Логор Стара Градишка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Логор Стара Градишка
Сабирни логор
Stara Gradiska concentration camp.jpg
Логор Стара Градишка на мапи NDH
Логор Стара Градишка
Координате 45°09′ СГШ; 17°15′ ИГД / 45.15° СГШ; 17.25° ИГД / 45.15; 17.25 Координате: 45°09′ СГШ; 17°15′ ИГД / 45.15° СГШ; 17.25° ИГД / 45.15; 17.25
Место Стара Градишка, НДХ
Под контролом  Независна Држава Хрватска
Командант Мирослав Филиповић-Мајсторовић (1942-1943)
Постојао 1941-1945
Број жртава Најмање 9.586[а]

Стара Градишка је био логор смрти у Независној Држави Хрватској.

Био је то пети под-логор концентрационог логора Јасеновац, основан 1941. године источно од главног логора, у близини села Стара Градишка. У логор Стара Градишка су 19. маја 1941. доведени први затвореници. Почетком 1942. из логора Даница доведено је у овај логор око 600 жена, па је у кругу логора Стара Градишка оформљен посебан логор за жене. Прво масовно погубљење у Старој Градишки извршено је фебруара 1942., када је ликвидирано 1.300 јеврејских жена и деце.[тражи се извор] Масовно одвођење у овај логор (који је формирањем логора Јасеновац ушао у његов састав) почело је после окупаторско-усташке офанзиве на Козари, када су због прилива нових логораша формирана још два помоћна логора: Јабланац и Млака, у које су довођени ухапшеници са Козаре и Просаре. У логору је владало несносно стање: није било воде, храна је била очајна, од тифуса и дизентерије се масовно умирало. Због тога усташки командант логора Анте Врбан наређује да се сва болесна деца издвоје. Све их је угушио отровним гасом, а на њихова места довео нову децу (средином 1943. из разних логора доведено је у Стару Градишку 12.623 деце[тражи се извор], углавном српске националности, старости до 10 година). Део ове деце (која су била здрава) одабран је и упућен у друге логоре, док је већина услед тешких услова за живот помрла.

О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.[тражи се извор]

Према извршеним процеднама, само у том логору је од 1941. до 1945. умрло или уморено на разне начине 75000 људи, жена и деце. "СУБНОР" Стара Градишка тврди да је у логору страдало преко 80 хиљада жртава.[тражи се извор] Злочине су спроводиле немачке и неколико женских усташких јединица.

Мајке и деца затворени у кули логора.

Сви женски стражари логора су биле жене мушких чувара и биле су познате по својој окрутности. Нада Танић Лубурић, сестра првог команданта Јасеновца Макса Лубурића, жена другог команданта, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градишки.

Логор је 1945. године ослободила Југословенска армија.

Концентрациони логор нема никакве везе са затвором у Старој Градишкој који је постојао након 1945.

Први транспорт[уреди]

Почетком јануара 1942. године стигао је у Стару Градишку први транспорт од 500 жена и деце, сељанки и грађанки, од Сарајева и Зенице смештени су у три собе, где су се одмах и три жене породиле. Већ наредне вечери усташе су их у великом затвореном аутобусу „Црној марици" почели одводити, посебно жене а посебно децу, у шуму између Старе Градишке и Окучана и тамо их убијали. "Призор је био ужасан: мајке су растављали од деце, деца су плакала, а мајке су ужасно врискале. За неколико дана ликвидирана је цела ова партија жена и деце“.[1]

Други и трећи транспорт[уреди]

Други транспорт од 100 сељанки и деце стигао је у Стару Градишку око 10. фебруара 1942. и трећи од 200 жена и деце из околине Сарајева и Бање Луке. Ова два транспорта ликвидирана су на исти начин као и први, крајем марта исте године. И доцније поубијан је велики број жена и деце што су из разних места пристизали у Стару Градишку.[1]

Српска деца са Козаре[уреди]

О крволочном , разбојничком и бестијалном поступању усташких власти према српској деци у логору у Старој Градишки има доста података. После познате усташке офанзиве на планини Козари 1942. године у Стару Градишку је доведен огроман број жена и деце. По причању очевидаца неколико дана свакодневно је довођено по неколико хиљада српског живља. По наредби Анте Врбана, члан комисије за пријем и транспорт затвореника у логору у Старој Градишки, а који је раније у Оштаријама суделовао у ликвидирању 600 људи, деца су одузета од мајки под изговором да се сместе у домове, док су у ствари постепено сва ликвидирана. Приликом одузимања деце од мајки „деца су се грчевито држала и стискала уз своје матере и било је ужасно гледати у каквом су страху биле мајке за своју децу“. Том приликом само око 2000 одојчади насилно је отргнуто из наручја својих мајки и остављено да целу ноћ проведе на ливади. Затвореницама је наређено да неке од њих купају децу а друге да рибају под собе где ће деца бити смештена. После тога окупана и гола деца су однета у собу и сатвљена на мокром поду. То су била углавном деца стара између шет месеци и две године. „Деца су наравно оболела јер су на ливади назебла, а уз то нису добила ништа за јело. Тада је Врбан наредио да се сва деца однесу у једну собу, величине једне сељачке собе у зграду до куле где су има мајке биле затворене. Мајке су слушале врисак своје деце. Ми смо морали да преносимо децу у ту собу. У собу је нагомилано деце до метар и по висине и ми смо морали да по тој деци газимо. Једном детету се помолила рука и нога кроз отвор, и ја сам рекла Врбану да не могу ући унутра , а он ми је на то одговорио: „Па шта гурни га није га твоја мајка родила“ Када ја то нисма хтела учинити , он је гурнуо и детиња се нога сасвим размрскала. Затим је Врбан зграби дете за здраву ногу и лупио га о зид, а дете се није ни помакло, остало је на месту мртво. Од поднева до мркле ноћи ми смо доносили децу у собу, газили по њима , често пута по мртвим. На крају је Врбан пустио циклон и завршио своје крваво дело“.[2]

Миле Будак у обиласку затвора у Старој Градишки[уреди]

Приликом обиласка по злу и крволочности познатог затвора у Старој Градишки, у којем су били затворени Срби, Будак је неке од затвореника питао како им је у затвору. На одговор ових да им је тешко и да их туку он је великодушно рекао; „Ми не тучемо ми само убијамо“.

Убијени у логору Стара Градишка[уреди]

Нада Димић (1923-1942) учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Напомене[уреди]

  1. То је број жртава чији је утврђен идентитет. Заснован је на непотпуном попису броја жртава из 1964. године, који је 1992. објавио Савезни завод за статистику СРЈ. Накнадне провјере су утврдиле да би овај број жртава требало увећати за 40%

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Страњаковић (1991). стр. 222.
  2. "Политика" од 15. и 16. јула 1948. године, Београд, Миле Милатовић, Случај Андрије Хебранга 38-39 стр.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]