Савезна Република Југославија

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Савезна Република Југославија
Југославија
Химна
Хеј, Словени
Савезна Република Југославија
СР Југославија на мапи Европе
Географија
Континент Европа
Регија Балкан и Панонска низија
Главни град Београд
Друштво
Службени језик српски
Религија православље, ислам, католицизам, протестантизам
Политика
Облик државе Савезна република
 — Председник Добрица Ћосић
Зоран Лилић
Слободан Милошевић
Војислав Коштуница
 — Премијер Милан Панић
Радоје Контић
Момир Булатовић
Зоран Жижић
Драгиша Пешић
Законодавна власт Савезна скупштина
Историја
Историјско доба савремено доба
 — Оснивање 1992.
 — Укидање 2003.
 — Статус Бивша држава
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 102.350 km²
Становништво 10.659.979 (2002)
Валута Југословенски динар[a]
Земље претходнице и наследнице
Савезне Републике Југославије
Претходнице: Наследнице:
Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg СФР Југославија Србија и Црна Гора Flag of Yugoslavia (1992–2003); Flag of Serbia and Montenegro (2003–2006).svg

Савезна Република Југославија (скраћено СР Југославија или СРЈ) била је држава која је створена 27. априла, 1992. године, одлуком Скупштине СФРЈ, као заједничка држава Републике Србије и Републике Црне Горе. Војводина и Косово и Метохија имале су, услед мултиетничности, статус аутономних покрајина у оквиру Републике Србије, али са много мање надлежности, у односу на оне из времена СФРЈ.

Савезна Република Југославија је настала распадом СФРЈ, почетком деведесетих година 20. века. Постојала је до фебруара 2003. године, када је створена државна заједница са именом Србија и Црна Гора.[1][2]

Формирање[уреди | уреди извор]

Распад СФРЈ[уреди | уреди извор]

Југославија 1993. године

СФРЈ се распала у оружаним сукобима, који су почели у марту 1991. године, а са проглашењем независности република Словеније и Хрватске 25.6.1991. прерасли су у грађанске ратове.[3][4][5] Рат у Словенији између ЈНА и републичке Територијалне одбране потрајао је десетак дана, а убијено је око 66 лица, али грађански рат у Хрватској претворио у вишегодишњи рат од 1991. до 1995. Хрватске против СФРЈ и њене ЈНА, али и Срба у Хрватској (које је подржала до 1992) и оружаних снага Републике Хрватске.[6]

Хашка конференција[уреди | уреди извор]

У сукобе у СФРЈ се умешала ЕЗ (ЕУ). Под покровитељством Европске заједнице, од септембра 1991. краткотрајним састанком у Хагу, у Палати мира, почела је са радом Међународна конференција о Југославији.[7] Тако је почела вишемесечна конференција са прекидима, а назива се Хашком или Хашко-бриселском конференцијом. У Хагу 18.10.1991. тадашњи председавајући конференције, Питер Карингтон, предложио је да све југословенске републике добију независност и то без мењања републичких граница, али Председник Србије, Слободан Милошевић, одбио је да прихвати тај предлог, јер је Србима који су на великим подручјима Хрватске, Босне и Херцеговине били већина тиме одузимано право да наставе да живе у јединственој држави СФРЈ, а предност је дата праву република да се одвоје од СФРЈ.[8] Слободан Милошевић није доводио у питање права на одвајање Словеније и Македоније.[9][10]

Председник Црне Горе, Момир Булатовић, прво је прихватио Карингтонов предлог предлог, али је убрзо променио мишљење и стао на Милошевићеву страну.[11] Већ тада се могла предвиђати некаква федерација Србије и Црне Горе у будућности, с обзиром да је било само питање када ће се и БиХ одвојити од СФРЈ.

Процес формирања[уреди | уреди извор]

После почетка признавања независности Словеније и Хрватске у јануару 1992. године,[12] влада Србије позвала је председнике влада Црне Горе, Македоније и БиХ да разговарају о наставку постојања Југославије, али представници Македоније нису се одазвали, као ни представници Муслимана и Хрвата из БиХ.[13] Републике Србија и Црна Гора нису позвале на разговоре Републику српског народа БиХ[14], али ни Републику Српску Крајину,[15]

Тако Република српског народа БиХ и Република Српска Крајина нису укључене у стварање нове Југославије. Муслиманско-хрватска већина у СР БиХ одржала је референдум 29. фебруара и 1. марта 1992. и већина становника БиХ изјаснила се за независност.[16] Само представници Србије и Црне Горе од краја фебруара 1992. почели су припреме за израду устава нове Југославије, а писали су га од марта 1992. на Жабљаку у Црној Гори.[17] Средином априла 1992. године , нацрт Устава нове државе је завршен и прослеђен републичким парламентима који су га усвојили. Међутим, важно је напоменути да је у Црној Гори одржан референдум 1. марта 1992. на коме се већина грађана изјаснили да Црна Гора уђе у федерацију са Србијом, а у Србији сличан референдум није одржан.[18]

Проглашење[уреди | уреди извор]

Дана 27. априла 1992. године, у Београду преостали чланови Савезног већа Скупштине СФРЈ, у којој су били посланици из Србије и Црне Горе, прогласили су Устав Савезне Републике Југославије.[17]

Према Уставу Савезне Републике Југославије, застава нове државе остала је иста као и застава њене претходнице — само без петокраке звезде, а химна је остала "Хеј, Словени". Нови грб је постао двоглави орао у чијем су центру били историјски детаљи са грбова две републике.

Неки становници тада непризнатих република: Републике Српске и Републике Српске Крајине сматрали су ово издајом, јер су до тада поштовали устав СФРЈ, а чак су желели и припајање Републици Србији. Наредног месеца, преостале трупе ЈНА су повучене са ратишта у Хрватској, али је људство рођено у РСК, као и локална Територијална Одбрана прерасла у Српску Војску Крајине. Део ЈНА је учествовао у почетку рата у БиХ, али је на исти начин он убрзо повучен, изузев, такође, људства рођеног у БиХ, које је са месном ТО, формирало Војску Републике Српске.[19]

Историја[уреди | уреди извор]

Карта Савезне Републике Југославије

СРЈ у време УН санкција (1992–1995)[уреди | уреди извор]

Задржавање у имену државе речи „Југославија“, која је показивала континуитет у односу на претходне две државе- Краљевину Југославију и СФРЈ Није лако прихваћено. ЕУ, САД и већина држава у УН нису прихватиле лако име СРЈ и нису СРЈ признавале као наследника СФРЈ, у службеним документима често се поред службеног имена СРЈ јављају имена чланица федерације „Република Србија, Република Црна Гора“, или „Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора)”,[20] али и други називи као што су „простор Бивше Југославије“, „остатак Југославије“, неретко и каснији назив државе- „Србија и Црна Гора“, или пак само „Србија“.

Убрзо после проглашења СРЈ се суочила са великим тешкоћама. На почетку грађанског рата у БиХ у Сарајеву један инцидент у коме је погинуло 16 лица довео је до осуде СРЈ у Савету Безбедности УН. Резолуцијом 757 30. маја 1992. године, Савет безбедности Организације уједињених нација увео је потпуни ембарго на размену са СРЈ, „Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора)” кажњена је као главни кривац за грађански рат у БиХ.[21] Према неким мишљењима: „То је био почетак економског рата целог света против Србије и Срба, а у таквом рату Србија и Срби нису могли бити победници.“[22]

Пред стварање СРЈ, у јануару 1992. године почела је неконтролисана инфлација у Југославији, а од Резолуције 757 СРЈ је пропадала и претрпела је велике штете.[23] Од потпуне економске пропасти државу и становништво спасавала је способност земљорадничког становништва да произведе довољно хране, али и помоћ из иностранства. Дошло је до ширења незаконите трговине. Шверцери су увозили пре свега неопходну нафту, а њена цена је знатно повећана у СРЈ.[24] Момир Булатовић писао је да је санкцијама „земља гурнута у безакоње” и „сама држава је... морала да крши законе”.[25] Већ од 1992. преко Црне Горе, уз одобрење владе Мила Ђукановића, почела је да се организује велика нелегална трговина неопорезованим цигаретама за Италију и Србију.[26] Инфлација у СРЈ крајем 1993. и почетком 1994. достигла је врхунац и према проценама Драгослава Аврамовића у новембру 1993. дневна инфлација је била скоро 18%, а у јануару 1994. дневна инфлација је била скоро 62%, а у децембру 1993. запослени су примали плате које су имале вредност приближну вредности 20 немачких марака (10 евра).[27] У то време, према договору председника Србије Слободан Милошевића и председника Владе Србије Николе Шаиновића економисти предвођени Драгославом Аврамовићем, који је после постављени за гувернера Народне Банке Југославије, направили су план заустављања инфлације, који се примењивао од јануара 1994.[28] Средином 1994. дошло је до стабилизације привреде у Србији, а забележен је и мали раст индустријске производње, али просечне плате у СРЈ биле су ниске, износиле су око 100 динара (то је вредело 100 немачких марака, или 50 евра).[29]

Упркос тешкоћама у време грађанских ратова на подручју бивше Југославије, из СРЈ је до средине 1994. године одлазила материјална помоћ, добровољци и друго за Србе у РСК и РС. Министри иностраних дела САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Русије 30.7.1994. у Женеви одржали су састанак и договорили су се да треба проширити санкције према СРЈ уколико Срби у БиХ не прихвате план такозване „Контакт групе”. Слободан Милошевић и Момир Булатовић су одлучили да покажу да нису уз Србе у РС и у августу 1994. по наређењу Владе СРЈ затворена је граница према РС, а уведен је ембарго на извоз оружја и других сировина у РС.[30] За тај поступак СБ УН „наградио” је СРЈ делимичним суспендовањем санкција уведених Резолуцијом 757 (30.5.1992), то јест одобрен је саобраћај (ваздушни и поморски), културна, научна и спортска сарадња чланица УН са СРЈ.[31]

Такође, поред санкција према Републици Српској, поступно су прекидани сви контакти са Републиком Српском Крајином. То је ослабило положај Срба у овим непризнатим државама. Иако позвана, Савезна Република Југославија (по Милошевићевом наређењу) је одбила да војно интервенише како би спречила нестанак Републике Српске Крајине, који се догодио у нападу војске Хрватске "Олуја“ почетком августа 1995. године,[32] а више од 200.000 Срба је прогнано из Хрватске и већином су долазили у Србију.[33] Убрзо, НАТО бомбардовање Републике Српске у августу и септембру 1995. године приморало је Републику Српску да преда велики део територије Бошњацима и Хрватима.[34]

Сви ови догађаји из касног лета те године довели су до преговора о миру, одржаних у Дејтону, у војној бази Рајт Петерсон, у новембру 1995. године, на позив САД. Захтевало се присуство представника Србије, Црне Горе и СРЈ, представника Хрватске, Изетбеговића као вође Бошњака, позвани су и представници Хрвата из БиХ, а делегацију Републике Српске је водио Момчило КрајишникСАД су били непожељни Радован Караџић и Ратко Младић), али Слободан Милошевић је имао право да прегласа делегацију Републике Српске. Након готово три недеље преговора, постигнут је договор, којим је БиХ подељена на два ентитета Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине, али са неколико заједничких институција и као једна држава БиХ. Споразум је потписан 21. новембра 1995. године, а мир је званично склопљен у Паризу 14. децембра исте године. Склапање мира је омогућило да суверене државе чланице Уједињених нација укину санкције, а да се преостале државе настале у грађанским ратовима на подручју Југославије од 1991. до 1995. међусобно признају.[35] У Дејтону, Слободан Милошевић договорио се са Туђманом о „реинтеграцији” подручја Вуковара и Барање (која је била под контролом УН, до 1998) у Хрватску, на основу тога потписан је 12.11.1995. Ердутско-загребачки споразум. [36]

Јачање унутрашњих сукоба у СРЈ (1996–1998)[уреди | уреди извор]

Грађански ратови у Словенији, Хрватској и БиХ довели су до доласка великог броја избеглица у Србију, али део избеглица из Србије прелазио је у треће државе. Највише избеглица у Србији био је 1996. године, када је пописано око 620.000 избеглих лица.[37] То је отежавало економско стање у СРЈ, али економске санкције УН и ЕУ су суспендоване, а потом и укинуте.[37] То је омогућило мањи економски опоравак СРЈ.[38] Ипак, у САД нису били задовољни стањем у Србији и на Косову и задржали су такозвани „спољни зид санкција”.[39] Као део притиска на СРЈ остао је и њен нејасан њен положај у УН, у којим СРЈ није потврђена као чланица.[40] Положај СРЈ у УН није решаван, али од средине 1997. године у СБ УН, али и на другим међудржавним састанцима отварани су разговори о Косову, уз изјаве да Косово није „није унутрашња ствар Југославије“.[41] Од краја марта 1996. до 1998. повећавао се број оружаних напада ОВК на Космету, који су у водили у Рат на Космету од почетка марта 1998.[42] Због тога од 1998. санкције САД и ЕУ су поступно враћане, а у СБ УН усвојена је одлука о забрани продаје оружја за СРЈ.[43]

Пред почетак отвореног грађанског рата на Косову и Метохији 1998. Милошевић је имао неуспехе у борби са опозицијом у Србији, а од краја 1996. и Мило Ђукановић је почео да одбацује Милошевићеву политику као превазиђену и најављује одвајање Црне Горе од Србије, то јест распад СРЈ.[44] У новембру 1996. на изборима за Савезну скупштину СРЈ Милошевићева коалиција СПС-ЈУЛ-НД је победила и могла је створити савезну владу уз подршку црногорског СНП-а, али на локалним изборима опозициона листа Заједно добила је већину у скоро свим већим градовима и општинама (Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Шапцу, Зрењанину и другим), али је морала организовати вишемесечне грађанске и студентске демонстрације да Милошевић призна пораз.[45]

Нови сазив Савезне скупштине (Веће грађана и Веће република) тајним гласањем изабрао је Слободана Милошевића за новог председника СРЈ, након што су му истекла оба мандата председника Србије, 15.7.1997.[46] Појачано незадовољство партија са листе Заједно према Милошевићу и СПС-у довело је до делимичног бојкота избора за скупштину Србије у септембру 1997. године, али Милошевићева коалиција (СПС-ЈУЛ-НД) није имала довољну већину и морала је направити споразум са СРС да састави нову владу у Србији 24. 3. 1998. године у којој је председник био Мирко Марјановић. Након више понављања републичких председничких избора, због недовољне излазности, за новог председника Србије изабран је Милан Милутиновић из СПС-а децембру 1997. године.[47]

Што се Црне Горе тиче, после избора у октобру 1997. њен председник је постао Мило Ђукановић из ДПС-а,[48] а политичка коалиција око Мила у Црној Гори је освојила и парламентарну већину у мају 1998. године.[49]Нови режим је био за сарадњу са западом, веће надлежности републике у односу на федерацију, а у крајњој линији и за независност. Своје идеје Мило Ђукановић убрзо је почео да материјализује- најпре увевши одвојене царине у Црној Гори и полицијску контролу на свим административним прелазима са Србијом,[50] а од новембра 2000. усвојено је да немачка марка буде званична валута, уместо динара у Црној Гори.[51] Пред реконституисање, 2002. године, марка је замењена евром.

Рат на Косову и Метохији и напад НАТО-а (1998–2000)[уреди | уреди извор]

Мост слободе у Новом Саду порушен током НАТО бомбардовања СРЈ

У то време, сукоб југословенских снага безбедности са сепаратистичком организацијом косовских Албанаца- ОВК, која је насиљем покушала да издејствује независност Косова, довео је до грађанског рата 1998-2000. и стране војне интервенције 1999. Све опсежније интервенције полиције, специјалне полиције и ВЈ довела је до правих ратних дејстава на Косову од почетка 1998. године.[52] САД и ЕУ су тражиле долазак међународне верификаторске мисије ОЕБС-а, али је 23. априла 1998. године, на територије Србије спроведен референдум о доласку међународних страна на територију Србије, којим је убедљивом већином одбачен овај захтев западних земаља. Југославији су ове земље вратиле санкције, сличне онима које је две године пре тога укинуо УН. Због све већег аутономаштва Црне Горе, све важније активности СРЈ на међународном плану преузело је руководство Србије- преговори са међународном заједницом у вези Косова и Метохије, препуштени су Србији, али и председнику СРЈ. И поред референдумског одбијања, како је сукоб на Космету јачао (иако је режим тврдио да је то обична антитерористичка интервенција, у борбе су сад били укључени и артиљерија, оклопне јединице и Ратно ваздухопловство), НАТО је запретио бомбардовањем Југославије већ крајем августа 1998. године. Како је у октобру опасност постала реална, Слободан Милошевић је одобрио 13. октобра 1998. долазак верификаторске мисије ОЕБС-а.[53] Ипак, чак и тада, рат се наставио појачаним интензитетом, за шта је била оптужена Србија и СРЈ. Након инцидента у Рачку у јануару 1999. године,[54] за који су југословенске снаге биле оптужене без размишљања о евентуалној провокацији, као и пропасти пропасти преговора у Рамбујеу између Србије и косовских Албанаца у фебруару и марту 1999. године,[55] и последње посете америчког дипломате Ричарда Холбрука са ултиматумом за Слободана Милошевића и СРЈ,[56] отпочео је вероватно најзначајнији догађај у једанаестогодишњој историји СРЈ, тј. проширење Косовског рата на целу њену територију, услед НАТО ваздушне агресије 24. марта-10. јуна 1999.[57] године, а којом је привреда, према неким новијим проценама претрпела штету од око 30 милијарди долара,[58] те је уназађена за око деценију. Југословенске РВ и ПВО пружале су импозантан отпор НАТО-у, највећи отпор далеко моћнијем противнику, у периоду након Заливског рата, али је након неколико недеља потпуне изолације и усамљеног отпора била онемогућена да ефикасно пружа отпор. Иако је савезна влада већ у касним ноћним сатима 23-24. марта прогласила ванредно и ратно,[59] Црна Гора, је одбила да прихвати ту одлуку: разлог је био заиста симболично дејство НАТО-а на њеној територији, које је, штавише, у потпуности престало након непуних 20 дана, кад је престао и отпор на овој територији. Лидери НАТО земаља сматрали су републички режим у Црној Гори пријатељским.

Почетком јуна, Милошевић је уз посредство представника Русије Виктора Черномирдина и финског председника Мартија Ахтисарија, прихватио до тада најнеповољније услове прекида рата, по којима се југословенске снаге безбедности и администрација морају повући са Космета, како би уступиле место трупама УН, предвођених НАТО-ом: КФОР, и цивилној мисији УН: УНМИК-у.[60] Војно-технички споразум о повлачењу је потписан у Куманову 9. јуна 1999. године,[61] Весли В. Кларк је наредио да се зауставе ваздушни напади 10. јуна 1999. године, а СБ УН усвојио је Резолуцију (о Косову број) 1244, чију основу чини Војно-технички споразум из Куманова.[62]

Војска Југославије као и полицијске снаге су се повлачиле са Косметад од 10.6.1999. године, а са њима је кренуо и велики број цивила, већином Срба.[63] Уступали су своје место међународним снагама и администрацији, а након дозволе југословенских власти, 12. јуна су на Космет, долазећи из БиХ, најпре стигле руске трупе.[64] Оне су више дана држале разне значајне објекте у покрајини, али су се касније већином повукле. Рат је формално престао, али са КФОР-ом су долазили и припадници ОВК, а део њих је наставио да води грађански рат против Срба 1999. и 2000. године.[65]

Смењивање са власти Слободана Милошевића (2000)[уреди | уреди извор]

Период од јуна 1999. до септембра 2000. године, обележило је јачање и све чешће уједињавање опозиције у Србији, као и слабљење Милошевића, његове партије СПС и партије његове супруге, Мирјане Марковић- ЈУЛ, до чега је дошло услед веома лошег животног стандарда, очајне економске ситуације, санкција и никад непосреднијег и свежег ратног искуства. Још за време рата, министар иностраних послова, Вук Драшковић, говорио је страним медијима како је и Милошевић добрим делом крив за избијање рата. Његова странка- СПО- искључена је из владе и прешла у опозицију. У то време, СРЈ је готово постала синоним за Србију услед све већег аутономаштва Црне Горе. И поред медијске блокаде, покушаја ометања сигнала опозиционих електронских медија, популарност ДОС-а, коалиције демократских странака, формираног 10. јануара 2000. године је јачала, о чему говоре и све посећенији митинзи широм Србије. Полицијска репресија против опозиције је расла, а Милошевићев режим је сматрао да би се позиција учврстила још једним мандатом од народа. У јулу 2000. године, изненада, Милошевић доноси одлуку о уставним амандманима, којима су парламентарни избори постали непосредни, а председник се такође бирао директно. Расписани су сви избори на савезном нивоу, за 24. септембар као и локални избори за територију Србије. Црногорски режим је позивао на бојкот савезних избора, али је црногорска опозиција била у коалицији са Милошевићем. СПО, сад једна од водећих странака у ДОС-у, одбила је да учествује на њима, али је искључена из коалиције, која је за свог кандидата изабрала др. Војислава Коштуницу. ДОС је освојио већину општина и градова у Србији, релативну већину у оба већа савезне скупштине, а Коштуница је освојио апсолутно већину већ у првом кругу. Милошевић и социјалисти су одбили да признају пораз, објавивши да ће бити другог круга председничких избора 8. октобра, као и да по уставу, нови председник ступа на дужност тек у јуну наредне године. ДОС успешно позива грађане на непослушност, општи штрајк и демонстрације. Земља у потпуности стаје, када почињу рестрикције електричне енергије услед штрајка радника угљенокопа „Колубара“.

Политика од 6.10.2000.

Највеће демонстрације заказане су за 5. октобар. Тада су позвани људи из целе Србије на демонстрације, а иако није објављено, знало се да огромна критична маса има моћ за насилни преврат. И поред отпора Милошевићеве полиције, као и његовог позива војсци да интервенише, све структуре безбедности прелазе на страну народа, који заузима и пали зграде Савезне скупштине и РТС-а, чиме режим губи факторе контроле. У том тренутку, на улицама је било око милион људи. Последњи покушај опстанка на власти, Милошевић је извео у току народне ноћи, када је преко својих официра наредио покрет оклопних јединица против народа. И поред почетног поласка, тенкови су се вратили у касарне. Наредног дана, у Београд је допутовао руски министар иностраних послова, Игор Иванов, који је посредовао у разговорима између Милошевића и Коштунице. Милошевић је и јавно признао пораз, иако је претходно покушао да убеди Коштуницу да је по уставу он председник до јуна наредне године. У савезној скупштини, владајућу већину су формирали ДОС и бивши Милошевићев партнер СНП. Ове промене, убрзо су довеле и до републичких избора у Србији, те промене власти.

2000–2003.[уреди | уреди извор]

Након Петооктобарских промена, дошло је до изласка земље из изолације, па су СР Југославији убрзо укинуте санкције ЕУ и САД. СРЈ је 1. новембра 2000. постала чланица Уједињених нација, а убрзо је примљена и у друге међународне организације: ОЕБС, Интерпол, ММФ и др. Црногорска власт је све више инсистирала на независности, или барем на потпуном преуређењу у „Савез две независне државе“. Главни проблеми нове власти, били су све жешћи терористички напади у такозваној „тампон зони" тј. копненој зони безбедности од пет демилитаризованих километара на подручју општина Прешево, Медвеђа и Бујановац, које је спроводила албанска терористичка организација ОВПБМ, током 2000. и у првој половини 2001. године, захтевајући припајање ове три општине Космету. Овај проблем је нешто касније решен, кад су избили сукоби са албанским терористима у Македонији, када је КФОР одобрио југословенским снагама безбедности повратак у копнену зону безбедности на територији те три општине. Истовремено, последња спорна територија између Хрватске и Црне Горе — Превлака, припојена је Хрватској, након преговора између Хрватске са једне и СРЈ и Црне Горе са друге стране. Фраза „Савез две независне државе“ све више је изговарана у Црној Гори, како су током 2001. године почињали преговори о преуређењу савезне државе између Србије и Црне Горе.

Дана 14. марта, 2002, званичници СР Југославије, Републике Србије и Републике Црне Горе, уз присуство Високог представника Европске уније, потписали су Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе, којима је предвиђено да СРЈ убудуће носи назив Србија и Црна Гора.[66] 4. фебруара, 2003, формирана је државна заједница Србија и Црна Гора, заснована на равноправности двеју држава чланица, тј. државе Србије и државе Црне Горе, чиме су СРЈ и назив „Југославија“ престали да постоје.[67]

Републике и аутономне покрајине[уреди | уреди извор]

Подела Савезне републике Југославије — републике и покрајине

СРЈ је била подељена на две републике,[68] а према уставу из 1990. у Републици Србији постојале су Аутономна покрајина Војводина и Аутономна покрајина Косово и Метохија.[69]

Име Главни град Застава Грб Локација
Република Србија (1990—2006)
АП Војводина
АП Косово и Метохија
Београд
Нови Сад
Приштина
Flag of Serbia (1992–2004).svg SR Serbia coa.png SerbiaMontenegro-Serbia.png
Serbia-Vojvodina2.png
SerbiaMontenegro-Kosovo2.png
Република Црна Гора (1992—2006) Подгорица Flag of Montenegro (1994–2004).svg
Coat of arms of Montenegro (1992-2004).svg
SerbiaMontenegro-Montenegro2.png

Географија[уреди | уреди извор]

Савезна Република Југославија је покривала површину од 102.173 km².[70] Укупна дужина граница са околним земљама износила је око 2.586 километара. Од тога око 544 километара била је граница са Румунијом, око 166 километара била је граница са Мађарском, око 371 километара била је граница са Бугарском, око 252 километара била је граница са Македонијом, око 310 километара била је граница са Албанијом, око 599 километара била је граница са Босном и Херцеговином, то јест Републиком Српском (од 1992. до 1995) и око 345 километара била је граница са Хрватском, а СРЈ је имала и око 294 километара обале Јадранског мора.[71]

Највећа река која је текла кроз СRJ био је Дунав, који је кроз СРЈ протицао у дужини од око 388 километара, од његове укупне дужине од око 2.883 километара, а најдужа река која је целом својом дужином око 304 километара протицала кроз СРЈ била је Јужна Морава.[72]

Рељеф је био изразито разноврстан. Значајан део Србије је у равницама и нижим брдима (осим југа који је планински) а већи део Црне Горе покривају високе планине. Пошто Србија не излази на море, целокупна обала отпадала је на Црну Гору. На црногорској обали се налази једини фјорд у јужној Европи. Клима је била разноврсна на сличан начин. Север има континенталну климу (хладне зиме и врућа лета); централна област је комбинација континенталне и медитеранске климе; док на југу преовлађује јадранска клима дуж обале, а унутрашњост има врућа и сува лета и јесени, и релативно хладне зиме са много снега.[73]

Демографија[уреди | уреди извор]

СРЈ је настала 1992. године, убрзо после пописа 1991. године, а према њему на подручју СРЈ живело је oko 10.394.026 становника.[74] Према попису из 1991. године градско становништво на подручју Србије и Црне Горе бројало је 5.321.364 становника или 51,2%.[75] Највећи град био је Београд у коме је било око 1.136.786 градских становника. Поред Београда више од 100.000 становника живело је у градовима: Нови Сад (178.896 становника), Ниш (175.555 становника), Крагујевац (146.607 становника), Подгорица (118.058 становника), Суботица (100.219 становника), и Приштина .[76]

СРЈ приближно 1992. године.[77]
Срби
  
6.504.048 62,6 %
Албанци
  
1.714.768 16,5 %
Црногорци
  
519.766 5 %
Југословени
  
349.784 3,4 %
Мађари
  
344.147 3,3 %
Муслимани
  
336.025 3,2 %
Остали
  
625.488 6 %

Попис у Србији извршен је 2002. године, али није спроведен на подручју АП Косово и Метохија, а према том попису било је 7.498.001 становника у Србији, без АП Косова и Метохије. Од тога Срба је било 6.212.838 становника или 82,9%.[78] Попис у Црној Гори вршен је 2003. године и према њему на том подручју било је око 620.145 становника, најбројнији су били Црногорци (278.865) и Срби (178.110).[79] Збирно на подручју Србије (без Косова) и Црне Горе у пописима 2002 и 2003. било је око 8.118.146 становника.

СРЈ (без Косова) 2002-03. године.[80][81]
Срби
  
6.390.948 78,7 %
Црногорци
  
347.914 4,3 %
Мађари
  
293.636 3,6 %
Бошњаци
  
189.692 2,3 %
Роми
  
114.444 1,4 %
Остали
  
971.204 12 %

Политика[уреди | уреди извор]

Председници[уреди | уреди извор]

До 24. септембра 2000. године, председник СРЈ се бирао у Савезној скупштини, коју су чинили Веће Грађана и веће Република. Савезна скупштина СРЈ за првог председника СРЈ изабрала је 15.6.1992. Добрицу Ћосића.[82][83] Почетком 1993. године, чланови СРС су га оптужили за покушај војног удара против председника Републике Србије- Слободана Милошевића, то јест да је прекршио Устав, а 1.6.1993. посланици СПС-а и СРС-а у Савезној скупштини сменили су председника Добрицу Ћосића.[84][85] За његовог наследника Скупштина је изабрала 25.6.1993. члана СПС-а Зорана Лилића, који је остао на власти до краја четворогодишњег мандата.[86][87]

У јулу 1997. године, након истека оба мандата председника Републике Србије, Милошевић је изабран за председника СРЈ у Савезној скупштини 15.7.1997.[88] Ова, до тада више симболична, функција је од 23. јуна 1997. године, када је Слободан Милошевић полагањем заклетве у Скупштини СРЈ преузео место председника СРЈ постала најзначајнија, а он је имао готово диктаторски положај.[89] У јулу 2000. године, усвојени су уставни амандмани, којима се председник бирао директним гласањем, и којима је Милошевићу отворен пут за нове мандате.[90] Ипак, изборе од 24. септембра 2000. године је изгубио, а након демонстрација 5. Октобра 2000. године, признао је пораз и повукао се у опозицију, јер је СПС изгубила и већину у скупштини, а убрзо и на републичком нивоу. Последњи председник СРЈ, био је Војислав Коштуница, и на том месту је остао до реконституисања 2003.[91] Војислав Коштуница, на тој заједничкој седници оба дома Скупштине СРЈ, положио је заклетву 7. октобра 2000. године и постао председник СРЈ, а на том месту је остао до укидања СРЈ 4. фебруара 2003. године.[92]

Добрица Ћосић и Милан Панић

Председници владе[уреди | уреди извор]

По уставу, премијер СРЈ морао је да буде из републике одакле није председник.[93] Тако су сви председници савезних влада изузев првог били из Црне Горе, јер су председници били из Србије. Први премијер био је, додуше, амерички држављанин — Милан Панић (14. јул 1992- децембар 1993),[94] други Радоје Контић (фебруар 1992 – 1998).[95] Следећи је био Момир Булатовић (20. мај 1998-новембар 2000).[96] Први премијер након петооктобарских промена постао је Зоран Жижић 4. новембар 2000. године,[51] који је поднео оставку 29. јуна 2001. године, а након његове оставке последњи савезни премијер постао је Драгиша Пешић.[97]

Војска[уреди | уреди извор]

М-84 (најсавременији тенк у наоружању ВЈ)

У мају 1992. главни део ЈНА, који се налазио на тлу Србије и Црне Горе преименован је у Војску Југославије (ВЈ), а 8.5.1992. године четворочлано Председништво СФРЈ прихватило је оставку начелника Генералштаба ЈНА генерал-пуковника Благоја Аџића и за новог начелника Генералштаба именовало је генерал-пуковника Животу Панића, који је на том месту остао до августа 1993. године када је пензионисан.[98] на место начелника Генералштаба ВЈ је постављен генерал-пуковник Момчило Перишић, који је остао на том месту до 24.11.1998.[99] За начелника Генералштаба ВЈ је постављен генерал-пуковник Драгољуб Ојданић.[100] Ојданић је премештен на место министра одбране у влади СРЈ, а начелник Генералштаба ВЈ Небојша Павковић 15.2.2000.[101]

Најозбиљније искушење за Војску Југославије био је напад НАТО-а на СРЈ који је трајао од 24. марта до 10. јуна 1999. године. НАТО је имао велику предност у технологији и бројности. Ипак, Војска Југославије није показала неспособност да се брани у тој неравноправној борби. Прво и за сада једино потврђено обарање авиона са стелт технологијом извела је Војска Југославије, 27. марта 1999. у току НАТО бомбардовања СРЈ, када је оборен амерички бомбардер F-117A од стране 3. дивизиона 250. ракетне ПВО бригаде ВЈ.[102]

Привреда и економија[уреди | уреди извор]

Народни доходак (новостворена вредност) СРЈ 1992. године[103]

  Трговина (14,6%)
  Остало (10,6%)

На почетку постојања СРЈ већина предузећа била је у државном, или друштвеном власништву, а у друштвеном сектору 1992. године радило је око 2.328.000 радника (1.876.000 радника је радило у разним привредним делатностима, а око 452.000 лица радило је у непривредним делатностима). Истовремено у предузећима у индивидуалном власништву радило је око 207.000 радника, или око 8,2% од укупно запослених око 2.535.000 радника у СРЈ 1992. године.[104] Исте године друштвени сектор је остварио око 73,9% укупног народног дохотка, или новостворене вредности, у СРЈ, а приватни сектор је остварио око 26,1% укупног народног дохотка.[103]

Последица хиперинфлације у СР Југославији, новчаница од 500.000.000.000 (петсто милијарди) југословенских динара.

Највећи утицај на привреду СРЈ извршиле су санкције и ембарго које је уведен резолуцијом 757 Савета безбедности Организације уједињених нација 30. маја 1992. Од 1992. године до 1995. године бележено је смањење народног дохотка, или новостворене вредности у СРЈ. Истовремено смањен је удео индустрије, грађевинарства, саобраћаја и веза у укупном народном дохотку, а раст је бележен у пољопривреди, која је чинила око 23,2% народног дохотка 1994. године.[103]

Период санкција трајао је од маја 1992. до новембра 1995.[105] Санкције су довеле до драстичног пада животног стандарда и несташици основних животних намирница, лекова и енергената. Оне су имале разоран ефекат на привреду и економију ове државе. Дошло је до велике економске кризе у земљи и до појаве хиперинфлације, која је забележила и издавање новчанице са највећим апоеном (од 500.000.000.000 динара) икада у свету. Све ово довело је до пораста криминала у земљи, нарочито шверца.

21. јануар30. јануар 1993. — криза „Бихаћ“ приликом проласка српских бродова Дунавом из Украјине чијом приликом је у СРЈ ушло 53-55.000 тона нафтних деривата што је било грубо кршења санкција према СРЈ.

Спорт[уреди | уреди извор]

Југословенски спорт представљао је, како су многи истицали, „понос нације“ у тешким годинама кризе. Изузев у појединачним дисциплинама, сви спортисти су били искључени из међународних такмичења током ембарга 1992—1995. године. У мају 1992. године, КК „Партизан“ постао је првак Европе у кошарци, иако је као домаћин играо по страним халама. Иако квалификована, фудбалска репрезентација СРЈ није могла да учествује на Европском Првенству у Шведској 1992. године, штавише, играчи су ту информацију добили тек на аеродрому у Стокхолму. Уместо Југославије, наступила је Данска, која је била иза СРЈ у квалификацијама, међутим касније је чак освојила титулу. Забрана за тимове из СРЈ да се такмиче од Резолуције 757 (30.5.1992) у средиште пажње ставила је појединачне спортове.

Управо тада заблистала је Мађарица рођена у Србији, која је представљала СРЈ Моника Селеш у тенису.[106] Најбоља тенисерка на свету, то јест првопласирана на ВТА листи, постала је Моника, али у Хамбургу 30.4.1993. на тениском терену Монику је покушао да убије Немац Гинтер Пархе, који је тако прекинуо једну сјајну спортску каријеру.[107] Због повреде, деветнаестогодишња Моника није могла да се такмичи и представља СРЈ, а убрзо је узела америчко држављанство 1994. године.

Југословенским тимовима и репрезентацији омогућени су поједини мечеви 1994. године након делимичне суспензије санкција, а у потпуности су рехабилитовани наредне године. Прву титулу донели су кошаркаши СРЈ на ЕП у Атини 1995. године, када су у финалу славили против Литваније, а јунак победе био је Александар Саша Ђорђевић, али да „не би слушали југословенску химну“, пре краја свечаности, трећепласирани Хрвати напустили су победничко постоље.[108]

На ОИ у Атланти наредне године, кошаркаши су били други, а права сензација су били трећепласирани одбојкаши. Фудбалски клубови су постизали просечне и лоше резултате наредних неколико година. Репрезентација је била, штавише, солидна, чим јој је омогућено да игра званичне мечеве, пласирала се на Светско првенство у Француској 1998. године, где је стигла до осмине финала, одакле је елиминисана од Холандије. Након квалификација са два историјска меча против Хрватске у групи, фудбалери су се пласирали и на ЕП 2000. године у Холандији и Белгији, где су стигли до четвртфинала, одакле их је елиминисала поново Холандија. Кошаркаши су освајали злата на свим наредним такмичењима 1997—2002, изузев ЕП-а 1999, када су били бронзани и ОИ 2000. Одбојкаши су били сребрни 1998. на СП, а златни на ОИ 2000. и ЕП 2001. Наредне године су освојили четврто место. Ватерполисти су били златни на ЕП 2001, а сребрни исте године на СП. Пред реконституисање државе, успон је направила још једна тенисерка, Јелена Докић, са неколико освојених турнира и 4. местом на ВТА листи.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Баковић 2006.
  2. ^ СРЈ. Савезна скупштина 2003, стр. члан 1.
  3. ^ Логос 2019, стр. 75, 79, 88-94, 250, 339.
  4. ^ Југославија. Председништво 2012, стр. 85-87.
  5. ^ Шпирић и други 2004, стр. 32-33.
  6. ^ Шпирић и други 2004, стр. 49-50.
  7. ^ Логос 2019, стр. 117. Пре подне, 7.9.1991. састанком у Палати мира у Хагу почела је са радом Међународна конференција о Југославији. На првом састанку били су представници ЕЗ, чланови Председништва СФРЈ, председник СИВ-а и председници шест република.
  8. ^ Логос 2019, стр. 117, 119. Милошевић је рекао да је кризу у Југославији изазвало рушење уставног поретка и једнострано проглашење одвајања у Словенији, а после и Хрватској. Даље је рекао да право Хрвата, као народа који жели да се одвоји, не може бити важније од права Срба, као народа који жели да остане у Југославији.
  9. ^ Логос 2019, стр. 67-68, 166.
  10. ^ Чепреганов и други 2008, стр. 330-331. У Македонији је у септембру 1991. одржан референдум о одвајању од СФРЈ.
  11. ^ Булатовић 2006, стр. XI-XII.
  12. ^ Логос 2019, стр. 118-119, 125, 134, Бадинтерова комисија, која је била део Хашке конференције о СФРЈ, наставила је да одбацује правна објашњења Срба о савезном и републичким уставима у СФРЈ из 1974… Бадинтерова комисија 11.1.1992. објавила је Мишљење бр. 6 (према коме Македонија испуњава услове да буде призната као независна) и Мишљење бр. 7 (према коме Словенија испуњава услове да буде призната као независна)… Мишљењу 5 Бадинтерова комисија тражила је да власти Хрватске прво „допуне уставни закон од 4.12.1991.” и тако испуне услове за признање независности. После тих мишљења, На састанку 15.1.1992. Представници осталих држава ЕЗ одлучили су да признају независност Хрватске и Словеније, али нису признали независност БиХ и Македоније.
  13. ^ Логос 2019, стр. 166. У фебруару и марту 1992. ЈНА се без оружаних сукоба повукла из Македоније, али тек, у априлу 1993. Генерална скупштина УН признала је Македонију, као независну државу али и тада под (привременим) именом „Бивша Југословенска Република Македонија“.
  14. ^ Логос 2019, стр. 132, 134. На основу референдума ( одржаног 9. и 10.11.1991. ) и уставне суверености Срба у БиХ, у Сарајеву у хотелу „Холидеј ин”, 9.1.1992. посланици Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини усвојили су декларацију о стварању „Републике српског народа Босне и Херцеговине”, која „се налази у саставу савезне државе Југославије, као њена федерална јединица”.
  15. ^ Логос 2019, стр. 122. У Книну 19.12.1991. Скупштина је прогласила Устав Републике Српске Крајине (РСК) и државну независност.
  16. ^ Логос 2019, стр. 135, 138-139.
  17. 17,0 17,1 Логос 2019, стр. 167.
  18. ^ Логос 2019, стр. 167 са напоменом 673. Према Републичкој изборној комисији Црне Горе, гласало је 66,04% уписаних гласача, а од њих скоро 96% је било за останак Црне Горе у Југославији. У Републици Србији референдум није спровођен. „Подразумевало се” да њено становништво жели да сачува заједничку државу.
  19. ^ Логос 2019, стр. 143-144, 167-170, 175.
  20. ^ Логос 2019, стр. 175, 179, 184 и напомена 753.
  21. ^ Логос 2019, стр. 174-175 са напоменом 723. Од свих држава у свету Резолуција 757 тражила је да прекину економску размену са СРЈ, а да на поштовање те забране приморају све своје грађане. Забрањен је саобраћај бродовима и авионима са СРЈ. Казна није примењивана само на економску и политичку сарадњу, него и на научну и културну сарадњу чланица УН са СРЈ. Резолуција је одредила и да се спречи учешће тимова и појединаца који представљају СРЈ у спортским догађајима. Резолуција 757 тражила је смањење нивоа дипломатских веза свих чланица УН са СРЈ … Према Резолуцији 757. од забране размене са СРЈ изузет је саобраћај и „материјал намењен у строго медицинске сврхе, и намирнице”, али такав саобраћај, или размену морао је одобрити Комитет СБ, који је установљен Резолуцијом 724 СБ УН из 1991.
  22. ^ Логос 2019, стр. 181 са напоменом 763. Ремзи Кларк, врховни државни тужилац и министар правде у време владавине председника Џ. Ф. Кенедија, рекао је да су економске санкције смртоносније од бомбардовања, а да су нарочито делотворне (уништавајуће) од када су САД стекле потпуну превласт у свету, то јест од око 1990..
  23. ^ Логос 2019, стр. 181.
  24. ^ Логос 2019, стр. 182. Председник Председништва Црне Горе Момир Булатовић (1993-1998) средином септембра 1993. састао се у Тирани са председником Албаније Салијем Беришом (1992-1997) и предложио му да Албанија допусти својим становницима на подручју Скадарског језера да нелегално превозе нафту у Црну Гору и тако зарађују, „на сличан начин како то ради, ..., [Северна] Македонија”. Слично, са истока из Румуније нафта је стизала у Србију противно забрани Савета безбедности.
  25. ^ Логос 2019, стр. 183.
  26. ^ Логос 2019, стр. 183-184. После писања у Националу из Загреба о незаконитим пословима са цигаретама, изјаву да је Државна безбедност Црне Горе наплаћивала незаконито„таксу” на продају цигарета поновио је у јануару 2002. министар унутрашњих послова Црне Горе Андрија Јовићевић.
  27. ^ Логос 2019, стр. 214.
  28. ^ Логос 2019, стр. 215-216. Д. Аврамовић је постављен за гувернера Народне банке Југославије 2.3.1994. године и њен гувернер остао је до средине маја 1996.
  29. ^ Логос 2019, стр. 216.
  30. ^ Логос 2019, стр. 226. Влада СРЈ 4.8.1994. године донела је одлуку „да прекине политичке и економске односе са РС” и забрани представницима Председништва, владе и Скупштине РС да долазе у СРЈ. Тако је СРЈ затворила границу за превоз робе у РС, осим за превоз хране, одеће и лекова.
  31. ^ Логос 2019, стр. 227.
  32. ^ Логос 2019, стр. 244.
  33. ^ Логос 2019, стр. 246. Према једној изјави Садако Огате, високе представнице УН за избеглице, у августу 1995. протерано је „више од 200.000 Срба” из Хрватске.
  34. ^ Логос 2019, стр. 253-256.
  35. ^ Логос 2019, стр. 258-260, 261-262, 270. Као део Споразума написан је и Устав БиХ (Анекс 4), а према њему име државе је „Босна и Херцеговина” и она је „јединствена држава”, али у њој постоје „два ентитета”, а то су Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине. Договорено је да ентитети имају своје уставе, законе, народне скупштине, владе и војске.Прописано је да постоји заједничка Парламентарна Скупштина БиХ са два дома: Дом народа и Представнички дом. Чланом 5 Устава БиХ одређено је да постоји заједничко Председништво БиХ. Поред тога предвиђени су један заједнички Министарски савет, Уставни суд и Централна банка БиХ.
  36. ^ Логос 2019, стр. 267.
  37. 37,0 37,1 Логос 2019, стр. 269.
  38. ^ Логос 2019, стр. 210, 368 у напомени 1950.
  39. ^ Логос 2019, стр. 270 у напомени 1326. У марту 1998. гласноговорник владе САД (State Department) Џејмс Рубин рекао је да ће „спољни зид санкција“ остати док се не побољша стање на Косову. Првенствено је спречаван улазак СРЈ у најважније међународне новчане установе Међународни монетарни фонд (International Monetary Fund) и Светску банку (World Bank).
  40. ^ Логос 2019, стр. 271.
  41. ^ Логос 2019, стр. 300-301.
  42. ^ Логос 2019, стр. 299-303.
  43. ^ Логос 2019, стр. 303-306.
  44. ^ Логос 2019, стр. 276-277. „ … почео је отворени сукоб М. Ђукановића и М. Булатовића за власт над ДПС-ом и Црном Гором… У Главном одбору ДПС-а који се састао 11.7.1997. бројније су биле присталице Мила Ђукановића и донели су одлуке да се из ДПС-а искључи председник Момир Булатовић“.
  45. ^ Логос 2019, стр. 271-274.
  46. ^ Логос 2019, стр. 274 у напомени 1362. Слободан Милошевић је преузео место председника СРЈ полагањем заклетве у Скупштини СРЈ 23.7.1997.
  47. ^ Логос 2019, стр. 275.
  48. ^ Логос 2019, стр. 277.
  49. ^ Логос 2019, стр. 278-279.
  50. ^ Логос 2019, стр. 279, 354 са напоменом 1395.
  51. 51,0 51,1 Логос 2019, стр. 360.
  52. ^ Логос 2019, стр. 302-303. „… у дводневном сукобу 5-6.3.1998. у селу Доње Преказе, источно од Србице, убијена су два полицајца Србије, а око 50 Албанаца.
  53. ^ Логос 2019, стр. 309.
  54. ^ Логос 2019, стр. 311-312.
  55. ^ Логос 2019, стр. 312-314.
  56. ^ Логос 2019, стр. 315.
  57. ^ Логос 2019, стр. 316, 332.
  58. ^ Логос 2019, стр. 333.
  59. ^ Логос 2019, стр. 317 са напоменом 1653.
  60. ^ Логос 2019, стр. 330-331.
  61. ^ Логос 2019, стр. 331.
  62. ^ Логос 2019, стр. 332.
  63. ^ Логос 2019, стр. 335.
  64. ^ Логос 2019, стр. 333-334. Мало изненађење представљао је долазак око 200 војника Руске Федерације... у Приштину пред поноћ 11. 6. 1999… око 01:30, 12. 6. 1999. из града Руси су прешли на аеродром Слатина.
  65. ^ Логос 2019, стр. 335-338. Годину дана после повлачења ВЈ са Косова, влада СРЈ је направила меморандум у коме је приказано стање које је настало од 10.6.1999. до 4.6.2000. Према том документу на Косову од 10.6.1999. до 4.6.2000. убијено је око 1.000 лица, а отето је око 900 лица. Већина отетих и убијених у том временском периоду били су Срби и Црногорци. Један део њих су постали жртве трговине људским органима.
  66. ^ Логос 2019, стр. 376.
  67. ^ Логос 2019, стр. 377.
  68. ^ Устав Савезне Републике Југославије 1992 & члан 2.
  69. ^ Устав Републике Србије 1990 & члан 6. У Уставу СРЈ нису споменуте АП Војводин и Косово јер нису биле делови СРЈ, него делови Републике Србије.
  70. ^ Бјелоглав 1992, стр. 19.
  71. ^ Бјелоглав 1992, стр. 20.
  72. ^ Бјелоглав 1992, стр. 21.
  73. ^ Јовичић, Живадин. Савезна Република Југославија : географски погледи и перспективе. Београд : Институт економских наука : Српско географско друштво, 1994. 
  74. ^ Ковачевић 1993, стр. 55-56. Албанци на Косову су бојкотовали попис, а њихов број је процењен.
  75. ^ Јанковић 2004, стр. 39.
  76. ^ Бјелоглав 1992, стр. 414. Приштина је према попису из 1981. године имала 108.083 становника, а Албанци су бојкотовали попис 1991.
  77. ^ Ковачевић 1993, стр. 55-56. Бројеви за 1992. су дати према бројевима из пописа 1991.
  78. ^ Ковачевић 2004, стр. 63. Мађара је било 293.299, Бошњака је било 136.087, Рома је било 108.193, а Црногораца је било 69.049.
  79. ^ Поповић 2011, стр. 41, 46. Бошњака је било 53.605, Рома је било 6.251 а Мађара 337.
  80. ^ Ковачевић 2004, стр. 63.
  81. ^ Поповић 2011, стр. 41, 46.
  82. ^ Логос 2019, стр. 184.
  83. ^ Радоњић, 2015 & 75.
  84. ^ Логос 2019, стр. 211.
  85. ^ Радоњић, 2015 & 102-103, 112-113.
  86. ^ Логос 2019, стр. 211-212 и напомена 957. Лилићев четворогодишњи мандат на месту председника СРЈ трајао је од 25.6.1993. до 25.6.1997.
  87. ^ Радоњић, 2015 & 113, 177.
  88. ^ Радоњић, 2015 & 177-178.
  89. ^ Логос 2019, стр. 211 и напомена 1339. Према изјави на суђењу пред МКСЈ УН Зоран Лилић је мислио да Слободан Милошевић и његова жена Мира Марковић заједнички управљају државом и СПС-ом, а да на важна места у СПС-у и држави постављају људе који њих слушају, а уклањају оне који се противе жељама брачног пара Милошевић-Марковић..
  90. ^ Радоњић & 2015 207.
  91. ^ Радоњић, 2015 & 226-227, 230-233.
  92. ^ Логос 2019, стр. 358, 377. Усвајањем Уставне повеље у Савезној скупштини 4.2.2003. престала је да постоји СР Југославија, а створена је државна заједница под именом „Србија и Црна Гора” (СЦГ).
  93. ^ Устав Савезне Републике Југославије 1992 & члан 97.
  94. ^ Логос 2019, стр. 185, 199.
  95. ^ Логос 2019, стр. 185. Посланици СПС-а и СРС крајем децембра 1992. у Савезној скупштини изгласали су неповерење М. Панићу, а одређено је да потпредседник Радоје Контић обавља дужност председника владе. У складу са изборним резултатима и уставом СРЈ, Ћосић је именовао Радоја Контића, из ДПС-а Црне Горе, за новог председника владе 9.2.1993.
  96. ^ Логос 2019, стр. 278, 358. У октобру 2000. и председник владе СРЈ М. Булатовић поднео је оставку, али његова влада је наставила радити до избора нове.
  97. ^ Логос 2019, стр. 362 са напоменом 1911.
  98. ^ Логос 2019, стр. 167-168, 170.
  99. ^ Логос 2019, стр. 168, 310 и напомена 1616.
  100. ^ Логос 2019, стр. 310.
  101. ^ Логос 2019, стр. 353, 367. Председник Војислав Коштуница сменио је генерал-пуковника Небојшу Павковића са места начелника Генералштаба ВЈ, а на исто место је поставио генерал-пуковника Бранка Кргу 24.6.2002.
  102. ^ Ђорђевић 2016.
  103. 103,0 103,1 103,2 Јанковић 2000, стр. 128.
  104. ^ Ковачевић 1993, стр. 72.
  105. ^ Станивуковић, 1996 & 1(27).
  106. ^ Логос 2019, стр. 218 у напомени 993. Када је Моника Селеш победила Немицу Штефи Граф у финалу такмичења у Паризу у јуну 1992. вест о томе се појавила, са њеном сликом на насловној страни Политике.
  107. ^ Логос 2019, стр. 219-219.
  108. ^ Логос 2019, стр. 219 и напомена 998. У финалној утакмици СРЈ је победила Литванију 96:90, а Александар Саша Ђорђевић је постигао 41 поен. Приликом доделе медаља, репрезентативци Хрватске, који су били трећи примили су бронзане медаље, а када је требало да слушају химну победника (СРЈ), напустили су свечаност.

Литература[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Новембра 1999. на Косову и Метохији и у Црној Гори уведена је немачка марка као званична валута, а 2002. је замењена евром.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]