Ђузепе Верди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђузепе Верди
Giuseppe Verdi by Giovanni Boldini.jpg
Вердијев портрет,
дело Ђованија Болдинија,
Национална галерија у Риму
Пуно име Ђузепе Фортунино Франческо Верди (итал. Giuseppe Fortunino Francesco Verdi)
Датум рођења (1813-10-10)10. октобар 1813.
Место рођења Ле Ронколе код Парме
Датум смрти 27. јануар 1901.(1901-01-27) (87 год.)
Место смрти Милано
 Италија
Дела Набуко, Травијата, Аида, Риголето, Трубадур...
Период романтизам

Ђузепе Верди (итал. Giuseppe Francesco; Ле Ронколе, 10. октобар 1813[1][2]Милано, 27. јануар 1901) био је композитор зрелог италијанског белканта (bel canto). Већ у својој једанаестој години је постао оргуљаш у локалној цркви.[3] Први који је уочио његов таленат је био трговац и љубитељ музике Антонио Баречи, који га је узео у своју радњу и помагао у сваком погледу. Уз његову помоћ, као и помоћ града Бусета, омогућено му је да упише музику у Милану године 1832.[1] Међутим, управник Конзерваторијума се устручавао да Вердија прими, наводно због тога што је био старији него што је статут дозвољавао, али вероватније стога што није имао поверења у његов таленат. Због тога је Верди током следеће три године радио код оперског диригента Лавиње, прагматичног човека, чији је катихизам био Моцартов Дон Ђовани. Године 1833. у Бусету умире оргуљаш Провеси и Верди га наслеђује. Две године након тога се жени Маргеритом Баречи (Margerita Barecci), најстаријом ћерком свога заштитника. Но, већ 1840. она умире, као и њихово двоје деце. Годину дана пре тога је Верди дебитовао као оперски композитор, што му је донело успех и могућност да се пресели у Милано. Ова опера је била Оберто, гроф од Сан Бонифација. Након ове је написао још многе опере, које су му створиле име најпре у Италији, али и у свету. 1859. се венчао са оперском певачицом Ђузепином Стрепони (Giuseppina Strepponi), али је и њу надживео, иако само четири године.

Осим опера, написао је и два дела сакралног карактера, и то Реквијем (Requiem) 1874. на успомену на Александра Манцонија и Четири света комада (Quattri pezzi sacri) 1898, које се састоје од Ave Maria, Stabat Mater, Te Deum и Laudi alla Vergine из Дантеовог Раја.

Верди је умро у Милану у којем је дуго година живео и радио и сахрањен је у Музичком Институту Верди у том граду.

Биографија[уреди]

Детињство и образовање[уреди]

Вердијева родна кућа у Ронколе Верди

Верди, прво дете Карла Ђузепе Вердија (1785–1867) и Луиђе Утини (1787–1851), је рођен у њиховом дому у Ронколе Верди, селу у близини Бусета, тада у Департеману Таро и унутар граница Првог француског царства након анексије Војводства Парма 1808. године. Баптистички регистар, припремљен 11. октобра 1813, наводи његове родитеље Карла и Луиђу као „гостионичара“ и „прељу“ респективно. Осим тога, наводи се да је Верди био „рођен јуче“, али пошто се обично сматрало да дани почињу у сутон, то је могло да значи било 9 или 10. октобар.[1] Сам Верди је, доследан својој мајци, увек славио свој рођендан 9. октобра.[2]

Верди је имао млађу сестру, Ђузепу, која је умрла у својој 17 години 1833. године.[2] Од његове четврте године, Вердију је давао приватне часове латинског и италијанског сеоски учитељ, Бајстроки, а са шест година је пошао у локалну школу. Након што је научио да свира оргуље, он је у тој мери био заинтересован за музику да су му његови родитељи коначно набавили спинет.[4] Вердијев таленат за музику је већ био уочљив током 1820–21 кад је започео своју сарадљу са локалном црквом, учествујући у хору, служећи као олтарски дечак неко време, и похађајући часове оргуља. Након Бајстрокијеве смрти, Верди, у својој осмој години постао званично плаћени оргуљаш.[3]

Антонио Бареци, Вердијев патрон и касније таст

Музички историчар Роџер Паркер напомиње да су оба Вердијева родитеља „припадала фамилијама малих земљопоседника и трговаца, и да свакако нису били неписмени сељаци како је Верди касније обично говорио представљајући себе као самоизниклу особу ... Карло Верди је био ентузијастичан по питању унапређења образовања свога сина ... нешто што је Верди био склон да прикрива касније у животу ... Појављује се слика младалачке превремености коју је амбициозни отац неговао и непрекидног, софистицираног и свеобухватног формалног образовања.“[5]

Године 1823, кад је имао 10 година, Вердијеви родитељи су уписали дечака у школу у Бусету, у Ђиназио — гимназију за дечаке, који је водио Дон Пјетро Селети, док су они наставили да се баве вођењем гостинонице у Ронколу. Верди се редовно враћао то Бусето да свира орган недељом, преваљујући растојање од неколико километара пешке.[6] У својој једанаестој години, Верди је похађао часове италијанског, латинског, друштвених наука и реторике. У дванаестој је почео да са часовима Фердинанда Провесија, maestro di cappella у Сан Бартоломеу, директора општинске музичке шкоке и кодиректора локалног Società Filarmonica (Филхармонијског друштва). Верди је касније једном приликом изјавио: „Од узраста 13 до 18 написао сам мешовит асортиман комада: маршева за бендове за стотину свирача, можда чак и многе мале симфоније које су кориштене у цркви, у позоришту и на концертима, пет или шест кончерта и сетове варијација за пијанофорте, који сам сам свирао на концертима, многе серенаде, кантате (арије, дуете, веома много триа) и разне комаде црквене музике, од који ја памтим само Stabat Mater.“[1] Ова информација долази из аутобиографског скеча који је верди диктирао издавачу Ђулију Рикодију у каснијем периоду свог живота, 1879. године, и остаје водећи извор за његов рани живот и каријеру.[7] Писано, разумљиво, с предностима накнадног размишљања, то није увек поуздано када се ради о питањима која су у већој мери спорна него његово детињство.[8][9]

Маргерита Бареци, Вердијева прва супруга

Други директор Филхармонијског друштва је био Антонио Бареци, трговац на велико и дестилер, кога су савременици описивали као „маничног дилетанта“ музике. Млади Верди није одмах био укључен у филхармонију. Јуна 1827. је матурирао је са почастима у гимназији и могао је да се у потпуности уседсреди на музику под Провесијем. Случајно, кад је имао 13 година, од Вердија су тражили да свира као замена, што је био његов први јавни наступ у свом родном месту; он је одмах остварио успех углавном свирајући своју сопствену музику на изненађење многих, и примио је свестрана локална признања.[10]

До 1829–30, Верди је успоставио себе као лидера у Филхармоници: „нико од нас га није могао надмашити“ забележио је секретар организације, Ђиузепе Демалди. Једну кантату са осам кретања, I deliri di Saul, базирану на драми Виторија Алферија, је Верди написао у својој петнаестој години и извео је у Бергаму. Демалди и Бареци су били импресионирани. Демалди је коментарисао: „Он показује живописну машту, филозофску перспективу и добар избор у уређењу инструменталних делова.“[11] Крајем 1829, Верди је завршио своје студије са Провесијем, који је изјавио да нема више шта да га научи.[12] У то време Верди је давао часове певаља и клавира Барецијевој ћерки Маргерити; до 1831. године, они су били незванично верени.[1]

Верди је желео да пређе у Милано, који је у то време био културна престоница северне Италије, где је неуспешно поднео апликацију да студира на конзерваторијуму.[1] Бареци је направио аранжман да постане приватни ученик Винченца Лавиња, који је био концертни маестро у Миланској скали, и који је описао Вердијеве композиције као „веома обећавајуће“.[13] Лавињи је охрабрио Вердија да извади преплату за Скалу, где је чуо Марију Малибран у операма Ђоакина Росинија и Винченца Белинија.[14] Верди је почео да се повезује у Миланском свету музике што је било неопходне за унапређење његове каријере. Између осталог Лавињи га је упознао са аматерском хорском групом, Società Filarmonica, коју је предводио Пјетро Масини.[15] Присуствујући често извођењима Società током 1834, Верди је ускоро почео да делује као редитељ проба (за Росинијеву La cenerentola) и continuo свирач. Масини га је охрабрио да напише своју прву оперу, оригинално названу Рочестер, за либрето који је написао новинар Антонио Пјаца.[1]

Опус[уреди]

Потпис

Опере[уреди]

Остала дела[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Parker. §2
  2. 2,0 2,1 2,2 Rosselli (2000). стр. 12.
  3. 3,0 3,1 Phillips-Matz (1993). стр. 17–21.
  4. Rosselli (2000). стр. 14.
  5. Parker (1998). стр. 933.
  6. Phillips-Matz (1993). стр. 20–21.
  7. Kimbell (1981). стр. 92.
  8. Parker (2007). стр. 2–3.
  9. Parker. §3
  10. Phillips-Matz (1993). стр. 27–30.
  11. Phillips-Matz (1993). стр. 32.
  12. Phillips-Matz (1993). стр. 35.
  13. Phillips-Matz (1993). стр. 46.
  14. Parker (2007). стр. 1.
  15. Werfel & Stefan (1973). стр. 80–93.

Литература[уреди]

  • Baldini, Gabriele (1980). The Story of Giuseppe Verdi: Oberto to Un Ballo in Maschera. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-29712-5. 
  • Balthazar, Scott E. (2004), „The forms of set pieces”, Ур.: Balthazar, Scott E., The Cambridge Companion to Verdi, Cambridge Companions to Music, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 49—68, ISBN 978-0-521-63535-6 
  • Berlin, Isaiah (6. 10. 1979). „The 'Naiveté' of Verdi”. New Republic. Приступљено 14. 6. 2015. 
  • Budden, Julian (1984a). The Operas of Verdi, Volume 1 (3rd изд.). London: Cassell. ISBN 978-0-19-816262-9. 
  • Budden, Julian (1984b). The Operas of Verdi, Volume 2 (3rd изд.). London: Cassell. ISBN 978-0-19-816262-9. 
  • Budden, Julian (1984c). The Operas of Verdi, Volume 3 (3rd изд.). London: Cassell. ISBN 978-0-19-816263-6. 
  • Budden, Julian (1993). Verdi (Master Musicians series) (revised изд.). London: J. M. Dent. ISBN 978-0-460-86111-3. 
  • Chorley, Henry F. (1972). Thirty Years' Musical Recollections. New York: Vienna House. 0-8443-0026-8. 
  • Christiansen, Rupert (1995). Prima Donna: A History (revised and updated изд.). London: Pimlico. ISBN 978-0-712-67466-9. 
  • Chusid, Martin (1997), „Towards an Understanding of Verdi's Middle Period”, Ур.: Chusid, Martin, Verdi’s Middle Period, 1849 to 1859, Chicago and London: University of Chicago Press, стр. 1—14, ISBN 978-0-226-10659-5 
  • Conati, Marcello, ур. (1986). Encounters with Verdi. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-801-49430-7. 
  • Gossett, Philip (2005), „Edizioni distrutte and the Significance of Operatic Choruses during the Risorgimento”, Ур.: Johnson, Victoria, Opera and Society in Italy and France from Monteverdi to Bourdieu, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 339—387, ISBN 978-0-521-12420-1 
  • Gossett, Philip (2008). Divas and Scholars: Performing Italian Opera. Chicago: University of Chicago Press. 978-0-226-30488-5. 
  • Gossett, Philip (2012). „Giuseppe Verdi and the Italian Risorgimento (Jayne Lecture, 2010)” (PDF). Proceedings of the American Philosophical Society. 156 (3): 271—282. Приступљено 11. 6. 2015. 
  • Harwood, Gregory W. (2004), „Verdi criticism”, Ур.: Balthazar, Scott E., The Cambridge Companion to Verdi, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 269—281, ISBN 978-0-521-63535-6 
  • Hepokoski, James (1983). Giuseppe Verdi "Falstaff". Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-23534-0. 
  • Kerman, Joseph (2006). „Verdi and the Undoing of Women”. Cambridge Opera Journal. 18 (1): 21—31. JSTOR 3878271. 
  • Kimbell, David R. B. (1981). Verdi in the Age of Italian Romanticism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521316781. 
  • Klein, John W. (1926). „Verdi and Falstaff”. Musical Times. 67 (1001): 605—607. JSTOR 911833. 
  • Marchesi, Gustavo. „Muzio [Mussio], (Donnino) Emanuele”. Oxford Music Online (online изд.). 
  • Martin, George (1984). Verdi: His Music, Life and Times. New York: Dodd, Mead and Company. ISBN 978-0-396-08196-8. 
  • Mazzucato, Giannandrea (1910), „Verdi, Giuseppe”, Ур.: Fuller Maitland, J. A., Grove's Dictionary of Music and Musicians, 5 (2nd изд.), New York: The Macmillan Company, стр. 247—260 
  • Mendelsohn, Gerald A. (1978). „Verdi the Man and Verdi the Dramatist (I)”. 19th Century Music. University of California Press. 2 (2): 110—142. JSTOR 746308. 
  • Mendelsohn, Gerald A. (1979). „Verdi the Man and Verdi the Dramatist (II)”. 19th Century Music. University of California Press. 2 (3): 214—230. JSTOR 3519798. 
  • Newark, Cormac (2004), „"Ch'hai di nuovo, buffon?" or What's new with "Rigoletto"”, Ур.: Balthazar, Scott E., The Cambridge Companion to Verdi, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 197—208, ISBN 978-0-521-63535-6 
  • Osborne, Charles (1969). The Complete Opera of Verdi. New York: Da Capo Press, Inc. ISBN 978-0-306-80072-6. 
  • Parker, Roger (1982). „The Dramatic Structure of 'Il trovatore'”. Music Analysis. John Wiley & Sons, Inc. 1 (2): 155—167. JSTOR 854126. 
  • Parker, Roger (1998), „Verdi, Giuseppe”, Ур.: Sadie, Stanley, The New Grove Dictionary of Opera, 4, London: Macmillan Publishers, ISBN 978-0-333-73432-2 
  • Parker, Roger (2007). „Verdi and Milan”. Lectures and Events. Gresham College. Приступљено 9. 6. 2015. 
  • Parker, Roger. „Verdi, Giuseppe”. Oxford Music Online (online изд.). 
  • Phillips-Matz, Mary Jane (1993). Verdi: A Biography. Oxford: Oxford University Press. 0-19-313204-4. 
  • Phillips-Matz, Mary Jane (2004), „Verdi's life: a thematic biography”, Ур.: Balthazar, Scott E., The Cambridge Companion to Verdi, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 3—14, ISBN 978-0-521-63535-6 
  • Porter, Andrew (1980), „Verdi, Giuseppe”, Ур.: Sadie, Stanley, The New Grove Dictionary of Music and Musicians, 19, London: Macmillan Publishers, стр. 635—665, ISBN 978-0-333-23111-1 
  • Reibel, Emanuel (2001). Verdi (1813–1901) (на језику: француски). Paris: Jean-Paul Gisserot. ISBN 978-2-877-47575-4. 
  • Rosselli, John (2000). The life of Verdi. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66957-3. 
  • Sadie, Julie Anne; Sadie, Stanley (2005). Calling on the Composer. Yale: Yale University Press. ISBN 978-0-300-18394-8. 
  • Stowell, Robin (2003), „Traditional and progressive nineteenth-century trends”, Ур.: Stowell, Robin, The Cambridge Companion to the String Quartet, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 250—265, ISBN 978-0-521-00042-0 
  • Taruskin, Richard (2010). Music in the Nineteenth Century. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538483-3. 
  • Walker, Frank (1962). The Man Verdi. New York: Knopf. ISBN 978-0-226-87132-5. Приступљено 11. 6. 2015. 
  • Werfel, Franz; Stefan, Paul (1973). Verdi: The Man and His Letters. New York: Vienna House. 0-8443-0088-8. 

Спољашње везе[уреди]