Херијет Бичер Стоу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Херијет Бичер Стоу
Harriet Beecher Stowe - Project Gutenberg eText 16786.jpg
Херијет Бичер Стоу
Пуно име Херијет Елизабет Бичер Стоу
Датум рођења (1811-06-14)14. јун 1811.
Место рођења Личфилд
САД
Датум смрти 1. јул 1896.(1896-07-01) (85 год.)
Место смрти Хартфорд
САД
Занимање писац
Родитељи Лајман Стоу
Роксана Фут Бичер
Најважнија дела

Потпис

Херијет Елизабет Бичер Стоу (енгл. Harriet Beecher Stowe; Личфилд, 14. јун 1811Хартфорд, 1. јул 1896[1]) била је аболициониста и аутор више од 10 књига, од којих је најчувенија Чича Томина колиба, која описује живот у ропству[2] и која је први пут објављена у наставцима 1851. и 1852 у аболиционистичком гласилу National Era.[3]

Живот и дело[уреди]

Херијет Елизабет Бичер је рођена 14. јуна 1811. у Личфилду, у Конектикату,[4] као седма од деветоро деце и најмлађа ћерка Лајмана Бичера, конгрегационалистичког свештеника, и Роксане Фут Бичер. Након што је њена мајка умрла од туберкулозе 1816. године, њен отац се оженио са Херијет Портер, са којом је имао још четворо деце. С обзиром да је потицала из веома утицајне породице, Херијет је имала прилику да се образује у веома угледној школи – Женској академији у Личфилду (Litchfield Female Academy), где је уписана 1819. године.[5] Још од малих ногу показивала је велики потенцијал, такав да је њен отац, свестан потешкоћа са којима ће се сусрести због тога што је жена, наводно једном рекао да му је жао што се није родила као мушкарац.[6]

Године 1824. преселила се у Хартфорд како би похађала једну од првих образованих институција за жене (Hartford Female Seminary) коју је основала и водила њена сестра Кетрин Е. Бичер.[5] Не само да је ту добила академско образовање које је у то доба било углавном доступно само мушкарцима, већ је и убрзо и сама почела да подучава (од 1827. године).[5] Почела је да пише средином двадесетих година 19. века, а њена прва дела су један теолошки есеј и недовршена трагедија у бланкверсу „Клеон” (1825). Њена прва објављена дела су приче за часопис Western Monthly Magazine (1833).[7]

Године 1832. са породицом се преселила у Синсинати (Кентаки).[5] Године које је провела у Синсинатију, према неким изворима, представљају кључни период у животу Херијет Бичер Стоу, јер се тада изградила и као предавач, и као писац.[6] До 1837. године била је асистент на Западњачком институту за жене, који је такође основала њена сестра Кетрин, а 1836. удала се за Келвина Елиса Стоуа, професора библијске књижевности у школи њеног оца, са којим је имала седморо деце.[7] У Синсинатију се такође по први пут сусрела са проблемом робовласништва, а како су и њена и мужевљева породица били противници ропства, убрзо су се придружили аболиционистичком покрету.[7]

Слике ропства са којима се сусретала током живота у држави Кентаки поново ће оживети у чувеном роману Чича Томина колиба.[6] Овај роман написала је у Брансвику, Мејн, где се преселила 1850. године. Роман је најпре објављиван у наставцима у часопису National Era, а у целини је први пут објављен 1852. године. Преведен је на најмање двадесет и три језика и доживео је велики успех, али је и жестоко нападан на „робовласничком Југу“ САД.[7] Године 1856. објавила је још један антиробовласнички роман (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), али он није доживео успех.[7]

Од 1852. до 1864. живела је у Андоверу, у Масачусетсу, да би се, након што се њен муж пензионисао, поново преселила у Хартфорд. Док је живела у Андоверу, објавила је још неколико романа, који представљају хронике живота у Новој Енглеској.[7] Такође је објављивала чланке у часопису Atlantic Monthly, што јој је доносило профит све до 1869. када је часопис изгубио више од 15.000 претплатника због њеног чланка Права прича о животу Лејди Бајрон (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), где је представила њене брачне проблеме и развод од чувеног песника. Ипак, ово је није спречило да чланак прошири и објави као књигу под насловом Одбрана Лејди Бајрон (Lady Byron Vindicated).[7] Поред поменутих дела, Херијет Бичер Стоу је писала и објављивала и књиге за децу.[7] Умрла је у Хартфорду 1. јула 1896, у 85. години, од можданог удара.[5]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Wilson, Scott. Resting Places: The Burial Sites of More Than 14,000 Famous Persons, 3d ed.: 2 (Kindle Location 45342). McFarland & Company, Inc., Publishers. Kindle Edition.
  2. ^ Vollaro, Daniel R. 'Lincoln, Stowe, And The Little Woman/Great War' Story: The Making, And Breaking, Of A Great American Anecdote'. Journal of the Abraham Lincoln Association 30.1 (2015): 1. Web. 30 Mar. 2015.
  3. ^ Hedrick (1995). стр. 208.
  4. ^ McFarland, Philip (2007). Loves of Harriet Beecher Stowe. New York: Grove Press. стр. 112. ISBN 978-0-8021-4390-7. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Weinstein, Cindy. The Cambridge Companion to Harriet Beecher Stowe. Cambridge University Press. стр. xi. ISBN 978-0-511-22184-2. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Robbins, Sarah. The Cambridge Introduction to Harriet Beecher Stowe. Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 978-0-511-27388-9. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 Bloom, Harold. Bloom's Guides: Uncle Tom's Cabin. Bloom's Literary Criticism. ISBN 978-0-7910-9789-2. 

Литература[уреди]

  • McFarland, Philip (2007). Loves of Harriet Beecher Stowe. New York: Grove Press. стр. 112. ISBN 978-0-8021-4390-7. 

Спољашње везе[уреди]