Kristijan Mikelsen

С Википедије, слободне енциклопедије
Kristijan Mikelsen
Christian Michelsen
Kristijan Mikelsen
Puno imePeter Kristijan Hersleb Kjeršou Mikelsen
Ime po rođenjuPeter Christian Hersleb Kjerschow Michelsen
Druga imenaChristian Michelsen
Datum rođenja15 mart 1857(1857-03-15)
Mesto rođenjaBergen, Hordaland
 Norveška
Datum smrti29. jun 1925.(1925-06-29) (68 god.)
Mesto smrtiFana, Hordaland
 Norveška
PrebivališteNorveška
Državljanstvonorveško
Zanimanjepolitičar, premijer Norveške
SupružnikJohan Benedikt Valendahl
Deca2

Peter Kristijan Hersleb Kjeršou Mikelsen (15. mart 1857 – 29. jun 1925), poznatiji kao Kristijan Mikelsen, bio je norveški brodski magnat i državnik. On je bio prvi premijer nezavisne Norveške od 1905. do 1907. Mikelsen je najpoznatiji po svojoj centralnoj ulozi u raspuštanju unije između Norveške i Švedske 1905, i bio je jedan od najuticajnijih političara svog vremena u Norveškoj.[1]

Menument Kristijanu Mikelsenu. Bergen, Norveškia

Zaleđina[уреди | уреди извор]

Rođen u Bergenu, on je dobio ime po svom dedi, biskupu Pederu Kristijanu Hersleb Kjeršou. On je bio najstariji od petoro braće i sestara rođenih u trgovačkoj porodici. Mikelsen je pohađao školu Katedrale Bergen. Kristijan je studirao pravo na Kraljevskom univerzitetu Frederik i postao advokat. Kasnije je osnovao brodarsku kompaniju, Kr. Mikelsen & Ko., koja je postala jedna od najvećih u Norveškoj.[2][3]

Politička karijera[уреди | уреди извор]

Mikelsen je postao član Norveškog parlamenta (Stortinga) 1891. godine, predstavljajući Liberalnu stranku Norveške. On se u velikoj meri držao iznad sitnih stranačkih sukoba, i jedan od njegovih glavnih ciljeva bio je stvaranje koalicije stranaka koja bi dosezala od Konzervativne stranke do Liberalne partije, koju je nazvao Koalicijska stranka. U drugom kabinetu Hagerupa bio je ministar finansija i bio je jedan od najjačih zagovornika čvršće politike prema uniji između Švedske i Norveške. U martu 1905. Mikelsen je smenio Francisa Hagerupa na mestu premijera i odmah postao vođa pokreta za raspuštanje unije (Unionsoppløsningen i 1905).[4]

Formalni osnov za raspuštanje bilo je odbijanje kralja Oskara II da prihvati norveške konzularne zakone (Konsulatsaken). Švedska vlada je tokom nekoliko godina insistirala na tome da zakoni koji regulišu spoljne poslove moraju biti deo sporazuma o uniji, a kao takve konzularne zakone ne može da donese norveški Storting bez saglasnosti Švedskog parlamenta (Riksdag). Šveđani su bili voljni da prihvate norveški zahtev za odvojenim konzularnim poslovima, ali oni su tražili da Norveška prihvati presedan na osnovu kojeg je ta unija delovala 90 godina, naime da ministar spoljnih poslova bude švedski. Norvežani su smatrali da bi time priznali da Švedska ima vodeću ulogu u Uniji. Iako je ta nadmoć postojala u stvarnosti, Norvežani nisu bili voljni da formalno i pravno prihvate neravnopravan odnos.[5]

Kralj Oskar je 27. maja 1905. odbio da potpiše predlog zakona, a kao odgovor na to su norveški ministri kabineta podneli kolektivnu ostavku. Kralj nije preduzimao dalje akcije, verovatno svestan da je raspad Unije neminovan, i švedski političari nisu učinili ništa, verovatno verujući da je to još jedno norveško političko povlačenje. Dana 7. juna, norveški Storting izjavio je da, pošto kralj nije mogao da formira novu vladu u Norveškoj nakon Mikelsenove ostavke, on je izgubio sposobnost da vlada i time je prestao da bude kralj Norveške. Ovaj strateški potez je raspuštanju donekle dao pravnu osnovu, a prevashodno je bio delo Kristijana Mikelsena. On je znao da će Norvežani, nakon višemesečnih adekvatno formulisanih informacija u jednoglasnoj štampi, biti ujedinjeni na način koji je u demokratiji izuzetno redak. Na referendumu koji je dokazao norvešku volju za raspuštanjem unije, zadržavanje unije dobilo je svega 184 glasova širom zemlje, što je predstavljalo samo jedan glas od svakih 2000. glasova.[6]

Mikelsen pozdravlja kralja Hakona i princa Olava na njihovom dolasku u Norvešku prvi put 1905. godine

Mikelsen, iako se zalagao za demokratsku republiku u Norveškoj, prihvatio je da će demokratska monarhija imati najveće šanse da bude prihvaćena u inostranstvu i među većinom Norvežana. Princ Karl od Danske postao je norveški kralj Hakon VII od Norveške, nakon što je novi referendum dao zagovornicima monarhije oko 79% glasova.[7]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Magnus A. Mardal. „Christian Michelsen”. Store norske leksikon. Приступљено 10. 6. 2016. 
  2. ^ Terje Bratberg. „Kjerschow”. Store norske leksikon. Приступљено 10. 6. 2016. 
  3. ^ «Nu gjælder det at holde kjæft», by Øyvind Ask, Bergens Tidende.
  4. ^ Francis Sejersted. „Unionsoppløsningen i 1905”. Store norske leksikon. Приступљено 10. 6. 2016. 
  5. ^ Magnus A. Mardal. „Konsulatsaken”. Store norske leksikon. Приступљено 10. 6. 2016. 
  6. ^ Atle Thowsen. „Chr. Michelsen, Politiker, Skipsreder, Donator”. Norsk biografisk leksikon. Приступљено 10. 6. 2016. 
  7. ^ Haakon Holmboe. „Haakon 7”. Store norske leksikon. Приступљено 10. 6. 2016. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]