Метастазе (филм) — разлика између измена
Нема описа измене |
interwiki |
||
Ред 23: | Ред 23: | ||
[[Категорија:Хрватски филмови]] |
[[Категорија:Хрватски филмови]] |
||
[[Категорија:Филмови 2009.]] |
[[Категорија:Филмови 2009.]] |
||
[[hr:Metastaze (2009)]] |
Верзија на датум 11. јул 2009. у 20:04
Метастазе | |
---|---|
Изворни наслов | Metastaye |
Жанр | драма, крими |
Режија | Бранко Шмит |
Главне улоге | Рене Биторајац Фрањо Дијак Роберт Угрина |
Година | 2009. |
Трајање | 82 минута |
Земља | Хрватска |
Језик | хрватски |
IMDb веза |
Метастазе је хрватски филм из 2009. године у режији Бранка Шмита.
Кратак садржај
Филм говори о односима четворице квартовских пријатеља који се никако не могу уклопити у друштво. Ту је Филип (Фрањо Дијак), лечени наркоман који се наком три године рехабилитације враћа и налази стару екипу. Затим Дејо (Ракан Русхаидат), син југословенског официра који је стално у сукобу са људима којима дугује новац. Крпа (Рене Биторајац) је најупечатљивији лик у целом филму. Он је нетолерантни силеџија који туче слабије, али опседнут је фудбалом, Бед Блу Бојсима и кладионицама. Кизот (Роберт Угрина) је верни пратилац екипе, алкохоличар, емотивац који сву своју љубав поклања мачкама.
О филму
Екипа се врти у зачараном кругу алкохола, дроге и криминала и кроз то у ствари схватимо да се "Метастазе" не престају ширити у хрватском друштву. Наслов овог натуралистичког филма је звучан и провокативан, али не ради се о медицинској болести појединца, већ о поремечају вредности у свим социјалним категоријама. Филм проговара о актуелним темема хрватског друштва - пад социјалног статуса, живот без перспективе, општеприхваћени национализам, клице неонацизма, криминал и насиље, зависност о дрогама... Све то презентовано је кроз урбани жаргон препун мржње и предрасуда које испуњавају монологе, дијалоге и сећања четворочлане екипе младих наркомана, алкохоличара и криминалаца.
"Управо избор локација дао је визуелну аутентичност милмској адаптацији филма, што га издваја од већине савремених хрватских филмова урбане провенијенције у којима ликови седе у вилама на пантовчацима и околним отменим брдима загребачког центра и говоре језиком Академије драмских уметности. Овде ликови говоре језиком Утрина и Запрућа, овде се псује као што се псује и у животу, али се и пати као и у животу", каже критика.