Логор Јасеновац

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор
С Википедије, слободне енциклопедије

Логор Јасеновац
Концентрациони логор
Logor Jasenovac.JPG
Логор Јасеновац на мапи NDH
Логор Јасеновац
Координате45° 16′ 54″ СГШ; 16° 56′ 06″ ИГД / 45.281667° СГШ; 16.935° ИГД / 45.281667; 16.935
Познат погеноциду над Србима, Јеврејима и Ромима
МестоЈасеновац
Под контролом Независна Држава Хрватска
КомандантИвица Матковић (1942—1943)
Ивица Бркљачић
Динко Шакић (1944)
Доминик Пићили (1945)
Постојао1941—1945
Број жртаваизмеђу 83.145[1][2] и 700.000[3][4] убијених

Логор Јасеновац, као систем логора под командом из логора Јасеновац, је био највећи концентрациони и логор смрти на простору Краљевине Југославије за време окупације у Другом светском рату. Логор је формирала Независна Држава Хрватска, источно од истоименог градића, у августу 1941. године, а уништиле су га усташе у априлу 1945. године да би сакрили и умањили злочин који су починили. Државна администрација Хрватске назвала га је „Сабирни и радни логор Јасеновац“, али то је био логор смрти, место за мучење и убијање првенствено Срба, Рома и Јевреја (свих узраста, полова, старосних доби, социјалних, образовних и других профила), али у то мучилиште су довођени и сви други који су подржавали Србе, Роме, Јевреје, комунисте, партизане, или су просто били људска бића и „нису одговарала“ тадашњим вођама усташке Хрватске.[5] Систем логора Јасеновац је био злогласан по варварским методама и великом броју жртава.[6] Логор Јасеновац је био први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао све до краја њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Лубурић, који је био и његов први командант.

Проф. др Гидеон Грајф, историчар специјализован за Холокауст, аутор изузетно значајне монографије „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности“ каже:


[7] Логор је грађен од средине августа 1941. до пролећа 1944. године.[8] Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 km југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску и у Јастребарском, а женски логор у Старој Градишки југоисточно од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу. У Јасеновцу је Независна Држава Хрватска извршила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. У њему је страдао и одређен број Хрвата и Муслимана. То су били антифашисти, комунисти и симпатизери и помагачи Србима. Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена „Усташка одбрана, Заповједништво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС) односно њеног Уреда III Усташке одбране чија је функција била оснивање и организација те управа и осигурање логора.[9] Уз централни логор III Циглана, поступно су током 1942. формирани и други делови логора: радна група Кожара — основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац; логор Стара Градишка — други по величини логор, смјештен унутар објекта бивше казнионице; те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.

Тачан број жртава у системима логора Јасеновац није никада утврђен.[10] Спомен парк Јасеновац је до 2012. саставио непотпуни поименични списак око 83.000 жртава,[1][2] док су истраживачи Музеја жртава геноцида до сада саставили непотпуни поименични списак од око 88.000 жртава.[11] Насупрот непотпуним бројевима пописаних убијених лица, раније су прављене званичне, али грубе процене о стотинама хиљада убијених. Једна таква процена о око 700.000 убијених на подручју под командом из логора Јасеновац стоји у Спомен подручју Доња Градина (Република Српска).[3]

Део усташке емиграције по завршетку рата је спречен операцијом Гвардијан, у којој су неки од заповедника логора Љубо Милош и Анте Врбан, као и поједини припадници Усташкe војницe заробљени и погубљени. Заповедници Ивица Матковић и Мирослав Филиповић погубљени у другим процесима недуго након рата, док је Вјекослав Лубурић убијен у емиграцији 20 година касније под неразјашњеним околностима.

Данас, 22. априла, на дан пробоја логораша из Јасеновца, Србија обележава државни празник посвећен жртвама холокауста, геноцида и фашизма, док Хрватска одржава званичну комеморацију на Спомен-подручју Јасеновац.

Функционисање логора

Оснивање

Усташе у логору Крапје или Брочице августа 1941. са предметима конфискованим од првих логораша

Логор Даница је био први логор на територији НДХ, а логор Јадовно је био први логор које су усташе користиле за масовна убијања.[12][13] Јадовно је коришћено од маја 1941. па до августа 1941. када су то подручје преузели Италијани, а власти НДХ приступиле су изградњи логора на другом мјесту.[14]

Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво „за градњу дрвених барака у Јасеновцу“. Власти НДХ су планирале да таоце пре убијања користе за одводњавање Лоњског поља и градњу насипа дуж пруге Јасеновац-Новска.[15][16] Иако се као локација логора спомињало мјесто Јасеновац, први заточеници допремани су на пољану поред села Брочице. Логор је основан од 15. до 21. августа 1941, а први затвореници су стигли 20-21. августа да направе бараке у логору Брочице.[9][17] Ти први допремљени заточеници били су мушкарци, Срби и Јевреји које усташе нису стигли ликвидирати након затварања комплекса усташких концентрационих логора Госпић—Јадовно—Паг.[18] Први заповједник логора Брочице био је усташки поручник Иван Рако, а подручје логора Крапје осигуравала је 22. сатнија Усташке војнице.[19] Због све бржег прилива заточеника усташе су убрзо приступили изградњи новог логора на ливадама између села Крапје и Плесмо, неколико километара југозападно од Брочица, према ријеци Сави. Од првих 600 заточеника из Госпића, око 300 људи, углавном Јевреја је упућено у Крапје осам дана по доласку, гдје су спавали на отвореном јер су се бараке тек градиле.[20] Осим логораша са Пага и из Госпића, у нови логор су почели доводити други заточеници. Први заповједник логора Крапје био је поручник Анте Марић, а чували су га припадници постројбе 14. и 17. сатније Усташке војнице.[19] Најранији пронађени документ у ком се помиње логор Јасеновац датиран је на 11. септембар у писму Диде Кватерника Главном стожеру домобранства у ком даје инструкције да се око 50 ухваћених особа из Бијељине отпреми у овај логор.[20][21] До октобра 1941. логори Брочице и Крапје били су углавном самостални, а привремено заповједништво је у мјесту Јасеновац је водило бригу само око прехране талаца. Привремено заповједништво је било директно подређено Уреду III Усташке надзорне службе у Загребу, чији је руководилац до децембра 1942. био Вјекослав Лубурић.[19] Први заповједник система логора Јасеновац од октобра 1941. био је Лубурићев замјеник Ивица Матковић. Од октобра 1941. до прољећа 1942. заповједник сабирног логора био је Ивица Бркљачић, Љубо Милош је био заповједник радне службе у логору Циглана, а заповједник логора Јосо Матијевић.[22]

Комплекс логора Јасеновац

Заточеници логора Брочице и Крапје радили су на изградњи насипа уз ријеку Струг, а затим на постављању жице и дрвених стражарских кула око будућег логора III Циглана и изградњи првих примитивних барака и насипа уз Саву за заштиту логора од поплава.[23] Јесење кише и честе поплава ријеке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, присилиле су усташе да у новембру преселе два логора на циглану, смештен недалеко од мјеста Јасеновац, уз ријеку Саву, гдје је већ постојало индустријски комплекс (циглана, пилана, фабрика ланаца и мала електрана)[24]. Усташе су циглану конфисковале од избјегле српске породице Бачић[25][26] и употребило је као дио логора. Циглана је од раније била жељезничком пругом спојена на пругу Загреб-Сисак-Новска. Пресељењем логора између 14. и 16. новембра и оснивању новога логора III лично је заповиједао Вјекослав Лубурић, који је у септембру посјетио немачки логор Захсенхаузен и тамо стекао увид у његову организацију.[27] Заточеници су по залеђеном терену морали сами преносити своје бараке, а изнемогле особе су убијане, бацане у Саву или остављане на ливади.[25] Тиме је Јасеновац добио своју праву физиономију, поставши највећи концентрациони и ликвидациони логор и мучилиште свих непоћудних особа, које је режим хапсио и убијао без разлике на њихову националност, што је исказано у »Законској одредби о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре од 25. новембра 1941.[28]

Главни улаз у логор III Циглана

Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора. Радна група Кожара основана је крајем јануара 1942. године у самом мјесту Јасеновац. Заточеници су овдје били углавном Јевреји обучени за производњу и прераду коже. Ово је била једна од ријетких група која није била изложена честим и масовним ликвидацијама.[29]

Крајем децембра 1941. и почетком јануара 1942. вођено је неколико борби између усташа и партизана на десној обали Саве, у областима села Доња Градина, Горња Градина и Драксенић. Почетком 1942. године усташе су допремиле у логор Циглана српско становништво села Градине, углавном жене, дјецу и старце.[30] Трупе НДХ су у другој половини јануара потиснуле партизане из овог краја, додатно га утврдили и од њега направили главно стратиште логора Циглана.[31][30]

Период најинтензивнијих ликвидација

Усташка војница врши егзекуције у Јасеновцу

Скоро истовремено са изградњом ровова и бункера у области Доње Градине, бивша казнионица у Старој Градишки је претворена у логор V Стара Градишка.[24][32] Како у логору III Циглана све до августа 1944. године није постојао женски логор, женске особе, ако претходно не би биле убијене, биле су упућиване већином у логор Стара Градишка.[33][34] Почетком 1942. усташе су успоставиле сигурносни појас који се на сјевер простирао све до обронака Псуња, а на југ до Просаре.[32]

Први заточеници у логору III од новембра 1941. спавали су у сушионици цигала, пошто бараке још увек нису биле подигнуте. Касније су током зиме сами заточеници саградили три мале бараке да их заштити од снега и кише. Изградња првих барака је почека тек неколико дана пред посету Међународне комисије. Тада је у само неколико дана и по јако ниским температура подигнуто шест барака које су добиле електричну струју, затим амбуланта и болница, док су старе бараке срушене. Ако би нето посустао у раду или показивао знакове умора одмах је био убијен. Поубијани су и сви тешки болесници. Због поплава бараке су биле подигнуте на стубове висине око 1 m, испод којих је била наслагана цигла. У свакој од барака спавало је преко 200 људи. Излазак из барака ноћу није био дозвољен, па су заточеници вршили нужду у кибле.[35] Заточеници нису носили никакве ознаке које би их означавале као особе које су због неког одређеног разлога лишене слободе, нити су носили кажњеничку одећу или биле обиљежене бројевима. Два дана прије доласка Међународне комисије издвојени су сви логораши који су лоше изгледали, али нису били убијени због немогућности сахрањивања у смрзнутој земљи, па су скривани од Међународне комисије у самом мјесту Јасеновац. Када је 6. фебруара 1942. године у разгледавање логора дошла Међународна комисија, заточеницима су подијељене траке с бројевима: Јеврејима жуте, Србима бијеле или плаве, а Хрватима црвено-бијеле.[36]

План логора III

У близини циглане конструисана је примитивна пећ за спаљивање лешева по нацрту Доминика Пићилија. Спаљивање лешева се показала неуспешно, па је она срушена после три мјесеца.[37]

Допис из марта 1942. о упућивању Јевреја из Високог у Јасеновац и Стару Градишку.
Допис генерала Домобранства Ивана Прпића од 27. априла 1942. да логор Јасеновац може примити неограничени број заточеника и да се сви ухваћени партизани шаљу у Јасеновац

Изузетно хладна и снијежна зима 1941/1942. изазвала је велики поплаве у области Јасеновца. Босански партизани су између 3. и 4. априла прешли Саву и евакуисали село Јабланац, које су усташе касније претворили у јасеновачку економију.[32] Због високих вода партизани нису успјели да евакуишу село Млака. Средином априла 1942. године усташка сатнија из Јасеновца упала је у Млаку и одвјела цјелокупно српско становништво у логор, иако су месец дана раније сви били покатоличени. Жена и дјеца су одведени у логор Стара Градишка, док су мушкарци одвједени у логор Земун, одакле су радно способни мушкарци депортовани у логоре у Њемачкој или Норвешкој.[38]

Један од највише инкриминирајућих усташких докумената у вези с Јасеновцем је окружница у којој генерал Иван Прпић обавештава да логор Јасеновац може примити неограничени број заточеника и наређује да се сви заробљени партизани шаљу у Јасеновац. Тај документ имплицира да је мјесто за нове затворенике добивено убијањем старих и повећањем капацитета логора.[39] Цијела села Млака и Јабланац су маја 1942. претворене у логорске економије на ком су у сезони пољопривредних радова радиле жене заточене у Старој Градишки. После завршетка радова, већина жена је била ту убијена, док је мањи дио враћен у логор.[38]

Наредбом Усташке надзорне службе од 16. маја 1942. године све подручне оружничке станице морали су послати све Роме у Јасеновац.[40] Третман Рома у логори је био посебно окрутан и нехуман. Готово нити један Ром упућен у логор, без обзира на узраст и пол, није изашао из њега жив.[40] Највећи дио Рома био је смјештен је у Уштици, у напуштене куће српских породица које су насилно исељене 8. маја 1942. када је дио становника упућен у јасеновачке логоре, а део је преко логора Земун послат на присилни рад у Њемачку и Норвешку. У Уштици је маја и јуна 1942. образован Цигански логор. Само мали дио Рома је био распоређен у радне групе, а радили су најтеже послове. Радили су као гробари у Градини, гдје су морали скидати и сортирати одјећу са тек убијених жртава.[41]

Љето 1942. био период најинтензивнијих ликвидација логораша.[42] Током јуна у логоре Циглану и Стара Градишка свакодневно су стизало нови велики транспорти из Сријема, Славоније, Босне и осталих крајева НДХ, а кулминација је била у јулу 1942. после битке за Козару када је у логор доведено на десетине хиљада људи, углавном жене, дјеце и стараца. Дио њих је преко Јасеновца послат у друге дијелове НДХ (Славонију, ђаковачки крај, Мославину и Билогору), дио њих је остао у логору, гдје је већина убрзо убијена, док је дио радно способни мушкараца и жена депортован на присилни рад у Њемачку.[43] У јулу 1942. укинут је логор Ђаково, а преостали затвореници одведени у Јасеновац.[28] У Млаци се јула 1942. године налазило 9176 мајки са дјецом.[44]

На подстицај Диане Будисављевић, у јулу 1942. започела је акција спасавања дјеце из логора.[43] Будисављевићева је преко капетана Вермахта добила дозволу за одвођење дјеце из Старе Градишке, Млаке и Јабланца у Загреб. У Загребу су дјеца добила основну негу, али су упркос томе многа дјеца, а нарочито млађа умрла од болести и исцрпљености од боравка у логорима. Из Загреба дјеца су затим су пребацивана у дјечја прихватилишта у Јастребарском, Реци, Горњој Ријеци и Сиску, од којих је прихватилиште у Сиску било прави дјечји логор.[45]. У току августа преко 2000 дјеце је пребачено у логор Сисак.[44] Тек у августу је добијена дозвола да се дјеца могу удомљавати по породицама, а удомљавање је вршено преко Каритаса Загребачке надбискупије.[45] Преко транспортних листа и других извора Будисављевићева и њени сарадници су саставили картотеку од око 12.000 дјеце која је у то вријеме прошла кроз Загреб.[45] Акција Диане Будисаваљевић око спасавања дјеце и слања хране и лијекова дјеци у логорима настављена је до краја рата.[46]

Зид од цигала око логора логораши су почели да граде у јулу 1942.[47]

Погром деце

У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ.[48] Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.[49]

Од децембра 1941. до априла 1945, у комплексу логора Јасеновца, усташе су побиле најмање око 20.000 дечака и девојчица старости до 14 година, а деца српске националност чине више и више 61% убијене деце.[50][51] Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, брже него одрасли, од глади, жеђи, болести и смрзавања. Хиљаде деце је насилно одвојено од мајки и у логорском комплексу Јасеновца остављано да гладује до смрти у двориштима или собама без намештаја, док су плакала и викала за храном и водом.“[52] Насупрот тој страшној насилној смрти деце стоји опис једног преживелог о изгледу деце када су тек доведена:

Дјеца доведена у Јасеновачки логор 1942. године била су необично здрава и лијепа. Нитко у логору није видио љепше, паметније и здравије дјеце. Помислили бисмо да су их нацисти бирали“.

[53]

Усташа Анте Врбан, усташкиња Марија Сломић Буждон и неки други убили су неколико стотина деце отровом у логору Стара Градишка у јулу 1942. која су доведена а Козаре.[54] Крајем лета 1942. у логору Јасеновац (Логор број 3), усташе су покушале да преваспитају више од 400 дечака и девојчица старости од 4 до 14 година и од њих направе мале усташе, али када нису успели одвели су децу у групама од 60 до 80 на Доњу Градину, а тамо усташе Цигани су заклали и закопали мале жртве.[55] Сведок Косина Фрањо је описао: "Када је вешано 35 затвореника а међу њима и једна жена, која је имала у логору четворо мале деце; деца су приликом њеног вешања плакала за њом и хватала се за њену сукњу, али је [Доминик Хинко] Пичили [један од команданата у логору Јасеновац] једну девојчицу од 6 година ударио је ногом [војничком чизмом] тако снажно да је њена лобања пукла."[55]

Понекад усташе су набадале на бајонете мале бебе а Сведок Дуземлић Милан описао је: "Видио сам, како су усташе приликом ликвидирања дјеце у логору бацили једно дијете старо годину дана у зрак, а други усташа њега је дочекао на бајонет."[56]

Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942. Један од ретких преживелих дечака-логораша, Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спашавање из логора смрти у својој књизи Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. текст[57] У усташком логору Јасеновац је страдало и 19.544 српске дјеце до 12 година старости. Постоје мишљења да је број страдале хрватске и муслиманске дјеце занемарљиво мали.[58] Са друге стране, многа деца, око 12.000 су спашена од усташког погрома, из чега даље Николић закључује да је замисао усташа била да се сва дјеца Козаре, Поткозарја и Крајине побију.[58] Овом броју Николић додаје и „око 15 000 ромске дјеце, са егзактним бројем од 8.000 имена и презимена“, (Ацковић).

У Независној Држави Хрватској, је извршен погром, новијој историји непознат и по броју убијених и по методама, над нехрватским становништвом у Босанској Крајини и Хрватској. Овај погром је виши од геноцида. Ни правна, ни морална терминологија не познају примерену квалификацију за овакву нељудскост. Истина о овом погрому српске, ромске и јеврејске деце није потребна само жртвама већ и хрватској деци, а нарочито у познатим констелацијама српско-хрватских историјских односа.

На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани „Макс“ је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом говору рекао:

и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлијско царство за цијело време боравка Турака у Европи.

[59] [60][61]

Изглед и положај логора

Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.

Сам логор је био систем од 5 главних и неколико мањих логора и губилишта који су покривали укупно око 210 km² близу ушћа Уне у Саву.[62]

Кампови су били[62]:

Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).[62]

Стратишта

Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у Немачкој.[63]

Тела жртава у реци Сави

Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постројења.

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300.000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је у ствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“[64]

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945, смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.[65]

Као један од остатака мучења у Јасеновцу остала је тзв. топола ужаса на којој су у огромном броју вешани логораши.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

За разлику од немачких логора у којима је убијање било индустријско, у Јасеновцу је убијање било дивљачко, вршено је углавном ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима.[66]

Воз који је превозио логораше у Јасеновац

Опоравак у Ђакову

Ударање затвореника по 25 батина био је чест случај и сматрао се лакшом казном. У корбачу којим је усташа тукао затвореника, била је жица, а ударци су били тако јаки да је кожа осуђеног пуцала и крв шибала. Примењен је и специјалан начин мучења, тзв. „опоравак у Ђакову“. Када би се неки од заточеника јавио да жели да иде у логор у Ђаково, усташе би их потовариле у камионе и наредили им да чучну или седну. Затим су их све покрили неком великом цирадом и на сваки камион попели 5-6 наоружаних усташа који би почели „скакати по затвореницима“ газећи их ногама и тукући их кундацима“. То им је био „опоравак у Ђакову“.[67]

Крај логора

Треће раздобље масовних ликвидација обухвата временски период од септембра 1944. до прољећа 1945. Почетком јесени из логора Стара Градишка свакодневно су стизали транспорти са заточеницима Хрватима.[68] Већина њих је одмах одведена на ликвидацију у Градину.[68] Од почетка 1945. године свакодневно се смањивао број заточеника.[68] Транспорти заточеника који су у то вријеме долазили из Лепоглаве, Сарајева и других мјеста одмах су били упућивани на ликвидацију у Градину или на Граник.[68]

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, рад заточеника је готово сасвим престао. Од преосталих заточеника образоване су радне групе које су радиле на ископавању и уништавању лешева ранијих жртава. Лубурић је наредио да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група од 700 жена ликвидирана је 21. априла.[69][68] Истог дана су сви преостали мушки заточеници (на прозивци је било још 1073 логораша) затворени у зидану двоспратницу у источном дијелу логора.[70]

Ноћу 21/22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора, знајући да ће они бити убијени сутра. Од њих, пробој је преживело 117 заточеника.[71][70] Око 470 болесних, старих и немоћних логораша није учествовало у пробоју. Вероватно су убијени касније и спаљени заједно са логорским објектима.[70] Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде 21. српске дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочина до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора.

Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.[72]

Покушаји спашавања логораша

Географски положај логора Јасеновац отежавао је сваку акцију спасавања логораша. Источно и западно од логора налазило се мочварно подручје, док је са југа и сјевера логор био окружен ријекама Савом и Стругом. Ријеком Савом су патролирали бродови речне флотиле, а логор се налазио и близу железничке пруге Београд-Загреб, које су чували бункери и оклопни возови. У самом логору се налазило око 1500 искусних усташа. Евентуални напад на логор би захтевао јаке снаге, којих око Јасеновца није било након битке за Козару.

Тито је из Фоче 31. марта 1942. дао налог Оперативном штаву НОП и ДВ за Босанску да у сарадњи са штабом Хрватске испита могућност напада на логор тако да он сигурно успије.[73] За вријеме трајања Прве бањалучке операције у јесен 1943. партизанске јединице су ослободиле Босанску Градишку, а славонски партизани су били заустављени од јаких усташких снага код села Доњи Варош.[32]

Број жртава

Данашњи изглед меморијалног центра усташког логора Доња Градина; шест спомен-табли са бројем жртава

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске, основана 1945, констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 700.000.[74] О усташким злочинима постоји велика документација. Жртве логора били су Срби, Роми и Јевреји, комунисти и антифашисти, који се нису слагали са политиком тадашње Независне Државе Хрватске. У Јасеновцу Хрвати не страдају зато што су Хрвати, нити Муслимани зато што су Муслимани, већ једино као антифашисти, комунисти и помагачи и спасиоци Срба.[75]

Топола ужаса у Спомен-подручју Доња Градина
Манастир Јасеновац посвећен Новомученицима јасеновачким

Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ.[76]

Александер Лер је дао 1943. број од 400.000 Срба,[77] Лотар Рендулић — 500.000 православаца (август 1943),[78][79][а] Херман Нојбахер — више од 750.000 (1943),[80] Ернст Фик — 600.000 до 700.000 до марта 1944.[81] [82] Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата.[83]

  • У књизи „Беспућа повијесне збиљности“ бивши хрватски председник Фрањо Туђман тврдио је да је у Јасеновцу убијено 30.000 до 40.000 Срба, 30.000 Јевреја, као и 10.000 хрватских антифашиста.[87]
  • Југословенски историчар и Титов биограф Владимир Дедијер проценио је број жртава Јасеновца на 700.000 до 1,2 милиона.[тражи се извор][88]
  • Славко Голдштајн, председник Јеврејске заједнице Хрватске, сматра да је број убијених 60.000 до 90.000.[тражи се извор]
  • Београдски музеј жртава геноцида има списак од 80.022 имена погинулих, већином из Јасеновца. Од тог броја: 52.000 Срба, 16.000 Јевреја, 12.000 Хрвата и близу 10.000 Рома.[тражи се извор]
  • Током 1980-их, анализе хрватског истраживача Владимира Жерјавића и српског Богољуба Кочовића дошла су до сличне бројке користећи демографске статистичке методе. По њима, у Јасеновцу је убијено око 80.000 људи (са грешком до 30%), а укупан број погинулих у НДХ био је између 300.000 и 350.000. По некима, ове цифре су премале, јер су претпостављале стопу раста српског становништва од 1,1% (као за целу Југославију), док је она за Србе била 2,4% у периоду 1921—1931 и 3,5% у периоду 1949—1953.[89]
  • Децембра 2007. Јасеновачки меморијални центар је објавио списак од 72.193 имена јасеновачких жртава. По тим подацима 59.376 особе су убијене у логору III Циглана и 12.790 у Старој Градишки. Од тога је 19.006 деце до 14 година старости. Национално, жртве су: 40.251 Срба, 14.750 Рома, 11.723 Јевреја, 3.583 Хрвата, 1.063 муслимана итд.[90] Каталози укључују биографске податке о пострадалима, податке о месту и начину страдања и изворе у којима се сваки од њих помиње. Међутим овај списак није готов, већ се стално допуњује новим именима жртава, тако да не представља коначан број побијених људи, већ само оне који су до тог трена евидентирани. То су потврдили челници центра, након оштрих критика која су на њихов рачун упућена од стране српских представника на комеморацији 2008. године.[тражи се извор] [91]
  • Међународна комисија за истину о Јасеновцу је утврдила да је убијено преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце.[92]

Суђења за ратне злочине и ликвидације команданата логора

Многе усташе су по завршетку рата емигрирале, највише у Латинску Америку, укључујући и врховног поглавара Анту Павелића и пројектанта система логора Јасеновац Вјекослава Лубурића. Део емиграције је спречен операцијом Гвардијан, у којој су неки од заповедника логора Љубо Милош и Анте Врбан, као и поједини припадници Усташкe војницe заробљени и погубљени.[93]

Заповедника логора Ивицу Матковића су Британци депортовали из Аустрије након чега је убрзо убијен са другим сарадницима фашиста, док се Доминиук Пићилију губи сваки траг након 1945. године.[94][95] Још један од заповедника. Мирослав Филиповић, проглашен је кривим за ратне злочине, осуђен на смрт и обешен.[96]

Лубурић је у емиграцији нађен мртав 1. априла 1969. године, а убиство догодило у време када је УДБА вршила атентате на водеће хрватске националистичке личности широм Европе и сумња је неизбежно пала на њих.[97] Након што је Илија Станић, агент УДБА-е, објаснио околности убиства које је извршио, у интервјуу 2009. године је рекао да су Лубурића, ипак убили припадници Хрватског ослободилачкког покрета, терористичке организације настале од усташке емиграције, које је позвао Станић због Лубурићевих коментара о герилским активностима његовог оца.[98]

Ефраим Зуроф, ловац на нацисте, имао је значајну улогу у хватању Динка Шакића, још једног заповедника, током 1990-их.[99] Након притиска међународне заједнице на десничарског председника Фрању Туђмана, тражио је Шакићево изручење и суђено му је у Хрватској, са 78 година; оглашен је кривим за ратне злочине и злочине против човечности и изречена му је максимална казна од 20 година затвора. Према истраживачима људских права Ерику Стоверу, Виктору Пескину и Алекси Кенигу, то је био „најважнији домаћи покушај после хладног рата да се нацистички осумњичени за ратне злочине позове на кривичну одговорност у бившој источноевропској комунистичкој земљи“.[99]

Ревизионизам и манипулације жртвама

Изложба о усташком геноциду, Музеј Републике Српске

С обзиром да је документација логора у два наврата уништавана, број жртава је тешко утврдити и варира према различитим изворима, у зависности која их страна и са којим циљем даје. Државна комисија Југославије из 1946. је изнела бројку 500.000—600.000, док су новија истраживања успела да поименично идентификују око 88.000 жртава.[100] На таблама у Доњој Градини испред којих се сваке године одаје пошта страдалима[101] данас стоји да Јасеновац броји укупно 700.000 жртава геноцида, од чега 20.000 деце и 127.000 антифашиста; званични подаци спомен-подручја Јасеновац наводе да је страдало најмање 83.145 жртава.[101]

Након распада Југославије у десничарским круговима у Хрватској се појавила тенденција упоређивања броја логораша убијених у Јасеновцу од стране усташа и усташа убијених у партизанској освети код Блајбурга. Критичари указују да се ради о историјском ревизионизму. Изјава бившег председника Месића („Треба рећи истину да ниједан погинули у Јасеновцу није крив ни за једног на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за многе у Јасеновцу.”)[102] изазвала је жестоке критике у ревизионистичким круговима.[103]

Истраживачки институт Јасеновац, са седиштем у Њујорку, на свом веб-сајту у одељку о жртвама поставио је укупан попис југословенских жртава у Другом светском рату као жртве јасеновачких логора, што је изазвало бурна негодовања.[104] На овом попису налазе се имена људи који су умрли у збеговима у Ел Шату и јужној Италији,[105] погинули у партизанима као и они које су убили Немци, Италијани, партизани и четници, понекад и на кућном прагу, имена погинулих четника са подручја Југославије,[105] имена погинулих усташа,[105] погинулих од англо-америчких бомбардера.[106]

Тенденција умањивања броја жртава присутна је и данас у десничарским круговима у Хрватској. Једна од новијих књига која се промовише у овим круговима је „Мит о Јасеновцу”, аутора Романа Лељака.[107] У њој се износе тврдње да су у логору страдала свега 1.654 логораша. На интернету се овакве тезе промовишу на десничарским сајтовима, међу којима је и Википедија на хрватском језику, која је под контролом хрватске крајње деснице.[108][109]

Занимљивости

О Јасеновцу и стварању НДХ снимљени су документарни филмови „Јасеновац“ (1966) Богдана Жижића, „Крв и пепео Јасеновца“ (1983) Лордана Зафрановића и „Госпа — краљица Хрвата“ (1992) Крста Шканате.[110]

У згради Уједињених нација у Њујорку је у јануару 2018. године одржана изложба о Јасеновцу.[111][112][113]

Логораши

Неки од страдалих у Јасеновцу су Митар Трифуновић Учо, Смаил-ага Ћемаловић, Јово Бећир, Маријан Чавић, Зија Диздаревић, Миховил Павлек Мишкина...

Међу познатијим преживелима су Милан Басташић, Влатко Мачек, Фуад Миџић, Никола Николић, Божидар Шварц...

Галерија

Велика масовна гробља су поименована по дрву. Велики део побијених није сахрањен на том месту, јер су бачени у Саву или леже код Градишке.

Напомене

  1. ^ У својим мемоарима помиње број од пола милиона, податак се односи на НДХ и са њим је упознат до августа 1943. године.

Референце

  1. ^ а б JUSP Jasenovac - POIMENIČNI POPIS ŽRTAVA
  2. ^ а б Логос 2022, стр. 51, 53. Покушај да се непотпуни списак жртава од око 80.000 или 90.000 жртава у Јасеновцу представи као стварни број жртава је најгрубљи ревизионизам и граничи се са фалсификовањем. Чак и трезвенији ревизионисти пишу отприлике овако: „Данас, имамо две непотпуне листе жртава које су биле убијене у логорима Јасеновац са око 84.000 (или 84.859 и 83.145) жртве... ја мислим да је боље поредити листе жртава логора Јасеновац и логора Госпић-Јадовно. Ми смо видели да су истраживачи сакупили имена око 10.000 људи убијених у логорима Госпић-Јадовно, али да је стварни број жртава вероватно два (или више) пута већи. Према овом поређењу, око 168.000 (или више) људских бића било је убијено у логорима Јасеновац.“.
  3. ^ а б Greif 2018, стр. 354, 360, 376, 657.
  4. ^ Музеј жртава геноцида Београд:Немачки официри о броју жртава у Јасеновцу
  5. ^ Логос 2022, стр. 27, 29, 31, 33, 37, 39, 45, 47. Према неким проценама: „Према томе мање од 12% од свих затвореника било је пуштено (или је побегло) из логора Јасеновац, а око 88% од свих затвореника било је убијено. У исто време, за 60.401 затвореника је одређено колико дуго су боравили у логорима и већина затвореника 45.817 (или скоро 76%) провела је у логорима до 6 месеци пре него што су умрли (или ослобођени).“.
  6. ^ Tomasevich 2002, стр. 399.
  7. ^ Гидеон Г., „Јасеновац-Аушвиц Балкана- Усташка империја окрутности“, Институт за Холокауст „Шем олам, америчка Фондација за пројекте едукације о Холокаусту и Академски колеџ Оно“, Израел
  8. ^ Логос 2022, стр. 27, 29.
  9. ^ а б Lituchy 2006, стр. 39.
  10. ^ Greif 2018, стр. 379. Број поименично пописаних сигурно неће бити једнак броју стварно убијених, то јест за нека лица се неће моћи поуздано утврдити да су убијена у јасеновачким логорима. Због тога број убијених у њима је свакако већи од броја пописаних.
  11. ^ „O Jasenovcu se znaju sve činjenice, ostalo su interpretacije”. Blic. 24. 4. 2012. 
  12. ^ Логос 2022, стр. 25, 27. са напоменом 76.
  13. ^ Mataušić 2008, стр. 90.
  14. ^ Логос 2022, стр. 25, 27.
  15. ^ Комарица & Одић 2005, стр. 31.
  16. ^ Логос 2022, стр. 29. Љубо Милош, један од команданата у логору Јасеновац, рекао је: "Циљ формирања логора био је ликвидација Српства као цјелине у НДХ, те Жидова, Цигана и свих оних који су се противили постојању усташке државе!" Види се да је основни циљ било убијање.
  17. ^ Комарица & Одић 2005, стр. 40–41.
  18. ^ Затезало-Јадовно: Комплекс усташких логора 1941. — Зборник докумената, Музеј жртава геноцида, Београд, (2007) (језик: српски)
  19. ^ а б в Mataušić 2008, стр. 100.
  20. ^ а б Комарица & Одић 2005, стр. 41.
  21. ^ Mataušić 2008, стр. 95-96.
  22. ^ On Croatian history textbooks
  23. ^ Mataušić 2008, стр. 101.
  24. ^ а б Mataušić 2008, стр. 93.
  25. ^ а б Комарица & Одић 2005, стр. 44.
  26. ^ Mataušić 2008, стр. 93, 96.
  27. ^ Mataušić 2008, стр. 96.
  28. ^ а б Jelić-Butić 1977, стр. 186.
  29. ^ Mataušić 2008, стр. 97.
  30. ^ а б Mataušić 2008, стр. 108.
  31. ^ Комарица & Одић 2005, стр. 60.
  32. ^ а б в г Комарица & Одић 2005.
  33. ^ Mataušić 2008, стр. 94.
  34. ^ Логос 2022, стр. 47. „У септембру 1942. усташе су силовали Злату Шварц, малолетну Јеврејку, заједно са још једном девојком, више ноћи у Логору број 3 а после неколико дана, убили су обе жртве“ Значи и жене су биле затваране у Логору број 3 најмање на „неколико дана“ пре августа 1944.
  35. ^ Mataušić 2008, стр. 105.
  36. ^ Mataušić 2008, стр. 109.
  37. ^ Mataušić 2008, стр. 108-109.
  38. ^ а б Mataušić 2008, стр. 98.
  39. ^ Tomasevich 2002, стр. 400.
  40. ^ а б Mataušić 2008, стр. 113.
  41. ^ Mataušić 2008, стр. 113-114.
  42. ^ Mataušić 2008, стр. 110.
  43. ^ а б Mataušić 2008, стр. 111.
  44. ^ а б Mataušić 2008, стр. 202.
  45. ^ а б в Mataušić 2008, стр. 112.
  46. ^ Mataušić 2008, стр. 112-113.
  47. ^ Massengewalt der Ustaˇsa gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien 1941–1945
  48. ^ Kinder-KZs der kroatischen Ustaša-Terroristen im Zweiten Weltkrieg
  49. ^ Beograd: Premijera filma "Pakao Nezavisne Države Hrvatske" 26. decembra | Mondo Portal
  50. ^ Логос 2022, стр. 45, 47.
  51. ^ Свијет — РТРС, Приступљено 8. 4. 2013.
  52. ^ Логос 2022, стр. 43, 45. Дијана Будисављевић описала је њену посету у такозвану "болницу" у логору Стара Градишка: "...Собе без икаквог намештаја. Биле су ту само ноћне посуде, а на поду су седела или лежала неописиво мршава деца… Лечник је казао да је ту свака помоћ закаснела… [Али,] избор је направљен. Деца су постављена на ноге и оно које се још некако могло држати [на његовим ногама], било је предвиђено за транспорт.".
  53. ^ Nikolić 1979, стр. 11.
  54. ^ Логос 2022, стр. 43.
  55. ^ а б Логос 2022, стр. 45.
  56. ^ Логос 2022, стр. 41 са напоменом 131. Егон Бергер је о томе написао: "Преносимо циглу пред Управном писарном и видимо 3 жене са дјечицом на рукама како чекају своју судбину… Свећеничко лице фра Мајсторовића,... нашминканог… рече мајкама да ће сада бити крштење њихове дјеце. Одузели су мајкама дјецу, а дијете које је носио фра Мајсторовић у својој дјечјој невиности миловало је нашминкано лице свога убојице… Двоје дјеце су метнули на земљу, док је треће бачено као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе,… дијете [је] остало натакнуто на бодеж. Мајке [су] се бацале по земљи чупајући косе,… све троје дјеце тако [је] ... страдало." Према другом сведоку, Ђорђу Милиши било је двоје деце у том злочину (Милиша, 1945, 257).
  57. ^ Милан Басташић: У логору Јасеновац-Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. Удружење преживелих логораша Другог свјетског рата Р. Српске, Менаџер компанија, Бањалука, (2010) (језик: српски)
  58. ^ а б Nikolić 1979.
  59. ^ Levene 2013, стр. 278.
  60. ^ : Фељтон Скривена историја: холокауст у Југославији (28) - Главни усташки кољачи, Приступљено 4. 11. 2017.
  61. ^ Jasenovac genocid i zlocin NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima u drugom Svjetskom ratu. Banjaluka: Udruzenje"Jasenovac-Donja Gradina". 2018. стр. 290,291. ISBN 9789997670922. 
  62. ^ а б в Lituchy 2006, стр. 25.
  63. ^ Von Jasenovac wollen die meisten Kroaten nichts mehr wissen
  64. ^ SJEĆANJA IZ JASENOVCA Bio sam mlad i snažan čovjek kada sam ušao, a izašao sam star, slab i bolestan
  65. ^ Jasenovac – logor u kojem su trebali biti istrijebljeni Srbi i Jevreji
  66. ^ Ни Немачка није имала Јасеновац („Политика“, 19. мај 2013)
  67. ^ Страњаковић 1991, стр. 453-454.
  68. ^ а б в г д Mataušić 2008, стр. 114.
  69. ^ Lituchy 2006, стр. 51.
  70. ^ а б в Mataušić 2008, стр. 115.
  71. ^ Lituchy 2006, стр. 52.
  72. ^ Jasenovac sedma međunarodna konferencija o genocidu i zlocinima NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima u drugom Svjetskom ratu. Udruzenje"Jasenovac-Donja Gradina". 2018. стр. 152. ISBN 9789997670922. 
  73. ^ Комарица & Одић 2005, стр. 71.
  74. ^ Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača — Zločini u logoru Jasenovac, Zagreb 1946, štampano izdanje, Spomen-područje Jasenovac, NIP "Glas" Banjaluka, 1980
  75. ^ Пробој логораша из Јасеновца
  76. ^ Логор Јасеновац; српско-хрватски односи у Другом светском рату
  77. ^ The South Slav journal, Volume 20, Dositey Obradovich Circle. (1999). pp. 34.
  78. ^ The Lord Byron Foundation for Balkan Studies: „Holocaust Deniers at the U.S. State Department“ Архивирано на сајту Wayback Machine (23. октобар 2013), Срђа Трифковић, 23. 3. 2010, Приступљено 24. 7. 2013. (језик: енглески)
  79. ^ Rendulic 1952, стр. 161.
  80. ^ Hermann Neubacher: Sonderauftrag Südost, Musterschmit-Verlag. (1958). pp. 31.
  81. ^ Lituchy 2006, стр. 115.
  82. ^ Генерал мајор Ернст Фик у извештају СС бригаде од 16 марта 1944 године, проценио је број жртава Јасеновца на 700.000 до 1,2 милиона.
  83. ^ НЕКЕ КОНТРОВЕРЗЕ ОКО ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ
  84. ^ Земаљска комисија хрватске 2013, стр. 42..
  85. ^ Yad Vashem — Request Rejected
  86. ^ Операција: Последња шанса, пројекат центра Симон Визентал, Приступљено 8. 4. 2013.
  87. ^ ‘Onoga tko tvrdi da u Jasenovcu nije ubijeno 700 tisuća ljudi ovdje ne treba čitati‘
  88. ^ „krtitka Jakova Sedlara”. 
  89. ^ Pitanje broja žrtava logora Jasenovac u hrvatskoj i srpskoj historiografiji
  90. ^ JASENOVAC u kojem su hrvatske ustaše, prema izveštajima nezavisnih komisija, od 1941. do 1945. godine ubile oko 700.000 Srba, Jevreja i Roma
  91. ^ JASENOVAC I BLEIBURG NISU ISTO - YU Historija
  92. ^ Лукајић, Лазар (2005). Фратри и усташе кољу (PDF). Београд: Фонд за истраживање геноцида. стр. 672. 
  93. ^ Adriano, Pino; Cingolani, Giorgio (2018). Nationalism and Terror: Ante Pavelić and Ustasha Terrorism from Fascism to the Cold War. Central European University Press. стр. 342–348. ISBN 978-9-63386-206-3. 
  94. ^ „Ивица Матковић”. Спомен-подручје Јасеновац (на језику: хрватски). Приступљено 9. јул 2022. 
  95. ^ „Доминик Пићили”. Спомен-подручје Јасеновац (на језику: хрватски). Приступљено 9. јул 2022. 
  96. ^ Ramet, Sabrina (2007). The Independent State of Croatia 1941-45. New York: Routledge. стр. 96. ISBN 9780415440554. 
  97. ^ Carmichael, Cathie (2015-07-02). A Concise History of Bosnia (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-01615-6. 
  98. ^ „Jutarnji list – Ilija Stanić: Ubili smo Luburića jer se razišao s Pavelićem”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 2009-07-15. Приступљено 2021-02-20. 
  99. ^ а б Stover, Eric; Peskin, Victor; Koenig, Alexa (2016). Hiding in Plain Sight: The Pursuit of War Criminals from Nuremberg to the War on Terror. University of California Press. стр. 135. ISBN 9780520278059. 
  100. ^ ["Holokaust u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – numeričko određenje https://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2017/11/2011_1_12_Cvetkovic.pdf]
  101. ^ а б „Доња Градина: Положени вијенци за јасеновачке жртве”. БХРТ. 23. 4. 2017. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2017. Приступљено 25. 7. 2017. 
  102. ^ Mesić: Na Bleiburgu ubijani i krivci za Jasenovac
  103. ^ „Bleiburg, Jasenovac i Gradiška Stara”. Архивирано из оригинала на датум 12. 05. 2014. Приступљено 11. 05. 2014. 
  104. ^ ОБАВЈЕШТЕЊЕ ПОСЈЕТИОЦИМА У ВЕЗИ СПИСКА ЖРТАВА КОЈИ СЕ НАЛАЗИ НА САЈТУ ЈАСЕНОВАЦ-ИНФО
  105. ^ а б в Na listi "žrtava Jasenovca" su i imena ustaša
  106. ^ Новомученици Јасеновачки, 13. септембар 2015.
  107. ^ Opet skandal: HRT u rano jutro promovirao 'Mit o Jasenovcu'
  108. ^ Croatian-language Wikipedia: when the extreme right rewrites history
  109. ^ How Croatian Wikipedia Made a Concentration Camp Disappear
  110. ^ Филм о Јасеновцу и НДХ у Кинотеци (Б92, 10. април 2016)
  111. ^ Отворена изложба „Јасеновац-право на незаборав” у Њујорку („Политика”, 26. јануар 2018)
  112. ^ Изложбу о Јасеновцу у УН одобрио Антонио Гутерес („Политика”, 26. јануар 2018)
  113. ^ Грајф: Изложба о Јасеновцу заснована на историјским подацима („Политика”, 27. јануар 2018)

Литература

Спољашње везе