Џон Дадли, 1. војвода од Нортамберланда

Џон Дадли
Пуно име	Џон Дадли, 1. војвода од Нортанберланда
Датум рођења	(1501-00-00)1501.
Место рођења	Лондон, Енглеска
Датум смрти	22. август 1553.(1553-08-22) (51/52 год.)
Место смрти	Лондон тауер, Енглеска

Џон Дадли, 1. војвода од Нортанберланда (енгл. John Dudley, 1st Duke of Northumberland; 1501 - 22. август 1553) био је енглески племић, војсковођа и политичар, који је управљао Енглеском као регент Едварду VI.

Прије регентства

Оженио је Џејн Гилдфорд, једину насљедницу свога оца. Након пунчеве смрти Дадли је са Џејниним рођаком водио спор око насљедства које је он тражио као муж насљеднице. Са Џејн је имао четири сина, од којих су најзначајнији били Гилфорд Дадли и Роберт Дадли.

Побуна из 1549. године узроковала је драстични пад популарности Едварда Симора, брата Џејн Симор, који је вршио дужности лорда протектора за вријеме малољетности сестриног сина Едварда VI. Охрабрен сиромашењем Енглеске за вријеме гушења католичких побуна, Анри II Француски је 8. августа 1549. године објавио рат Енглеској. Нашавши се у овој безизлазној ситуацији, Симор се покушао сакрити са краљем у Виндзору, али је ухапшен и одведен у Лондон тауер, где је погубљен 1551. године. Након пада Едварда Симора, на чело регентског вијећа дошао је Џон Дадли, тада гроф од Ворика, а касније проглашен војводом од Нортамберланда.

Регент Едварду VI

Дадлијевим именовањем за лорда предсједника (а не лорда протектора, како је то било уобичајено) дошло је до још стриктнијег и чвршћег увођења протестантизма у Енглеској. Дадли се успјешно суочио са наредним католичким побунама, те склопио мир са Француском и при томе јој препустио сву енглеску освојену територију у Шкотској и Болоњи. Издано је ново издање Библије и уклањани су сви католички симболи из цркава, а у богослужје је уведена искључиво Књига обичних молитви. Такође су са својих положаја уклоњени и сви католички усмјерени бискупи. Конфисковани су сви црквени земљопосједи и подијељени новој протестантској аристократској елити, међу којом се нарочито обогатио и сам војвода од Нортамберланда. Главни представници опозиције су и физички ликвидирани.

Мијењање насљедне линије

Дадли је смислио план према којем би свог сина, лорда Гилфорда Дадлија, венчао са Џејн Греј, унуком Марије Тјудор, и путем које би војвода од Нортамберланда очувао своју моћ након све вјероватније смрти болесног краља. Стога је Дадли од Грејевих затражио руку њихове кћери за свога сина. Џејн је у почетку одбијала војводин приједлог јер је сматрала да је Гилфорд "ружан и глуп". Међутим, као и све жене тога времена, није имала избора него да послуша родитеље, пс се 15. маја 1553. удала за Гилфорда.

Током болести Едварда VI постављало се питање насљедника, будући да Едвард и силно амбициозни Дадли, бојећи се рестаурације католицизма, нису жељели да круну наслиједи Едвардова најстарија полусестра, католикиња леди Марија Тјудор. Како је званични разлог за избацивање Марије из насљедне линије била њена проглашена незаконитост, морала је бити избачена и леди Елизабета Тјудор, пошто је Хенри VIII и њу прогласио ванбрачном. Након Марије и Елизабете слиједећа у насљедној линији по вољи Хенрија VIII била је Френсис Брендон, кћер Хенријеве млађе сестре Марије. Нити она није била по Дадлијевој вољи, јер се бојао да би њен супруг, Хенри Греј, могао тражити круну за себе. Дадли је савјетовао Френсис да се одрекне династичких права, што је она и учинила. Сљедећа у насљедном низу је била Џејн Греј, која је већ била удата за Дадлијевог сина и путем које је Дадли желио очувати своју моћ.

Како је сматрао да је план био довољно припремљен, Џон Дадли је издао заповијест судијама да прије Едвардове смрти саставе опоруку према којој би круну наслиједила његова снаха или њени насљедници (то јест, његови унуци). Историчари и правни стручњаци оспоравају правну ваљаност ове опоруке из више разлога, међу којима су најјачи аргументи то што је опоруку саставио малољетни и тешко болесни краљ. Противила се и Закону о насљеђивању, донесеним у вријеме Хенрија VIII.

Постављање снахе на трон

Едвард VI умро је 6. јула 1553. године, а 10. јула 1553. Супротно тадашњем обичају да се насљедник сам прогласи монархом, Дадли је сам своју снаху прогласио краљицом. Одмах након проглашења, она и Гилфорд су пресељени у Лондон тауер, гдје су краљеVI према обичају боравили прије свог крунисања. Џон је, желећи да осигура да његова петнаестогодишња снаха остане на трону како би он преко ње могао остваривати своје циљеве, прво је морао уклонити Марију, главну ривали Џејнином праву на трон. Марија је, међутим, на вријеме била обавјештена о Дадлијевом плану и побјегла у Сафок.

За само девет дана Марија је скупила војску од 20.000 људи и до 19. јула умарширала у Лондон и свргнула Јане са трона. Парламент је Марију истог тренутка прогласио законитом насљедницом и краљицом. Џон Дадли је одмах био погубљен, а Џејн и Гилфорд затворени под оптужбом за велеиздају и погубљени 12. фебруара 1554. године.

Литература

• Adams, Simon (ed.) (1995): Household Accounts and Disbursement Books of Robert Dudley, Earl of Leicester, 1558–1561, 1584–1586. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-55156-4..
• Adams, Simon (2002): Leicester and the Court: Essays in Elizabethan Politics. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5325-2..
• Alford, Stephen (2002): Kingship and Politics in the Reign of Edward VI. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03971-0..
• Beer, B.L. (1973): Northumberland: The Political Career of John Dudley, Earl of Warwick and Duke of Northumberland. The Kent State University Press. ISBN 978-0-87338-140-6..
• Chapman, Hester (1962): Lady Jane Grey. Jonathan Cape. OCLC 51384729.
• Christmas, Matthew (1997): "Edward VI". History Review. Issue 27. March 1997. Retrieved 2010-09-29.
• Dawson, Ian (1993): The Tudor Century 1485–1603. Thomas Nelson & Sons. ISBN 978-0-17-435063-7..
• Erickson, Carolly (1995): Bloody Mary: The Life of Mary Tudor. BCA.
• French, Peter (2002): John Dee: The World of an Elizabethan Magus. Routledge. ISBN 978-0-7448-0079-1..
• Gunn, S.J. (1999): "A Letter of Jane, Duchess of Northumberland, 1553". English Historical Review. Vol. CXIV No. 460. November 1999. pp. 1267-1271.
• Guy, John (1990): Tudor England. Oxford Paperbacks. ISBN 978-0-19-285213-7..
• Hawkyard, A.D.K. (1982): "DUDLEY, Sir John (1504/6-53), of Halden, Kent; Dudley Castle, Staffs.; Durham Place, London; Chelsea and Syon, Mdx.". The History of Parliament Online. Retrieved 2014-02-28.
• Heal, Felicity (1980): Of Prelates and Princes: A Study of the Economic and Social Position of the Tudor Episcopate. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08761-2..
• Hoak, Dale (1980): "Rehabilitating the Duke of Northumberland: Politics and Political Control, 1549–53". In Jennifer Loach and Robert Tittler (eds.): The Mid-Tudor Polity c. 1540–1560. pp. 29–51, 201–203. Macmillan. ISBN 978-0-333-24528-6..
• Hoak, Dale (2008): "Edward VI (1537–1553)". Oxford Dictionary of National Biography. Online edn. Jan 2008 (subscription required). Retrieved 2010-04-04.
• Hutchinson, Robert (2006): The Last Days of Henry VIII: Conspiracy, Treason and Heresy at the Court of the dying Tyrant. Phoenix. ISBN 978-0-7538-1936-4..
• Ives, Eric (2009): Lady Jane Grey: A Tudor Mystery Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-9413-6..
• Jordan, W. K. (1970): Edward VI: The Threshold of Power. The Dominance of the Duke of Northumberland. George Allen & Unwin. ISBN 978-0-04-942083-0..
• Jordan, W.K. and M.R. Gleason (1975): The Saying of John Late Duke of Northumberland Upon the Scaffold, 1553. Harvard Library. LCCN 75-15032.
• Loach, Jennifer (2002): Edward VI. Yale University Press. ISBN 978-0-300-09409-1..
• Loades, David (1996): John Dudley, Duke of Northumberland 1504–1553. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820193-9..
• Loades, David (2003): Elizabeth I. Hambledon Continuum. ISBN 978-1-85285-304-4..
• Loades, David (2004): Intrigue and Treason: The Tudor Court, 1547–1558. Pearson/Longman. ISBN 978-0-582-77226-7..
• Loades, David (2008): "Dudley, John, duke of Northumberland (1504–1553)". Oxford Dictionary of National Biography. Online edn. Oct 2008 (subscription required). Retrieved 2010-04-04.
• MacCulloch, Diarmaid (2001): The Boy King: Edward VI and the Protestant Reformation. Palgrave. ISBN 978-0-312-23830-8..
• Merriman, Marcus (2000): The Rough Wooings: Mary Queen of Scots, 1542-1551 Tuckwell Press. ISBN 978-1-86232-090-1..
• Nichols, J.G. (ed.) (1850): The Chronicle of Queen Jane. Camden Society.
• Nichols, J.G. (ed.) (1857): Literary Remains of King Edward the Sixth. Vol. I. Roxburghe Club.
• Porter, Linda (2007): Mary Tudor: The First Queen. Portrait. ISBN 978-0-7499-5144-3..
• Rathbone, Mark (2002): "Northumberland". History Review Issue 44. December 2002. Retrieved 2010-09-29.
• Richards, Judith (2007): "Edward VI and Mary Tudor: Protestant King and Catholic Sister". History Review. Issue 59. December 2007. Retrieved 2010-12-23.
• Skidmore, Chris (2007): Edward VI: The Lost King of England. Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-84649-9..
• Slack, Paul (1980): "Social Policy and the Constraints of Government, 1547-58". In Jennifer Loach and Robert Tittler (eds.): The Mid-Tudor Polity c. 1540–1560. pp. 94-115. Macmillan. ISBN 978-0-333-24528-6..
• Starkey, David (2001): Elizabeth: Apprenticeship. Vintage. ISBN 978-0-09-928657-8..
• Tytler, P. F. (1839): England under the Reigns of Edward VI. and Mary. Vol. II. Richard Bentley.
• Warnicke, R. M. (2012): Wicked Women of Tudor England: Queens, Aristocrats, Commoners. Palgrave.
• Williams, Penry (1998): The Later Tudors: England 1547-1603. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-288044-4..
• Wilson, Derek (1981): Sweet Robin: A Biography of Robert Dudley Earl of Leicester 1533-1588. Hamish Hamilton. ISBN 978-0-241-10149-0..
• Wilson, Derek (2005): The Uncrowned Kings of England: The Black History of the Dudleys and the Tudor Throne. Carroll & Graf. ISBN 978-0-7867-1469-8..
• Wood, Andy (2007): The 1549 Rebellions and the Making of Early Modern England. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83206-9..