Aljaska (poluostrvo)

С Википедије, слободне енциклопедије
Aljasko poluostrvo
Severna Amerika

Aljaska je poluostrvo[1] (also called Aleut Peninsula[2] or Aleutian Peninsula,[3]) koje pripada Severnoj Americi. Poluostrvo Aljaska se prostire oko 800 km (497 mi) na jugozapadu od kopna Aljaske i završava se na Aleutskim ostrvima. Poluostrvo odvaja Tihi okean od Bristolskog zaliva, rukavca Beringovog mora. Osim Aljaskog poluostrva veća poluostrva Severne Amerike su: poluostrvo Labrador, poluostrvo Florida i poluostrvo Kalifornija.

Mnogi ljudi povezuju Aljasko poluostrvo sa državom Alјаskom, iako to nije tačno. U blizini ostrva je veliko ribolovno područje Tihog okeana. Aljasko poluostrvo je slabo naseljeno zbog vrlo surovih klimatskih uslova subpolarne klime.[4]

U literaturi (posebno ruskoj) termin „Poluostrvo Aljaska“ je korišćen za označavanje čitavog severozapadnog ispupčenja Severnoameričkog kontinenta, ili svega onog što je sadašnja država Aljaska, isključujući njenu prevlaku i ostrva. Okrug Lejk end Peninsula, dobio je ime po poluostrvu.

Geografija[уреди | уреди извор]

Vulkani na poluostrvu Aljaska
Vulkan Peulik i livada pamučne trave
Prolećni planinar u blizini vulkana Čiginagak u maju 2007.
Vulkan Peulik i Ukinrek Mars

Aleutski lanac je veoma aktivan vulkanski planinski lanac koji se proteže duž cele dužine poluostrva. Unutar njega se nalaze utočišta divljih životinja, uključujući nacionalni park i rezervat Katmaj, nacionalni spomenik i rezervat Anjakčak i nacionalno utočište za divlje životinje Bečarof, nacionalno utočište za divlje životinje poluostrva Aljaske i nacionalno utočište divljih životinja Izembek. Najaktivniji vulkan duž vulkanskog planinskog lanca je vulkan Pavlof koji je viši od 2.515 metara (8.251 stopa).

Južna strana poluostrva Aljaska je smežurana i planinska, nastala tektonskom aktivnošću Severnopacifičke ploče koja se spušta ispod zapadnog dela Severnoameričke ploče; severna strana je uglavnom ravna i močvarna, rezultat milenijumske erozije i opšte seizmičke stabilnosti. Severna i južna obala su takođe prilično različite. Severna obalska strana zaliva Bristol je uglavnom zamućena i blatnjava, doživljava ekstremne plime i relativno je plitka; pacifička strana, koja je takođe poznata kao „vatreni prsten“,[5] ima relativno malu aktivnost plime i oseke, a voda je duboka i bistra.

Administracija[уреди | уреди извор]

Celo poluostrvo je organizovano kao deo četiri okruga; okrug Istočni Aleuti, okrug Bristolski zaliv, okrug Kodijak ostrva Kodiak i okrug Jezero and poluostrvo. Okrug Jezero i poluostrvo obuhvata većinu teritorije poluostrva.

Klima[уреди | уреди извор]

Prosečna godišnja količina padavina kreće se od 24—65 in (610—1.650 mm). Priobalna područja su podložna intenzivnim olujama, vetru i kiši. Zimske temperature su u proseku između -11 i 1 °C (12 i 34 °F), a leti između 6 i 15 °C (43 i 59 °F). Mrazevi se mogu javiti svakog dana u godini na višim nadmorskim visinama.[6][7] Klima se može uporediti sa onom u delovima Škotske, Aleutskih ostrva, Islanda i Ognjene zemlje.

Port Hajden, Aljaska
Klimatogram
JFMAMJJASOND
 
 
22
 
 
−2
−9
 
 
13
 
 
−2
−9
 
 
23
 
 
0
−7
 
 
19
 
 
3
−3
 
 
21
 
 
8
2
 
 
28
 
 
12
5
 
 
41
 
 
14
8
 
 
50
 
 
15
9
 
 
52
 
 
12
6
 
 
56
 
 
6
0
 
 
36
 
 
2
−4
 
 
26
 
 
−1
−8
Prosečne maks. i min. temperature u °C
Ukupne padavine u mm
Čignik, Aljaska
Klimatogram
JFMAMJJASOND
 
 
149
 
 
−1
−7
 
 
193
 
 
0
−6
 
 
175
 
 
2
−5
 
 
124
 
 
4
−2
 
 
171
 
 
8
2
 
 
153
 
 
13
5
 
 
109
 
 
16
8
 
 
129
 
 
16
8
 
 
247
 
 
13
5
 
 
224
 
 
7
1
 
 
256
 
 
4
−2
 
 
183
 
 
1
−5
Prosečne maks. i min. temperature u °C
Ukupne padavine u mm

Flora i fauna[уреди | уреди извор]

Poluostrvo Aljaska je dom nekih od najvećih prirodnih neuznemiravanih populacija divljih životinja u Sjedinjenim Državama. Pored čuvenih populacija mrkih medveda na Aljasci u oblastima Maknil i Katmaj, velika stada karibua, losova, čopori vukova, jata vodenih ptica i vrbovih patki naseljavaju ovu oblast. Medvedi na poluostrvu i Bristolskom zalivu su toliko brojni, jer se hrane na najvećim svetskim stazama lososa (Oncorhynchus nerka), koji se ovde uglavnom javljaju zato što su mnoga velika jezera na poluostrvu važan element u njihovom životnom ciklusu. Ovi lososi, nakon što se vrate sa svog kratkog vremena na moru, plivaju u jezera i njihove potoke koji doprinose mrestu. Njihovi potomci prezimljuju u dubokim i hranom bogatim dubinama ovih jezera sve do njihove migracije u more za jednu ili dve godine.

Izuzetno velike kolonije morskih ptica postoje duž obale.[7] Pored toga, postoje velike populacije morskih sisara u severnom Tihom okeanu između poluostrva Aljaska i Kamčatke. Ovo uključuje lučke foke, prstenaste foke, severne krznene foke, kitove, morske pliskavice, morske vidre i morske lavove.[8]

Krševita južna polovina poluostrva, kao i arhipelag Kodijak koji se nalazi na južnoj obali poluostrva, dom je znatnog broja medveda, čine ekoregiju planinske tajge poluostrva Aljaske i sadrži niz zaštićenih područja kao što je nacionalni park Katmaj. Vegetacija na poluostrvu se uglavnom sastoji od šiblja, travnatih livada ili vlažne tundre.

Demografija[уреди | уреди извор]

Pored zajednica na obali (vidi: Bristolski zaliv), poluostrvo Aljaska takođe je dom nekoliko poznatih sela: Kold Bej, King Kouv, Perivil, Čignik, jezero Čignik, laguna Čignik i Port Moler. Svaka od njih je prvenstveno naseljena urođenicima Aljaske i svaka, takođe, uglavnom zavisi od ribarske industrije za život. Ovde treba uključiti i selo Sand Pojnt, uprkos njegovoj lokaciji na ostrvu Popof, ostrvu koje je deo Šumaginskih ostrva, nedaleko od južne obale poluostrva.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Alaska Peninsula. Encyclopedia Britannica. 
  2. ^ Alexander M Ervin (2016). Cultural Transformations and Globalization: Theory, Development, and Social Change. Routledge. ISBN 9781317261773. 
  3. ^ Andrew Topf (13. 11. 2016). „Stars aligning for Redstar Gold's Alaska flagship”. Mining.com. InfoMine. 
  4. ^ Fs.fed.us, ekološki regioni SAD
  5. ^ „Alaska Peninsula Trek - Summer 2001”. www.aktrekking.com. Приступљено 2020-10-13. 
  6. ^ „Chapter 7-Ecological Subregions of the United States”. Fs.fed.us. Приступљено 2013-06-18. 
  7. ^ а б „Encyclopedia of Earth”. Eoearth.org. Приступљено 2013-06-18. 
  8. ^ Gillispie, Thomas E (15. 6. 2018). „An Overview of Alaskan's Prehistoric Cultures” (PDF): 61. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]