Милан Будимир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милан Будимир
MilanBudimir 67 w.jpg
Милан Будимир
Датум рођења (1891-11-02)2. новембар 1891.
Место рођења Варцар Вакуф
Аустроугарска
Датум смрти 17. октобар 1975.(1975-10-17) (83 год.)
Место смрти Београд
СФРЈ

Милан Будимир (Варцар Вакуф, 2. новембар 1891Београд, 17. октобар 1975) је био један од најзначајнијих српских класичних филолога, редовни професор Универзитета у Београду, шеф Катедре за класичну филологију.

Биографија[уреди]

Рођен је 1891. године у Варцар Вакуфу (данашњем Мркоњић Граду). Школовао се у Сарајеву, а студирао је класичну филологију на Универзитету у Бечу где је и докторирао 1920. године са тезом „О олујним демонима код индоевропских народа“.[1] Исте године, изабран је најпре за асистента, а убрзо потом и за доцента на Катедри за класичну филологију Филозофског факултета у Београду. За ванредног професора је изабран 1928, а за редовног 1938. године и као професор и шеф Катедре за класичну филологију радио је са прекидом за време немачке окупације земље током Другог светског рата, све до пензионисања 1962. године.

Као студент, био је политички ангажован у националним круговима српских омладинаца и члан Младе Босне. У то време објављивао је и чланке у загребачком Србобрану и београдском Одјеку, уређивао је Словенски југ и Ново дјело. Милан Будимир је био ратни инвалид, односно од 1922. године је био потпуно слеп. Библиотека Савеза слепих Србије носи његово име.[2]

Као истраживач високог ранга изабран је 1948. године за дописног, а 1955. за редовног члана Српске академије наука и уметности.[3]

Бавио се истраживањима у области класичне филологије у свим њеним гранама: историји класичних језика, посебно грчког, историји грчке и римске књижевности.[4] Такође, бавио се истраживањима старобалканских и словенских језика, историје религије, античког наслеђа у Срба, посебно у језику, књижевности и фолклору, као и истраживањима у области опште лингвистике.

Са Петром Скоком покренуо је и уређивао између два рата балкански часопис Revue internationale des Études balkaniques, а са најугледнијим југословенским класичним филолозима био је оснивач и коуредник некадашњег главног гласила југословенских филолога - Живе антике, чији је издавач Институт за класичне студије Филозофског факултета Универзитета у Скопљу.

Научна истраживања Праиндоевропљана[уреди]

Научни опус Милана Будимира броји неколико стотина радова, књига, студија, расправа и чланака, од којих су неки ушли у најпознатије енциклопедије, речнике и приручнике. У главним цртама радови Милана Будимира се могу поделити на пет великих скупина.

Првој скупини припадају радови који се односе на истраживања докласичних језика и култура на балканском, малоазијском и апенинском простору. Главна заслуга Милана Будимира у овој области лежи у сакупљању и тумачењу обимног лексичког материјала из језика догрчких Индоевропљана, као и у утврђивању гласовних законитости ових језика. Те догрчке старинце, који су иначе према литерарној традицији називани Пелазгима (грч. Πελασγοί'), Милан Будимир назива Πελα'σται, полазећи од облика Πελαστικε' (који се јавља у схолијама уз Хомерову Илијаду 16, 233), затим од ономастичког материјала на терену (Παλαιστή', топоним у Епиру; Palaestinus, старије име за Стримон итд), као и од неких апелатива са високом доказном вредношћу (Πενε'σται, назив за покорено становништво у античкој Тесалији; Πελα'σται назив за земљораднике везане за земљу у Атици).

Другу скупину чине радови у којима су приказана истраживања посебних веза између ових догрчких индоевропских идиома и словенских језика, тачније протословенског језика.

Трећу скупину чине радови који се односе на испитивање општих фонетских законитости и појава у индоевропским језицима, посебно у језицима у контакту.

Четврту групу чине истраживања у области античких књижевности са посебним нагласком на догрчко порекло појединих књижевних родова и европске сцене.

Пету групу чине радови који испитују посебне културне везе у фолклору јужних Словена и античког света и они стоје у тесној вези са другом скупином Будимирових радова.

Изабрани радови[уреди]

  • Из класичне и савремене алоглотије, сепарат, Српска Краљевска Академија, Београд, 1933
  • О Илијади и њеном песнику, Београд, 1940
  • Грци и Пеласти, Београд, 1950
  • Проблем букве и протословенске домовине, 3агреб, 1951
  • Pelasto-Slavica, Загреб, 1956
  • Die Sprache als Schöpfung und Entwicklung, Жива антика, VII-2, Скопље, 1957
  • Protoslavica, Москва, 1958
  • Zur psychologischen Einheit unserer Ilias, Das Altertum IX Берлин, 1963
  • Са балканских источника, Београд, 1969
  • О Атинској Илијади, Летопис Матице српске, година 140, Нови Сад.

Награде и признања[уреди]

  • Октобарска награда Београда, 1964.
  • Орден рада са црвеном заставом, 1964.
  • Седмојулска награда, 1967.

Референце[уреди]

  1. ^ „Милан Будимир (1891-1975), знаменити научик и учитељ у традицијском смислу”. socijalisticki.wordpress.com, Ђорђе М. Србуловић. 19. 3. 2014. Приступљено 16. 2. 2016. 
  2. ^ „Библиотека Савеза слепих Србије”. savezslepih.org.rs. Приступљено 16. 2. 2016. 
  3. ^ „Биографија на сајту САНУ”. САНУ. Приступљено 16. 2. 2016. 
  4. ^ „Драгослав Срејовић: Балкански источници Милана Будимира”. rastko.rs. Приступљено 16. 2. 2016. 

Спољашње везе[уреди]