рецесије половином 1960-их, привреда државе је знатно напредовала. Незапосленост је била ниска, а образовни ниво радничке класе је полако растао. Због неутралности Југославије и водеће улоге у Покрету несврстаних, југословенска предузећа су извозила и на западна и на источна тржишта. Југословенске компаније су вршиле грађевинске радове у бројним великим инфраструктурним и индустријским пројектима у Африци, Европи и Азији.

Чињеница да је Југословенима било допуштено да слободно емигрирају од шездесетих је омогућило многима да нађу посао у западној Европи, углавном у Немачкој. Ово је допринело да незапосленост буде под контролом и такође је деловало као извор капитала и страних валута.

Фића — један од симбола СФРЈ

Током седамдесетих привреда је реорганизована према теорији Едварда Кардеља о удруженом раду, у којој је право на доношење одлука и расподели профита у друштвеним предузећима засновано на уложеном раду. Најмање основне организације удруженог рада су приближно одговарале малим предузећима или одељењима у великим компанијама. Оне су биле организоване у предузећа која су се организовала у композитне организације удруженог рада, које су могле бити велике компаније или чак целокупна грана индустрије на одређеној територији. Највише извршних одлука је остављено предузећима, тако да су оне могло наставити да се такмиче иако су биле део исте композитне организације. Именовање директора и стратешка политика композитне организације су у пракси, у завиности од своје величине и важности, често биле предмет политичких и личних уплива.

У циљу да се свим запосленима да исти удео у доношењу улога, основне организације удруженог рада су такође уведене у јавне сервисе, као што су здравство и образовање. Основне организације су обично биле састављене од не више од неколико десетина људи и имала су своје радничке савете, чији је пристанак био потребан за стратешке одлуке и именовање директора предузећа или јавних установа.

Државници СФРЈ су са представницима Европске економске заједнице потписали два трговинска споразума: Споразум о сарадњи и Протокол о трговини као и два финансијска протокола, а организовано је и девет састанка савета за сарадњу СФРЈ и ЕЕЗ на министарском нивоу.[6]

Југословенски ратови, накнадни губитак тржишта, као и лоше управљање и/или нетранспарентна приватизација су донеле економске проблеме свим бившим југословенским републикама током деведесетих. Само је економски раст Словеније полако растао након почетног шока и кризе. Хрватске је 2003. достигла свој бруто-национални доходак из 1990.

Валута СФРЈ је био југословенски динар.

Оружане снаге СФРЈ[уреди]

Према доктрини Општенародне одбране (ОНО) и друштвене самозаштите (ДСЗ) и Уставу СФРЈ оружане снаге СФРЈ биле су сачињене од: Југословенске народне армије, Територијалне одбране, Цивилне заштите и позадинског обезбеђења ОС.

Као и Краљевина Југославија пре ње, и социјалистичка Југославија је задржала јаку војну силу. Југославија је незванично била сматрана силом „другог реда“ у Европи, што је значило да је по војној сили била само иза традиционалне Велике тројке (Совјетски Савез, Француска и Уједињено Краљевство).

Југословенска народна армија је била главна организација војних снага. Састојала се из копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Она је своје порекло углавном вукла од југословенских партизана из Другог светског рата.

Свака од шест република је имала своју територијалну одбрану, које су успостављене у оквиру доктрине „општенародног отпора“, као одговор на брутално окончање Прашког пролећа у Чехословачкој од стране Варшавског пакта.

Тајне службе[уреди]

Политика[уреди]

Зграда Савезног извршног већа на Новом Београду. (Палата Федерације)
За више информација погледајте: Скупштина СФРЈ, Влада ФНРЈ и Савезно извршно веће

Дефинишући документ државе је био Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославији који је мењан 1963. и 1974.

Комунистичка партија Југославије је победила на првим изборима и задржала је своју власт скоро до краја постојања државе. Касније јој је промењено име у Савез комуниста Југославије, а биле је састављена од индивидуалних партија из сваке конститутивне републике.

Главни политички вођа државе је био Јосип Броз Тито, али је било и других важних политичара, посебно након Титове смрти: видети списак политичара СФРЈ. Југославија је била део Групе 9, Покрета несврстаних, Организације за европску безбедност и сарадњу, Организације уједињених нација и других интернационалних организација.

Када су индивидуалне републике одржале вишестраначке изборе почетком деведесетих, комунистичке партије нису углавном успевале да победе на изборима.

Спољна политика[уреди]

За више информација погледајте: Информбиро, Балкански пакт (1953) и Покрет несврстаних
Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

СФРЈ је била члан оснивач Групе 15 на 9. конференцији несврстаних у Београду.

Демографија[уреди]

СФРЈ је одвојено признавала „народе“ и „народности“; прве су чинили конститутивни јужнословенски народи, а друге остале словенске и несловенске етничке групе, укључујући Албанце и Мађаре.

Држава се састојала од шест република, са њиховим конститутивним народима:

Такође је постојала етничко обележје декларисали се као Југословени, за људе који нису желели да изразе своју етничку припадност, јер су били из мешаних бракова или из других разлога. Њихов број на пописима је варирао, али никада није прешао 6%.

СФРЈ 1981. године.‍
Срби
  
36.3 36,3 %
Хрвати
  
19.7 19,7 %
Муслимани
  
8.9 8,9 %
Словенци
  
7.8 7,8 %
Албанци
  
7.7 7,7 %
Македонци
  
6,0 6,0 %
Југословени
  
5.4 5,4 %
Остали
  
8.2 8,2 %


Подаци са пописа одржаних 1971. и 1981.

Језици[уреди]

Званични језици су били македонски, српскохрватски и словеначки. Српскохрватски је био у службеној употреби у Социјалистичкој Републици Србији, Социјалистичкој Републици Хрватској, Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини и Социјалистичкој Републици Црној Гори. У Социјалистичкој Републици Македонији, службени језик је био македонски, а у Социјалистичкој Републици Словенији словеначки.

У оружаним снагама СФРЈ, службени језик је био српскохрватски.

Устав СФРЈ је гарантовао националним мањинама и етничким групама право на употребу језика и писма, па су у мешовитим срединама у службеној употреби били и други језици као на пример: мађарски, словачки, русински, румунски, бугарски, влашки, албански, турски, ромски, италијански и други. У мешовитим срединама су на државним институцијама обавезно истицани натписи на већинским и мањинским језицима.

Религија[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.
Патријарх српски Герман један од дуговечнијих патријарха Српске православне цркве који је био 32 године на челу патријаршије

Католичка црква за разлику од других комунистичких цркава (Чехословачке или Румуније) је очувала активну улогу у друштву.[7] Године 1965. Југославија је потписала уговор са Ватиканом којим је гарантовано ауторитет Свете столице над верским питањима као и право католичких бискупа да одржавају контакт са Светом столицом.[8]

Македонска православна црква настала је неканонским одвајањем од Српске православне цркве 17. јула 1967. године.

Званично религијско деловање и опредељивање није било забрањено законом о социјалистичком државном атеизму као у суседној Народној Социјалистичкој Републици Албанији. Свештена лица имала су право да се политички анагажују кроз чланство у Социјалистичком савезу радног народа Југославије (ССРНЈ). Законски су верске заједнице тј. удружења биле у обавези да се старају о материјаном стању свог свештенства и чланова својих удружења. Најбројнија верска заједница била је православна, званични назив Српске православне цркве у регистру верских удружења у СР Србији и Југославији био је Главни савез удруженог православног свештенства Југославије.[9] Поред православља било је присутно католичанство, протенстантизам, ислам, јудаизам и атеизам који је био заступљен кроз државну политику самоуправног социјализма и доминантном владавином Савеза комуниста Југославије.

Републике и покрајине по броју становника[уреди]

Подаци са пописа из 1991.

Ранг Република/покрајина Површина  % Становништво  % Густина насељености
1 Србија 88.361 33,2% 9.506.174 40,9% 114,0
--- Ужа Србија 56.169 22,4% 5.582.611 24,0% 99,4
--- Војводина 21.506 8,6% 1.996.367 8,6% 92,8
--- Косово и Метохија 10.686 4,3% 1.956.196 8,4% 183,1
2 Хрватска 56.524 22,5% 4.784.265 20,6% 84,6
3 Босна и Херцеговина 51.129 20,4% 4.377.053 18,8% 85,6
4 Македонија 25.720 10,3% 2.033.964 8,8% 79,1
5 Словенија 20.246 8,1% 1.913.355 8,2% 94,5
6 Црна Гора 13.810 5,5% 615.035 2,6% 44,5
СФР Југославија 255.804 100% 23.229.846 100% 92,6

Државни симболи[уреди]

Хеј, Словени је била химна СФРЈ од 1945. до 1992. са верзијама на српско-хрватском, словеначком и македонском језику.

Грб бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља шест бакљи окружених житом које горе заједно. Заједничка ватра шест бакљи представља братство и јединство шест република бивше Југославије: Босне и Херцеговине, Македоније, Србије, Словеније, Хрватске и Црне Горе. Датум на грбу је 29. новембар 1943. када се у Јајцу по други пут састао АВНОЈ. Тај датум је постао Дан Републике после Другог светског рата.

Застава СФРЈ базирана је на тробојци Краљевине Југославије и њеним пансловенским бојама, с тим што је грб Краљевине Југославије замењен петокраком звездом, као симболом комунизма, и померен на центар заставе.

Занимљивости[уреди]

  • За Југославију се говорило да је земља седам суседних држава, шест република, пет народа, четири језика, три вере, два писма и једне партије.
  • За Југославију се такође говорило да је окружена „бригама“. Ово реч се може саставити коришћењем првих слова имена суседних држава (Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Албанија, Мађарска и Аустрија).
  • Југославија је делила исту мелодију за националну химну као и Пољска. Први њени стихови су написани 1834. под именом „Хеј, Словаци“, а отада је служила као химна пан-словенског покрета, химна Соколског покрета, као и химна Словачке током Другог светског рата, Југославије и Србије и Црне Горе. Такође се сматра другом, незваничном химном Словака. Мелодија је заснована на Мазурки Добровског, која је такође химна Пољске од 1926, али је овде много спорија и више наглашена.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Hladczuk, John (1. 01. 1992). International Handbook of Reading Education. Greenwood Publishing Group. стр. 454—. ISBN 978-0-313-26253-1. 
  2. 2,0 2,1 Altman, Gavro (1978). Yugoslavia: A Multinational Community. Jugoslovenska stvarnost. 
  3. Jan Bruno Tulasiewicz (1971). Economic Growth and Development: A Case Study. Morris Print. Company. 
  4. Lah, Avguštin (1972). The Yugoslav Federation: What is It? : the Position of the Peoples and National Minorities of Yugoslavia in the self-managing Federation. Medunarodna Politika. 
  5. „Ustav Socijalističke Republike Hrvatske (1974), Član 138” [Constitution of the Socialist Republic of Croatia (1974), Article 138] (PDF) (на језику: хрватском). Narodne novine. 1974. Приступљено 24. 7. 2012. 
  6. Mr Vladimir Pavićević: Dvadeset godina od pada Berlinskog zida. стр. 3, Приступљено 9. 4. 2013.
  7. The encyclopedia of Christianity, Volume 5 By Erwin Fahlbusch. Books.google.com. стр. 513. Приступљено 21. 1. 2013. 
  8. Byrnes (2001). стр. 96.
  9. Извод из регистра: Главни савез удруженог православног свештенства Југославије

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]