4,7-Dihidroizoindol

4,7-Dihidroizoindol
Nazivi
	IUPAC naziv 4,7-Dihidro-2H-izoindol
Identifikacija
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
	SMILES C1C=CCC2=CNC=C12; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	C8H9N
Molarna masa	119,17 g·mol−1
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	Reference infokutije

4,7-Dihidroizoindol u heterocikličnoj hemiji je redukovana forma izoindola. 4,7-Dihidroizoindol je korisni gradivni blok za produžene porfirine koji su relevantni kao materijali za optičke primene.

Sinteza[уреди | уреди извор]

Rani pokušaj da se proizvede 4,7-dihidroizoindol — najbliži srodnik termodinamički nestabilnog izoindola je izveden 1985.^[1] To je bilo bazirano na klasičnoj Pal-Knorovoj sintezi pod uslovima koji su verovatno oštećivali elektronski bogati pirolni prsten. Uočena nestabilnost 4,7-dihidroizoindola je dovela istraživače do zaključka da to nije koristan intermedijer u porfirinskoj hemiji.

Ispostavilo se da promena reakcionih uslova omogućava izolaciju 4,7-dihidroizoindola. Trostepna sinteza počevši od tosilacetilena koja obuhvata Diels-Alderovu reakciju, Barton-Zardovu sintezu i toplotnu dekarboksilaciju he objavljena.^[2]

Svojstva[уреди | уреди извор]

Mada je očekivano da će pod kiselim ili baznim uslovima doći do migracije dvostruke veze u 4,7-dihidroizoindolu, do toga ne dolazi kad se koriste bilo jaka baza (kalijum tert-butoksid, kalijum hidroksid) ili kiselina (trifluorosirćetna kiselina, p-toluensulfonska kiselina). Mogući razlog takve stabilnosti je da je pirolni ostatak kiseliji (kao NH-kiselina) kao i nukleofilniji nego respektivni reakcioni centeri koji učestvuju u očekivanoj migraciji dvostruke veze; stoga pirolni prste može da služi kao zaštita dvostruke veze od inicijacije karbokatjonskih i karbanjonskih pomeranja.

Primena u sintezi porfirina[уреди | уреди извор]

4,7-Dihidroizoindol je univerzalni sinton produženih porfirina, pošto njegova izolovana dvostruka veza u cikloheksenskom prstenu omogućava modifikaciju reakcijama adicije ili cikloadicije. Reakcije adicije mogu da proizvedu nove intermedijere za benzosupstituisane tetrabenzoporfirine, dok upotreba reakcija cikloadicije dovodi do novih tetranaftoporfirina.^[3]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

^ J.-H. Fuhrhop; D. Hosseinpour (1985). „Porphyrins in polymeric matrices, micelles, and vesicles, VII. Hexadecahydro-29H,31H-tetrabenzo[b,g,l,q]porphin and -octayl octaacetate”. Liebigs Annalen der Chemie (4): 689—695. doi:10.1002/jlac.198519850405.
^ M.A. Filatov; A.V. Cheprakov; I.P. Beletskaya (2007). „A Facile and Reliable Method for the Synthesis of Tetrabenzoporphyrin from 4,7-Dihydroisoindole”. European Journal of Organic Chemistry (21): 3468—3475. doi:10.1002/ejoc.200700014.
^ M.A. Filatov; A.V. Cheprakov (2011). „The synthesis of new tetrabenzo- and tetranaphthoporphyrins via the addition reactions of 4,7-dihydroisoindole”. Tetrahedron. 67 (19): 3559—3566. doi:10.1016/j.tet.2011.01.052.

[1] J.-H. Fuhrhop; D. Hosseinpour (1985). „Porphyrins in polymeric matrices, micelles, and vesicles, VII. Hexadecahydro-29H,31H-tetrabenzo[b,g,l,q]porphin and -octayl octaacetate”. Liebigs Annalen der Chemie (4): 689—695. doi:10.1002/jlac.198519850405.

[2] M.A. Filatov; A.V. Cheprakov; I.P. Beletskaya (2007). „A Facile and Reliable Method for the Synthesis of Tetrabenzoporphyrin from 4,7-Dihydroisoindole”. European Journal of Organic Chemistry (21): 3468—3475. doi:10.1002/ejoc.200700014.

[3] M.A. Filatov; A.V. Cheprakov (2011). „The synthesis of new tetrabenzo- and tetranaphthoporphyrins via the addition reactions of 4,7-dihydroisoindole”. Tetrahedron. 67 (19): 3559—3566. doi:10.1016/j.tet.2011.01.052.

[1]

[2]

[3]