VHS

Из Википедије, слободне енциклопедије
За остале употребе, погледајте страницу VHS (Jurišna puška).
VHS касета с лењиром

VHS је скраћеница за eng. Video Home System (систем кућних видеа).[1] Први VHS плејер је развила јапанска компанија JVC (оригинални назив: jap. 日本ビクター株式会社 што се чита нихон бикушики-гаиша, што у буквалном преводу значи јапанска видео компанија; латинична скраћеница је настала од енглеског превода имена). Први VHS плејер је приказан јавности 1976. године.

Историја[уреди]

Историју VHS плејера можемо поделити на 5 делова:

Почетак ере VHS плејера[уреди]

VHS плејер је први пут приказан на Потрошачком сајму електронике (eng. Consumer Electronics Show) у Чикагу 4. јуна 1977. године, а 1. октобра исте године је почела и продаја широј јавности. Крајем 1970-их и почетком 1980-их, индустрија је била у својеврсном “рату” између VHS-а и Бетамакса (оригинално: Betamax; скраћено: Бета).

"Рат": VHS и Бетамакс[уреди]

У технолошком рату за превласт између VHS-а и Бетамакса, VHS односи победу због својих предности попут: дужег времена приказивања видеа, бржег премотавања у напред и назад и мање копликованог и јефтинијег плејера тј. читача. VHS технологија је припадала „JVC“-у, али је та компанија продавала лиценце за свој производ другим компанијама по знатно нижим ценама у однсу на оне које је тражио Сони за свој производ. Та чињеница је такође ишла у прилог победи VHS-a.[2]

Друга половина 1980-их и 1990-е[уреди]

Победа у “рату” с Бетамаксом је имала за последицу да се VHS плејер унапређује у свим пољима што је довело да управо тај производ доминира током друге половине 1980-их и током 1990-их. VHS у том периоду није имао озбиљног конкурента. У том периоду су VHS касете и плејери били унапређивани како би што више одговарали потребама корисника.

Крај масовне употребе[уреди]

У блиској прошлости, оптички дискови су почели да нуде бољи квалитет у односу на VHS касете. Дигитални свестрани дискови – DVD-ови су на крају масовно прихваћени и тиме су готово у потпуности заменили VHS. Производња VHS-а је почела да драстично опада од 2000. године, а од 2006. године нити један званични филмски студио у САД није објавио новоснимљени филм у VHS формату.[3][4]

Примена VHS технологије данас[уреди]

Тридесет и првог децембра 2008. године завршено је последње велико пребацивање материјала с VHS касета у САД. Од 2010. готово све новонаправљене VHS касете су празне траке за снимање дужине трајања 6–8 часова. С проређењем VHS касета, драстично су се проредили и VHS плејери.

Техничке информације[уреди]

Када се прича о техничким информацијама везаним за VHS касете и плејере, важно је поменути:

Капацитет касета[уреди]

VHS касета садржи највише 430m траке најмање могуће дебљине, тиме дајући максимум од 3,5 за NTSC, тј.  5 часова за PAL стандардног (SP) квалитета. Друге брзине попут SP и EP/SLP који удвостручују и утростручују дужину снимања за област NTSC-а. Те другачије брзине при снимању проузроковале су драстичан губитак квалитета плејбека тј. звука у позадини. Због тога, већина трака је прављена у SP моду с капацитетом који је горе наведен.

Начин снимања видеа[уреди]

VHS касете имају просечно 3 MHz ширине фреквентног појаса (ШФП) за видее и 400 kHz ШФП-а за chroma (боју), чиме се постиже снимање директно с основног појаса. У поређењу с данашњом дигиталним терминологијама, VHS је, грубо израчунато, једнак с 333x480 пиксела luma и 40x480 chroma резолуција (333x480 пиксела = 159,840 пиксела или 0.16MP).

Дизајн касета[уреди]

VHS касета је 187mm широка, 103mm висока, 25mm дебела, пластиком обложена кутија с 5 “Филипс хед” вијка. VHS касета такође садржи антидиспулинг (“гужвање траке”) механизам: неколико пластичних делова између 2 вијка. Кочнице калема се отпуштају угуравањем у 6.35 mm велику рупу улазом с дна касете, удаљеном око 19.05 mm од ивица.

Верзије VHS касета[уреди]

Приликом приче о VHS касета, потребно је навести следеће верзије истих:

Super-VHS / ADAT / SVHS-ET[уреди]

Ту је и VHS-Compact (скраћено: VHS-C), првенствено развијенен за VCR портаблу 1982. године, али је уследио огроман успех због мале величине камкодера. Најдужа трака садржи 40 мин. у SP тј. 120 мин. у EP моду. Како је трака с VHS-C била слична оној с обичне VHS касете, и обичан VHS плејер је могао да „чита“ VHS-C уз одговарајући адаптер. Побољшана верзија VHS-C-а је Super VHS-Compact, тј. S-VHS-C.

W-VHS / Digital VHS[уреди]

W-VHS дозвољава снимање MUSE Hi-Vision аналогног TV-a високе резолуције, који се правио у Јапану од 1978. до 2007. године. Друга унапређена верзија, названа Digital-VHS (скраћено: D-VHS), снима дигитални видео високе резолуције (HD) на VHS форму траке. D-VHS може да сними до 4 часа ATSC дигиталног TV-а (720 p или 1080 i) или до 40 часова TV програма стандардног квалитета при мањој брзини.

D9[уреди]

JVC је дизајнирао и дигитални професионални производ под називом Digital-S, или званично – D9, који користи стандардну форму VHS траке и, у суштини, исти начин машинског управљања као S-VHS рекодер. Ово је најјефтинија верзија која омогућава pre-read измене. Овај формат је најзначајније користио Фокс за неке од својих кабловских мрежа.

Reference[уреди]

  1. IEEE History Center: Development of VHS, cites the original name as "Video Home System", from an article by Yuma Shiraishi, one of its inventors. Retrieved December 28, 2006.
  2. „Lessons Learned from the VHS - Betamax War”. Besser.tsoa.nyu.edu. Приступљено 11. 7. 2011.. 
  3. „It's unreel: DVD rentals overtake videocassettes”. The Washington Times (Washington, D.C.). 20. 6. 2003.. Приступљено 2. 6. 2010.. 
  4. Boucher, Geoff (22. 12. 2008.). „VHS era is winding down”. Articles.latimes.com. Приступљено 11. 7. 2011.. 

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]