Виктор Иго

Виктор Иго

Виктор Иго (франц. Victor Hugo) (26. фебруар 1802.-22. мај 1885.) био је не само велики француски писац, већ и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер, драмски писац и политички трибун. Традиционална љубав Француске према слободи, снага националног духа и величина њене хуманости најпотпуније су се изразиле у делу овог великана.

Иго је рано стекао књижевну славу, која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години стихове му запажају и похваљују највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој бива примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава стално расте и он, од угледања на на велика имена француског класицизма, прелази на оригинално књижевно стварање. Иго тада иступа као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се најдокументованијим манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна реч већ је била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.

Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетеријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Он се хумано залагао за похватане револуционаре након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског наорда. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године.

Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Он је успео да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу.

Дела

Око четвртине дела Виктора Игоа насталих после 1849. су политички ангажована. Његови ставови често изгледају контрадикторни: Он има разумевања за богаћење, али је против социјалних неједнакости. Он је либерал, али је против акумулирања богатства. Он презире рат и борбу, али позива на оружје када треба да се штити демократија. Више његових дела Ватикан је ставио у Индекс забрањених књига.

Романи

• Буг-Жаргал, 1826
• Последњи дан осуђеника на смрт (Le dernier jour d'un condamné), 1829
• Хан Исланђанин (Han d'Islande), 1831
• Богородична црква у Паризу (Notre Dame de Paris), 1831
• Клод Ге (Claude Gueux), 1834
• Јадници (Les Misérables), 1862
• Работници на мору (Les travailleurs de la mer), 1866
• Човек који се смеје (L'homme qui rit), 1869
• Деведесет трећа (Quatre-vingt-treize), 1874

Драме

• Кромвел (са програмским предговором), 1827
• Марион Делорме, 1829 (основа за оперу Марион Делорме Амилкаре Понкјелија)
• Ернани, 1830 (основа за оперу Ернани Ђузепе Вердија, код нас превео Јован Стерија Поповић)
• Краљ се забавља, 1832 (основа за оперу Риголето Ђузепе Вердија)
• Лукреција Борџија, 1833
• Марија Тјудор, 1833
• Руј Блаз, 1838

Полемике

• Наполеон Мали (О држави Наполеона III), 1851

Говори и апели

• La défense du littoral (О заштити обале)
• La condition féminine (Женско „стање“)
• L'enseignement religieux (Религијско учење)
• Un plaidoyer contre la peine de mort (Пледоаје против смртне казне)
• Pour la Serbie (За Србију)