Хелмут фон Панвиц

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хелмут фон Панвиц
Generals Shkuro and von Pannwitz.jpg
Хелмут фон Панвиц (у средини) поред Андреја Шкура.
Датум рођења (1898-10-14)14. октобар 1898.
Место рођења Бодзановице
 Немачко царство
Датум смрти 16. јануар 1947.(1947-01-16) (48 год.)
Место смрти Москва
 СССР

Хелмут фон Панвиц (нем. Helmuth von Pannwitz; 14. октобар 1898 - 16. јануар 1947), био је немачки генерал који се истако као коњички официр токо Првог и Другог светског рата. Током Другог светског рата напредоваће све до чина Генерал-потпуковника Вермахта и Врховног Атамана XV СС Козачког коњичког корпуса. Погубљен је у Москви због наводних ратних злочина 16. јануара 1947. године. Рехабилитовна је априла 1996. године од стране војног тужиоца у Москви безмало 50 година након погубљења. Пресуда којом је рехабилитован је поништена јуна 2001. године.

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

После рата[уреди]

„Следећег дана после тога, када су Енглези на превару одвезли Козаке ради њихове предаје совјетима, фон Панвиц се обукао у парадну козачку униформу и обратио се енглеском команданту логора са молбом да му дозволи да подели судбину Козака свог корпуса. „Не брините се, као немачког генерала, вас совјетима нећемо предати“, уследио је одговор. „Ја сам са мојим Козацима доживео многе радосне тренутке, - рекао је фон Панвиц, - хоћу да будем са њима и када је тешко. Међу нама је склопљен договор пријатељства на живот и смрт!“. Енглеза су те речи задивиле („џентлмени“ нису разумели шта је то Част), и он је упозорио фон Панвица, да му овде (уз Енглезе) не прети никаква опасност, а да ће му чекисти живом одрати кожу, и предложио му је да о томе још размисли. Али генерал је настојавао на својој одлуци, рекавши, да је решио да са Козацима буде до краја, каква год их страшна судбина задесила ... Фон Панвица су потом одвели до композиције вагона, која је чекала отправку у СССР. Вагони су били густо обавијени бодљикавом жицом. Он није могао да разазна лица на прозорима. И одједном се од вагона до вагона преносио одушевљени крик из свег грла: „Коза-ци-и... Баћушка Па-а-нвиц... је са нам-а-а!“ Фон Панвиц се исправио и оштрим кораком, као у време смотре, прошао је мимо вагона препуњених Козацима. Сребрни патрони (газири) на његовој козачкој униформи сијали су на сунцу...“

Хелмут фон Панвиц је примио православље тако што је био крштен трократним погружењем од стране козачког свештеника, добивши на светом крштењу име Гликерије.

Литература[уреди]

  • Е. Тупикин “Ја-Царски генерал. Смрт и бесмртност Атамана Краснова“