Мит о Озирису

Здесна: Изида са супругом Озирисом и њихов син Хорус, протагонисти мита о Озирису.

Мит о Озирису је најобрађенија и најутицајнија легенда из староегипатске митологије. У њему се приказује убиство бога Озириса, древног краља Египта и његове последице. Након Озирисовог убиства, његов брат Сет узурпира трон. У међувремену, Озирисова жена Изида обнавља његово тело, омогућавајући му да постхумно зачне сина са њом. Остатак приче односи се на њиховог сина Хоруса, с почетка рањивог дечака о којем брине мајка а затим Сетовог ривала за трон Египта. Њихово ривалство завршава се Хорусовом победом која након Сетове неправедне владавине враћа мир у Египту. Тиме је завршен процес Озирисовог васкрсења. Мит и његова комплексна симболика били су темељ за успостављање система наследне владавине у Египту, конфликта између владавине и безвлашћа, као и смрти и загробног живота. Он такође исказује битне карактеристике четири централна божанства и многи разлози њиховог обожавања у староегипатској религији су потекли из њега.

Мит о Озирису добио је свој основни облик пре 25. века старе ере. Многи његови елементи засновани су на религијским идејама, али може се рећи да је конфликт између Сета и Хоруса био делимично инспирисан регионалним сукобима у египатској раној историји или праисторији. Научници су покушали да разоткрију праву природу догађаја који су били повод за мит али нису наишли на коначне закључке.

Делови мита помињу се у широком спектру староегипатских текстова — од погребних текстова и магичних чини до кратких прича. Стога је овај мит детаљнији од свих осталих египатских митова. Ипак, ни један египатски извор не даје потпуни приказ мита. Елементи догађаја знатно се разликују у многим верзијама. Грчки и римски списи, а највише Плутархов De Iside et Osiride, пружају много информација али не представљају увек тачно веровања старих Египћана. И поред тога што су многобројна веровања старих Египћана данас изгубљена, мит о Озирису је опстао.

Извори

Мит о Озирису је био веома важан у староегипатској религији и врло популаран међу обичним људима. Један од разлога за ову популарност је примарно религиозно значење мита, што подразумева да сваки мртав човек може заслужити пријатан загробни живот. Други разлог је то што ликови и њихове емоције више подсећају на животе стварних људи него у већини египатских митова, чинећи причу примамљивијом целокупној популацији. Конкретно, мит изражава „јак осећај породичне лојалности и посвећености“ у односима између Озириса, Изиде и Хоруса, како објашњава египтолог Џон Гвин Грифитс. Захваљујући својој распрострањености, овај мит се појављује у више древних текстова него било који други мит и у изузетно широком спектру египатских књижевних стилова. Ови извори такође пружају необично велики број детаља. Староегипатски митови су непотпуни и нејасни, јер су религијске метафоре садржане у митовима биле важније од кохерентне нарације. Мит о Озирису је фрагментаран у извесној мери и препун је симболике. Али, у поређењу са другим митовима, он има јаснији изглед кохезивне приче.

Текстови пирамидâ у пирамиди фараона Тетија.

Најраније помињање мита о Озирису налази се у Текстовима пирамида, првим египатским погребним списима, који су се исписивали по зидовима погребних одаја у пирамидама при крају пете династије, током 25. века пре нове ере. Ови текстови, састављени од чини или „бајалица“, садрже идеје за које се претпоставља да датирају из још ранијих времена. Текстови се баве загробним животом владара сахрањеног у пирамиди, стога често садрже мит о Озирису, који је у потпуности укључен у владавину и загробни живот. Главни елементи приче, као што су Озирисова смрт и ускрснуће и сукоб између Хоруса и Сета, појављују се у бајалицама Текстова пирамида.

Исти елементи из мита који се појављују у Текстовима пирамида, помињу се у погребним текстовима који датирају из каснијих времена, попут Текстова са саркофага из Средњег краљевства (период 2055—1650. п. н. е.) и Књиге мртвих из Новог краљевства (период 1550—1070. п. н. е.). Већина ових списа је направљена за општу популацију, тако да асоцијација између Озириса и мртвих у овим текстовима није више ограничена на краљевску породицу.

Најпотпунији староегипатски приказ мита је Велика химна Озирису, натпис из осамнаесте династије (око 1550—1292. п. н. е.) који даје општи преглед целе приче, али укључује мало детаља. Други важан извор је Мемфитска теологија, верска прича која укључује приказ Озирисове смрти, као и решавање спора између Хоруса и Сета. Ова прича повезује краљевство Озириса и Хоруса са Птахом, богом-творцем Мемфиса. Дуго се мислило да текст датира из Старог краљевства (око 2686—2181. п. н. е.) и био је представљан као извор информација у раним фазама развоја мита. Међутим, од 1970-их година, египтолози су закључили да текст датира из Новог краљевства.

Кратак садржај

Озирисова смрт и ускрснуће

На почетку приче, Озирис влада Египтом, пошто је наследио краљевство од својих предака, чије породично стабло сеже до творца света, Ра или Атума. Његова краљица је Изида, која се, заједно са Озирисом и његовим убицом Сетом, убраја у децу бога земље, Геба и богиње неба, Нут. У египатским изворима има мало информација о Озирисовој владавини, нагласак је стављен на његову смрт и догађаје који следе. Озирису се придаје моћ стварања, праведно управљање и владавина Маат-а, идеалног природног поретка, чије је одржавање било основни циљ у култури древне египатске цивилизације. Сету се приписује насиље и хаос. Дакле, убиство Озириса симболизује борбу између реда и хаоса, као и прекид живота смрћу.

Неке верзије мита дају Сету мотив за убиство Озириса. Према једној бајалици из Текстова пирамида, Сет се свети за ударац, који му је Озирис задао, док у списима касног периода Сет оптужује Озириса да је имао односе са Нефтидом, његовом супругом и четвртим дететом Геба и Нут. Само убиство се често помиње, али никада није јасно описано. Египћани су веровали да писане речи имају моћ да утичу на стварност, стога су избегавали директно описивање дубоко негативних догађаја, као што је смрт Озириса. Понекад су потпуно негирали његову смрт, иако највећи део легенди о њему јасно потврђује да је он убијен. У неким случајевима помиње се да Сет узима облик дивље животиње, попут крокодила или бика, да би убио Озириса, у другима се назначава да је Озирисово тело бачено у воду или да се удавио. Ова друга традиција представља основу египатског веровања да људи који су се удавили у Нилу постају свети. Чак је и идентитет жртве променљив у текстовима, јер понекад је у питању бог Хароерис, старији облик Хоруса, кога је Сет убио, а чију је смрт осветио други облик Хоруса, Хароерисов и Изидин син.

До краја Новог краљевства, у миту се говори да је Сет исекао Озирисово тело на комаде и разбацао их широм Египта. Центри Озирисовог култа у Египту тврдили су да је леш, или његов одређени део, пронађен у непосредној близини тог града. Претпоставља се да је било чак четрдесет два дела његовог тела, додељујући сваком комаду једну од четрдесет две Номе, или покрајине, у Египту. Према томе, бог - краљ постаје отелотворење свог царства.

Литература

• Assmann, Jan (2001) [1984]. The Search for God in Ancient Egypt. Translated by David Lorton. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3786-1. 
• Baines, John (1996). „Myth and Literature”. Ур.: Loprieno, Antonio. Ancient Egyptian Literature: History and Forms. Cornell University Press. ISBN 978-90-04-09925-8. 
• David, Rosalie (2002). Religion and Magic in Ancient Egypt. Penguin. ISBN 978-0-14-026252-0. 
• Englund, Gertie (1989). „The Treatment of Opposites in Temple Thinking and Wisdom Literature”. Ур.: Englund, Gertie. The Religion of the Ancient Egyptians: Cognitive Structures and Popular Expressions. S. Academiae Ubsaliensis. ISBN 978-91-554-2433-6. 
• Faulkner, Raymond O. (август 1973). „'The Pregnancy of Isis', a Rejoinder”. The Journal of Egyptian Archaeology. 59. JSTOR 3856116. 
• Griffiths, J. Gwyn (1960). The Conflict of Horus and Seth. Liverpool University Press. 
• Griffiths, J. Gwyn (1980). The Origins of Osiris and His Cult. E.J. Brill. ISBN 978-90-04-06096-8. 
• Hart, George (2005). The Routledge Dictionary of Egyptian Gods and Goddesses, Second Edition. Routledge. ISBN 978-0-203-02362-4. 
• Lichtheim, Miriam (2006a) [1973]. Ancient Egyptian Literature, Volume I: The Old and Middle Kingdoms. University of California Press. ISBN 978-0-520-24842-7. 
• Lichtheim, Miriam (2006b) [1976]. Ancient Egyptian Literature, Volume II: The New Kingdom. University of California Press. ISBN 978-0-520-24843-4. 
• Meeks, Dimitri (1996) [1993]. Daily Life of the Egyptian Gods. Translated by G. M. Goshgarian. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8248-9. 
• Mettinger, Tryggve N. D. (2001). The Riddle of Resurrection: "Dying and Rising Gods" in the Ancient Near East. Almqvist & Wiksell. ISBN 978-91-22-01945-9. 
• O'Connor, David (2009). Abydos: Egypt's First Pharaohs and the Cult of Osiris. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-39030-6. 
• Pinch, Geraldine (2004). Egyptian Mythology: A Guide to the Gods, Goddesses, and Traditions of Ancient Egypt. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517024-5. 
• Plutarch (1970). Plutarch's De Iside et Osiride. Edited with an introduction, translation and commentary by J. Gwyn Griffiths. University of Wales Press. 
• Redford, Donald B., ур. (2001). The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510234-5. 
• Smith, Mark (2008). Dieleman, Jacco; Wendrich, Willeke, ур. „Osiris and the Deceased”. UCLA Encyclopedia of Egyptology. Department of Near Eastern Languages and Cultures, UC Los Angeles. Приступљено 5. 6. 2012. 
• te Velde, Herman (1967). Seth, God of Confusion. Translated by G. E. Van Baaren-Pape. E.J. Brill. 
• Tobin, Vincent Arieh (1989). Theological Principles of Egyptian Religion. P. Lang. ISBN 978-0-8204-1082-1. 
• Wilkinson, Richard H. (2003). The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-05120-7.