Изговор и читање латинског језика — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 14. јануар 2006. у 06:46

Данас стоје на располагању многа сведочанства на основу којих се може одредити какав je антички изговор латинског језика зпараво био. О правилном изговору знака с било пред којим се он вокалом у латинском језику налазио, говори назив места Сиска који je настао од латинскога Siscia. То значи да су Словени још у 6. в. н. е. на терену чули класитаи изговор Сискиа, a не средњовековни Сисциа. Имена Викентије, Игњат, Игњатовић такође су задржала стари класични изговор групе ti (лат. Vincentius читај Винкентиус, лат. Ignatius читај Игнатиус. Познато је да je y књижевном језику, изговор двогласника остао непромењен све до у 5/6. в. н. е. и да je двогласницима ае, ое други део имао затворен изговор, ближи u него отвореноме е. Како у српском језику нема двогласника овога типа ти се латински двогласници могу најједноставније репродуковати са ај и ој.

Ово значи да с једне стране да би требало при читању античких књижевних дела састављених на латинском језику читати Cicero као Кикеро, Caesar као Кајсар, natio као натио, casus као касус. Та имена деклинирамо: Кајсар, Кикерон, Лукретије. У устаљеној пракси писања у бившем српско-хрватском подручју постојала су колебања како показују дублете типа Игњат— Игнац Кипар—Ципар (мада се ово грчко острво није звало Ципар ни код античких Римљана) и сл.

Сродне везе

Литература

Др. Милан Будимир, Др. Мирон Флашар: Преглед римске књижевности (Универзитет у Београду, Београд 1963, стр. 64)

@@ Ред 1: / Ред 1: @@
+Данас стоје на располагању многа сведочанства на основу којих се може одредити какав je антички изговор латинског језика зпараво био. О правилном изговору знака с било пред којим се он [[вокал]]ом у латинском језику налазио, говори назив места [[Сисак|Сиска]] који je настао од латинскога <i>Siscia</i>. То значи да су [[Словени]] још у 6. в. н. е. на терену чули класитаи изговор Сискиа, a не средњовековни Сисциа.  Имена [[Викентије]], [[Игњат]], Игњатовић такође су задржала стари класични изговор групе ti (лат. <i>Vincentius</i> читај Винкентиус, лат. <i>Ignatius</i> читај Игнатиус. Познато је да je y књижевном језику, изговор [[двогласник]]а остао непромењен све до у [[5. век|5]]/[[6. век|6]]. в. н. е. и да je двогласницима <i>ае</i>, <i>ое</i> други део имао затворен изговор, ближи u него отвореноме <i>е</i>. Како у [[српски језик|српском језику]] нема двогласника овога типа ти се латински двогласници могу најједноставније репродуковати са <i>ај</i> и <i>ој</i>.
-Изучавање страног језика почиње одређивањем гласовних особина и начина бележења изговорене речи, питањима [[ортоепија|ортоепије]] и [[ортографија|ортографије]]. Тако се поступа и код учења језика који више не служи као средство за споразумевање, нпр. [[Старофранцуски језик|старофранцуског језика]].
+Ово значи да с једне стране да би требало при читању античких књижевних дела састављених на латинском језику читати <i>Cicero</i> као [[Кикеро]], <i>Caesar</i> као [[Кајсар]], <i>natio</i> као натио, <i>casus</i> као касус. Та имена [[деклинација|деклинирамо]]: Кајсар, Кикерон, Лукретије. У устаљеној пракси писања у бившем српско-хрватском подручју постојала су колебања како показују дублете типа Игњат— Игнац [[Кипар]]—Ципар (мада се ово грчко острво није звало Ципар ни код античких [[Римљани|Римљана]]) и сл.
-Антички се латински текстови, данас још увек читају на разне начине, мада све више узима маха и у средњим школама једино правилни и оправдани антички изговор. У већем броју школа разних земаља латинске текстове читају онако како у античко доба никада нису читани, било да се на њих примењују правила која вреде за читање модерних текстова, италијанских, француских, енглеских, било да се читају мање више према средњовековном изговору. Разлог оваквом поступку je y томе што je [[латински језик]] у [[средњи век|средњем]] и новом веку и даље остао у свакодневној употреби, бар у одређеним круговима, упоредо са националним говорима, који су природно утицали на његов изговор, нарочито на романском подручју.
-Данас стоје на расположењу многа сведочанства на основу којих можемо да одредимо какав je антички изговор латинског језика заиста био. Уметничку вредност [[Римска књижевност|римске књижевности]], која je била сва намењена гласном читању и [[рецитовање|рецитовању]], можемо у потпуности уочити и осетити само ако античке латинске текстове читамо онако како их je читала античка публика. О правилном изговору знака с било пред којим се он [[вокал]]ом у латинском језику налазио, говори назив места [[Сисак|Сиска]] који je настао од латинскога <i>Siscia</i>. То значи да су [[Словени]] још у 6. в. н. е. на терену чули класитаи изговор Сискиа, a не средњовековни Сисциа. Исто и из остатака старог романског говора по [[Далмација|Далмацији]]: кимак „[[стеница]]" од латинског <i>cimicem</i> (читај кимикем), каиула „[[лук]]" од латинског caepula (читај кајпула), лукијерна „[[светиљка]]" од латинског <i>lucerna</i> (читај лукерна). Имена [[Викентије]], [[Игњат]], Игњатовић такође су задржала стари класични изговор групе ti (лат. <i>Vincentius</i> читај Винкентиус, лат. <i>Ignatius</i> читај Игнатиус), док кајкавско осел „[[магарац]]" од латинског <i>asellus</i> и словенски назив русаље од латинског <i>Rosalia</i> показује да je знак -s- и између [[вокал]]а увек обележавао безвучни [[глас]] -с-, a не звучни глас -з-. За све ово постоји цео низ разнородних сведочанстава. Поуздано се зна и то да je y књижевном језику, изговор [[двогласник]]а остао непромењен све до у [[5. век|5]]/[[6. век|6]]. в. н. е. и да je двогласницима <i>ае</i>, <i>ое</i> други део имао затворен изговор, ближи u него отвореноме <i>е</i>. Како у [[српски језик|српском језику]] нема двогласника овога типа ти се латински двогласници могу најједноставније репродуковати са <i>ај</i> и <i>ој</i>.
-Све ово значи да с једне стране треба при читању античких књижевних дела састављених на латинском језику читати <i>Cicero</i> као [[Кикеро]], <i>Caesar</i> као [[Кајсар]], <i>natio</i> као натио, <i>casus</i> као касус, a ca друге — да људи по имену [[Цезар]], [[Цицеро]], [[Лукрецијус]] и сл. у античко доба нису постојали. Несумњиво да нестручњаку звучи чудно када се ти људи називају њиховим правим именом [[Кајсар]], [[Кикеро]], [[Лукретиус]], односно са завршецима основе који  омогућују да у српском језику та имена [[деклинација|деклинирамо]]: Кајсар, Кикерон, Лукретије. У устаљеној пракси писања у бившем српско-хрватском подручју постојала су колебања како показују дублете типа Игњат— Игнац [[Кипар]]—Ципар (мада се ово грчко острво није звало Ципар ни код античких [[Римљани|Римљана]]) и сл.
 == Сродне везе ==