Пређи на садржај

Веб-сервер

С Википедије, слободне енциклопедије

Веб-сервер (енгл. web server) је серверски софтвер или хардвер намењен покретању овог софтвера који може удовољити захтевима клијената на интернету. Веб сервер може, генерално, да садржи једну или више веб-локација. Веб сервер обрађује долазне мрежне захтеве преко ХТТП-а и неколико других повезаних мрежних протокола.

Примарна функција веб-сервера је чување, обрада и достављање веб-страница клијентима. Комуникација између клијента и сервера одвија се коришћењем протокола за пренос хипертекста (ХТТП). Достављане странице су најчешће ХТМЛ документи који поред текстуалног садржаја могу садржавати слике, табеле и скрипте.[1]

За веб-локацију са великим прометом може се користити више веб-сервера.

Кориснички агент, обично веб-прегледач или веб-претраживач, иницира комуникацију подношењем захтева за одређени ресурс помоћу ХТТП-а, а сервер одговори на садржај тог ресурса или поруку о грешци ако то не може. Ресурс је обично стварна датотека на секундарном складишту сервера, али то није нужно и зависи од начина на који је веб-сервер имплементиран.

Иако је основна функција послуживање садржаја, потпуна имплементација ХТТП-а укључује и начине примања садржаја од клијената. Ова функција се користи за слање веб-образаца, укључујући преношење датотека.

Многи генерички веб-сервери такође подржавају скриптовање на страни сервера помоћу активних страница сервера (АСП), ПХП (Хипертекст претпроцесор) или других језика скрипта. То значи да се понашање веб-сервера може скриптирати у засебним датотекама, док стварни софтвер сервера остаје непромењен. Обично се ова функција користи за динамичко генерисање ХТМЛ докумената („он-д-флај“ (у пролазу)), за разлику од враћања статичких докумената. Прва се првенствено користи за проналажење или модификацију информација из база података. Потоњи је обично много бржи и лакше се спрема у меморију, али не може испоручити динамички садржај.

Веб сервере често можете пронаћи уграђене у уређаје као што су штампачи, рутери, веб-камере и служе само локалној мрежи. Веб сервер се тада може користити као део система за надгледање или администрирање дотичног уређаја. То обично значи да на клијентском рачунару не мора бити инсталиран додатни софтвер јер је потребан само веб-прегледач (који је сада укључен у већину оперативних система).

Историја

[уреди | уреди извор]

Први веб-сервер на свету, Некст радна станица са Етернет-ом, 1990.

У марту 1989. године Тим Бернерс-Ли предложио је свој нови пројекат ЦЕРН-у са циљем да олакша размену информација између научника коришћењем хипертекст система. Резултат пројекта је Бернерс-Ли написао два програма 1990. године:

Веб прегледач који се звао ВорлдВајдВеб. Први веб-сервер на свету, касније познат као ЦЕРН хттпд, који се покретао на НекстСТЕП.

Између 1991. и 1994, једноставност и ефикасност раних технологија које су се користиле за сурфовање и размену података путем светске мреже помогле су да се оне преносе у различите оперативне системе и да се њихова употреба прошири међу научним организацијама и универзитетима, а потом и у индустрији.[2][3]

Године 1994. Бернерс-Ли је одлучио да формира Ворлд Виде Веб Конзорцијум (В3Ц) који би регулисао даљи развој многих укључених технологија (ХТТП, ХТМЛ, итд.) Путем процеса стандардизације.

Транслација путања

[уреди | уреди извор]

Веб сервери су у стању да пресликају компоненту путање јединственог претраживача ресурса (УРЛ) у:

  • Локални ресурс датотечког система (за статичке захтеве)
  • Интерни или екстерни назив програма (за динамичке захтеве)

За статички захтев УРЛ путања која је одредио клијент је релативна у кореновном директоријуму веб-сервера.

Кернел мод и кориснички веб-мод

[уреди | уреди извор]

Веб сервер може бити укључен у ОС кернел или у кориснички простор (као и друге редовне апликације).

Веб сервери који раде у корисничком режиму морају да питају систем за дозволу за коришћење више меморије или више ЦПУ ресурса. Не само да ови захтеви за кернел захтевају време, већ нису увек и задовољени, јер систем резервише ресурсе за сопствено коришћење и има одговорност за дељење хардверских ресурса са свим осталим покренутим апликацијама. Извођење у корисничком режиму може такође значити бескорисне међуспремнике који су још једно ограничење за веб-сервере у режиму корисника.

Границе оптерећења

[уреди | уреди извор]

Веб сервер (софтвер) има дефинисане границе учитавања, јер може да обрађује само ограничен број истовремених клијентових веза (обично између 2 и 80 000, подразумевано између 500 и 1000) по ИП адресиТЦП порт) и може да служи само одређени максимални број захтева у секунди (РПС, такође познат као упити у секунди или КПС), у зависности од:

  • подешавања,
  • врсте ХТТП захтева,
  • да ли је садржај статички или динамичан,
  • да ли је садржај кеширан и
  • ограничења хардвера и софтвера оперативног система рачунара на којем ради веб-сервер.

Када је веб-сервер близу или преко његовог ограничења, он не реагује.

  1. ^ https://www.worldcat.org/oclc/49502686 Web performance tuning Patrick Killelea 2002 O'Reilly isbn=059600172X Beijing 264
  2. ^ https://www.telegraph.co.uk/technology/2018/11/24/father-web-sir-tim-berners-lee-plan-fight-fake-news 'Father of the web' Sir Tim Berners-Lee on his plan to fight fake news Zolfagharifard Ellie 2018-11-24 The Telegraph issn=0307-1235
  3. ^ http://history-computer.com/Internet/Maturing/Lee.html History of Computers and Computing, Internet, Birth, The World Wide Web of Tim Berners-Lee