Злочини усташа у Другом светском рату

Списак усташких злочина почињених у Другом светском рату у НДХ.

Ада - Шодоловци - (Ђаково)

Из колоније Петрова Слатина протерани су сви Срби добровољци и колонисти, а такође и из Аде у општини Маркушице, као и из многих других села.

Балтићи - Рогатица

Тако су у селу Балтићима срез Рогатица „младе жене и девојке јавно силоване“.

Банија

Бивши котарски предстојник у НДХ у Двору на Уни др Марин Бучан, у сведочењу пред судом у Шибенику, поред осталог је изјавио: „Прије него су ови злочини почели извршавати (мисли се на подручје Баније) позвани су на једну кнферецију сви котарски предстојници Велике жупе Гора. На тој конференцији је велики жупан Мирко Јерац изложио план ликвидације Срба. Он је рекао да је то наређење Андрије Артуковића и да је строго повјерљиве природе, те се само усмено издаје“.

Колико су усташе ревносно извршавале налог свог министра, види се из до сада прикупљених података по којима је на релативно малом простору Баније, према државотворном плану хрватског усташког геноцида, убијено 20.256 лица српске националности.

Током јула 1941. на хиљаде људских лешева , појединачно или групно везаних пливало је Уном, Саном, Купом и Савом. Тек када их је Сава донела до ушћа у Дунав, интервенисале су немачке окупационе власти, тражећи да се убијени не бацају у реке. Од тада широм Баније настају масовне гробнице. На Банији је у директном усташком геноциду убијено 20.256. лица српске националности. На подручју глинског среза тај број износи 6.571. ако се томе дода 2.438 жртава рата и 2.333 погинула борца, укупан број жртава у глинском срезу износио би 11.342. А то је 37,5% од 30.606. становника српске националности колико их је по попису из 1931. године, живело на подручју среза Глина.

Бања Лука

У Бањој Луци је одмах одузета сва имовина Српске православне црквене општине, Епархијског савета и црквеног суда. Погребног друштва "Св. Пантелија", Српске читаонице, Дома краља Петра, Соколског дома, Српске земљорадничке и кредитне здруге, Српског пјевачког друштва "Просвијете", Српског кредитног завода, Кола српских сестара, Сељачког кола и других. Вредност заплењене имовине износила је предратних 40 милиона динара.

У бањалучком крају комесари су укинути а радње једноставно одузете од Срба и предате Хрватима са обавезом да они за известан број година исплате хрватској држави онолику суму новца на колико је дотична радња процењена. У самој Бањој Луци је наређено да власници радњи распродају ствари из својих радњи а новац су примали комесари. За примљени новац нису издавани рачуни нити су власницима даване потврде. Хрвати и муслимани који су добили српске радње и из њих распродавали робу узимали су новац за себе, не полажући никоме никакве рачуне. Само је назнатна сума предата државној управи.

Са имовином одсељених или несталих Срба поступало се сасвим једноставно. На вратима куће стављен је натпис „Све што се налази у овој кући својина је државе Хрватске“. Такви натписи стављани су на библиотеке, архиве радње, приватне станове. Често се није ни чекало да се сопственик исели, већ се још у његовом присуству означавало да је то и то заплењено у корист „НДХ за понову“ или „власништво НДХ“. Међутим најчешће се догађало да имовину несталог, убијеног или насилно исељеног Србина развуку прво усташки функционери и њихове присталице, па се тек онда приступало печаћењу и пописивању преостале имовине у корист државе. У Бањој Луци на пример најбоље и најскупоценије ствари из српских станова однели су или су добили рођаци стожерника Гутића. Његов рођак Мандровић иначе човек без одређеног занимања , добио је кућу и намештај протераног Србина трговца Косте Божића. Иначе Мандровић је могао да бира намештај и из других српских кућа“. „Чланови њеове породице носе сада најскупоценије одело опљачкано од српских породица“.

Како је ишло брзо са прислиним покатоличавањем Срба, најбоље се види по томе што је „у самој бањалучкој бискупији број пријелаза у последњих неколико тједана премашио 70.000“

Њихово дивљаштво се огледа и овде у рушењу надгробних споменика , прекопавању гробова и слично. Посмртне остатке бањалучког митрополита Василија Поповића усташе су извадиле из капеле на Петрићевцу код Бање Луке, капелу срушили, а митрополитове остатке пренели на сточно гробље – мрциниште на Влашком Бријегу и тамо закопали.

Баштра - Босанска Крупа

И муслимани усташе су се истицали у силовању Српкиња. У селу Баштри, срез Босанска Крупа "извршили су обљубу над дванаестогодишњом Олгом, кћерком Рајка Татића, а после очајничке борбе коју са са њом водили, ишчупавши јој прамен косе из главе" убили су је.

У селу Баштри усташе су из цркве „износили, барјаке, књиге, одјејанија свештеничка уз звоњење звона , па су најпосле вршили нужду на све што је од свештених ствари изнето из цркве, и најпосле све запалили заједно са црквом.

Бенковац - Окучани

Августа исте године (1941) изгорео је село Бенковац, срез Окучани и побијен сав народ који није успео да се склони испред усташа у шуму.

Бијело Брдо - Осијек

Српска православна црква у Бијелом Брду, срез Осијек „преуређена је у католичку, а све драгоцености жупници су однели у Осијек“.

Из Осијека и околних села Даља и Бјелог Брда насилно су пресељене 93 староседелачке породице, које су прво отеране у Босну а затим пребачене у Србију. У њихове куће насељени су Хрвати из Далмације.

Храм Светог Николе – Бело брдо

1941-1945: На почетку Другог светског рата, храм је након присилног покрштавања, претворен у католичку цркву. Том приликом је иконостас избачен из цркве и уништена је његова дрворезбарија. Радовима на уништавању мобилијара и претварању храма у католичку цркву руководио је фрањевац Камило Колб.

Бијељина

Око 300 Срба ухапшених у бијељинском срезу доведени су у Бијељину, у затвор среског начелства. Увели су их у једну просторију са подом од цемента. Наредили су сељацима и сељанкама да се изују, обућу су однели у другу собу, а пустили унитра код њих воду да ови јадници не би могли лећи, него да морају стално стајати. Како је био јануар месец 1942. године и ужасна зима почеле су им се ноге у води мрзнути.

Бихаћ

У Бихаћу су усташке власти 24. јуна 1941. године између 4 и 5 часова изјутра зашле по српским кућама , и наредиле да сви са најпотребнијим стварима у року од пола сата дођу на спортско игралиште, где ће предати кључеве од кућа. Одатле су их послали у Кулен-Вакуф, затим их премештали у друга места, а неки су најзад успели да стигну у Србију. Поред ових многобројниг наведених примера још је огроман број српских породица разних срезова и места која су ушла у састав НДХ, насилно отеран из својих домова и одмах или пошто се дуже времена потуцао по разним логорима, пребачен у Србију. Пљачкањем уцењивањем и насилним прогањањем српски народ је оштећен од Хрвата-усташа за преко 40 милијарди и предратних златних динара. Процењивало се да је из НДХ протерано око 340.000 Срба.

Да би лакше дошли до плена, усташе су приликом гоњења становника из кућа обично говорили да понесу са собом све драгоцености и новац и да им се ништа неће одузети, што није било истина. Када су у Бихаћу на игралишту, по нардеби усташа скупио велики број људи, жена и деце наређено је да свако преда сав новац и ствари од вредностии за себе задржи само 500 динара. Поред тога сви су морали да предају и кључеве од кућа."Људима и женама су чак скидали и бурме и трзали сурово минђуше са ушију". Том приликом одузето је 1.500.000 динара у новцу, 15 кг. сребра, и 7 килограма злата у златницима и накиту. Све ово усташе су одмах међу собом поделиле. "Када смо тражили да нам издају признанице на одузети новац и реверсе на одузети накит и друге вредности, усташе су нас најгрубљим тоном одбиле, говорећи да ми сами прибележимо , у својим нотесима колико нам је ствари и новца одузето". Само имање Божице Ђукић у Бихаћу и њене ствари које су усташе узели за себе вределе су 1.500.000 динара. Јосип Клеменчић месар и општински комесар из Вргинмоста, за време покоља становништва и паљења села у бихаћком срезу опљачкао је од Срба "велику суму папирног новца и и више килограма сребрног новца".

Протеране су и све српске породице из села Сокоца. Исто тако из села: Лугова, Покоја, Кастеле и Србњака која се налазе од Бихаћа до Отрожачког места долином реке Уне "са десне и лијеве стране усташе су протерале све становнике православне вере из њихових кућа".

Пошто су из Бихаћа истеране српске породице, хрватске власти су истакле крупним словима штампане плакате по бихаћким улицама, на којима је стајало и ово “Власи (тзв. Срби) и Жидови, да би се очувао хрватски карактер, хрватског града Бихаћа, не смеју се задржавати у околини Бишћа на 15 км. Не смеју више долазити ни на недељне ни на годишње вашаре“.

У Бихаћу је по наредби великог жупана Виктора Кватерника на Видовдан 1941. године почело рушење православне цркве, првог дана је скинут крст, срушено кубе и скинут кров, а сутрадан пошто је била од тврдог материјала цркву су морали да руше минама.

У Бихаћу су јуна 1941. похапшени сви Срби чак и болесници.

По наређењу великог жупана из Бихаћа су 24, јуна 1941 прогнани сви Срби без обзира на пол и старост наравно уколико су преживели масакр.

У бихаћку „кулу“ је затворен велики број Срба из Бихаћа и целог среза.

Бјеловар

У селу Брезовици срез бјеловарски "сваки Србин" па чак и дете у колицима морало је да носи траку са натписом "Србин". У самом Бјеловару поред тога што су морали да носе траке око руке, Срби нису смели да се крећу по вароши полсе 8 часова увече, док је осталим грађанима кретање било дозвољено до 12 чаосва ноћу.

У бјеловарском срезу, после интернирања православних свештеника, општински чиновници и бележници обилазили су поједина села и наређивали становницима да поднесу молбу за прелазак у католичку веру, у противном биће отерани у логор. Сви треба да се врате у веру својих прадедова, говорили су они, па ће бити поштеђени свих непријатности.

Међутим за прве покоље Срба у бјеловарском срезу главним подстрекачем се сматрао католички клер.

У Бјеловару црква Св. Тројице претворена је у магацин уља.

Блињски Кут - Сисак

У Блињском Куту, срез Петриња тројица "усташа пошто су извршила насиље (блуд) над Олгом, женом Перице Кепчије, нагонили су њеног дванеаестогодишњег синчића, да врши обљубу са својом мајком", а затим је "нагу водили по комшилуку"

У Петрињском срезу из села Мале Градусе покренуто је 36, а из села Блињски Кут 80 породица. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.

Бокане - Подравска Слатина

Крајем јануара 1942. године донели су у село Бокане, срез Подравска Слатина, лугар Флаш Емил из Ћералије и још неколико усташа и наредили Србима; Јоци Татићу, Танасији и Николи Цветићу, Милу Матићу и Благоју Ракићу да иду са њима у шуму да лове куне. Пошто нису ништа уловили, при повратку кад су били у шуми званој "Лужњаковац" усташе су рекле Србима: "Ви ћете бити зечеви а ми ловци" и одмах припуцали на њих убивши Николу Цветића и Мила Матића, док су остала тројица успели да побегну у шуму.

Бољанић - Грачаница

У селу Бољанић срез Грачаница, јула месеца 1941, усташе су прво силовале, а затим заклале једну жену стару 28 година, у њеној кући, а у присуству њено четворо мале деце, од који је најстарије имало 9 година.

Борач - Придворица - Гацко

Међу усташким бестијалијама после 1941. године посебно се издаваја погром Срба у Борчу изнад Гацка који недвосмислено показује верску агресивност. На православни Божић, 7. јануара 1942. године усташе су у селу Придворица на превару похватале 163 становника. Зликовци нису без разлога изабрали православни Божић. То је дан када Срби свакога радо примају у свој дом. Свих 163-је несрећника усташе су затворили у неколике штале и запалиле. Пуким случајем од свих мештана жива је остала само четворогодишња Гаја Скоко. Сва огњишта тог села заувек су угашена.

После Придворице усташе су се устремиле на Доњи Борач (невесњски срез) где су по сопственим извештајима, убиле 149 лица.

Боричевац - Доњи Лапац

Чувени србождер и крволок из села Боричевца, срез Дољи Лапац Грцко Павичић имао је жену која је у крволоштву није нимало изостајала иза њега. Она је многе Србе који су бацани у јаму „причешћивала“ вином говорећи им: „Сад ће те ви Срби у мајку Србију, тамо ће те бити све што сте и овде: ко је био гостионичар, биће и тамо гостионичар, имаћете иста звања и добићете све привилегије“.

Затвор у Боричевцу био је мучилиште и губилиште српског живља.

Борово село - Вуковар

У селу Борову „гробље је уништено и преорано, тако да ми више не знамо где смо наше покојнике сахрањивали“.

Босански Брод

У Босанском Броду наоружане групе железничара Хрвата напале су 11. априла југословенске службенике. "На све стране зачула се пуцњава из пушака, а Хрвати франковци почели су ликовати, скупљати се у веће групе и наоружавати".

Априла исте године (1941.) из Босанског Брода и околних села ухапшено је око 70 Срба.

У Босанском Броду, запрећено је Србима да ће бити интернирани у логоре ако не буду прешли у католицизам.

Босанска Дубица

У Срезу Босанска Дубица „вршена су силовања над младим девојкама као и над недораслом децом“.

У селу Муратима истог среза „дефлорисали су девојчице од 14 до 16 година“.

По причању једног очевица , усташе су 17. августа 1941. године из Босанске Дубице и околних села око 180 Срба депортовали у Хрватску Дубицу и затворили у српску православнну цркву, Св. Тројице. „При улазу у цркву , на прагу , са обадве стране стајао је по један усташки стражар и свакога од нас при улазу ударао кундаком у леђа. Кад би се неко од стражара уморио тукући Србе, други га је одмах замењивао. Сутрадан смо одатле отпраћени у Градишку, где смо рушили нашу српску цркву и јеврејску богомољу.

Исто тако усташе су су поклале Србе и у цркви у Босанској Дубици, где су били дотерани тобоже , ради покрштавања . сачуване су нам и две слике Срба пред сам покољ у цркви.

Босанско Грахово

У Босанском Грахову обављено је масовно хапшење Срба 17. и 18. јула 1941. године.

Босански Нови - Нови Град

Између 30. јула и 5. августа 1941. У Босанском Новом је извршен покољ Срба из целог среза. Око 150 Срба из Босанског Новог и околине затворен је 31. јула. Ноћи између 31. јула и 1. августа сви затвореници су одведени на мост преко Уне, заклани и бачени у воду. Првог августа усташе су „проваљивали у српске куће, изводили поједине Србе, па чак и децу, једне пред њиховим кућама, на улици убијали и затрпавали, друге бацали у Сану и Уну, неке водили у затвор среског начелства“. Мисли се да је те ноћи између 1. и 2. Августа, „преко 300 Срба из Босанског Новог и непосредне околине убијено на улицама“. Те исте ноћи убијено је у затвору начелства око 40 Срба, а 40 су повезани једним конопцем, одведени на обалу Уне, натерани у воду и потом из пушке убијени. „Пуким случајем пушчани меци пресеку конопац којим су Срби били везани, те се петорица одвоје из групеи спасу пливање“. Од оних који су препливали Уну и испливали на другу страну, 1947. су била жива још двојица, Алекса Миљанић и Јанко Чубро.

На Светог илију 2. августа, Србима из Босанског Новог било је забрањено да излазе на улице. Тог дана већ рано изјутра, усташе су из околних села довеле сељаке у затворе среског начелства, среског суда и полиције, а ноћу између 2. и 3. августа одведени су на марвени трг поубијани и бачени у Уну, те ноћи убијено је око 35 Срба. На сличне начине вршени су покољи у селима среза Босанског Новог. У томе су учествовали домаћи Хрвати и муслимани заједно са усташама који су дошли из Загреба и Петриње по вођством шефа усташке полиције у Загребу Божидара Церовског, Усташки таборник у Босанском Новом Ахмет Церић-Календарац (бег) зауставио је воз у којем је био један вагон пун оружја и разделио га муслиманима из места и околине са наредбом да убијају Србе: мушко, женско, старо и младо где год кога виде. Сматра се да је у ових шест дана покоља убијено око 5000 Срба у целом срезу. Муслиман усташа Келић из Босанскох Новог како је сам заклао и убио око 1.100 Срба. Интересантно је да су Србима из Босанског Новог свукли одело „а некога до гола“ па су их онда убијали или клали. Новац и одело убице су поделиле између себе. Због великог страдања Срба из Босанског Новог и других места Босанске Крајине. Народ и дан данас пева песму:

„Кад би Уна ил`Сава говорити знале, Колико су Срба прогутале Колико је око Уне-Сане врба Још је више прогутала Срба“!.

Приликом припремања масовног покоља у Босанком Новом среско начелство обзнанило је да ће сваки Србин који пређе у римокатоличку веру бити заштићен. Због тога су многи поднели молбе за прелазак. А било је и случајева да је за поједине Србе, које су усташе тражиле да убију, родбина узимала потврду од жупника да се покрстио и тако га спасавала.

У селу Масловарама срез Босанки Нови, удовица Стака Карлица имала је шест ожењених синова. Једног дана усташе су их истерале из куће и наредиле им да у дворишту ископају за себе дубоку раку, па их онда сву шесторицу поубијали и секирама и пушкама у присуству мајке и жена. После тога наредили су мајци и њиховим женама да их затрпају у ископаној јами. Мајка није хтела, узела је једну крваву секиру и из све снаге се лупила оштрицом по глави, засекавши се до самог мозга , од чега је после кратког времена умрла. По њеној изричитој жељи снаје су је сахраниле заједно са синовима.

У срезу Босански Нови спаљена су цела села: Жуће, Мајић, Добрљин, Горње и Доње Водичево, Петковац, Љешљани, Куљани и заселак Бојиште, затим 3/4 села Пољавнице, 2/3 села Равнице,1/2 села Дервише и др.

Босанска Костајница

Покољ Срба у Босанској Костајници изведен је 31. јула и 1.2. и 3. августа 1941. године. У Костајници је заседао неки месни усташки "суд" тзв. "одбор" који је пуноправно доносио одлуке о стрељању Срба. Сви Срби из вароши похапшени су и спроведени у затворе месних надлештава и у друге зграде, а одатле су извођени на стрељање. Стрељање је вршено на неколико места: На Унском мосту који спаја Босанску и Хрватску Костајницу, у "Бајића јамама" више железничке станице, на гробљу православне цркве Св. Петра и Павла, на Шнајдеровом гумну, код римокатоличке цркве Св. Ане и на раскршћу путева за села Селиште и Слабину. Велики број срба убијен је по уским и малим улицама Костајнице који воде од главне улице до реке Уне. Лешеве поубијаних Срба по улицама Костајнице и на уском мосту, усташе су "гурнули у Уну да пливају".Поред само одвођења на стрељање Срби су морали скинути са себе одело и изути се, па су их онда у чарапама или босоноге и гологлаве везали жицом по четири, пет или шест у један ред, и по неколико таквих редова гонили пешице кроз варош на стрељање". Са прозора њихових кућа посматрале су их мајке, сестре, жене и деца. Сви су морали да певају српске и хрватске песме, а нарочито "Спремте се спремте четници". И овде су у хватању, шиканирању и стрељању Срба уз усташе учествовали и многи мештани. Посебно су предњачили син општинског лекара Грго Стипанчић, ђак V разреда гимназије, који се хвалио да је сам убио око 70 Срба, Сајд гимназијалац Цвотник студент филозофије и други. У Костајници су поубијани скоро сви мушкарци који нису успели побећи. У животу је остао Јоца Божанић, који је "неурачунљив човек" и Перо Пузавац кафеџија ожењен Немицом. Њега су спасили пасторци. Тачан број поубијаних Срба у овом масовном покољу у вароши Костајници и срезу не може поуздано да се утврди, али се зна да је само 31. августа стрељано око 1.160. У Босанској Костајници нису мрцварени, злостављани и убијани само Срби из вароши и ближе околине, већ и из удаљенијих места Босне. У раздобљу од 30. јула до 12. августа у Босанкој Костајници је дотеран већи број Срба "из разних крајева па чак и од Сарајева, Добоја, Зенице и других места у Босни". Жртве су поубијане више католичког гробља. Прво су свучене до гола, затим избодене ножевима или приклане, и многе још полуживе бачене у јаму. По одласку кољача Марија Грубљешић, сва у крви огрезла извукла се испод лешева, довукла до прве куће где су је превили и одвезли њеној кући. Међутим она је после два месеца од задобијених рана умрла. "На том месту заклано је и у три јаме бачено око 200-300 српских глава". Па и доцније су у Босанксу Костајницу довођене групе Срба и ту убијане. Тако су у недељу 31. августа 1941. године усташе довеле 867 Срба, како се тада говорило из јасеновачког логора, и затвориле у стари зрињски град крај Уне. "Ту су их мучили и одатле у групама одводили на брег код римокатоличког гробља и клали их бајонетима говорећи да је штета потрошити и један фишек за Влаха. Сви ови Срби Били су из Добоја.

Масовно хапшење Срба обављено је крајем септембра 1941. године у Костајници и целом срезу.

За свирепост, зверства и пљачке извршене у Костајници каже се да су учињени под благословом католичког свештенства ондашњег“.

Босанска Крупа

У Босанској Крупи покољ је почео нешто раније 26. јула 1941. године и трајао до 4. августа. Прво су убијани само мушкарци, а затим свако живо српско биће на које су усташе наишле тих дана. Неке су убијали секирама и бацали у Уну, неки из пушака над ископаним јамама, а неке живе бацали у реке као становнике села Варошана где су "преко 300 жена и деце везали по седам заједно и тако везане бацили их у реку Глиницу у којој су се сви подавили".

Поред грађана по причању самих усташа у срезу Босанска Крупа убијено је и око 5.000 сељака. Да наведемо овде још три случаја масовног покоља Срба, у неким селима среза Босанске Крупе, извршене у исто врема када и у самој Крупи. 30. јула 1941. године муслимани усташе упале су у село Језерско и "почели да пале куће, кољу и убијају нејако и салбо". Том приликом учињена су највећа зверства над незаштићеним становништвом. "Мучење је било ужасно! Хватали су жене, децу девојке и мушкарце и просто измишљали са највећим задовољством на какве ће их муке ставити. Неке су убијали из пушке, другима су вадили очи, секли уши, нос, кидали нокте са прстију, парали мајчину утробу и унутра стављали дете, па их тако све оставили да у највећим мукама умру. Друге су затварали у куће по 50-100 заједно, и у кућама спаљивали. Зликовцима је и то било мало, па су људима вадили срце и црева и са њима се извесно време са највећим задовољством играли".

Многи Срби страдали су приликом одласка на вашаре у поједине вароши, 27. јула 1941. године на вашару у Босанској Крупи похватани су сви Срби који су се ту затекли.

У Босанској Крупи на гробљу су „порушени крстови и споменици“.

Многе српске православне цркве служиле су усташама као затвори за Србе. Тако је Босанској Крупи за време великог илинданског покоља Срба 1941. године у цркви затворено око 70 лица. Ту су их усташе страшно тукле и палиле „црквене свеће и Србима се изругивали да им још за живота горе свеће. (за душу). Доцније су их из цркве извели и поубијали у пољу, а у цркву затворили похапшене Српкиње из Босанске Крупе.

Босански Петровац

У Босанском Петровцу, 27 јула 1941. усташе су ухапсиле 50 Срба а преко ноћи довели у затвор већи број, и то оних које дању нису могли ухапсити. Неке од похапшених усташе су одмах по хватању убиле пред затвором среског суда, а остале ноћу у самом затвору.

Да наведемо само још два случаја која су језива као и други. Реч је о Рајку Чајкановићу, трговцу из Босанског Петровца и Милице Медић студента медицине из Личких Дољана. Чајкановић се налазио у оној групи Срба затвореника у Босанском Петровцу за коју је у лето 1941. Усташки заповедник Шљарић издао наредбу да се сви у затвору поубијају. Усташе су приступиле одмах извршењу наређења и почели да пуцају на затворенике. По испаљеном плотуну, Чајкановић се иако није био погођен срушио на под и направио мртав. Затим је дошао други па трећи плотун и „и Срби су падали као снопље на под“. Неколицина поубијаних срушила се на Чајкановића и тако га заштитила својим телима. Када су ови 60 срба пали усташе су престале да пуцају , само је један од њих са револвером у руци приступио ближе гомили лешева и опалио неколико метака на оне који су показивали ма какав знак живота. Чајкановић је и овај пут имао среће да не буде погођен мада у сви око њега били мецима изрешетани . Када су усташе констатовали да су сви Срби мртви изашли су напоље. Међутим вратили су се још једном поново прегледали да ли су сви поубијани, а затим се удаљили из затвора. Целу ту ноћ Чајкановић је слушао пуцњаву испред затвора, где су усташе убијале оне Србе које су током ноћи ухапсили и доводили . Када се пуцњава утишала, у затвор је ушао кључар, прегледао собу где су се налазили поубијани Срби, изашао напоље не закључавши врата за собом. Чим су се усташе повукле из затвора. Чајкановић се по глави намазао крвљу и мозгом поубијаних људи, како би заиста давао устисак мртвог човека. „Почело је да свиће. Подигао сам главу да видим да ли је још ко од присутних жив. На моју велику радост“, каже Чајкановић „видео сам да се још мичу Ђура Ћук и Лука Броћета, земљорадници, Божидар Шљивар дечко од 16 година и Симо Грубер, старац од 70 година. Не оклевајући рекао сам одмах Ћуку и Броћети да би требало нешто предузети да бисмо побегли из затвора. Ћук је код себе имао велики нож и њиме је почео да копа зид, али у томе није успео, јер је овај био од камена. Затим је један од њих двојице устао , дошао до врата и утврдио да нису била закључана“. На сву срећу што нису одмах кренули у бескство , јер би их усташе приметиле и накнадно поубијали. Док су се они премишљали изненада је у собу ушао један усташа, који је приметио да су Шљивар и Грубер живи. „Одмах је испалио на сваког од њих по један метак и тако их убио. После тога усташа је изашао из собе и није се више враћао“. Чајкановић је затим послао Ћука на врата да види да ли има кога напољу. Овај га је послушао али се није вратио унутра што је био добар знак : искористио је прилику да побегне. Са Ћуком је изашао и Лука Броћета и почела су обојица да беже преко дворишта у истом правцу. Међутим иако је Ћука приметио усташа који је био настражи успео је да побегне, „док је на Броћету стражар испалио један метак и убио га у кукурузима“. После овога и Чајкановић се извукао из затвора и видећи како је Броћета настрадао , побегао у другом правцу. Бежећи преко вртова стигао је у башту проте Николе Новаковића и увукао се у једну јаму покривену даскама. Пошто се уверио да око њега свуда влада мир, оста је ту један дан. Међутим десила му се једна незгода Жена Симе Бањца и још једна Хрватица случајно су прелазиле преко парохијске баште, и због велике траве нису приметиле јаму, те једна од љих стане на даске које се због терета размакну и она упадне унутра. Приметила је да се неко налази у јами, искочила и почела да бежи вриштећи. Чајкановић је био свестан опасности која му прети, стога је изашао из јаме позвао обе жене да се врате, објаснио им свој случај и замолио их нарочито Хрватицу да га не пријављује усташама. , који би га, ако дознају где је сигурно потражили и убили. Пошто су му обе обећале да га неће пријавити, Чајкановић се опет вратио у јаму, одакле се истог дана предвече извукао и прешао у башту Симе Бањца. Два дана је провео у Бањчевом хамбару , а затим је прешао у своју шталу, где је провео три дана. Ту га је жена врло опрезно посећивала и донсоила му храну и воду. Четврти дан је морао да напусти шталу коју је полиција реквирирала за хрвтаску војску, тада је прешао у кућу попео се на таван и ту остао 40 дана. Када је и кућа реквирирана за хрватску војску, Чајкановић се са женом покупио неке најнеопходније сатвари и прешао у своју другу кућу на периферији Босанског Петровца. Када су се сви Срби из Босанкског Петровца морали да иселе у Приједор и Чајкановић се са женом иселио и одатле касније прешао у Србију. У Београд је стигао 22. септебра 1942. године.

Из разних места у Босанској Крајини: Босанског Петровца, Босанске Крупе , Бихаћа и др. У лето 1941. године бачено је у јаму код села Рисовца, срез Босански Петровац око 300 најугледнијих Срба.

У срезу Босански Петровац у селу Туку , спаљено је 250 српских кућа, а само у једној од њих изгорело је 75 српских душа.

Брезовац - Бјеловар

У селу Брезовици срез бјеловарски "сваки Србин" па чак и дете у колицима морало је да носи траку са натписом "Србин". У самом Бјеловару поред тога што су морали да носе траке око руке, Срби нису смели да се крећу по вароши полсе 8 часова увече, док је осталим грађанима кретање било дозвољено до 12 чаосва ноћу.

Брезово поље - Брчко

У срезу Брчком у селима општине Брезово Поље усташе су заједно са домаћим муслиманима и у сарадњи са хрватском војском, „ишли редом од куће до куће и палили их , а становнике који нису побегли убијали“.

Брчко

У Брчком су исто тако Хрвати разоружавали „поједине групе југословенске војске која се повлачила из Славоније у Босну. Почели су пуцати на саму војску".

У Брчком је на сам дан проглас НДХ 10. априла увече у хрватском дому одржана конференција Хрвата и муслимана са припадницима осталих народности , без Срба. Било је 5 говорника, али је најзапаженији пун мржње против Срба , био говор др. Абдулаха Буковца, лекара. У говорује харангирана мржња против Срба и њихових тобожњих „злочина“ причињених над Хрватима и муслиманима.

У Брчком Срби су са Јеврејима стављени изван закона. Србима се пре 10 часова а Јеврејима пре 11 пре подне забрањује да излазе на пијацу, ради куповине намирница. Срби болесници су избачени из болнице, приступ у бањама је забрањен, као и путовање жлезницом и томе слично. Против неправде које су им наношене Срби се нису смели жалити јер би због тога били строго кажњени.

Прве жртве усташког терора у Брчком били су Раде Дивјак, трговац и Антоније Антић, трговачки помоћник, њих су усташе а нарочито злоглсани крволок Дане Бабић ноћу у среском затвору толико тукли и ногама газили да су зидови били крвљу замазани, и на зидовима су се видели отисци крвавих руку. После вишедневног мучења 12. маја 1941. Одведени су на Саву, из пушака убијени и у воду бачени. После три-четири дана вода их је код Славонске Раче избацила на обалу где су их неки непознати њуди сахранили.

Лазара Чолаковића порезника, са још неколико Срба дотерале су усташе у зграду гимназије у Брчком, и претукли их моткама, вилама и пушкама. Морали су сви да прођу кроз редове усташа који су их ударали како су стигли. Затим су их поређали поред зида , а онда им прилазили „па их тукли и псовали на све могуће начине“. Када је на питање једног усташе шта је, Чолаковић одговорио да је Србин, овај га је ударио кундаком у прса, опсовао му српску мајку и наставио да га туче., затим му је пришао други усташа и почео да га шамара. После тога пришао је трећи назвао га комунистом и тукао га „песницама и моткама по затиљку“. Најзад су усташе свима наредили да се окрену лицем према зиду, а они су их моткама тукли по леђима и глави. Неким Србима су наредили да легну на леђа, а они су их тукли по трбуху. Тако су поступали и са другим Србима.

У лето 1941 године готово свакога дана, становници места на обли Саве гледали су како вода носи бројне српске лешеве. Прота Рајко Софренић прича како је неко време Сава свакодневно преносила тела побијаних невиних српских жртава, или посебно или скупа по више њих повезаних, или на даске приковане, а многе са распореним тбухом. Искошени текст

Децембра исте године (1941) ухапшено је 84 Србина из Брчког а фебруара идуће године похапшене су жене „иако покатоличене“ чији су мужеви побегли у Србију или су се налазили у заробљеништву.

Између 2. и 3. Децембра 1941. године запаљена је и порушена српска црква у Брчком пошто је најпре опљачкана. „Иконостас“, одежде, књиге и остала дрвенарија запаљени су у цркви , а нешто је одвучено и покрадено. Пре паљевине један усташа муслиман пуцао је у цркви и хицима из пушке погађао иконе“. На црквени торањ бачена је бомба, те се он срушио и запалио. На челу банде која је рушила и пљачкала цркву налазили су се срески начелник Монтањи, који је за време Југославије био чиновник у Управи града Београда, и Рашид Ужичанин Чазимов. Цркву је порушио грађевинар Дибман из Брчког за награду од 90.000 динара. Истог дана 3. Децембра порушена је на православном гробљу капела задужбина Ђоке Хаџића, трговца из Брчког.

У Брчком су „после цркве оскрнавили и српско гробље“. И мртви Срби су им сметали. Дрвене крстове су попалили а споменике почупали и поизваљивали. Нарочито су полупали, слике покојника урамљене у споменицима“. Многе споменике су порушили и покупили.

У срезу Брчком у селима општине Брезово Поље усташе су заједно са домаћим муслиманима и у сарадњи са хрватском војском, „ишли редом од куће до куће и палили их , а становнике који нису побегли убијали“.

Бубањ - Доњи Лапац

Усташе су 3. јула 1941. Напале село Бубањ, у срезу Доњи Лапац. Одмах су издали наредбу да нико не сме да се удаљује од својих кућа. У нардби су поред тога истакли да више не треба нико никога да се боји, да може да ради на својој њиви да су тобоже , рачуни са Србима пречишћени и да нема више никакве разлике, јер су Срби и Хрвати у НДХ једнаки и уживају сва права“. Ова наредба „и топли јулски дани извели су народ у поље, где га је жељно чекала летина чије обрађивање је каснило услед вечитог страха сељака за сопствени живот и живот своје породице“. Тог дана рано изјутра пролазили су муслимани из Кулен-Вакуфа говорећи о тој наредби а припремајући терен за згодна пљачкања. Одмах после ручка „чула се пуцњава код суседних сесоских кућа, али се нисмо уплашили јер смо наредбом били убеђени да смо осигурани“.Ипак, неки људи мислећи да им прети опасност, склонили су се. „Одједном се проломи страховита пуцњава , на све стране, све су куће опкољене пуцњеви су се укрштали као да смо на фронту. Чује се јаук на све стране, куће горе и људи живи горе у њима. У кући у којој сам се ја налазила са једним рођаком улази један усташа и пита изопаченим гласом: Шта радите? Страх је био јачи и ми не одговорисмо ништа. Он се удаљи и после пар секунди зачу се пуцањ. Моја рођака се сруши мртва један метар испред мене. Постадох стена следише се сва осећања и крећем се по кући као механизам. Након 10 минута зачух кораке и познадох војничке цокуле. Прво што угледах била је војничка капа. Као муља севну ми кроз главу: он се враћа да сврши са мном. Страха уопште није било , јер како рекох стена не осећа“. Међутим тај усташа је био познаник њене рођаке и опоменуо ју је да бежи куд год зна, и да се моли Богу и њему за здравље. Хтео је да је спасе мајку и сестру (на њиви) , али је касно стигао. Медићева је тражила да види мајку и сестру, али јој је он саветовао да не иде, пошто је тамо други усташа чувао стражу. Замолила га је да је спроведе кроз село, али је одбио пошто је морао даље. „остадох сама у кући“ наставља Милица, „покрај мртве рођаке, а на све стране букти пожар и чује се натчовечанска вика жена и деце, који су недужни умирали у најстрашнијим мукама. После четврт сата у кућу долази синчић њене погинуле рођаке, који је једини из те куће остао жив, јер се скривао у подруму. Призор је био страшан. „Дете наилази на мртву мајку и почиње да плаче , али не смедосмо дуже да останемо те изађосмо из куће без игде ичега и онако бесциљно кренусмо у шуму. Пролазећи поред суседних кућа наилазили смо на страшне призоре: мала деца су лежала мртва на кућним праговима, те мале и невине жртве крвожедних усташа. Њихово војничко достојанство тражило је противника себи равног и у њему нашао жену и дете. Усташа наоружан до зуба устремио се као кобац на српске жене и децу да искали свој гњев, да опљачка да осветла образ своме роду“. Ишли су шумом, кад су се попели на суседно брдо, на све стране су се дизали велики стубови дима. И таман када су мислили да су изван опсности , за њима је запраштао митраљез. „Крволоци су нас приметили и хтели су да нас униште, али без успеха. Побегосмо. Наишли смо на неки хрватске куће пуне усташа, који једу и одмарају се. Сви су цивили били наоружани, а жене деца и људи су мирно и спокојно посматрали како пропадају српски животи и њихова крвљу стечена имовина. То су били суседи којима су наши често чинили услуге. Они нису више имали према нашима никаквог осећања. Њихова је једина жеља била да тих Срба нестане, да њихова имања приграбе, и да у своје амбаре ставе српски кукуруз, крвљу српском покопан. Ноћ проведена у шуми била је збиља страшна. Мисли су биле истргане страхом , срце је крварило за нашим најмилијима, страх од шуме све је то у нама будило чудна осећања човека који губи свест“.

Њива на којој су Миличина мајка и сестра трагично завршиле, била је крај самога пута. Њени рођаци су тог дана били сакупили 12 копача, а са њима су били Миличина мајка, сестра и брат. Било их је 15 када су усташе наишле, али су тројица мушкараца успели да побегну. , да се склоне у оближње жбуње. Када су усташе дошле на њиву један од њих Миле Павичић викнуо је „У строј“. Држао је на рамену машинску пушку, „ Настала је очајна вика, молбе али то није ништа помогло. Падоше сви као снопље, чу се смртни ропац једно опште крчање и накзад наста „тајац“ Усташе су се после тога изгубиле оставивши на месту злочина само једног стражара. „Ликовали су јер су збиља јуначки поступили, обрачунали су се са са голоруким девојкама и децом“. Миличин брат је посматрао све ово из једног грма, и гледао како му умиру мајка и сестра, а он им није могао да помогне. То су били тешки и ужасни болови. Међутим усташе су га приметиле, пуцале су на њега иако нису тачно знале у ком је грму. Миле Павичић усташа дошао је до грма у коме је био Миличин брат, бацио један велики камен и викнуо „Устај пуцаћу!“. Свестан шта га чека он је и даље лежао. Био се добро прикрио ставивши једну камену плочу на главу, а другу пред очи. Нису га приметили и отишли су. Али Павичић који је горео од жеље да га убије вратио се поново до грма и почео бајонетом од пушке да барата око грма али у онм бесу и дувљаштву није га приметио. Отишао је , а Миличин брат је побегао у шуму. Неколико дана брат и сестра нису знали једно за друго. Преко пријатеља и неких рођака ступии су у везу, састали се и отишли оцу. Њихом комшија Давид Радаковић врати се кући и ведео какво је тамо стање . На несрећу наиђе на усташе који су још пљачкале већ опустошено село, ухвате га одрежу му уши, нос и најзад ископају очи па га тако унакаженог поведу са собом „пола километра наслађујући се надчовечанским јауцима своје жртве. Напослетку одрежу му језик па је после тога у највећим мукама издахнуо. Неколико дана касније Милица је са братом и оцем отишла кући да види да ли је ишта после пљачке остало. „Ништа нисмо нашли само голе зидове и мрље од крви палих жртава. Све је било пусто, свуда тишина, само по које пресотало живинче крикне, престрашено и ужаснуто свим оним што се одиграва“ . Овај покољ у Бубњу покосио је Србе, 270 жртава.

Бугар - Бихаћ

Усташе су у селу Бугар покупили све младе девојке, затворили их у школу и над њима "читав дан вршили силовања и оргијали". Кад се приближила ноћ, усташе су напустили село а сељаци су онда дошли, а девојке пустили из школе".

Бугојно

У Бугојну су маја 1941. Почела прва страдања српског народа. У првој групи било је 22 најугледнија грађанина и сељака који су ухапшени и поубијани изнад села Ивањске, 31 маја 1941. године.

Покољ Срба у Бугојну и Купресу извршени су на Видовдан и Илиндан 1941. године. Поубијани и поклани бачени су у јаме.

Бунић - Кореница

Усташе су убијале жене и поједниначно и у већим групама. Наду Кнежевић, свршену медицинарку из Бунића, заклали су пред њеном кућом.

Малишу Брибића земљорадника из Бунића, срез Кореница, "полили су гасом допола и потпалили га шибицом да је до половине изорео и полумртвом му одрезали главу. Милету Кнежевића, бележника из Бунића , заједно са женом и петоро деце затворили су у шталу и запалили је и они су у њој изгорели.

У селу Бунићу “пред очима Драгана Бунића заклали су његово троје деце млађих од 5 година, а затим његову жену“.

Ведро Поље - Госпић

Крајем јула 1941. У село Ведро Поље, срез Госпић дошли су Јаков Блажевић, адвокатски приправник, Миле Почуча, столар Јуре Наглић студент сви из Госпића и Дане Вујановић студент из Дивосела сазвали су скуп и на њему предложили да се сав народ склони у шуму пошто ради општег покоља, предстоји напад усташа на село. Млађе људе су позвали да одмах пођу са њима у Дивосело и тамо побију усташе, који су становали у школи. Већина присутних је послушала. Људи су повели своје фамилије, стоку и узели храну колико су могли и склонили се у шуму да би спасили голи живот. Скупили су се сви на пропланку званом Крушковача и улогорили се. Ту је било окупљено око 3.000 душа из села Ведро Поље, Дивосела, Орнице и Читлука. Блажевић са тројицом својих другова и још тридесетак млађих сељака навале на усташки стан у Дивоселу, тројицу усташа убију, а остали њих 7-8 побегну у Госпић. Народ је искупљен на Крушковачи логоровао десетак дана. Међутим једног јутра, у зору усташе су опколиле читав логор и отвориле на њих жестоку ватру из пушака и митраљеза. Настала је страховита паника. Са свих страна чуо се лелек и кукњава рањеника. „Људи жене и деца избезумљени бежали су на све стране, а усташе су кога су год стигле клале и убијале“. Ту је стардало око 1.500 људи, жена и деце, а остатак око 1.000 душа спасао се бекством. „Сви смо бежали према Метку „ каже један учесник. „Међу нама је било много рањеника“. Бежећи тако незнано куд, многи су уз пут у појединим селима остајали код својих познаника и пријатеља, а италијански војници који су их сретали, прихватали су рањенике и камионима слали у разне болнице по Далмацији.

Велика Мучна - Копривница

Из села Велике Мучне пресељено је 30 а из Великог Поганца - села у Копривничком срезу више српских сељачких имућнијих породица.

Велика Кладуша

Крајем јуна 1941. године усташе су похапсиле много Срба у селима Маљевцу и Цетинграду, срез Слуњ, у Широкој Рјеци и свим осталим селима општине Крстиње, срез Војнић. Довезли су их камионима у Велику Кладушу и у православној цркви поклали ножевима.

Само из села Маљевца једном су поубијали чекићем у главу око 400 жена и деце. У мучењу и убијању деце усташе су имале своје нарочите методе као и код људи и жена. У Цетинграду срез Слуњ, један очевидац овако описује страдање српске деце и њихових родитеља. „Усташе су похватале неколико стотина жена, деце и стараца и одвели их у Велику Кладушу. Ту су их затворили у цркву и тукли маљевима и кундацима. Када се спустила ноћ одвели су их у ровове и поубијали. Жене и децу нису убијали из пушака, него су их клали ножевима и притукли маљевима. Најпре су поубијали децу пред очима матера, а затим мајке. У близини тих ровова нашли су се неки људи и жене скривени у кућама. Они су чули ужасан јаук и врисак деце и жена, док су их усташе бацале у ровове, чули су се повици деце како моле мајке да се мало одмакну, јер им је тесно. Неку су децу засули живу кречом па онда земљом.

Стеван и Јован Мијатовић причају како су „виђали малу децу живу затрпану камењем, затим у повоју без главе, бачену поред пута, а није редак случај да су малу децу набијали на колац“. Црква у Великој Кладуши служила је једно време за затвор Срба. Тако су усташе једном дотерале у цркву око 40 Срба са женама и децом из села Крстиња, срез Војнић ту су их мучили 4 дана, па их одатле одвели у село Мехино Стијење и побили.

Велики Поганац - Копривница

Из села Велике Мучне пресељено је 30 а из Великог Поганца - села у Копривничком срезу више српских сељачких имућнијих породица.

Велики Шушњар - Глина

У Великом Шушњару срез Глина усташе су „ ухватили 25-оро деце, повезали им руке остраг на леђа жицом, поставили их испред врата од сењака , а ноге има ставили унутра у сењак; остали део тела био је напољу. Сењак су запалили и деци су изгореле ноге до колена. Овако упола изгорелу децу бацили на цесту где су издахнули у најгрознијим мукама“.

Вељун - Слуњ

Тако су усташе из Загреба и Слуња, 7. маја 1941. дошле у Вељун, срез Слуњ и похватале око 600 Срба , 500 су исте вечери одвели у Хрватски Благај и тамо убили.

У селу Вељуну срез Слуњ „усташе су малодобне девојке силовали у цркви“.

На Ђурђевдан 6. маја 1941. Усташа Иван Шајфер учитељ из Вељуна са својом групом усташа и усташама из Слуња почео је да хапси Србе из Вељуна, Цвијановића Брда и Полоја. Том приликом ухапшено је око 500 Срба, а међу њима и прота Бранко Добросављевић пароха из Вељуна и бивши народни посланик и његов син Небојша. Похапшени су прво доведени у жандармеријску станицу у Вељуну, а после неколико дана сви су одведени и поубијани код хрватског Благаја, у шуми званој Кестеновац. Том приликом усташе су на грозан начин убиле и проту Бранка и његовог сина Небојшу. Прво су пред очевим очима сина злостављали и мучили пуна три сата; копали му очи, секли нос и уши и боли га ножевима, па га тек онда убили. Отац је морао са почупаном брадом , док су га усташе стално тукле, сину над раком читати опело , падајући два пута у несвест. После тога су га натерали да ископа сам себи раку, злостављали га на исти начин као и сина, па га онда убили.

Вишеград

А у Вишеградском срезу почела су хапшења маја 1941. године, чим су се усташе колико-толико организовале.

Из Вишеграда без обзира на доба старости, убијено је 80 Срба.

Власеница

У време од 22. јуна до 22. јула 1941. године извршено је масовно убијање и клање Срба из варошице Власенице и оклних села на месту званом Рашића Гај.

Усташе су 22. јуна 1941. повеле око 40 људи из Власенице на стрељање извана вароши. Када су их довели до места где треба да буду стрељани и наредили им да уђу у ископане раке, тројица су раскинула ланце и дала се у бескство, Усташе су припуцале за њима, али их због мрака и шумовитог терена нису погодили. Двојица спасени су Ђође Вишковић и Лазар Радековић.

Војишница - Војнић

У село Војишницу срез Војнић, 29. јула 1941. године дошле су усташе из Загреба заједно са шефом загребачке полиције Владимиром Церовским „и кога су год од Срба нашли на путу, пред кућом или у кући тога су хватали и трпали у камионе“. Почетком августа усташе су наставиле хапшење Срба у Војнићу и околини“. “Већ рано у зору растурили су се по српским селима пуцали и купили Србе.

Војнић

У срезу Војнић приређено је неколико масовних покоља. Из самог Војнића више од 100 Срба убијено је само једног дана 29. јула 1941. на месту званом "Змијин јарак" и то ударцима чекића. У овом селу нарочито је много страдала општина Крњак, где је било неколико масовни покоља. Само крајем јула 1941. поубијано је око 530 Срба из ове општине. Једног дана у лето 1941. године у Војнићу усташе су похапсиле око 400 људи стрпале у камионе и одвели до шуме зване "Лоскуња", на путу Војнић Тушиловић. Пошто су их избацили из камиона, наредили су боље обученима да се свуку, па су их затим побили ударајући их чекићем и крампом-будаком у главу. "Немогуће је описати пером или изрећи људским језиком грозоте и патње тих мученика. Сапсење је било за онога ко је добио јачи ударац у главу од кога је одмах умро". Најтеже је било за оне који су били теже рањени, јер су неколико дана страшно мучени, а били су чувани да не би ко покушао да их ослободи. После неколико дана неке су поубијали, а неке оставили да остану у најтежим мукама. Тада су успели да се спасу свештеник Јанко Ђ. Малобабић парох у оближљој Рјеци и још два земљорадника, који су побегли у оближњу шуму.

Велики број људи, жена и деце убијено је из среза Војнић, Вргинмост, Глина убијени су у селу Мехино Стијење, код Велике Кладуше у срезу Цазин. По неким извештајима тамо је убијено између 10.000 и 12.000 Срба.

У близини Војнића у шуми званој "Радоња", у једном јарку нађено је око 1.000 лешева људи, жена и деце. Нарочито је падао у очи леш једне младе жене од 25 година који је леђима лежао на земљи. Жена је ножем заклана, обе су јој дојке ножем прободене, а на прсима јој је био леш једногодишњег мушког детета"."Руке детета биле су провучене кроз разрезане материне дојке".

Августа 1941. године у војнићкој цркви било је затворено око 200 Срба из места и околине , где су толико злостављани и тучени да су неки од батина помрли. Свукли су их голе, батинама отерали у олтар и приморали да седну рукама налакћени на колена држећи се за главу. Тада су их немилосрдно тукли по целом телу кундацима , летвама од црквене ограде, чекићима црквеним свећњацима , копљима од рипида и барјака, црквеним књигама и иконама. После тога су их оставлили да 2 дана леже на хладном бетону, затим пустили тобоже кућама, да бих их ускоро опет похватали.

У срезу Војнић попаљена су сасвим или делимично ова села: Окић, Војнић, Живковића Коса, Купљенско Михољско и Крњак. Првог децембра 1941. године на путу од Карловца усташе су палиле српска села. Тада су страдала села Тушиловић и Брезова Глава „Куће су палили не употребљавајући нека посебна запаљива средства „ већ шибицом а потом је ватра са једне куће преношена на другу запаљеним осном; то је било могуће јер је уз сваку кућу био сењак“.

Почетком маја 1942. године усташе су из села војнићког среза похапсиле и дотерале у двориште среског начелства у Војнићу око 5.000 људи, жена и деце

Воћин

Жупски уред у Воћину, срез Подравска Слатина 16. марта 1941. године послао је "преузвишеном" надбискупу др Алојзу Степинцу телеграм да му драговољно покатоличени Срби "на дан славе воћинске општине од седам села пригодом повратка у римокатоличку цркву шаљу поздрав као врховном надпастиру уз изразе синовске љубави". Телеграм су потписали мисионар фра Петар Берковић и начелник Чурчиновић.

Вргинмост

У срезу Вргинмост масовно су убијани жене и деца од стране усташа. Често су их затварали у сељачке куће, које би запалили и сви би унутра изгорели. Усташе су такође нагонили жене да пасу траву. У појединим местима среза Вргинмоста после силовања српских жена и девојака усташе би им "одрезали груди и полне органе" говорећи: "Нећете више рађати српске псе".

Јосип Клеменчић месар и општински комесар из Вргинмоста, за време покоља становништва и паљења села у бихаћком срезу опљачкао је од Срба "велику суму папирног новца и и више килограма сребрног новца".

Срби из села Сјеничка који су јула 1941. године дошли у Вргинмост да траже дозволу за вршидбу жита, похватани су и убијени. Тада је у једном дану страдало 20 Срба из Сјеничка.

У срезу Вгинмост власти су наредиле свим сељацима да са породицама дођу у среско место ради покрштавања. У општини Чемерници председник општине Јосип Живчић наредио је "да сви Срби мушкарци од 16 до 60 година морају 3. августа 1941. године неизоставно доћи у Вргинмост, где ће их дочекати римокатолички жупници и превести их у римокатоличку веру. Тада нико више неће смети да дирне покрштене Србе и они ће бити равноправни са Хрватима". У наредби је још стајало да сви који тога дана не дођу да се покрсте, биће код својих кућа убијени. Стога је, сасвим разумљиво, што се тога дана окупило у Вргинмосту око 1.200 лица. Усташе су раздвојиле мушкарце од жена, па жене пустили кућама са децом, а људе поубијали. Оваквих и сличних примера било је безброј. У срезу Вргинмост усташе су заједно са општинским властима присиљавали Србе на покрштавање претећи им убиством и логорима.

Колико је Срба поклано само у Глинској цркви за сада је немогуће тачно утврдити, Собзиром да је у њој вршен покољ Срба из два среза Глине и Вргинмост, тај се број пење сигурно на хиљаде. Само из неколико села среза Вргинмост, почетком августа 1941. године поклано је око 1.800 Срба. (ипак се тај број своди на 1.300) интересантно је и треба овде истаћи да су све Србе позвале усташке власти да дођу у Вргинмост ради покатоличења, а када су дошли они су их похватали и послали на кланицу у глинску цркву.

Врнограч - Велика Кладуша

На брду Пољице код Врнограча, срез Цазин поубијано је око 800 Срба из Врнограча, Глинице и Босанске Бојне, Њих су из затвора у Врнограчу пребацили камионима до Пољица, а оне који нису могли стати у камион везали су за камион и тако их вукли. Пре но што су их стрпали у камионе "свукли су их догола и повезали". Кад су Срби доведени на Пољице, усташе су им наредили да за себе ископају јаму, затим су их постројили на ивице јаме, и ударајући маљевима по глави побили. Тада се спасио сељак из Бојне Милан Вујасин, јер није био потпуно додтучен. Он се ту наредне ноћи извукао из јаме, дошао у село Глиницу код кума Милана Ђиласа и испричао му шта се догодило.

Вуковар

На дан прогласа НДХ маса Хрвата у Вуковару манифестујући своје одушевљење демострирањем против Срба, дошла је пред споменик краља Александра I, ујединитеља и срушила га. Скинула је краљеву бисту и главу окренула ка земљи урлајући "нека се напасе цигански и влашки краљ".

28. априла 1941. Исте ноћи (као у Гудовцу код Бјеловара) код Вуковара, на обали Дунава, друге усташе су заклале још 180 Срба и бациле њихове лешеве у реку.

Како добровољце и колонисте тако су и друге Србе усташке власти присилно исељавале са територије своје државе. Августа 1941. усташе су из Вуковара све богатије Србе и интелектуалце "присилно пребацили у Србију, а њихово целокупно имање запленили у корист НДХ". Из Борова као и из других села вуковарског среза, покренули су велики број Срба. У селу Салашу наредили су да се сви Срби иселе у року од пола сата, а у њихове куће су довели Хрвате из Загорја. Др. Јова Новаковић лекар из Борова прича како су њега , његову породицу и још много Срба из Борова насилно иселили. 22. августа 1941. године дошло је у његово двориште 10 усташа наоружаних пушкама и митраљезима и наредили му да се за 10 минута са двоје деце спреми за полазак и понесе само најпотребније ствари. Новаковић је наредбу извршио у одређеном року: повео је децу, узео свежањ ставри, повео служавку и дошао на станицу где је већ чекало, око 30 породица са децом. После четворочасовног ишчекивања потрпали су их у фургоне које су споља "замандалили" не рекавши куда их воде. возили су се 24 сата, онда се воз зауставио на станици Гуња. Ту су чекали 3 и по сата док су их истоварили, потрпали на сељачка кола и одвезли 14 километара испред Брчког "и истоварили нас на једној голој пољани на обали Саве преко пута Брезовог Поља". Одатле су после пребачени у Србију.

Одмах у почетку власти су готово по свим српским радњама, удружењима и новчаним заводима поставили комесаре. У Срему у вуковарском срезу, "сва српска предузећа: банке, трговине као и црквена општина, добили су комесаре који су кључеве од радњи и од каса узели себи у џепове". Црквена општина морала је да плаћа свом комесару Хорватовићу, "пропалом вуковарском сајџији, иначе пијаници и моралној пропалици". 2.400 динара месечно. Како то није било предвиђено црквеним буџетом комесар је себи плату обезбедио тако што је отпустио црквеног појца Пају Продановића учитеља, као и благајника и перовођу.

У Вуковару професор веронауке у реалној гимназији фра Силвестер Зубић и "поборник у усташком логору у Вуковару, и фратар католичког манастира Св. Боне код Вуковара, као и свештеник из Лукача, срез Вировитица Стјепан Јанковић познати су као ватрени поборнци покрштавања Срба.

Глина

Окупација Глине извршена је одмах по проглашењу НДХ. Истог дана хрватско становништво у Глини обукло је усташке униформе и наоружало се и окитило усташким амблемима и хрватским тробојкама и у надлештвима узело сву власт у своје руке. Целом том акцијом руководила је усташка организација , која је у Глини створена још 1930. године под руководством тамошњег адвоката др. Пука, доцнијег министра у Павелићевој влади, и лекара др Ребака Јураја. Обојица су доцније били у вези са Павелићем у инсостранству. У усташку организацију њих двојица су увукли "велики део Хрвата и олоша" а одраније су располагали оружјем и другим потребним материјалом за преузимање власти у датом моменту".

Даринку Миљевић " у српској цркви у Глини силовало је 20 усташа", а потом је на најгрознији начин убили".

Све жене које су усташе "једне кишне ноћи" похватале у Јабуковцу, дотерали су у Глину "и за месец и по дана ставили на расположење трупама" па су после неке од њих пустили, а неке убили"

У Глинском срезу поред масовних покоља извршених у глинској цркви усташе су и у другим местима извршиле више масовних убијања. Тако су из затвора у Глини у групама по 200-300 одвели велики број Срба на обалу Глине и из митраљеза их поубијали. У недељу 11. маја 1941. године из Загреба је стигло у Глину 120 усташа и исте ноћи похапсиле су све Србе изнад 15 година старости. Ухапсиле су око 480 грађана. Ноћу између 12. и 13. маја, све су одвели у место Прокопи, 4 км удаљено од Глине, и тамо поубијали.

напомена: У оригиналу место Прокопи вероватно село Прекопа

Горње Јаме - Глина

У селу Јамама срез Глина, Иван Јосиф Чиврић и Иван Портулипац "обешчастили су 4 сестре српкиње пред њиховим родитељима, а затим их све заклали". Са зликовцима је био и адвокат Лука Цветковић из Глине, пратилац министра правде др Пука.

Госпић

У Госпићу су поубијани скро сви Срби који нису успели да побегну. У селу Липара, крај Госпића усташе су 1. августа приредиле општи покољ Срба: упадали су у српске куће и одреда све клали.

напомена: у оригиналу село Липара вероватно село Липе 3 км од Госпића.

Више је примера да су усташе и њихове присталице наређивали Србима да легну и они по њима да газе. Исто тако са неке узвишице, обично стола и ормара, усташе би у цокулама скакале на Србе који су лежали потрбушке на поду. У затворима у Госпићу често се дешавало да дођу пијане усташе и нареде затвореницима да легну на патос обично "у једној великој соби која је за то била одређена. Затвореника је морало доћи толико да својим телима покрију цео патос, онда би усташе у војничким цокулама играли коло на телима тих мученика".

Приликом интернирања једне групе Срба из Госпића на Велебит, 26 августа 1941. после 36 часова вожње у затвореним теретним вагонима без воде и хране, на једној станици ушао је у вагон усташа Ивица из Госпића са још "једним Хрватом у цивилном оделу" и рекао затвореницима да могу добити храну ако између себе покупе сав новац који имају. Гладни и жедни Срби су скупили 8.500 динара и предали му, а он им је тобоже за тај новац купио пасуља, скувао и поделио свакоме по кашику. Међутим тај пасуљ Србима је послала италијанска војска која се тада налазила у Јастребарском.

Грабовац Бански - Петриња

У петрињском срезу само у Банском Грабовцу крајем јула 1941 убијено је око 2000 Срба из истог места и око 2000 из других крајева.

Грмеч - планина

У срезу Босанска Крупа у селима подножја планине Грмеч, на сам дан Светог Саве 27. јанура 1943. године, хрватска војска и усташе дошли су као казнена експедиција против Срба. Поред пешадије у акцији је учествовало и ваздухопловство и артиљерија. Велики број Срба похватан је са свим члановима својих породица код својих кућа, али и сви они који су се пред експедицијом склонили у планини Грме. Неки су се на позив и обећање експедиције да им неће ништа бити вратили на своја огњишта. Међутим и њих су усташе и војска похватали и послали у разне логоре или у Србију. Међу похватанима углавном су биле жена и децом, а врло мало мушкараца. Сви похватани спроведени су у Босанску Крупу , где су им „ сва деца без икаквог потписа и без узунања икаквих личних података одузета и негде послата“. Поред многих других тада су одузета деца од : Јоке Јакунџић из Грњег Петровца – 5 деце између 11 и 4 године Стоје Станић из Мајкића Јапре – 2 деце између 9 и 5 година Јоке Дујановић из Горњег Петровца – син од 7 година Милке Модунић из Ноткаљина – 3 деце између 9 и 2 године Марије Будимир из Ашане - 4 деце између 13 и 2 године Стане Марчетић из Поткалиња – 3 деце између 9 и 1 године Саве Родић из Пишталине - 4 деце између 12 и 4 године

Грубишно Поље

Између 28. септембра и 6. октобра 1942. године извршени су масовни покољи Срба у селима среза Грубишно Поље.

Глина

Окупација

Гудовац - Бјеловар

Усред ноћи неколико стотина усташа опкољује села Гудовац, Туке, Брезовац, Клокочевац и Болац у срезу Бјеловар. Ухапсили су 250 сељана, међу којима су били поп Божин и учитељ Стеван Иванковић.

Жене су јецале јер су схватиле зашто је становништву наређено да узму лопате и пијуке. Под усташком пратњом њихова колона је лагано изишла из села и зауставила се пред једним пољем.

-Копајте себи гроб!

Немоћ помиреност са судбином тих несрећника били су такви да су послушали. Тада су им жицом везали руке на леђа, а затим их гурнули и живе сахранили у дубокој јами коју су морали сами да ископају.

Колико год да су били свирепи, Немци нису без узбуђења примили вест о овом злочину. Једна комисија коју су они одредили, изввршила је ексхумацију и фотографисала лешеве. Њен записник се налази међу документима Рајха под насловом "Ustaschenwerk bei Bjelovar" (Дело усташа код Бјеловара).

У Гудовцу стрељању сељака Срба морале су "њихове жене да присуствују и певају"

Многе Србе су још живе затрпавали у земљу. Младен Павловић из Гудовца "преклињао је рањен неког усташу: "Брате Јошко, немој ме жива затрпавати". По себи се разуме да му то ништа није помогло.

Мару, жену Илије Ерелије, "поред тога што су тукли и везивали вешали су је о дрво, па кад дође до издахнућа спуштали је на земљу".

Двор на Уни

Усташе се нису задовољавале само тиме што би Српкиње једноставно убијали, већ су их као и њихове очеве, синове, браћу и мужеве пре убиства страшно злостављали. У срезу Двор на Уни "женама су секли ноге до колена и стављали их тако на коње да јашу. Неке, пак, жене децембра месеца 1941. године натерали су да читаву ноћ ходају по студеном потоку Зрињски, све док нису од студени умрле".

Демировац - Козарска Дубица

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"

Дивосело - Госпић

У Дивоселу срез Госпић 2. августа 1941. године убијено је око 1.200 људи међу којима и жене и деца.

Интересантно је навести причање Јелене Почуче из Дивосела о пљачкању у њеном крају. Она каже како су усташе покупиле све што је по кућама било вредно: "новац,сатове,тамбуре,мушка вреднија одела,обућу,а нарочито су односили спремљена девојачка руха и одећу младих жена. Све су то износили из моје куће". Да би спасила живот, она је побегла у шуму , а када се после неког времена вратила кући, имала је шта да види."Гледала сам како хрватски сељаци износе и последње ствари из наших кућа, товаре их на наша кола и односе у Трновац,Брушане и остала католичка села преко баре". Кућа је наша потпуно опљачкана, а пред вратима су остале неке ствари "које су зликовци спремили да их одвезу колима". Сутрадан су дошле жене Хрватице из Трновца и Брушана и траже наше жито, док су мушкарци настављали да односе и остатак наших ствари из села". Поново је побегла у шуму, али су је усташе нашле, претресле и из недара јој узели књижицу Поштанске штедионице на којој је било уложено 4.000 динара. Повели су је заједно са децом да је стрељају, али су од тога одустали на заузимање неких Хрватица из оближњих села које су желе на њеној њиви.

Добој

Представници власти, а у многим случајевима и мештани Хрвати пљачкали су све што су нашли у српским кућама, како у градовима тако и у селима. Сељацима су на првом месту одузимали животне намирнице: жито, маст, месо, стоку затим све што им је до руку дошло, а често и последње парче хлеба. Новац и покућство такође су односили, а занатлијама и трговцима и сву робу. После пљачке често би опљачкану кућу запалили. Усташе из Славоснког Брода и Модриче дошле су почетком септембра 1941. у села добојског среза и све куће опљачкали. "Нарочито су пљачкали и односили новац, маст, сланину, одјело, постељину, жито, брашно, посуђе и одводили стоку. После пљачке палили су опљачкане куће, штале, стогове сијена и сламе".

Из Добоја је 35 српских породица, заједно са многобројним породицама из села добојског среза 3. августа 1941. године, послато теретним возом у логор у Славонску Пожегу, одакле су они који су остали у животу касније пребачени у Србију.

Поред споменика владарима порушени су и сви споменици подигнути културним и просветним радницима, државницима , црквеним великодостојницима и изгинулим Србима у XIX и XX веку, У Добоју су срушени споменик и костурница Срба, помрлих у интернацији у Добоју 1915-1916 године, за време Првог светског рата, а подигнута 1938 године. Др Драгутин Камбер жупник из Добоја и усташки функционер, уочи Спасовдана 28. маја. 1941. Године послао је акт проти Дучићу тражећи од црквеног одбора да у својој режији и о своме трошку сруше споменик, а сав материјал од споменика да се превуче пред жупников двор. Црквени одбор је оклевао да изврши наредбу о рушењу споменика. Али кад се Камбер подршком из Загреба, утврдио на власти у Добоју, још је енергичније захтевао да се споменик сруши. Можда по Камберовом наговору пријавио се каменорезац Феликс Богдановић, који је споменик и поставио, да ће га без икакве штете порушити тако да се касније може опет поставити. Он је најмио раднике, поставио око споменика скеле, али није могао наћи чекрк помоћу кога би скидао огромне тешке делове споменика. Црквену општину овај посао стајао је 9.000 динара. Али како општина није имала новца да плаћа рад око рушења споменика, то је демонтирање споменика обустављено. Сада се лично понудио градитељ споменика Немац Франц Штумпф, који је руководио грађењем цркве у Добоју, и предложио да се споменик минира. Јер од тога неће бити велике штете, пошто је он саграђен од тврдог камена гранита. Експлозив за рушење дала је немачка војска, као и своје војнике за рад, те је тако споменик оборен 27. VI 1941. Године око 5 часова по подне.

Добрљин - Босански Нови

На дан 21. априла 1941. усташе су у парохијском стану у селу Добрљину, срез Босански Нови, изболи ножевима слику бањалучког митроплоита Василија, "украли са писаћег стола моје скупоцено налив-перо, а орман са парохијским протоколима и архивским списима варварски поцепали и уништили све, однели ручну гвоздену касу црквене општине са готовином од 40.000 динара, моју уложну кљижицу на 20.000 динара, уништили полису осигурања од 1.500.000 динара, и однели мој целокупни намештај кућевни и све друге ствари".

Доња Бачуга - Глина

У селу Бачуги срез Глина, шесторица усташа упала су у кућу некога Јањатовића и силовали му кћер од 15 година. "Отац је секиром покушао да одбрани кћер, али су га усташе изболи ножевима и везали више кревета, а мајку ниже. Отац и кћер су умрли, а мајка је полудела".

Доња Винча - Рогатица

Почетком јула усташе су дошле у село Винча, срез Рогатица, ухватиле Анђу Шаренац и њену ћерку Десу, стару 16 година, "свезале им руке озади за врат њиховим властитим плетеницама и терали их по селу од куће до куће". Код куће Новице Шкипина "заклали су више његових оваца и јагањаца, ушли у подрум, отворили буре ракије и частили се". За то време Анђа и Деса "стајале су свезане крај усташа и гледале како се часте" Када су се усташе добро најеле и напиле "остатак меса и кајмака ставили су у торбе обесили их о врат Анђи и Деси, које су морале пред њима ићи и носити их".

Доња Градина - Козарска Дубица

Фебруара 1942. године усташе су у шест теретних вагона дотерали у Јасеновац 300 сељака из Босне, одмах их превезли преко Саве у село Градину. Тамо су их све маљевима побили а лешеве бацили у једну сељачку шталу па је запалили.

Доње Селиште - Глина

"У Доњем Селишту срез Глина усташе су ухватиле 26 жена и одмах их у самом селу ножевима заклали. Хватање и клање ових жена трајало је све од раног изјутра до 4 часа по подне. пре убиства усташе су их приморале да им дају сав новац, а затим их на најсвирепији начин мучили. силовали и заклали. Усташа Жамић месар из Глине, ухватио је Кату Балтић одвео је у кукуруз, па је прво одрезао дојке, а затим прсте од руку и ногу и најзад заклао. Њезина снаха Ружица слушала је њене јауке, а на самом месту после одласка усташа, видела су се учињена зверства. Ружицу Сужњевић усташе су заклале, затим је у једној јами посадиле на главу и тако оставиле. Скоро по свим лешевима жена видело се много крви на полним органима од повреда ножевима. Жену Јове Маричића, земљорадника из Доњег Селишта усташе су такође ставиле овом приликом под нож, али је нису сасвим заклали. Мислећи да је мртва оставили су је, али после њиховог одласка дошао је њен муж са још неким сељанима, подигао је однео кући и положио на кревет. Остала је у животу, али јој је пререзан главни живац на врату, па јој глава виси и не може ходати".

Доњи Лапац

Усташе су Дару, жену свештеника Николе Богуновића из Доњег Лапца заједно са њихово двоје мале деце, довели су у село Боричевац и бацили их живе у дубоку јаму звану "Јасеновача".

Дракулић - Бања Лука

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"

Дрвар

У мају 1941. усташе су у Дрвару ухапсиле 18 Срба и дотерали их у Босански Петровац. Ту су их хтели одмах побити, али нису смели од Италијана. Италијане су обавестили да те похапшене Србе воде у Бању Луку, па су их једне ноћи извели из затвора, али уместо у Бању Луку одвели су их у шуму "Рисовац", 20 км удаљену од Босанског Петровца, и ту код једне дубоке провалије, све побили а неке недотучене у њу гурнули.

Дрињача - Зворник

Један одред Хрватских војника, који је дошао у Зворник, прошао је у теретном аутомобилу кроз Дрњачу са једном великом и више мањих хрватских застава, дерући се из свег гласа: "Живела Независна Држава Хрватска", доле Србија, живео хрватски народ, доле Власи".

Дубовац - Горњи Богићевци (Окучани)

Љубици Орубић ученици из Дубовца, усташе су забијали игле под нокте.

Дубровник

У Дубровнику и околини пак, тек 1. јула 1941. године проливена је српска крв. Тога дана усташе су из Дубровачког затвора одвели 9 Срба, међу којима су били јереј Васил Ковачина, парох из Метковића и Марко Поповић учитељ. Међу онима били су и један хрват и један муслиман. Сутрадан 2. јула, све су их поубијали на Рудинама код Стона. Претходно су их међусобно везали жицом и „убили су их крампама, лопатама, чекићима. Ломили су им руке, ноге, ребра, вилице и друге делове тела. Тако су мученичком смрћу завршили своје животе“. Говорило се да су алат, којима су убијали, узели од месног римокатоличког свештеника думе Иве Драгићевића.

Једна група омаладинаца- већином великошколаца из Дубровника и околине, отишла је у Требиње и првога јула поубијала већи број виђенијих Србау месту и околини.

„Првога јула у шест сати изјутра“ каже прота Поповић „одјекнули су први пуцњи и врели меци убили су на кућњем прагу Васа Бабића, Влада Н. Поповића, Милоша Брковића, Властимира Паликућу, Гаврила Ковачевића,Радована Лечића, Шћепа Ђурића, Душана Ногулића, и Илију Бабића.

Живаљевићи - Рогатица

После силовања српских девојака и жена злочинци су своје жртве најчешће убијали, а неке пре убиства страшно мучили. Кћер Илије Јездића, земљорадника из Живаљевића,срез Рогатица, "су најпре мучили и слиовали, а затим убили"

Жута Локва - Бриње

У Жутој Локви срез Бриње, септембра 1941. усташе су "покупиле одреда све Србе, одвели у оближњу шуму и тамо убили".

Загреб

У Згаребу је издата наредба да се Срби на улици могу кретати само између 8 и 18 часова, доцније је та наредба проширена и на Јевреје, а слобода кретања проширена од 6 до 21 час увече. Затим је неређено да се сви Срби и Јевреји иселе из центра Загреба на периферију, где им је било одређено место за становање. Загребачким Србима је још наређено да као и Јевреји носе траку око руке, и то белу са натписом „православац“. Овакву наредбу је издао још раније усташки стан у Славонској Пожеги.

Јабланица - Босанска Градишка

У селима Милошево Брдо, Јовјак, Јабланица, Гошчица и Горњи Подградци, срез Босанска Градишка усташе су септембра 1941. године похапсиле 120 угледних Срба одвели их до неке шумице у селу Јабланици, ту их натерали у један поток и из митраљеза побили. Затим су загазили у поток и свакога који је показивао ма какве знаке живота изболи ножевима.

Јабуковац - Петриња

Све жене које су усташе "једне кишне ноћи" похватале у Јабуковцу, дотерали су у Глину "и за месец и по дана ставили на расположење трупама" па су после неке од њих пустили, а неке убили"

Јајце

Стару цркву у Јајцу "усташе су најпре опљачкали, а затим претворили у јавни нужник"

Јуна 1941. године усташе су у срезу Јајцу у Босни ишле по селима "злостављали људе и чупали им бркове".

У срезу Јајце усташе су хапсећи људе по њивама у пољима , просипале ручак " а посуђе полупали о главе Срба и бацали".

Јастребарско

Сличан случај догодио се и у другим транспортима Срба "као у Госпићу". Када је транспорт стигао у Јастребарско, усташе су тражиле да свако да сав новац који има код себе, а ако нема онда ствари од вредности, ако хоће да добије храну. Срби гладни и измучени, дали су све што су имали, неки новац по неколико хиљада динара, неки у недостатку новца сат, прстен или друге ствари од вредности. Зато су добили нешто мало за јело.

Комоговина - Костајница

Из цркве у Комоговини у срезу костајничком усташе су однеле "све вредније ствари као златни путир, скупоцени тас, одежду коју су цркви поклонили грфови Зрински и Франкопани и многе друге ствари.

Копривница

У срезу копривничком већ 11. априла 1941. године одузето је све оружје од народа, па и ловачке пушке, и наређено је да на свакој кући, као и на цркви буде истакнута хрватска застава. По селима су одмах почели да вршљају чланови "Хрватске заштите" и да одводе поједине сељаке у затвор.

Из села Велике Мучне пресељено је 30 а из Великог Поганца - села у Копривничком срезу више српских сељачких имућнијих породица.

Ливањско поље

У селима Ливањског поља, и у граду Ливну током Другог светског рата усташе су 1941. године починиле злочине над становништвом српске националности. Сродни чланци: Усташки злочини на простору Ливањског поља 1941. године, Покољ у Челебићу.

Љубина - Двор на Уни

Свештеник Илија Врањешевић, парох љубински, срез Двор на Уни, ухапшен је 1. маја 1941. и одмах везан у ланце заједно са учитељем Богданом Драгишићем и бележником Михаилом Вичићем, обојица из Рујевца. Њега су заједно са 24 парохијана, оптужили као четнике и због тога их мучили на најсвирепији начин. Сваке ноћи између 11 часова и 1 по поноћи долазио им је у затвор поручник Пудић са више наоружаних усташа. Страшно су га тукли, а нарочито свештеника Врањешевића "пендрецима, ногама у трбух, кундацима, шамарима, а Пудић му је уз то чупао косу, бркове и браду, те потрбушке вукао по патосу., а све то уз најпогрдније псовке". После ове туче Пудић је пуштао пијане усташе да их немилосрдно туку од чега су "остајали не само патос (под) него и зидови крвави".

Љубушки

Видовдански талас усташког геноцида захватио је и српско становништво љубушког среза. Од свих јама љубушког краја посебно се издавја она на Хумцу, која се налази у огради тамошњег фрањевачког самостана. При масакрирању и и бацању Срба у ту јаму, у ноћи између 30. јуна и 1 јула, и поред јаукања и запомагања невиних жртава, нико од „Кристових слугу“ из тог самостана није изашао да погледа шта се то дешава.

Маљевац - Цетинград

Крајем јуна 1941. године усташе су похапсиле много Срба у селима Маљевцу и Цетинграду, срез Слуњ, у Широкој Рјеци и свим осталим селима општине Крстиње, срез Војнић. Довезли су их камионима у Велику Кладушу и у православној цркви поклали ножевима.

Само из села Маљевца једном су поубијали чекићем у главу око 400 жена и деце.

У мучењу и убијању деце усташе су имале своје нарочите методе као и код људи и жена. У Цетинграду срез Слуњ, један очевидац овако описује страдање српске деце и њихових родитеља. „Усташе су похватале неколико стотина жена, деце и стараца и одвели их у Велику Кладушу. Ту су их затворили у цркву и тукли маљевима и кундацима. Када се спустила ноћ одвели су их у ровове и поубијали. Жене и децу нису убијали из пушака, него су их клали ножевима и притукли маљевима. Најпре су поубијали децу пред очима матера, а затим мајке. У близини тих ровова нашли су се неки људи и жене скривени у кућама. Они су чули ужасан јаук и врисак деце и жена, док су их усташе бацале у ровове, чули су се повици деце како моле мајке да се мало одмакну, јер им је тесно. Неку су децу засули живу кречом па онда земљом.

Масловаре - Нови Град

У селу Масловарама срез Босанки Нови, удовица Стака Карлица имала је шест ожењених синова. Једног дана усташе су их истерале из куће и наредиле им да у дворишту ископају за себе дубоку раку, па их онда сву шесторицу поубијали и секирама и пушкама у присуству мајке и жена. После тога наредили су мајци и њиховим женама да их затрпају у ископаној јами. Мајка није хтела, узела је једну крваву секиру и из све снаге се лупила оштрицом по глави, засекавши се до самог мозга , од чега је после кратког времена умрла. По њеној изричитој жељи снаје су је сахраниле заједно са синовима.

Мала Градуса - Петриња

У Петрињском срезу из села Мале Градусе покренуто је 36, а из села Блињски Кут 80 породица. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.

Међеђа - Козарска Дубица

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"

Миострах - Босанска Крупа

Нарочито је интересантан случај са покољем Срба у селу Миостре. Ово село већином муслиманско и само је у једном крају имало 37 српских кућа. "Данас овај заселак не постоји, куће су све разрушене, народ без обзира на доба и пол поубијан, а тела њихова побацана у једну пећину ниже села". Из целог села остало је у животу само пет душа, људи који су се затекли у заробљеништву у Немачкој и једна девојка коју је један муслиман узео за жену и тако је спасао. Остала је још једна девојчица која је приликом масовног убијања била рањена и изгубила свест. Кад су убијане носили да баце у бездан-пећину понели су и њу, рачунајући да је мртва. Касније је дошла свести и како је била међу горњим лешевима , то се на неки начин испузала, спасила и остала у животу. "Српску земљу ору данас муслимани"

напомена: у оригиналу Миостре вероватно село Миострах

Мотике - Бања Лука

У селу Горње и Доње Мотике које је имало око 80 домова, са 1.400 душа све је поубијано и поклано.

Муњава - Огулин

У селу Муњави срез Огулин извршено је масовно убијање Срба које су усташе похапсили по разним местима. Клање је обављено у основној школи. Ту је поклан огроман број Срба, јер је преко школског прага који је врло висок, текла крв из школе.

Мурати - Босанска Дубица

У селу Муратима истог среза „дефлорисали су девојчице од 14 до 16 година“.

Нова Градишка

У Новој Градишки још првих дана усташке владавине убијени су у затвору Гаврило Богдановић председник из Ковачевца, Никола Протић, поседник из Нове Градишке и Никола Поповић, сељак из Нове Пољане. Пошто су их убили, усташе су их обесили у затвору, као да су тобоже они сами извршили самоубиство.

У јулу 1941. године из Нове Градишке исељено је 50 српских породица. Оне су прво отеране у логор Цапраг, а одатле пребачене у Србију.

Фрањо Матица жупник из Нове Градишке и истакнути сарадник усташа, захтевао је од Срба да сваке вечери долазе у цркву, где им је држао часове из веронауке и проповеди "у којима је нападао православну веру, а хвалио римокатоличку". Једном на часу веронауке оштро запитао присутне: "Хоћете ли се покрстити или не, ако нећете, нарочито нагласивши, Бог је на небу , усташе су на земљи, а Јасеновац по сриједи, и сада хоћете или нећете"? Приликом покрштавања Матица је новим католицима говорио да морају "заувјек заборавити српску вјеру, јер то није вјера, јер је поглавник рекао да признаје само католичку вјеру, а сви они који њу не признају, који се још држе српске вјере да ће их истрјебити из своје земље". За овај рад добијао је од усташке државе специјални хонорар од 4.000 куна месечно.

Новска

У срезу новском одмах је формирана група усташа "који су наоружани војничким оружјем почели купити и убијати Србе".

Огулин

За време недељног вашара (пазарни дан) у Огулину, 28. маја 1941. године ухапшено је око 40 највиђенијих грађана и сељака из Огулина и околине. После тога крајем јуна огулинска општина преко добошара објавила да Срби убудуће могу слободно посећивати вашаре, међутим кад су неки сељаци из Горњих Дубрава дошли у Огулин на вашар, усташе су их ухватиле и убиле.

Стевана Ђуричића свештеника из Огулина, усташе су крајем месеца маја, сачекале кад се враћао кући са дужности из огулинске болнице и ухапсили. Из Огулина је спроведен у Карловац, а из Карловца у Вргинмост, где је страховито мучен, да су његови јауци окупљали свет око затвора. Одатле је одведен у Глину у затвор где је настављено мучење. Поред других мука усташе су га присиљавале да једе људски измет. Када је он то одбио, стављен је на теже муке. Из Глине је одведен у полицијски затвор у Загребу у петрињској улици. Из ћелије је вођен два пута у подрум на мучење, где су га пљували, ударали по целом телу, газили и чупали му браду и бркове. Из Загреба је одведен у копривнички логор Даница. Ту га је видео прота Иса Пејиновић и како је био страшно имучен и унакажен, једва га је познао. Одатле је послат у Госпић, где му се губи сваки траг.

Осијек

Лав Досједел, свештеник из Белог Брда, срез Осијек, овако описује мучење у осијечком затвору: "Дању и ноћу морали смо стајати, јер није имало где да се седне а камоли легне. Појединци су од умора, жеђи и глади падали у несвест, док су неки, а нарочито живчано слабији полудели. Увече је увек почињало суђење. Изводили су нас у салу пред судију - усташу у црној униформи који је одређивао казне: кундачење, батињање по голом телу наквашеним ужетом, набијање трновог венца на главу, лизање пода, гутање гуме (многи су издахнули у страшним мукама удавивши се - гумом). узајамно уједање, истезање тела конопцима, пробијање зглобова итд. Све ово одиграло се уз непрестано кундачење од пијаних усташа. Ујутру одводили би нас потпуно изнемогле натраг у собе, да продужимо муке стојећи без мицања на једном месту".

Из Осијека и околних села Даља и Бјелог Брда насилно су пресељене 93 староседелачке породице, које су прво отеране у Босну а затим пребачене у Србију. У њихове куће насељени су Хрвати из Далмације

Оточац

У Оточцу "наоружане групе људи нападају домове мирних и ненаоружаних Срба, сељака и грађана, отимају животне намирнице и стоку, злостављају и вређају Србе и све што је српско на сваком кораку. Убијају на најсвирепији начин, одводе у затвор потпуно невине људе без икакве кривице, само зато што су Срби".

У оточком срезу опљачкане су све цркве и друге знаменитости и старине још у августу 1941. године. На челу оних који су извршили тај задатак био је усташки изасланик из Загреба др. Бах, који је све ствари однео у Загреб.

Оштарије - Јосипдол (Карловац)

Многе Србе су усташе и месне власти хапсиле у возовима, иако су имали уредне путне исправе. Почетком августа 1941. године на станици у Оштаријама, изведени су из воза Чеда Поповић и његов брат Јоса, Петар Манојловић и Раде и Малден Муњас сви из Отока, мада су имали пропусницу "од немачких војних власти" да путују у Србију. Прва двојица су одведена у Огулин и касније убијена.

Пакрац

Велики део хрватског народа схватио је оснивање НДХ као прилику за обрачунавање са свима омраженицима, на првом месту са Србима. Стога је од првог дана почело хапшење и прогањање Срба и уништавање свега што носи српско обележје. У Пакрачком срезу одмах после 6. априла, а нарочито после проглашења независне државе, на српским кућама су осванули натписи: "Бјежте Срби, долази Павелић (ЖАП)", "Србе на врбе, свиње преко Дрине" (ЖАП)".

У местима среза пакрачког усташе су ишле од села до села палиле поједине куће, пљачкали и убијали народ.

У Пакрацу су усташе обилазиле српске куће и приморавали све чланове српских породица да купе по цени од 50 динара, траку са натписом "православац". Усташе су од Срба захтевале да дају прилоге за издржавање хрватске војске.

У Пакрачком срезу, у општини Чаглић, исељено је цело село Скендеровац.

Перушић

"Одмах по проглашењу НДХ усташе су у појединим селима среза Перушић почели понеке Србе одводити од њихових кућа.

Петриња

У Петрињском срезу само у Банском Грабовцу крајем јула 1941. године убијено је око 2.000 хиљаде Срба из истог места и око 2.000 Срба из других крајева. У исто време у Марин-Бријегу убијено је око 2.000 Срба. На Петрињском православном гробљу, на сам дан Божића, 7. јануара 1942. године стрељано је 45 Срба из села Јошевице и Дејановића, међу којима су биле и две жене, изведене на стрељање из болнице. Усташе су их све заједно повезали и терали кроз град на стрељање, при чему су "морали стално да певају". У самом граду Петрињи од 1.000 и више Срба остали су и преживели рат само четворица јер су им жене биле Хрватице, а сваки од њих био је стар преко 60 година.

У Петрињском срезу из села Мале Градусе покренуто је 36, а из села Блињски Кут 80 породица. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.

Петрова Слатина - Осијек

Из колоније Петрова Слатина протерани су сви Срби добровољци и колонисти, а такође и из Аде у општини Маркушице, као и из многих других села.

Пискавица - Бања Лука

У селу Пискавици срез Бања Лука усташе су на дан Св. три Јерарха 1942. године побили 126 лица. Долазећи од Бање Луке возом, усташе су напустиле воз код железничке станице Ивањска, распоредиле се и пошле у село, убијајући свакога на кога су наишли на путу или кућама.

Плашки

Интересантан је случај пљачкања владичанског двора у Плашком. Једног дана усташе у Плашком ушле су у владичански двор, отишле у владичански кабинет, владику удаљили и цео кабинет испразнили , натоварили на камионе све опљачкане ставри и отерали у Огулин.“Владичански двор је опљачкан невероватном брзином, за 1 сат епископски двор био је потпуно испражњен“. Тих дана ћерка апотекара Оскара Бичевића удавала се за синовца усташког министра др Гавра Сушића. Младенцима се примио за кума велики жупан Јурица Марковић. И по народном обичају кум је спремио младенцима богат поклон-дар и изложио га у излогу једне огулинске радње. Тај дар се састојао од „сребрног посуђа, кристала и једаћег прибора“, и још неких неких других драгоцених предмета. Све то је опљачкано – покрадено „власништво епископије горњо-карловачке“.

Плоча - Удбине

У селу Плочи срез Удбина јула 1941. године поклано је и побијено преко 100 људи, жена и деце. Поједине жене су дизали из бабиња и заједно са дететом убијали“.

Плитвичка језера

Крајем маја 1941. године хрватске усташке власти су покренуле све Србе из села око Плитвичких језера и протерале их у Двор у Босну, "са мотивацијом да на Плитвичким језерима и околици, као хрватском купалишном месту, не сме бити ниједног Србина". Њихове куће домаћи Хрвати су прво опљачкали па онда већину попалили. Сви ови Срби исељени су по наредби великог жупана у Бихаћу Љубомира Кватерника. Међутим после три месеца, када је италијанска војска запосела Лику, ови су се Срби вратили на згаришта својих домова. Прота Богуновић Никола парох у Притоци, као очевидац каже да су месеца јуна 1941. протеране све српске породице из цијеле општине Плитвичких Језера. Све што су имали од покретне имовине остало је у кућама. "Једне кишне ноћи сав тај народ, праћен наоружаним усташама, превезен је на реквирираним колима околних села непосредно испред мог парохијског стана у Притоци. Поворка кола трајала је три часа. сав овај народ избачен је и остављен по селима од Босанског Петровца до Дрвара".

Подравска Слатина

У Подравској Слатини виђенији су Срби затварани и у затвору батинама присиљавани да се покатоличе. Они који су поднели молбу за покрштавање одмах су пуштани на слободу, док они који су били на слободи, а нису поднели молбе за католичење одвођени у затворе, тучени и присиљавани да то учине. Тако су поступали и у селима овога среза.

Попово Поље - Херцеговина

У Поповом Пољу, у Херцеговини, многе девојке биле су силоване па онда бачене у јаму. Међутим било је случајева да су "девојке радије скакале у локве него да дозволе да их обешчасте усташки зверови".

Пријебој - Кореница

У малом селу Пријебоjу, на Плитвицама код Коренице, живео је гостионичар Иван по народности Хрват који је дошао из Америке. Због његове велике дебљине и огромног стомака сељаци су му дали надимак "волоња". Његова жена Ружа помагала му је у гостионичарском позиву. За време масовног покоља Срба у том месту Ружа је својеручно клала сељаке Србе, мештане доведене из околине. Сваки дан су усташе доводиле мање или веће групе несретних људи које је жена Ивана "волоње" пред својом механом клала и убијала.

Притока - Бихаћ

Цркву у Притоци срез Бихаћ усташе су запалили, али како није потпуно изгорела, минирали су је и срушили.

Прњавор

Хрватске власти су у обесправљености изједначиле Србе са Јеврејима и Циганима. У Прњавору су Србе прогласили грађанима другог реда, чак и иза Цигана чергара.

Равно Рашће - Глина

У лето 1942. године приликом једног напада усташа и домобрана на село Равно Рашће срез Глина, одведено је много жена и деце. Том приликом одведено је троје деце Стојана и Кате Паланчанина, и то Никола стар 12 година, Драгица 11 и Петар 6 година. Деца су прво транспортована у затвореним вагонима у Јасеновац у којима су остала 8 дана под стражом без хране. Одатле су их аутобусима пребацили у Стару Градишку, стрпали их у једну велику бараку, раније шталу за коње. Прва три дана нису добили ништа за храну, а четвртог су добили неко "упарено брашно". Пошто су одвојили децу од родитеља, сву женску децу до 9 година послали су у Порићанце, а у Градишци су остали само мушкарци изнад 12 година, које су обукли у усташку униформу. Од неколико хиљада, колико их је ту било, хрватске власти су око 400 дечака послали у Горњу Ријеку ради похађања школе, од којих је 200 помрло. Збох напада партизана на Горњу Ријеку усташе су са децом побегле у Јаску, а када су партизани заузели Јаску, заробили су све усташе и око 7000 деце, која су ту била у логору. После 24 часа партизани су напустили Јаску, повели су са собом децу до Мрзлог Поља, где су их немци бомбардовали. Тада су партизани одвојили одраслије дечаке и повели их са собом а остале оставили у Мрзлом Пољу, где су их поново преузеле усташе, потрпале у аутобусе и одвели у Самобор. Ту су остали 8 дана у једном логору. Одатле су одведени у Загреб, уписани код црвеног крста и после неколико дана распоређени. Мали Никола био је смештен код Антона Јежека у Великом Буковцу код Лудбрега, где је чувао марву и радио све кућне послове. Јежек и његова породица су га терали да иде у католичку цркву, али он то није хтео чинити. Сестра Николина Драгица, која је из Градишке послата у Порићанце, нашла се са братом у Мрзлом Пољу. Ту је неко време остала код жупника, али како је била сврабљива, није је хтео даље задржати, већ ју је уступио једној жени. Код ње је била 6 недеља. Одатле су је усташе одвеле у Самобор, затим у Загреб па у Лудбрег, и најзад је и она доспела у Велику Буковицу. Ту ју је узео католички жупник Мата Гожин, дао је у школу код часних сестара, које су је приморале да сваке недеље иде у католичку цркву. Николини и Драгичини родитељи који су били избегли у Србију, успели су да их преко пријатеља, нађу у Великој Буковици, и да их 12. јула 1943. године доведу у Србију. О трећем детету нису ништа могли дознати.

Рисовац - Босански Петровац

Из разних места у Босанској Крајини: Босанског Петровца, Босанске Крупе , Бихаћа и др. У лето 1941. године бачено је у јаму код села Рисовца, срез Босански Петровац око 300 најугледнијих Срба.

Рудо

У Рудом у Босни чим су отишли Немци и усташе успоставили своју власт одмах су почели терор над Србима."Хрватски војници" су по Рудом хватали и мушкиње и женскиње и резали им са опанака носеве, бацали са глава шајкаче и мараме и одузималис сељачке копоране и јелеке, при чему су гадно псовали, вређали, женскиње срамотили па често и шамарали. По српским сељачким кућама се почело са пљачкањем.

Рујница - Цазин

Крајем јула 1941. године у село Рујницу срез Цазин дошли су наоружани муслимани усташе и похапсили велики број Срба. Тада су из Рујнице одвели у Цазин 450, а у Врсту 300 Срба. Они који су одведени у Врсту, отерани су на брдо Курјаково у близини жандармеријске станице где су ископали себи јаму, преко њих посули креч, а хаљине убијених Срба поделили између себе. Од свих ових несрећника успели су да се спасу само двојица: Ђука Шамија и Ђока Шевић. Они су били само рањени и у јаму бачени. Када се спустила ноћ усташе су отишле, а ова двојица су изашла из јаме, отишла у село и испричала шта су све доживели. Они пак Срби који су одведени у Цазин задржани су неколико дана у затвору у којем су страшно тучени и грозно мучени. Једног дана су их голе свукли и извели из затвора одвели на Бело брдо близу Цазина, побили закопали а њихово одело усташе су између себе поделиле.

У селу Рујевцу, срез Цазин, усташе муслимани су силовали малолетне српске девојчице. После једног покоља мушкараца ухватили су и одвели у шуму Мику Шамлију, чијег су оца Јавана пре тога убили. Пошто су је силовали пустили су је да иде кући.

напомена у оригиналу: село Рујевац вероватно село Рујница

Сански Мост

У време злочина у Босанској Костајници извршен је покољ Срба и у месту и срезу Сански Мост.

Изузев 12 Срба који су успели да побегну у Србију, сви остали људи из Санског Моста су побијени.

Свиница - Костајнички Мајур

Свиница, село у Банији, било је позорница једног грозно призора. Усташе су ту ухватиле једног православног свешетника Данета Бабића, закопале га живог до појаса и стале дивљачки да играју око њега. Али сваки пут када би се неки од њих приближио мученику, потезао је нож и одсецао му комад меса. Мучење овог свештеника трајало је више сати и његово тело које више није имало људски облик, остављено је на лицу места да служи као пример.

напомена: у оригиналу "село Свињци" вероватно село Свиница

Сисак

У Сиску су за Србе и Јевреје повишене све државне таксе за 100%

Сјеверско - Рогатица

У селу Сјеверско срез Рогатица усташе су "у школској згради затворили око 70 Срба - жена, деце, стараца, бацили у зграду бомбу, а затим зграду запалили и унутра су скоро сви изорели. Три жене су успеле да побегну из запаљене зграде и са опаљеним лицем дошле у Ужице. Слично се догађало у многим другим местима НДХ.

Сјеничак - Карловац

Срби из села Сјеничка који су јула 1941. године дошли у Вргинмост да траже дозволу за вршидбу жита, похватани су и убијени. Тада је у једном дану страдало 20 Срба из Сјеничка.

Скендеровац - Чаглић (Пакрац)

У Пакрачком срезу, у општини Чаглић, исељено је цело село Скендеровац.

Славонска Пожега

У срезу Славонска Пожега, људи су одвођени и дању и ноћу у усташке затворе, али су само ноћу саслушавани и старшно мучени. После саслушања неке су оставњали у затвору, да би их и у наредним ноћима стављали на муке, а потом испребијане и измучене пуштали кућама. Неки су, пак после мучења одводили у оближње поље или у шуму и ту их убијали. По причању другог свештеника из истог среза над Србима је одмах почео "незапамћен терор". И по дану и по ноћи усташе су тукли , мучили, пљачкали и убијали Србе. " Нико није био сигуран. Свештеницима је забрањивано савко чинодејство. Јдне ноћи су и мене напали. Претресли су ми кућу, тобоже тражећи оружје, и оптужили ме да сам пуцао у сопствени раио-апарат када је Павелић говорио при оснивању хрватске државе, иако је апарат био потпунио неоштећен. У мојој парохији било је око сто усташа, који су одмах предузели читаву хајку на Србе. И људи и жене и деца морали су бежати готово сваког дана из куће у шуму и сакривали се. Тог дана у мојој парохији погинуло је 14 Срба, а многи су премлаћени да никада оздравити неће. Пуцало се и убијало свуда.

У местима и селима славонско-пожешког среза Срби су морали око руке да носе траку са натписом „православац“

Слатина - Бања Лука

У бањи Слатини срез бањалучки, Србима Јеврејима и Циганима било је забрањено лечење и купање.

Смиљан - Госпић

Посебно желимо да подробније опишемо масовни покољ Срба у селу Смиљану, крај Госпића, родном месту једног од највећих светских научника и проналазача. Овај нечувени покољ Срба у Смиљану почео је 1. и трајао до 8. августа 1941. године. Око два сата после подне 8. августа 1941. године усташе су ухватиле 33 особе и затвориле у кућу Миланка Катића, затим су кућу запалили и у њој сви изгорели. Спасила се једино Марија, кћер Петра Катића, бекством из запаљене куће у Велебит где је живела осам дана само од воде и траве. Последњи дан је успела да дође у везу са одметнутим оружаним одредом, уврстила се у њихове редове и активно учествовала у личком устанку. Тог истог дана и у исто време запаљена је кућа Петра Лемајића, у којој је било више особа. Из куће су се чули страховити јауци, због који су усташе пуцале из пушке у ту запаљену дрвену кућу. Сви који су били унутра изгорелил су. Истога дана, после подне између 3 и 4 сата Лука Пејановић са још 70 људи одведен је на плантажу у Пазариштима где су сви поклани. Тога истог дана заклан је код своје куће Дане-Лукин Пејиновић, а Никола Пејиновић је одведен од куће и убијен. Затим су похватани Јово и Петар Пејиновић, Петрова жена Милка и синови Никола и Милан, један унук и више непознатих особа, око 20 душа и сви у кући Петровој живи спаљени. Када се Јово Пејиновић , сав избезумљен од страха и чуда примакао запаљеној кући, која је већ догоревала, усташе су га ухватиле и бациле у Петрову кућу, која је већ догоревала. Истог дана у Смиљанском Пољу усташе су ухватиле Петра Пејиновића (Пацанова) и и тројицу његових синова и пред кућом убили. Затим је ухваћено 120 особа повезано и одведено у шуму Брезик, близу Широког моста и ту су сви поклани или из пушке поубијани. Из ове групе спасао се Љубан Басарић, муж Марије рођене Пејиновић. И њему су као и осталима ноге биле увезане жицом, али га је његова кћи дете од 9 година одрешило рекавиши му: "Ти бежи остави нас а ми ћемо овде изгинути". Љубан је изашао и почео да бежи, али су га усташе приметиле, припуцале и раниле га у обе руке. Како је био млад и јак успео је да побегне. Августа 1948. налазио се у Загребу као официр Југословенске армије. Трећег августа ухваћени су Јовица Пејиновић из Смиљанског Поља са децом, Миле Пејиновић са женом и седморо деце затим сви Лемајићи и Врањеши из Смиљанског Поља и стог дана су спаљени у кући Васе Лемајића.

У кући Стевана Пејиновића, спаљене су 32 особе. Неким чудом спасило се само троје деце. Сва ова лица пре спаљивања била су ножевима избодена, а нека и заклана. Девојчица Сара Пејиновић, кћи Миланова стара 12 година задобила је осам рана по телу. Лежала је у несвести. На њу су усташе бациле мртву жену Пиље Пејиновића. Заједно са њом у кући је било убијено и њено двоје деце, женско од 8 и мушко од 5 година. Пошто се на запаљеној кући срушио кров, усташе су отишле, Сара се освестила, а Пиљина деца дошла су себи. Кад су прозори почели да горе Сара је обадвоје рањене деце успела да избаци кроз прозор напоље па је и сама за њима искочила. Брат и сестра тешко рањени, ухватили су се за ручице и пошли кући. Уз пут су свратили на бунар неких Ковачевића, ту су се опрали и продужили пут. Уз пут су сусрели камион пун италијанских војника који су их узели, одвели у Обровац, у Далмацију, а затим у болницу у Задар. Деца су се излечила, мушкарац се вратио својој кући, а девојчица се запослила и остала у Задру под заштитом Италијана, где се налазила и августа 1948. године. Међутим године 1945. усташе су ухватиле Пиљу Пејиновић заједно са овим дечком , обојицу заклале у Смиљану. Када је искочила из запаљене куће Сара Пејиновић побегла је у оранице, где су се налазиле неке хрватске куће. Када су је становници тих кућа видели како рањена бежи повикали су усташама "Ето вам једно дијете утече". Ипак је она успела да побегне и у јулу 1948. године налазила се у Госпићу, али су се на њој још тада добро примећивали трагови претрпљених мука и ужасног страха. 7 августа усташе су похватале код кућа у Бужину: Косту, Јелу и Филипа Лемајића, Мила, Марију, Ђуру, Илију и Милку Пејиновић са шесторо деце, затим Милку Пејиновић са два сина, Марију кћерку покојног Марка, са сином, снахом и дететом, Даницу са две кћери и све их затвориле у кућу Лемајића и запалиле. Међутим Ђура Лемајић је "био сасечен" и његов леш бачен у ватру. У кући Дмитра Пејиновића Пацанова, у Смиљанском Пољу , 7 августа око 4 сата по подне усташе су у једну кућу затвориле 68 особа, врата и прозоре су "даскама заковали кућа затим запаљена и сви унутра изгорели".

Пре рата смиљанска парохија бројала је преко 1.000 српских душа, 1948. године било их је свега 112, од којих је само 30 особа становало у Смиљану, остали су живели у Госпићу, јер у своме месту нису имали зграда у којима би могли да станују. Прота Пејиновић је 1948. године био у Смиљану и овако га описује: парохија смиљанска данас је празна. У том лепом и романтичном месту данас је човек срећан да нађе некога живог кад кроз село пролази. Свуда влада нема тишина, тако рећи и птице у гајевима не певају. На човека ова пустош , развалине и паљевине, ова тишина, оно гробље порушена црква и парохијски стан делују неисказано тешко и мучно, тако да би човек најволео да почива у оној раци, у којој су заједно сахрањена 462 Србина-православца".

Сремска Каменица

У Сремској Каменици усташе су одмах отпочеле пљачкање и развлачење покућства из официрских и подофицирских станова. Жандармеријске школе, из Енглеско-југословенске болнице за децу туберкулозних костију, из многобројних вила и станова Срба, Новосађана, расејаних по каменичким виноградима, затим из Домаћичке школе Краљевског фонда и то у корист тамошње римокатоличке жупне цркве. Усташе су отимале и оно мало понеких ствари, стоке и другог, српским изгнаницима из бачких колонија, који су се непрегледним масама пешице преко Фрушке горе, повлачиле у правцу својих некадашњих огњишта, остављајући за собом, гробове деце, стараца и старица, помрлих од умора и глади и злостављања. Одузимало се одело, обућа, и све до доњег рубља војницима Србима који су се враћали својим кућама у Бачку и обратно из Бачке у Србију.

У Сремској Каменици прописују се драконске казне за оне који у одређеном року не скину ћириличне натписе са радњи и кућа". Премазани су сви натписи писани ћирилицом на приватним и јавним зградама. Такође се уништавају и све књиге писане ћирилицом. "Трговачки натписи ћирилски на кућама одмах скинути". На "граду" деспота српског светог Стевана Штиљановића усташе су са дечурлијом полупале национални и верски грб. Све националне слике а на многим местима и иконе покупљене су из надлештва и кућа и спаљене у општинском дворишту.

Сремска Митровица

У лето 1942. извршен је општи покољ Срба у Срему. У свим варошима Срема вршена су масовна убијања грађана и сељака из околних места. Али је нарочито гнусно и свирепо извршено опште и масовно убијање Срба у Сремској Митровици, куда су довођени и Срби из других сремских срезова: вуковарског, шидског, илочког, румског, иришког, сремскокарловачког и старопазовачког. Из Шида је само једног дана одведено у Сремску Митровицу 300 Срба и тамо на гробљу поубијано. Крајем месеца августа 1942. Године 3.000 Срба из Сремских Карловаца и околине утоварено је у теретне вагоне и одведено у непознатом правцу. Из Бешке, Крчедина и неких других села „поред Дунава“ покупили су Србе и натерали су их у Дунав, који се нису у води удавили из пушака су их убили“. Из села „Гргетега, Ремете, Буковице покупили су све Србе, без разлике на старост и пол, стерали их у једну шуму и побили“. У то вереме само у Сремској Митровици убијено је више хиљада Срба.

Српске Моравице

Месеца јуна 1941. око 30 усташа помогнути домаћим присталицама похапсили су све виђеније Србе из Српских Моравица, а међу њима и старог протојереја и архијерејског намесника Владимира Дујића, одатле су их све послали право у Огулин, а после два дана у логор Даницу код Копривнице. У логор су стигли 17. јуна и на самом улазу страшно претучени и измрцварени. Проту Дујића ударио је неки усташа предметом по очима, разбио му наочаре које су га повредиле, ухватио за браду исчупавши прамен длаке заједно са кожом . Проту је облила крв, али ни гласа није пустио од себе овај стари свештеник". 30 јуна прота је са још 250 Срба упућен у Госпић где је са још неким свештеницима, између 1. и 2. јуна, страховито претучен, и од тада му се губи савки траг.

Усташе су жени проте Дујића из Српских Моравица "забијали су игле у лице и чело и потпуно је унаказили".

Стабанџа - Велика Кладуша

Око Св. Илије муслимани усташе из села Мразовац, Бучевци, Варошка Ријека и Бужин напали су село Стабанџу, и извршили свиреп покољ. "Убијали су нас", каже један сведок "секирама, виликим ножевима, косама, вилама и разним другим оружјем". Везивали су по 50-100 Срба и тражили "таквог муслимана који је могао најбоље да сече српске главе", да бих их убио, зашта је добијао "заслужену награду".

Суња - Сисак

У Суњи су усташе дочекивали возове нарочито из Бање Луке, хапсиле све Србе железничаре и одводили их на "мрцилиште на Саву, тамо убијали и у Саву бацали"

Требиње

У Требињу је као и у многим другим местима истакнут натпис: „Србима, Жидовима и псима забрањено долазити у паркове“

Тузла

У Тузли су усташе, првих дана по оснивању НДХ, формирали једну свечану поворку, дошли са музиком пред споменик краља Александра, одсвирали посмртни марш и оборили споменик кличући Павелићу. Затим је поворка отишла до дома Краља Петра и ту на исти начин срушила бисту Краља Петра, а пред реалном гимназијом бисту др. Ђорђа Лазаревића. Затим су дошла кола за ђубре градске општине па су на њих натоварили све бронзане остатке поменутих споменика и одвукли.

У Тузли су скинуте табле на којима су имена улица написана ћирилицом и постављене нове са именима римокатолика и муслимана написаних латиницом. Владичанској канцеларији у Тузли дат је рок од 3 сата да се скине ћирилички натпис са установе једне њихове задужбине.

У затвору у Тузли постојао је нарочит начин мучења Срба. У једној посебној соби налазило се једно велико буре "на чијим се дугама изнутра са свих страна били причвршћени железни ексери. Често су усташе изјутра изводили по више затвореника и једног по једног трпали у буре, па онда буре котрљали тако да су ексери парали тело, а из рана је цурила крв коју су усташе другим затвореницима показивали". Затим су их измучене вадили из бурета и секли им уши, нос вадили очи и зубе, одсецали руке и ноге, док нису умрли.

Тук - Босански Петровац

У срезу Босански Петровац у селу Туку , спаљено је 250 српских кућа, а само у једној од њих изгорело је 75 српских душа.

Хрватска Костајница

У Хрватској Костајници су двојица усташа јурили једну жену да силују . "Она је бежала док је могла, а када је посустала, стигли су је и оборили је на земљу и један од њих је ударио ногом у потиљак тако снажно да јој је одвалио свод лобање. Крв и мозак су се пролили по његовој ципели , а он је њеном косом обрисао мало ципелу и продужио даље".

У истом селу су Марици жени председника општине Боре Лукића, родом из Лапова из Србије " пробушили образ жицом провукли кроз уста и уши , а међу ноге је забили колац". Жицу су стезали док је нису раздерали цело лице"

На први дан Духова 1941. године натпоручник Јелача је Алексу Остојића из Хрватске Костајнице у затвору извео у дворииште и наредио му да легне на леву страну. "Онда му је пришао, држећи велики клин у једној а чекић у другој руци, и закуцао несрећном Остоји клин у десну слепоочницу, а затим га је један усташа убио из револвера.

Цазин

Крајем јула 1941. године у село Рујницу срез Цазин дошли су наоружани муслимани усташе и похапсили велики број Срба. Тада су из Рујнице одвели у Цазин 450, а у Врсту 300 Срба. Они који су одведени у Врсту, отерани су на брдо Курјаково у близини жандармеријске станице где су ископали себи јаму, преко њих посули креч, а хаљине убијених Срба поделили између себе. Од свих ових несрећника успели су да се спасу само двојица: Ђука Шамија и Ђока Шевић. Они су били само рањени и у јаму бачени. Када се спустила ноћ усташе су отишле, а ова двојица су изашла из јаме, отишла у село и испричала шта су све доживели. Они пак Срби који су одведени у Цазин задржани су неколико дана у затвору у којем су страшно тучени и грозно мучени. Једног дана су их голе свукли и извели из затвора одвели на Бело брдо близу Цазина, побили закопали а њихово одело усташе су између себе поделиле.

Цвијановића Брдо - Слуњ

Милутин Ловрић земљорадник из Цијановића Брда у лето 1941. године са женом је отишао на вашар у Слуњ да прода пар волова. Пошто је волове продао и пошао кући усташе су га још у вароши ухватиле, отеле му 10.000 динара од продатих волова, одвели га и убили, а жену пустили кући.

Цетинград - Слуњ

Из Цетинградске општине Слуњ 2. августа 1941. године на поменутом месту Мехино Стијење убијено је преко 300 Срба.

Црквени Бок - Хрватска Костајница

Млади жупник Августин Краљ, ватрени усташа мисионар и душебрижник, активно је учествовао у присилном покатоличавању Срба, сматрајући да то ради у корист Бога, цркве и христовог народа. Свој прегоран рад на првођењу православаца у католичку веру довео је до савршенства у селу Црквеном Боку, 1942 године где је образовао хорове, одржавао мисе и слично. Србима прелазницима увек је доказивао да су Хрвати, да нису никада били Срби, „ да су вас у своје време покрстили у православне и зато се тога не требамо ничега бојати“. Када су октобра 1942. Године у село дошле неке усташе, народ се уплашио , али их је жупник уверавао да се немају чега плашити. Међутим три дана доцније, изненада јасеновачке усташе опколиле су целу општину. Заједно са усташама био је и млади жупник. Он је у зору ишао са једном групом усташа која је пред собом кроз село гонила „жене, децу напола голу онако како су их истерали из кревета“. Жупник је био у мантији, каљав до колена , јер је преко росних ливада и ораница ишао и показивао пут усташама како најбоље да опколе целу општину да нико од Срба не би могао да побегне у шуму. Када га је један Србин упитао шта се то дешава , Краљ му је одговорио „Не бојте се ништа, идете до Саве и вратићете се својим кућама. Немојте да би нетко бегао“. Међутим овај није жупнику поверовао , искористио је гужву и магловито време, утекао у шуму и спасао живот. Усташе су похватале око 2.000 душа, отерале их све у логор, у Јасеновац, док су 34 особе на грозан начин убили у самом селу. Међу поубијанима једна девојка је „била на колац набијена“ , а једном младићу су били отсечени поједини делови тела итд“. Против оваквог поступања усташких власти са покрштени Србима у Црквеном Боку жупник се пожалио и самом поглавнику, али не зато што га је сматрао нехуманим, већ што је Краљ остао без „без својих верника“ па је тражио да се отерани народ врати кућама. У својој преставци жупник истиче како су Срби опљачкани „највећим делом од сусједних католика“. Овакве поступке треба спречити само зато што се „тиме квари наш чисти католички народ, који сигурно не би направио толико крађа, да му се за то није дала прилика“. Овом грандиозном сведочењу није потребно никакво објашњење.

У селу Црквеном Боку, срез Костајнички, Стоју Иванчевић стару 26 година усташе су убиле на тај начин "што је у њене полне органе стављен дрвени колац широк отприлике 3 до 4 цм па онда ударан све док није прошао кроз цело тело девојке до стражњег дела прсију, раздеравши је све унутрашње органе. Сам колац који је био дуг два метра, вирио је једним делом скоро половином из девојчина тела, док је другим делом био у њој самој... Врх коца је био избио из грудног коша на горњој половини ребара. Жену Ану Злокопа нашли смо потпуно унакажену: њој су били одсечени нос, уши и дојке. Бошко Рок и његова жена Ана били су заклани; они су били повалени на земљу тако да им се тело налазио са једне стране а главе с друге стране подметнутог пања. Заклани су ножем. Главе су остале на једној а тела на другој страни овога пања. Кћерки Дамјана и Наце Ракић, старој 15 година пресекли су дојке и кроз отворе протурили руке у грудни кош. Све жртве видео сам својим очима". Каже Петар Турајлић, лугар из Црквеног Бока. "Било је после извршених убистава случајева да су прасад јела лешеве док су касније сељаци из села налазили одгрижене руке, ноге и друге делове тела, испроваљиване грудне кошеве, разбацана црева и прегрижена лица.

Чапљина

У Чапљини одмах после одласка италијанске војске 17. IV 1941. Године, дошло је 500 наоружаних усташа „од Љубушког“ под вођством Пере Јукића, тговца из Чапљине. Сви су били сами Хрвати, још истог дана уз помиоћ и суделовање домаћих Хрвата и мислимана приредили су демонстрације против Срба. „Навалили су на српске радње и приватне куће које су потпуно демолирали и опљачкали. Тај дан су усташе убиле секиром: Стевановић Саву и Митровић Јелку, сељаке у њиховим кућама. Затим су запалили кућу Зуровца Пере и Душана, земљорадника, Стевић Чеде, земљорадника и Шкора Душана, железничара. Исти дан усташе су неколико Срба које су нашли у кућама, одвели у затворе среског начелства, односно испоставе, и тамо премлатили.

У Чапљини и околини само у јунском покољу убијено је 526 мушкараца, жена и деце. У ноћи између 25. и 26. јуна код Опузена су убијена 294 лица. Из села око Чапљине у злогласни „Силос“ код села Тасовчића затворено је око 300 Срба који су одведени на разна стратишта и ликвидирани. Од 22. до 26. јуна у суседној Габели похапшено је 170 Срба, који су на ретко свиреп начин ликвидирани на стратиштима код Крижа и Опузена.

Од 1.760. до сада евидентираних жртава међу српским становништвом у Чапљини и околини, од хрватских усташа страдало је 1.649 лица, а то је 15 пута више него што су их убили Италијани, Немци и четници.

Чокадинци - Нашице

Из села Чокадинаца у срезу Нашичком исељени су сви добровољци, а на њихова места насељени сељаци из Хрватског Загорја

Чуклинац - Козарска Дубица

Крајем 1941. године из Кордуна дотерано је у логор Јасеновац 200 жена и деце. Међу њима је било само неколико старијих жена, а остале су биле младе, а деца мала. Сви су они преко залеђене Саве отерани у место Чуклинац, затворени у једну шталу и у њој изгорели. "Врисак ових несретних жена и деце чуо се преко Саве у селу Уштици".

Шид

У дворишту среског суда у Шиду истерали су жене, децу и људе, пустили воду из чесме и натерали их "да седну у воду", а усташе су то гледале и тиме се забављали. Како су сви имали руке везане на леђима, а од силних батина изнемогли, многи нису могли да седну на земљу, већ су потрбушке падали. Виктор Томић их је ногама тукао и газио по њима.

Усташе су у августу 1942. године затвориле много Срба, а међу њима и Кузмана Славујевића. Када је око 5 сату ујутро дотеран у двориште среског начелства "и видео доведену малу српску децу, толико је био ганут, а у исто доба и разјарен, да је усташама псовао мајку". Како су му руке биле везане на леђима, ухватио је зубима најближег усташу за гушу". У том моменту му је прискочио Виктор Томић, ударио га железном полугом по глави тако жестоко да је одмах онесвешћен пао на земљу. Да би га привели свести, полили су га водом, однели у подрум, где је било других Срба затвореника, и ту му пред свима најпре чупали клештима нокте са ногу и руку, а потом му ножем одрезали обе руке заједно са плећкама, те је у највећим мукама умро.

У Шиду су Срби ужасно тучени и на све могуће начине злостављани. Домаће усташе су их нагониле да један другоме лижу крв из рана, па их онда пустили кућама. Кузману Славујевићу су пред већим бројем Срба, чупали клештима нокте, са руку и ногу "а потом ножем одрезали обе руке заједно са плећкама тако да је у највећим мукама умро". У дворишту котарске општине у Шиду Србе су тукли "кочевима, секирама, столицама, и неким гуменим пендрецима, који су на врху имали неко шиљато железо које је са жртава чупало месо".

У селима шидског среза у разним саопштењима се увек наглашавало да се то и то „забрањује Жидовима, Циганима и Србима“

Уцене

Срби су између осталог уцењивани и у виду разних контрибуција. Тако је у Шидском срезу појединим селима било одрђено да плате 100,150 па и више стотина хиљада динара. Село Батковац имало је да плати 150.000. Разрез је био учињен према имовном стању грађана, тако да су појединци имали да дају између 5.000 и 20.000 динара. Сваком Србину који није дао новац саопштавано је да се одмах сели у Србију, а целокупна имовина му је одузимана у корист хрватске државе. При полагању новца свако је мора да потпише изјаву да новац даје драговољно "за унапређење усташког покрета". Угледни трговац Молдован из села Јамена, није донео тачно назначену суму у одрђени час, па је због тога заклан у усташком стану у Шиду.

Напомена: Вероватно село Батровац у оригиналу село Батковац.

Приликом пљачкања српских кућа у Срему усташе су односиле "боље капуте, бицикле, златнину, готов новац", а поред тога "маст, брашно мушке астраганске шубаре, чизме, шиваће машине и све што им је пало шака".