Телефон

Обичан фиксни телефонски апарат

Телефон (из грчког: τῆλε, теле, "удаљен" и φωνή, фоне, "звук") је уређај за комуникацију на даљину, који се користи тако што прима и преноси звук (углавном људски глас) са једног мјеста на друго и обратно. Већина телефона ради тако што преноси електрични сигнал преко сложеног система телефонских мрежа који дозвољава комуникацију скоро било којег корисника телефона са скоро било којим другим.

Увод

Постоје три основна начина којим се неки корисник телефона повезује на телефонску мрежу:

• традиционални (фиксни телефон), који је повезан кабловима са једном одређеном физичком локацијом;
• бежични и радио телефони, који користе или аналогне или дигиталне сигнале;
• сателитски телефони, који користе телекомуникационе сателите; и

Постоје и VoIP везе (из енглеског Voice over IP што значи Глас преко Интернет протокола) које се користе Интернет везом. За сада се ове везе остварују преко традиционалних бакарних парица.

Између крајњих корисника, повезивање се може вршити преко бакарног или/и оптичког влакна, микро-таласа, сателитске везе или комбинацијом ових.

Доскора, кад би се рекло телефон, углавном би се мислило на фиксни телефон. Бежични и мобилни телефони су сада устаљени широм свијета, при чему се од мобилних телефона чак очекује да ће на крају потпуно замијенити "традиционалне", фиксне телефоне. За разлику од мобилних телефона, бежични се углавном сматрају "фиксним" телефонима, јер имају домет углавном од неколико метара или неколико десетина метара и углавном се повезују на базну станицу која је потом повезана кабловима на фиксну телефонију.

Делови телефона

Делови телефона су :

• МТК ( Микротелефонска комбинација ) то јест слушалица,
• Тастатура или бројчаник, зависно од модела мада данас се све више користе телефони са тастатуром
• и други делови

Историја

Остаје неразјашњено ко је изумио први телефон, пошто су Антонио Меучи, Јохан Филип Рајс, Александар Бел и остали - сви кандидати за ову титулу. Важно је запамтити да не постоји нешто попут "јединственог изумитеља телефона". Стање телефоније какво имамо данас је резултат рада многих руку, од којих је свака помоћ била веома вриједна.

Бежични телефони

Бежичне телефоне је изумио Тери Пол, 1965. године. Они се састоје од базне станице (део комплета на који се ставља слушалица) која је кабловима спојена са фиксном телефонијом, и слушалице која је радио таласима спојена са овом базном станицом, тј. не постоји гајтан како код класичног телефона. То корисницима дозвољава да носе слушалицу без базне станице, у оквиру домета ове базне станице. Базне станице у себи садрже и пуњач акумулаторске батерије у слушалици која омогућава рад преносне слушалице, тако да бежични телефони у принципу не функционишу при нестанку струје.

Бежични телефони су у почетку користили фреквенцију од 1.7 MHz за комуникацију базе са слушалицом. Да би се побољшао квалитет и превазишли проблеми ограничености домета, ово је касније промијењено тако да се користи FM на вишим фреквенцијама 49 MHz, 900 MHz, 2.4 GHz, и 5.8 GHz. Телефони који раде на фреквенцији од 2.4GHz се често мијешају са одређеним бежичним мрежним протоколима (802.11b/g) јер користе исту фреквенцију. Данас је домет слушалице до базне станице пар стотина метара.

Мобилни телефони

Главни чланак: Мобилни телефон

Види још

• Телефониста