Унескова Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа
Унескова Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа је уговор који је усвојила Генерална конференција Унеска 17. октобра 2003. Ступила је на снагу 2006. године, након тридесет инструмената ратификације од стране држава чланица Унеска.[1][2] Румунија је била тридесета држава која је ратификовала споразум 20. јануара 2006.[1] Од октобра 2022. године, 180 држава је ратификовало, одобрило или прихватило конвенцију.[3]
Садржај[уреди | уреди извор]
Унескова Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа садржи опште одредбе, одредбе о органима Конвенције, очувању нематеријалног културног наслеђа на националном нивоу, очувању нематеријалног културног наслеђа на међународном нивоу, одредбе о међународној сарадњи и помоћи, фонду нематеријалног културног наслеђа, извештају, прелазном клаузулу и завршној одредби. За разлику од других Унескових конвенција, ова почиње навођењем њених сврха да чува нематеријално културно наслеђе, да обезбеди поштовање нематеријалног културног наслеђа дотичних заједница, група и појединаца, подиже свест на локалном, националном и међународном нивоу о значају нематеријалног културног наслеђа и обезбеђивању његовог узајамног уважавања и да обезбеди међународну сарадњу и помоћ.[2]
Функција[уреди | уреди извор]
Конвенција функционише на националном и на међународном нивоу. На националном нивоу државе чланице треба да предузму неопходне мере да обезбеде очување нематеријалног културног наслеђа на њеној територији. Мере обухватају идентификацију нематеријалног културног наслеђа које постоји на њеној територији, доношење одговарајућих политика, унапређење образовања и остало.[2] У предузимању ових мера свака држава потписница мора настојати да обезбеди што је могуће шире учешће заједница, група и појединаца који стварају, одржавају и преносе такво наслеђе и да их активно укључе у управљање.[2] На међународном нивоу конвенција промовише сарадњу која укључује размену информација и искустава, заједничке иницијативе и успостављање механизма помоћи другим државама чланицама.[2]
Комитет Конвенције објављује и ажурира Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства и Листу нематеријалног културног наслеђа којој је потребна хитна заштита.[2] Конвенцијом се оснива Фонд нематеријалног културног наслеђа о чијој употреби одлучује комисија. Углавном се састоји од доприноса држава чланица и средстава Генералне конференције Унеска.[2]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Logan, William S. (2007). „Closing Pandora's Box: Human Rights Conundrums in Cultural Heritage”. Ур.: Silverman, Helaine; Ruggles, D. Fairchild. Cultural heritage and human rights. New York, NY: Springer. ISBN 9780387713137. OCLC 187048155.
- ^ а б в г д ђ е „UNESCO - Intangible Heritage Home”. ich.unesco.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-10-24.
- ^ States Parties to the Convention for the Safeguarding of the Intangible Cultural Heritage.
