Пређи на садржај

Бегинаж

С Википедије, слободне енциклопедије
Фламански бегинажи
Један од три бегинажа која се налазе у Генту
Светска баштина Унеска
МестоБелгија
Критеријумикултурно: ii, iii, iv
Референца855
Упис1998 (-1976. седница)

Бегинаж (фр. béguinage) архитектонски је комплекс у коме су се раније налазили бегини, женски лаички хришћански ред. Постоје два типа бегинажа: мале стамбене, неформалне, често сиромашне заједнице које су се појавиле у Европи у 20. вијеку, и „дворски бегинажи” (хол. Begijnhof), много већи и стабилнији тип заједнице који се појавио у Низоземској у првом десетљећу 13. вијека. Неколико њих је наведено на Унесковом списку свјетске баштине. Средином 13. вијека, француски краљ Луј IX основао је бегинаже у Паризу, који су засновани на дворским бегинажима из Низоземске.[1]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Оксфордов енглески рјечник, цитирајући Шарла ду Френа, наводи да ријечи „бегин” води поријекло од имена Ламберта ле Бега, раног присталице покрета који је умро око 1180. године.

Док мали бегинаж обично представља само једну кућу у којој су жене живјеле заједно, Низоземски дворски бегинажи су се обично састојали од једног или више дворишта окружених кућама, укључујући цркву, амбулантни комплекс и одређени број заједничких кућа. Од 12. до 18. вијека, сваки град и већа варош у Низоземској је имала најмање један дворски бегинаж; заједнице су се смањиле и нестале, током 19. и 20. вијека. Оне су окружене зидовима и одвојене од града са неколико капија које су затворене ноћу. Током дана бегини су могли да долазе и одлазе по својој вољи. Бегини су долазили из широког спректра друштвених слојева, иако су заиста сиромашне жене примане само ако имају богатог доброчинитеља који се обавезао да ће да покрије све њене потребе.

Бегинажи у Белгији

[уреди | уреди извор]

Тринаест фламанских бегинажа је Унеско навео као дио светске баштине од 1998. године.[2]

Остали бегинажи

[уреди | уреди извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Miller 2014.
  2. ^ UNESCO 1998.
  3. ^ а б в „Beguinage of the Grey Beguines of Leeuwarden (Het klooster van de Grauwe Bagijnen van Leeuwarden)”. Institute for Collective Action. 
  4. ^ „Beguinages in Saint Quentin”. Michelin Travel. Michelin. Архивирано из оригинала 11. 01. 2016. г. Приступљено 8. 01. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]