Stanislav Teofilovič Šacki
Stanislav Teofilovič Šacki | |
|---|---|
| Датум рођења | 1878. |
| Место рођења | Voronino |
| Датум смрти | 1934. |
| Место смрти | Москва |
Stanislav Teofilovič Šacki (1878-1934) je zaslužni sovjetski teoretičar i praktičar pedagoške nauke. Dao je veliki doprinos razvoju ideja socijalnog vaspitanja i stvaranju eksperimentalnih školsko-vaspitnih ustanova. U tim ustanovama proveravane su ideje o uceničkom samoupravljanju, o vaspitanju i organizaciji života dece i o liderstvu u učeničkom kolektivu. Prvih godina bio je pristalica teorije slobodnog vaspitanja, zatim je bio više naklonjen Djuju. Posle 1917. stao je u red marksista. Od 1919. rukovodi Prvom oglednom stanicom za narodno obrazovanje , koja je bila uzor drugim školama. Poznatiji je po svom praktičnom pedagoškom radu.[1] Nasilničko preuzimanje vlasti od strane boljševika oštro je osudio Sveruski učiteljski savez, koji je (od decembra 1917. do marta 1918. godine), održao generalni štrajk na čelu sa Šackim. Ali u želji da služi svome narodu, počeo je da sarađuje sa Narkomprosom, dajući doprinos ne samo pedagoškoj praksi već i pedagoškoj teoriji.
Pedagoški pogledi[уреди | уреди извор]
Analizirajući različite uticaje na vaspitni process, Šacki je došao do saznanja da na razvoj deteta ne utiču genetski faktori, već socijalno-ekonomska sredina. Smatrao je da se do velikih otkrića, u procesu vaspitanja, ne može doći bez iskustva i eksperimentalnih istrazivanja. Zalaže se da se kod dece formira umešnost ujedinjenja snage za postizanje zajedničkih ciljeva, što znači odgovornost prema socijalnoj sredini I istovremeno udeo lične individualne osobine. Školi je davao osnovnu ulogu u vaspitnom radu sa decom, tvrdio je da ona mora da bude najuže povezana sa životom i da bude centar vaspitnog uticaja sredine. U praksi i u svojim pedagoškim delima popularisao je ideju društveno-korisnog rada. Za Šackog su samostalnost i stvaralaštvo kod dece dva najvažnija faktora u procesu vaspitanjai učenja. Po njemu, cilj obrazovanja nije sakupljanje činjenica već razvoj mišljenja. [2]
