Slučaj malog Alberta

Из Википедије, слободне енциклопедије

Slučaj malog Alberta je eksperiment koji su 1920. godine obavili Džon B. Votson i Rozali Rejner. Eksperiment je obavljen u Univerzitetu Džon Hopkins.

Metoda[уреди]

Votson i njegova koleginica, kasnije supruga, su iz sirotišta uzeli dete i nazvali ga Albert B. Dete je bilo staro samo 9 meseci ali testiranja su počeli 2 meseca posle tj. kada je dete imalo 11 meseci. Pre početka eksperimenta pokazali su mu nekoliko igračaka. Dete nije pokazalo nikakav strah.

Potom su Alberta smestili na krevet usred sobe. Pored njega, na krevet, su stavili belu igračku pacova. Dete nije pokazivalo nikakav strah. Igrao se sa igračkom. Zatim je Votson, iza Albertovih leđa, počeo da proizvodi jak zvuk udaranjem o metalne šipke, kad god bi dete krenulo ka igrački. Dete je regovalo na taj zvuk plakanjem. To su ponovili nekoliko puta. Kasnije kada bi doneli igračku Albert bi počeo da plače i da beži. Ali Albert se nije plašio samo te igračke. On se takođe plašio svega što je bele boje.

Ovim eksperimentom su Votson i Rejnerova obajsnili odlike emicijonalnog uslovljavanja:

  1. emocionalne reakcije nastaju brzo
  2. emocionalne reakcije se lako šire
  3. emocionalne reakcije se teško gase.

Ne zna se šta se posle desilo sa Albertom B. On je posle 31. dana eksperimenta otpušten iz bolnice. Današnji psiholozi su ubeđeni da je Albert imao teške psihičke promene, u budućnosti, izazvane traumama koje je doživeo u ranom detinjstvu.

Kritike na eksperiment[уреди]

Kritika je bilo dosta jer je ovo jedan od retkih nehumanih psihičkih eksperimenata. Značaj eksperimenta je izuzetno velik jer se saznalo dosta o jednom obliku učenja ali se ne može poreći da je eksperiment bio izuzetno surov.