Златко Голубовић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Бот: исправљена преусмерења
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 35: Ред 35:
== Спољашње везе ==
== Спољашње везе ==
* {{discogs artist|873321}}
* {{discogs artist|873321}}
* {{ИМДб име|0326742}}
* {{ИМДб име|id=|name=Златко Голубовић}}
* [http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:360936-Sta-rade-zvezde-bivse-SFRJ Где су и шта раде звезде бивше СФРЈ?]
* [http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:360936-Sta-rade-zvezde-bivse-SFRJ Где су и шта раде звезде бивше СФРЈ?]



Верзија на датум 17. јул 2018. у 05:10

Златко Голубовић
Датум рођења1940.
Место рођењаПожаревац
Датум смрти(1999-10-13)13. октобар 1999.
Место смртиБеоград

Златко Голубовић (Пожаревац, 1940 — Београд, 13. октобар 1999) био је српски и југословенски кантаутор, певач забавне музике и шансоњер.

Биографија

Голубовић се појавио на музичкој позорници давне 1966. године, објавивши албум са насловом „Дођи моја туго" за ПГП-РТС, а истоимена шансона постала је велики хит. Издао је укупно 16 синглова и албума током 60их и прве половине 70их година. Песма „Дорћол у поноћ", коју је објавио 1970. године дочарава дух „мангупског и широкогрудог" Београда тих година. Учествовао је 1971. године на Сплитском фестивалу са песмом Војкана Борисављевића ,, Не остављај ме никад самог". Учестовао је почетком 70их година у емисији Образ уз образ.

Повукао се са сцене средином 70их година и свирао је углавном у иностранству: у Грчкој, Немачкој, а није му било дозвољено да се појављује на југословенским телевизијама и фестивалима. Тек је учествовао после дуге паузе на ревијалној вечери „Београдског пролећа", 1992. године.

Још једном је пријатно изненадио публику 90их година када се појавио на тадашњем Трећем каналу РТСа; уз пратњу клавира, на гитари је свирао и певао своје песме и обраде италијанских и британских хитова и француских шансона.

Поред песама које је сам писао и компоновао, највише је сарађивао са Војканом Борисављевићем, Александром Кораћем, Слободаном Марковићем (Либеро Маркони) и многим другим ауторима.

Умро је у Београду 1999. године.

Спољашње везе