Логор Јасеновац

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Јасеновац (вишезначна одредница).
Логор Јасеновац
Споменик у Јасеновцу
Споменик у Јасеновцу
Постојао 1941—1945
Место Јасеновац
Под контролом Застава Независна Држава Хрватска
Број жртава Најмање 83.000[1]
Логор Јасеновац на мапи Хрватске


Координате: 45° 16′ 54" СГШ, 16° 56′ 06" ИГД

Логор Јасеновац је био највећи концентрациони логор у Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништен од усташа априла 1945. године. „Радни логор Јасеновац“, како га назива хрватска државна администрација, био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, старосних доби, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја. Систем логора Јасеновац је био злогласан по варварским методама и великом броју жртава.[2]

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши римо-католички свештеник Мирослав Филиповић, а касније Динко Шакић.

Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску и у Јастребарском, а женски логор у Старој Градишки југоисточно од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу. У Јасеновцу је Независне Држава Хрватска извршила геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. У њему је страдао и одређен број Хрвата и Муслимана. То су били антифашисти, комунисти и симпатизери и помагачи Србима. Ни један Хрват, нити Муслиман, није страдао зато што је Хрват, односно Муслиман.

Тачан број жртава у системима логора Јасеновац није никада утврђен. Спомен парк Јасеновац је до 2012. утврдио поименични списак око 83.000 жртава, док су истраживачи Музеја жртава геноцида саставили поименични списак од око 88.000 жртава.[3]

Функционисање логора

Оснивање

Логор Јадовно је био први логор које су усташе користиле за ликвидације. Јадовно је коришћено од маја 1941. па до августа 1941. када су то подручје преузели Италијани. Стога су власти НДХ приступиле изградњи логора на на другом мјесту.

Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво „за градњу дрвених барака у Јасеновцу“. Власти НДХ су планирале да таоце користе за одводњавање Лоњског поља и градњу насипа дуж пруге Јасеновац-Новска.[4] Иако се као локација логора спомињало мјесто Јасеновац, први заточеници допремани су на пољану поред села Брочице. Логор је основан од 15. до 21. августа 1941., а први затвореници стижу 20-21. августа да направе бараке у кампу Брочице.[5][6] Ти први допремљени заточеници били су мушкарци, Срби и Јевреји које усташе нису стигли ликвидирати након затварања комплекса усташких концентрационих логора Госпић-Јадовно - Паг.[7] Због све бржег прилива заточеника усташе су убрзо приступили изградњи новог логора на ливадама између села Крапје и Плесмо, неколико километара југозападно од Брочица, према ријеци Сави. Од првих 600 заточеника из Госпића, око 300 људи, углавном Јевреја је упућено у Крапје осам дана по доласку, гдје су спавали на отвореном јер су се бараке тек градиле.[8] Осим логораша са Пага и из Госпића, у нови логор су почели доводити други заточеници. Најранији пронађени документ у ком се помиње логор Јасеновац датиран је на 11. септембар у писму Диде Кватерника Главном стожеру домобранства у ком даје инструкције да се око 50 ухваћених особа из Бијељине отпреми у овај логор.[8]

Јесење кише и честе поплава ријеке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, присилиле су усташе да у новембру преселе два логора на циглану, смештен недалеко од мјеста Јасеновац, уз ријеку Саву, гдје је већ постојало индустријски комплекс. Усташе су циглану конфисковале од српске породице Бачић[9] и употребило је као дио логора. Циглана је од раније била жељезничком пругом спојена на пругу Загреб-Сисак-Новска. Заточеници су по залеђеном терену морали сами преносити своје бараке, а изнемогле особе су убијане, бацане у Саву или остављане на ливади.[9] Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац, логор Стара Градишка, други по величини логор, смештен унутар објекта бивше казнионице, те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци. Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена „Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора.[5]

Крајем децембра 1941. и почетком јануара 1942. вођено је неколико борби између усташа и партизана на десној обали Саве, у областима села Доња Градина, Горња Градина и Драксенић. Трупе НДХ су у другој половини јануара потиснуле партизане из овог краја, додатно га утврдили и од њега направили главно стратиште логора Циглана.[10]

Логор Јасеновац на мапи Proba
Крапје
Брочице
Циглана
Стара Градишка
Доња Градина
Распоред логора из система логра Јасеновац.

Скоро истовремено са изградњом ровова и бункера у области Доње Градине, бивша казнионица у Старој Градишки је претворена у логор V Стара Градишка.[11] Почетком 1942. усташе су успоставиле сигурносни појас који се на сјевер простирао све до обронака Псуња, а на југ до Просаре.[11]

Изузетно хладна и снијежна зима 1941/1942. изазвала је велики поплаве у области Јасеновца. Босански партизани су између 3. и 4. априла прешли Саву и евакуисали село Јабланац, које су усташе касније претворили у јасеновачку економију.[11]

Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао кроз све време њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам „расне чистоће“ (највише Срби, али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ. Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.

Период најинтезивнијих ликвидација

Погром деце

У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.

Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544[12] дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942. Један од ретких преживелих дечака - логораша, Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спашавање из логора смрти у својој књизи Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. текст[13] У усташком логору Јасеновац страдало је српске деце до 12 година старости 19,544. (хрватске и муслиманске је било у занемарљиво малом броју, и никада зато што су припадници тих народа). Врло битно је рећи и то да је огроман број дјеце, око 12.000 хиљада, био спашен од усташког погрома,(Између осталих, Дијана Будисављевић и десетине разложних и племенитих Хрвата) што значи да је замисао била да се сва дјеца Козаре, Поткозарја и Крајине побију.[14] (Од кога су ова дјеца спашавана: од Хрватских усташа у званичној државној творевини: Независна Држава Хрватска ). Овом броју мора се додати и „Око 15 000 ромске дјеце ... а егзактно имамо око 8 000 имена и презимена“, (Ацковић).

"Дјеца доведена у Јасеновачки логор 1942. године била су необично здрава и лијепа. Нитко у логору није видио љепше, паметније и здравије дјеце. Помислили бисмо да су их нацисти бирали“.[15]

Када о злочину у Јасеновцу не бисмо ништа више имали као чињеницу већ само страдање српске, ромске и јеврејске деце, када би само овај поражавајући број страдале деце био познат, квалификацији геноцид у међународном праву не би требао ни један више доказ. Све ово, уз остале међународноправне одреднице, недвосмислено потврђује да је у Независној Држави Хрватској извршен геноцид над српским народом. „Када хоћеш да убијеш народ, уби му децу“. Клаузули у међународно правној квалификацији о геноциду : истребљење једног народа, у Независној Држави Хрватској, објективно није потребан ни један више доказ да су, хрватска државна структура и њена развојна политика, извршиле геноцид над Србима у Јасеновцу, уз већ опште познату и прихваћену чињеницу о холокаусту над Јеврејима, и стидњиво изречену чињеницу о геноциду над Ромима(Цигани). Овај геноцид над Србима је посљедњи извршен, а не потврђен геноцид, у Европи. Срби, у овој историјској неправди, из строгих идеолошких, државних, хришћанских и ко зна којих још побуда, обилато партиципирају.(Учествовали су у забрани и помена о геноциду јер је требало да жртва и џелат направе поново нелогичну и неразумну творевину Југославију и то над оном истом, с разлогом и са истим симптомима умрлом Краљевином Југославијом. Тек људско праштање, не да се није посветило, већ је злочинцу наметнуло истину да се сопственог злочина никада и не досети)

У Незавсној Држави Хрватској, је извршен погром, новијој историји непознат и по броју убијених и по методама, над нехрватским становништвом у Босанској Крајини и Хрватској. Овај погром је виши од геноцида. Ни правна, ни морална терминологија не познају примерену квалификацију за овкаву нељудскост. Истина о овом погрому српске, ромске и јеврејске деце није потребна само жртвама већ и хрватској деци, а нарочито у познатим констелацијама српско-хрватских историјских односа.

На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани „Макс“ је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао: ".. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.[тражи се извор од 06. 2013.]-->

Изглед и положај логора

Страдање и прогон Срба
У Аустроугарској
Логори
Добој
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
После Другог светског рата
Западна Славонија · Госпић
Бљесак · Олуја · Космет
Шаблони: НДХ · Распад СФРЈ

Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.

Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 km² близу ушћа Уне у Саву.[16]

Кампови су били[16]:

  • Камп I Брочице
  • Камп II Крапје
  • Камп III Циглана
  • Камп IV Кожара
  • Камп V Стара Градишка

Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).[16]


Стратишта

Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у Немачкој.

Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постројења.

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300.000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је у ствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Као један од остатака мучења у Јасеновцу остала је тзв. топола ужаса на којој су у огромном броју вешани логораши.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

За разлику од немачких логора у којима је убијање било индустријско, у Јасеновцу је убијање било дивљачко, вршено је углавном ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима.[17]

Воз који је превозио логораше у Јасеновац.

Крај логора

Лешеви након повлачења реке Саве 1945.

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група од 700 жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла.[18]

Ноћу 21/22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора, знајући да ће они бити убијени сутра. Од њих 1200 пробој је преживело око 107 заточеника.[19] Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде XXI народно-ослободилачке ударне дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочина до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора.

Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.

Покушаји спашавање логораша

Географски положај логора Јасеновац отежавао је сваку акцију спасавања логораша. Источно и западно од логора налазило се мочварно подручје, док је са југа и сјевера логор био окружен ријекама Савом и Стругом. Ријеком Савом су патролисали бродови мађарске дунавске флотиле, а логор се налазио и близу железничке пруге Београд-Загреб, које су чували бункери и оклопни возови. У самом логору се налазило око 1500 окорелих усташа. Евентуални напад на логор би захтевао јаке снаге, који око Јасеновца није било након битке за Козару.

Тито је из Фоче 31. марта 1942. дао налог Оперативном штаву НОП и ДВ за Босанску да у сарадњи са штабом Хрватске испита могућност напада на лорог тако да он сигурно успије.[20] За вријеме трајања Прве бањалучке операције у јесен 1943. партизанске јединице су ослободиле Босанску Градишку, а славонски партизани су били заустављени од јаких усташких снага код села Доњи Варош.[11]

Број жртава

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана, (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске, основана 1945., констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 700.000.[21] О усташким злочинима постоји велика документација. Жртве логора били су Срби, Роми и Јевреји, комунисти и антифашисти, који се нису слагали са политиком тадашње Независне Државе Хрватске. У Јасеновцу Хрвати не страдају зато што су Хрвати, нити Муслимани зато што су Муслимани, већ једино као антифашисти, комунисти и помагачи и спасиоци Срба.

Јасеновац данас.
Манастир Јасеновац посвећен Новомученицима јасеновачким

Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ.

Александер Лер је дао 1943 број од 400.000 Срба[22], Лотар Рендулић — 500.000 православаца (август 1943)[23][24][a], Херман Нојбахер - више од 750.000 (1943),[25] Ернст Фик - 600.000 до 700.000 до марта 1944.[26] Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата.

  • Државна комисија Југославије из 1946, проценила је број жртава на 500.000 до 600.000.[тражи се извор од 11. 2013.]
  • Израелски Јад-Вашем центар наводи 700.000 жртава геноцида у логору Јасеновац.[27]
  • По налазима Енциклопедије холокауста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону, усташки режим је у периоду од 1941. до 1943. године усмртио преко 250.000 Срба, од којих више десетина хиљада само у Јасеновцу.[28]
  • Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује да је у Јасеновцу убијено око 600.000 Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.[тражи се извор од 11. 2013.]
  • Пројекат Последња шанса за Хрватску Центра Симон Визентал наводи да је најмањи број жртава 85.000.[29]
  • У књизи „Беспућа повијесне збиљности“ бивши хрватски председник Фрањо Туђман тврдио је да је у Јасеновцу убијено 30.000 до 40.000 Срба, 30.000 Јевреја, као и 10.000 хрватских антифашиста.
  • Југословенски историчар и Титов биограф Владимир Дедијер проценио је број жртава Јасеновца на 700.000 до 1,2 милиона.[тражи се извор од 11. 2013.]
  • Славко Голдштајн, председник Јеврејске заједнице Хрватске, сматра да је број убијених 60.000 до 90.000.[тражи се извор од 11. 2013.]
  • Бројка коју помињу хрватске власти је 50.002, заснована на писаним доказима.[тражи се извор од 11. 2013.]
  • Београдски музеј холокауста има списак од 80.022 имена погинулих, већином из Јасеновца. Од тог броја: 52.000 Срба, 16.000 Јевреја, 12.000 Хрвата и близу 10.000 Рома.[тражи се извор од 11. 2013.]
  • Током 1980-их, анализе хрватског истраживача Владимира Жерјавића и српског Богољуба Кочовића дошла су до сличне бројке користећи демографске статистичке методе. По њима, у Јасеновцу је убијено око 80.000 људи (са грешком до 30%), а укупан број погинулих у НДХ био је између 300.000 и 350.000. По некима, ове цифре су премале, јер су претпостављале стопу раста српског становништва од 1,1% (као за целу Југославију), док је она за Србе била 2,4% у периоду 1921—1931 и 3,5% у периоду 1949—1953.
  • Децембра 2007. Јасеновачки меморијални центар је објавио списак од 72.193 имена јасеновачких жртава. По тим подацима 59.376 особе су убијене у логору III Циглана и 12.790 у Старој Градишки. Од тога је 19.006 деце до 14 година старости. Национално, жртве су: 40.251 Срба, 14.750 Рома, 11.723 јевреја, 3.583 Хрвата, 1.063 муслимана итд. Каталози укључују биографске податке о пострадалима, податке о месту и начину страдања и изворе у којима се сваки од њих помиње. Међутим овај списак није готов, већ се стално допуњује новим именима жртава, тако да не представља коначан број побијених људи, већ само оне који су до тог трена евидантирани. То су потврдили челници центра, након оштрих критика која су на њихов рачун упућена од стране српских представника на комеморацији 2008. године.[тражи се извор од 11. 2013.]
  • Међународна комисија за истину о Јасеновцу је утврдила да је убијено преко 700.000 Срба, 23 000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце.

Ревизионизам и манипулације жртвама

Данашњи изглед локације усташког логора Доња Градина. Спомен табле са бројем убијених Срба, Јевреја и Рома у систему усташких концентрационих логора Јасеновац.

Број жртава у Јасеновцу се преувеличава у српским националистичким круговима, а умањује или негира међу хрватским. Након распада Југославије у десничарским круговима у Хрватској се појавила тенденција упоређивања броја логораша убијених у Јасеновцу од стране усташа и усташа убијених у партизанској освети код Блајбурга. Критичари указују да се ради о историјском ревизионизму. Изјава бившег председника Месића: "треба рећи истину да ниједан погинули у Јасеновцу није крив ни за једног на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за многе у Јасеновцу" [30] изазвала је жестоке критике у ревизионистичким круговима [31].

Истраживачки институт Јасеновац, са седиштем у Њујорку, је на својој интернет страници у одељку о жртвама поставила укупан попис југословенских жртава у Другом светском рату као жртве јасеновачких логора, што је изазвало бурна негодовања.[32] На овом попису налазе се имена људи који су умрли у збеговима у Ел Шату и јужној Италији[33], погинули у партизанима као и они које су убили Немци, Италијани, партизани и четници, понекад и на кућном прагу, имена погинулих четника са подручја Југославије,[33] имена погинулих усташа,[33] погинули од англо-америчких бомбардера.

Галерија

Велика масовна гробља су поименована по дрву. Велики део побијених није сахрањен на том месту, јер су бачени у Саву или леже код Градишке.

Напомене

  1. у својим мемоарима помиње број од пола милиона, податак се односи на НДХ и са њим је упознат до августа 1943. године

Референце

  1. JUSP Jasenovac - POIMENIČNI POPIS ŽRTAVA
    KCL JASENOVAC 1941-1945
  2. Tomasevich (2002), стр. 399.
  3. „O Jasenovcu se znaju sve činjenice, ostalo su interpretacije”. Blic. 24. 04. 2012.. 
  4. Odić & Komarica (2005), стр. 31.
  5. 5,0 5,1 Lituchy (2006), стр. 39.
  6. Otić & Komarica (2005), стр. 40–41.
  7. Затезало-Јадовно: Комплекс усташких логора 1941. - Зборник докумената, Музеј жртава геноцида, Београд, (2007) ((sr))
  8. 8,0 8,1 Odić & Komarica (2005), стр. 41.
  9. 9,0 9,1 Odić & Komarica (2005), стр. 44.
  10. Odić & Komarica (2005), стр. 60.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Odić & Komarica (2005).
  12. Свијет - Ртрс, Приступљено 8. 4. 2013.
  13. Милан Басташић: У логору Јасеновац - Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. Удружење преживелих логораша Другог свјетског рата Р. Српске, Менаџер компанија, Бањалука, (2010) ((sr))
  14. Николић (1979).
  15. Николић (1979), стр. 11.
  16. 16,0 16,1 16,2 Lituchy (2006), стр. 25.
  17. Ни Немачка није имала Јасеновац („Политика“, 19. мај 2013)
  18. Lituchy (2006), стр. 51.
  19. Lituchy (2006), стр. 52.
  20. Odić & Komarica (2005), стр. 71.
  21. Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača - Zločini u logoru Jasenovac, Zagreb 1946, štampano izdanje, Spomen-područje Jasenovac, NIP "Glas" Banjaluka, 1980
  22. The South Slav journal, Volume 20, Dositey Obradovich Circle, 1999. pp. 34
  23. Тhe Lord Byron Foundation for Balkan Studies: „Holocaust Deniers at the U.S. State Department“, Срђа Трифковић, 23.3.2010, приступ 24.7.2013 ((en))
  24. Rendulic (1952), стр. 161.
  25. Hermann Neubacher: Sonderauftrag Südost, Musterschmit-Verlag, 1958. pp. 31
  26. Lituchy (2006), стр. 115.
  27. Yad Vashem - Request Rejected
  28. Jasenovac
  29. Операција: Последња шанса, пројекат центра Симон Визентал, Приступљено 8. 4. 2013.
  30. Mesić: Na Bleiburgu ubijani i krivci za Jasenovac
  31. Bleiburg, Jasenovac i Gradiška Stara
  32. ОБАВЈЕШТЕЊЕ ПОСЈЕТИОЦИМА У ВЕЗИ СПИСКА ЖРТАВА КОЈИ СЕ НАЛАЗИ НА САЈТУ ЈАСЕНОВАЦ-ИНФО
  33. 33,0 33,1 33,2 Na listi "žrtava Jasenovca" su i imena ustaša

Литература

Спољашње везе