Марислав Радисављевић

Марислав Радисављевић
Марислав Радисављевић
Пуно име	Марислав Радисављевић
Датум рођења	12. јун 1940.
Место рођења	Златанце, Црна Трава, Краљевина Југославија
Датум смрти	20. децембар 2000. (60 год.)
Место смрти	Ниш, СР Југославија

Mарислав Радисављевић Маре (Златанце, Црна Трава, 12. јун 1940 — Ниш, 20. децембар 2000) био је српски редитељ, театролог и културни радник.

Биографија[уреди | уреди извор]

Потомак црнотравских печалбара из засеока Попадисци, у селу Златанце, Радисављевић је детињство провео у родном месту, а основну школу и гимназију завршио у Нишу, и дипломирао режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи професора Хуга Клајна. Од 1963. године до смрти радио је у Народном позоришту у Нишу. Режирао је више од сто педесет позоришних предства, био уметнички директор и директор овог позоришта, а у једном мандату и директор Позоришта лутака у овом граду.

Познат је по немирном истраживачком духу, у трагању за новим театарским изразом, режирању представа у природном амбијенту, на малој сцени, позоришном експерименту... Режирао је низ представа авангардне драме – Ежена Јонеска (“Жак и помирење”), Славомира Мрожека (“Стриптиз”), Семјуела Бекета (“Последња Крапова трака”), Арабала (“Пикник на фронту”), Александра Поповића (“Мрешћење шарана”), Душана Ковачевића (“Клаустрофобична комедија”), али и класични репертоар (“Оковани Прометеј”, “Краљ Лир”, “Сан летње ноћи”, “Лизистрата”, “Антигона”), као и из националног репертоара (“Зона Замфирова”, “Ђидо”)... Режирао је и низ пригодних програма за државне и партијске јубилеје. Био је и професор двема генерацијама нишке Средње глумачке школе, као и Школе за примењену уметност.

Режирао је и документарно-играни филм о Бранку Миљковићу „Ватра и Ништа“, по сопственом сценарију, 1995. године.

Аутор је десетак драмских текстова објављених у часопису Градина, као и лирско-медитативне прозе о Растку Немањићу „Записи из земаљског живота“. У Градини је седамдесетих и осамдесетих година често објављивао текстове о промишљању позоришта и живота уопште.

Написао је опсежну студију „У трагању за системом“ као предговор монографији Рајка Радојковића „Народно позориште Ниш 1944 – 1987“ и објавио две монографије.