Пређи на садржај

Интерактивна настава

С Википедије, слободне енциклопедије

Интерактивна настава је савремени наставни систем који тежи да превазиђе пасивност ученика и одсуство интеракције у традиционалној настави.

Појам интерактивне наставе подразумева модел по коме се одређена тема или задатак савладавају путем интеракције између учесника наставе и кроз процес интерактивног учења у групи. Често се дефинише и као „интерперсонални кооперативни однос ученика на часу“[1] чија је сврха преношење акције са наставника на ученике.

Интеракција као основа интерактивне наставе представља „међусобно деловање људи који један према другоме заузимају ставове и који себи обострано одређују понашање.“[2] Основне карактеристике интеракције су: међусобно деловање особа, заузимање ставова и одређивање понашања. Рад у групи као основа интерактивне наставе пружа могућност да се ученици у настави активирају и постану активни извршиоци наставе између који постоји квалитетна сарадња.

Врсте група у интерактивној настави

[уреди | уреди извор]

Врсте група у интерактивној настави су:

  • Хомогене групе састављају се од чланова који имају иста својства. Које својство се узима као критеријум зависи од природе задатка односно сложености групног рада.
  • Хетерогене групе чине ученици различитог нивоа знања и способности. Циљ формирања ових група јесте да се изврши  уједначавање група по квалитету, тј. да у свакој групи буде исти број најбољних, просечних и испод просечних ученика.
  • Групе формиране према обдарености (посебним способностима) су састављене од ученика истих посебних способности. У пракси се најчешће јављају у облику додатне наставе.
  • Групе формиране према одређеном задатку се најчешће примењују у пракси, а њихово формирање зависи од нивоа знања или предзнања ученика, од природе градива, састава одељења и сл.
  • Групе формиране према интересовањима су сличне групама формираним према посебним способностима, јер су пракси ученици највише заинтересовани за области за које су обдарени.
  • Групе за помоћ слабијим ученицима чине бољи ученици који имају задатак да помажу слабијим ученицима и привременог су карактера.
  • Групе формиране према међусобним афинитетима су групе са израженим хармоничним односима јер их чине ученици који се међусобно друже, слажу и сарађују.

Врсте интерактивног рада у малој групи

[уреди | уреди извор]

Врсте интерактивног рада у малој групи се разликују у зависности од типа задатака:

  • Све групе добијају исте задатке. Ова врста задатака користи се за обраду, понављање или систематизацију једноставне наставне грађе. Предност: подстиче мотивацију, развија се такмичарски дух, постоји непосредна комуникација између група и њихових чланова. Опасност: такмичарски дух може лако да прерасте у ривалство и супарништво.
  • Све групе добијају различите задатке. Ова врста радних задатака користи се у обради сложенијих и обимнијих тема. Предност: омогућава да се за кратко време обради обимна тема, активира све чланове групе и развија осећај одговорности. Опасност: појава „психологије готованства“ која подразумева успех на туђ рачун односно доживљај успеха без уложеног труда.

Величина групе

[уреди | уреди извор]

Величина групе у интерактивној настави зависи од низа чиниоца као што су: број ученика у одељењу, природе наставног градива, сложеност задатка који треба остварити, расположива наставна средства, временски оквир и сл.  Као оптималан број чланова групе јесте од 3-4 члана, мада се може толерисати и шест чланова. Ова величина групе омогућава активно укључивање свих чланова групе у рад и ефикасну контролу рада групе.

Фазе групне интеракције

[уреди | уреди извор]

Ефикасна групна интеракција пролази кроз пет основих фаза:

  1. формирање (интеракције су површне, чланови се труде да се упознају и приближе);
  2. усклађивање (група пролази кроз сукобе у којима појединци настоје да се докажу, изборе за што бољи статус и да утичу на групне одлуке при чему се уче да саслушају друге);
  3. утврђивање групних норми (по разрешењу сукоба и објективног сагледавања чињеница, чланови почињу да се међусобно уважавају, да изграђују и схватају групне норме и циљеве);
  4. реализација (група продуктивно ради, чланови се усредсређују на циљеве и обавезе);
  5. закључивање (чланови своде резултате и процењују заједничка постигнућа).[3]

Улога наставника у интерактивној настави

[уреди | уреди извор]

У интерактивној настави, наставник своју улогу субјекта препушта ученицима.  Он ученике упућује у тему, дели задатке, усмерава рад, даје инструкције и помаже у самосталном раду и на крају сагледава и обједињује систематизацију резултата самосталног рада група.

Циљ интерактивне наставе није да наставник поучава ученике него да они самостално уче, па улога наставника у овој настави јесте да:

  • припрема задатке, обезбеђује наставна средства и материјале за рад;
  • одлучује о саставу и величини група и сваком члану даје оне задатке и улогу која му највише одговара;
  • прати процес заједничког рада сваке групе, коригује групни рад и подстиче ученике;
  • процењује напредовање сваког појединца и обавештава га о томе;
  • води рачуна о тачности одговора и начину којим су ученици до њега  дошли;
  • даје  довољно времена ученицима да сами провере тачност резултата до кога су дошли.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Поповић, А. (2007): Интерактивно учење-иновативни начин рада у настави. Образовна технологија, 4, стр. 55. 
  2. ^ Uechert, H. (1978): Психологија у служби човека, Младост, Загреб, стр.270. 
  3. ^ Вилотијевић, М., Вилотијевић, Н. (2016): Модели развијајуће наставе I. Београд: Учитељски факултет, стр.111. 
  4. ^ Вилотијевић, Н. (2007): Сарадничка (кооперативна настава). Образовна технологија, 1-2, стр. 44-63. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Вилотијевић, М., Вилотијевић, Н. (2016): Модели развијајуће наставе. Београд: Учитељски факултет.
  • Вилотијевић, Н. (2007): Сарадничка (кооперативна настава). Образовна технологија, 1-2,
  • Ђорђевић, (2007): Иновативнии модели наставе. Образовна технологија, 4,
  • Поповић, А. (2007): Интерактивно учење-иновативни начин рада у настави.  Образовна технологија, 4,
  • Сузић, Н. (2005). Педагогија за XXI вијек. Бања Лука: ТТ-Центар,
  • Uechert, H. (1978): Психологија у служби човека, Младост, Загреб.