Alesandro Skarlati

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Alesandro Skarlati
Alessandro Scarlatti.jpg
Puno ime Pjetro Alesandro Gaspare Skarlati
Datum rođenja 2. maj 1660.
Mesto rođenja Trapani
Datum smrti 22. oktobar 1725.
Mesto smrti Napulj
Italija
Period Barok

Alesandro Skarlati (ital. Alessandro Scarlatti; 16601725) bio je italijanski kompozitor i značajna ličnost na prelazu između dva veka.[1] On je bio predstavnik napuljske muzike, iako se najveći deo njegove muzičke karijere vezuje za Rim. Njegova dominacija, kako u oblasti komične opere: „titto il mal non per nuocere“, 1681. godine, tako i u sferi ozbiljne opere: „olimpia venedicata“, 1685, bila je potpuna.[2] Skarlati je utemeljivač nove putanje razvoja arije, koja će definitivno imati trodelnu strukturu, a čiji će treći deo predstavljati ponavljanje drugog („de capo“); zatim veću pažnju posvećuje komponovanju instrumentalne uvertire - tada nazivanom „sinfonija“, a uveo je i brojne paralelne deonice za četiri pevača, što se nazivalo: „arie a quatro“, kao što je slučaj u delu „Telemaco“ (1718).

U znatnom delu zahvaljujući Skarlatijevom stvaralaštvu, može se govoriti o potpunom trijumfu italijanske opere: najpoznatiji kompozitori izvan Italije u prvoj polovoni 18. veka, sa izuzetkom Johana Sebastijana Baha, koji nije pisao opere, ili Žana-Filipa Ramoa, zastupnika tradicionalne francuske muzike, imali su u svom opusu i ovu muzičku formu, a potpuno su bili pod italijanskim operskim uticajem, kao što je slučaj sa Georgom Filipom Telemanom (1681-1767) i njegovim delom „Pimpione“ (1725), a posebno sa Georgom Fridrihom Hendlom, verovatno najznačajnijim operskim kompozitorom toga vremena, koji je komponovao izuzetna dela kao što su „Rinaldo“ (1711), „Julije Cezar“ (1724), „Tamerlano“ (1724), „Orlando“ (1733) i „Kserks“ (1738). Sve su prikazane u Londonu u kojem je nemački kompozitor živeo od 1712. godine, a gde je vodio borbu sa italijanskim kompozitorima koji su tamo živeli, a posebno sa Đovanijem Bononcinijem (1670-1747), autorom veoma popularnih opera tog vermena, kao što su „Muzio Scevola“ (1721) i Griselda (1722).

Budući da je tokom baroknog perioda potreba za operom bila ogromna, upravnici pozorišta i kompozitori su zbog velike potražnje osmislili su niz dela koje su zajedno napisali različiti muzičari, a koja se zovu „pasticio“. Jedno od tih dela je i „Đonio Bruto“, koje je komponovao Alesandro Skarlati.

Reference[уреди]

  1. ^ Edward Joseph Dent, Alessandro Scarlatti: His Life And Works, 1905
  2. ^ Ut Orpheus Edizioni, Alessandro Scarlatti, Opera omnia per strumenti a tastiera vol. I-II-III-IV-V Archived 20111117053930 at utorpheus.com Error: unknown archive URL

Spoljašnje veze[уреди]