Замкови гнева
| Замкови гнева | |
|---|---|
 Замкови гнева, издање из 2006. године | |
| Настанак | |
| Ориг. наслов | Castelli di rabbia |
| Аутор | Алесандро Барико |
| Земља |  Италија |
| Језик | италијански |
| Садржај | |
| Место и време радње | Eвропа; 19. век |
| Издавање | |
| Датум | 1991 |
| Превод | |
| Преводилац | Ана Србиновић |
| Хронологија | |
| Наследник | Свила |
Замкови гнева (итал. Castelli di rabbia) је роман који је написао Алесандро Барико (итал. Alessandro Baricco) 1991. године. То је његов први роман који му је донео европска признања.
О делу
[уреди | уреди извор]
Замкови гнева је прва Барикова књига. Одмах по објављивању романа је привукао пажњу књижевне јавности.[1] Радња романа се дешава у деветнаестом веку, у имагинарном и маштовитом граду Квинипаку. Прича је конструисана као филмска монтажа. Ликови су у својим сновима, својим причама са својим вишеструким талентима. Господин Рејл одлази често на своја тајанствена путовања о којима нико ништа не зна, па чак ни његова супруга Џун. По повратку са једног путовања, купује локомотиву коју назива Елизабета. Паркира је недалеко од куће и има снове да изгради железничку пругу праву као стрела дужине 200 km. Од целе дужине пруге имао је довољно новца за 200 m железничких шина на којима је постављена Елизабета да чека боља времена. Финансирање железничке пруге се остварује захваљујући стакларама господина Рејла и талентима проналазача, његовог бриљантног радника и пријатеља, остарелог Андерсона, чије ће се здравље на крају ипак погоршати и он ће да умре.[2]
Једног дана, човек, генијални архитекта, заслепљени сањар, подложан епилепсији, представља се и тражи решење великог проблема: жели да изгради палату од гвожђа и стакла за Светску изложбу у Лондону. Назвао ју је Кристална палата.[3]
Новац ће да тече, а онда ће се богатство окренути, извор ће пресушити. Железничка линија ће бити покренута, али никада неће бити завршена због недостатка финансијских средстава.[4]
Ликови
[уреди | уреди извор]Ово је роман богате имагинације, необичнох ликова и судбина. Ликови у ери технолошког напретка теже да остваре своје снове и у дело спроведу необичне и иноваторске замисли које припадају будућности, али могу и у датом тренутку да се досегну.[1]
- Господин Ден Рејл
- Госпођа Џун Рејл
- Ектор Оро, архитекта, генијалан и у исто време несхваћен
- Морми, син господина Рејла
- Андерсон, брилијантни проналазач за стакло, пријатељ Дена Рејла
- Удовица Абег која у ствари није била удовица
- Пекиш, истраживач звука, надарени музичар који у својој глави чује невероватне концерте, укрштања нове музике. Он је створио инструмент заснован на људском гласу: сваки становник Квинипака има ноту и само ону коју пева у тачном тренутку када се то захтева. Господин Пекиш такође води локални дувачки оркестар.
- Пент, дечак кога је пронашла удовица Абег, кад је имао два дана умотаног у црну мушку јакну на вратима цркве у Квинипаку. Рекла му је да ће бити спреман да оде из овог града када му јакна буде таман. Пекиш је за њега постао нека усвојитеља јер је стално био у његовом друштву.
Награде
[уреди | уреди извор]- Замкови гнева су донели Барику европску славу и престижну награду Медисис у Француској.[5]
- Добитник је и награде Кампиело (итал. Premio Campiello), књижевне награде основане 1962. године у регији Венето за дела италијанске фикције. [6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 54—55.
- ^ Барико, Алесандро (2006). Замкови гнева. Београд: Паидеиа.
- ^ „Замкови гнева”. Дерета. Приступљено 11. 3. 2020.
- ^ „Замкови гнева”. Делфи. Приступљено 11. 3. 2020.
- ^ „Читалиште”. Данас. Приступљено 11. 3. 2020.
- ^ „Награда Кампиело”. Premio Campiello. Приступљено 13. 3. 2020.