Протести у Чилеу (од 2018)

С Википедије, слободне енциклопедије
Протести у Чилеу (од 2018)
Датум14. октобар 2019. – у току
(4 године, 6 месеци и 3 дана)
Локација
 Чиле
Повод
  • Повећање цене градског превоза
Циљеви
  • Појефтињење градског превоза
  • Здравствене, образовне, социјалне реформе
  • Повећање плате и минималне зараде
  • Оставка председника Себастијана Пињере
  • Нови устав
  • Смена власти
Методепротести, избегавање плаћања градског превоза, грађанска непослушност, нереди, пљачка
Статус
  • Затварање метроа града Сантијага током викенда 19. и 20. октобра
  • Ванредно стање и полицијски час проглашени у 16 региона Чилеа
  • Други талас протеста због владиног управљања пандемијом Ковида-19
Стране у цивилном сукобу
Чиле Власти Чилеа
Демонстранти
Водеће фигуре
без централизованог вођства
Број
преко 3,7 милиона демонстраната
Жртве
Смрт(и)36 (фебруар 2020)
Повреде11,564
Хапшења28,000 (фебруар 2020)

Године 2019. у Чилеу је започето низ протеста, политиких демонстрација и нереда који су потекли из Сантијага, а проширили се на све регије Чилеа, са већим утицајем у већим градовима, као што су Валпараисо, Консепсион, Ла Серена, Арика, Икике, Антофагаста, Ранкагва, Чиљан, Темуко, Валдивија, Осорно, Пуерто Монт и Пунта Аренас, где су се развили између октобра 2019. и марта 2020. године. Грађански протести су одржавани као одговор на пораст цене метроа у Сантијагу, корупцију, трошкове живота,приватизацију и велику неједнакост у Чилеу.[1][2][3][4][5]

Ток протеста[уреди | уреди извор]

Протести су започели у главном граду Чилеа, Сантиајгу, као координирана кампања избегавања плаћања метро превоза од стране средњошколаца која је довела до спонтаних преузимања главних железничких станица у граду и отворених сукоба са полицијом. Дана 18. октобра ситуација је ескалирала када је група људи почела да вандализује градску инфраструктуру; заплењујући, вандализујући и палећи многе станице мреже метроа Сантијага и онеспособљавајући их великом инфраструктурном штетом, и једно време узрокујући прекид рада мреже у целини. 81 станица је претрпела велику штету, укључујући 17 изгорелих.[6][7]

Истог дана, председник Чилеа Себастиан Пињера најавио је ванредно стање, одобривши размештање снага чилеанске војске широм главних региона ради спровођења реда и спречавања уништавања јавне имовине, и пред судовима се позвао на „Закон о државној безбедности“ против десетина притвореника. Полицијски час проглашен је 19. октобра у ширем подручју Сантиага.[8][9]

Следећих дана протести и нереди проширили су се и на друге чилеанске градове, укључујући Консепсион, Сан Антонио и Валпараисо. Ванредно стање проширено је на провинцију Консепсион, сву регију Валпараисо (осим Ускршњег острва и архипелага Хуан Фернандез) и градове Антофагаста, Кокимбо, Икике, Ла Серена, Ранкагва, Валдивија, Осорно и Пуерто Монт. Протести се сматрају „најгорим грађанским немирима“ који су се догодили у Чилеу од краја војне диктатуре Аугуста Пиночеа због обима штете на јавној инфраструктури, броја демонстраната и мера које је влада предузела.[10] Широка пљачка догодила се у продавницама и предузећима.

Дана 25. октобра 2019. преко 1,2 милиона људи изашло је на улице Сантијага у знак протеста против социјалне неједнакости, захтевајући оставку председника Пињере, у, како је то названо, „највећем маршу Чилеа“.[11][5] До 28. децембра 2019. године 29 људи је погинуло,[12] скоро 2,500 повређено, а 2,840 ухапшено.[5][13] Организације за људска права примиле су неколико пријава о кршењу људских права и злочинима које су против демонстраната извршиле снаге безбедности, укључујући осакаћивање очију, мучење, сексуално злостављање и сексуални напади.[14][15][16] Дана 28. октобра 2019. председник Пињера променио је осам министара свог кабинета као одговор на немире, разрешивши министра унутрашњих послова Андреса Чедвика.[17][18] Национални конгрес је 15. новембра 2019. године потписао споразум о одржавању референдума о промени устава. Референдум је заказан за април 2020. али померен за октобар 2020. године због пандемије вируса Ковид-19. Пандемија је прекинула протесте, мерама социјалног дистанцирања и евентуалним мерама забрене кретања које је наметнула влада. Дана 25. октобра 2020. 78,28% Чилеанаца је гласало за нови устав, док је 21,72% гласало против. Одзив бирача био је 51%. Друго гласање заказано је за 11. април 2021. године за избор 155 Чилеанаца који ће формирати конвенцију која ће израдити нови устав.[19][19]

Последице протеста[уреди | уреди извор]

Процењује се да су 3,5 милијарде долара и 300 хиљада радних места економски губици услед уништавања и оштећења јавне и приватне инфраструктуре, укључујући метро града Сантијага, као резултат протеста и вандализма изведених углавном између октобра и новембра 2019. године. До данашњег дана, демонстрације су се наставиле одржавати сваког петка готово искључиво око Плазе Бакуедано, где се између 100 и 500 људи сукобљава са полицијом и вандализује околину. Влада је овај наставак дефинисала као „дела злочина која не одговарају демонстрацијама или друштвеним захтевима“.[20][21][22][23][24]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Chile protests: Cost of living protests take deadly toll”. BBC News (на језику: енглески). 2019-10-21. Приступљено 2021-04-04. 
  2. ^ McGowan, Charis. „Chile protests: What prompted the unrest?”. www.aljazeera.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-04. 
  3. ^ CNN, Helen Regan and Christopher Ulloa. „Chile extends curfew again as violent unrest paralyzes capital and death toll rises to 15”. CNN. Приступљено 2021-04-04. 
  4. ^ Cambero, Aislinn Laing, Dave Sherwood, Fabian (2019-10-24). „Explainer: Chile's inequality challenge: What went wrong and can it be fixed?”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-04. 
  5. ^ а б в Larsson, Naomi. „Chile protests: More than one million bring Santiago to a halt”. www.aljazeera.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-04. 
  6. ^ „BNamericas - Metro de Santiago: 80 estaciones dañadas o d...”. BNamericas.com. Приступљено 2021-04-04. 
  7. ^ Digitalproserver; Agricultura, Radio. „Usuarios reportan nuevo incendio en la Estación de Metro Plaza de Maipú”. Radio Agricultura (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 26. 10. 2019. г. Приступљено 2021-04-04. 
  8. ^ „General Iturriaga decreta toque de queda en Santiago para afrontar graves disturbios”. BioBioChile - La Red de Prensa Más Grande de Chile (на језику: шпански). 2019-10-19. Приступљено 2021-04-04. 
  9. ^ „Decretan inédito toque de queda en Santiago tras fracaso del gobierno en contener ola de protestas”. El Desconcierto - Prensa digital libre (на језику: шпански). Приступљено 2021-04-04. 
  10. ^ Mostrador, El (2019-10-19). „Bloomberg: “Santiago despierta en la devastación””. El Mostrador (на језику: шпански). Приступљено 2021-04-04. 
  11. ^ ElPais. „Al menos un millón de personas protestan en Santiago contra Piñera y la desigualdad social”. Diario EL PAIS Uruguay (на језику: spanish). Приступљено 2021-04-04. 
  12. ^ „Death toll rises to 29 in Chile protests”. Al Arabiya English (на језику: енглески). 2019-12-28. Приступљено 2021-04-04. 
  13. ^ „At least 18 dead and thousands arrested in Chile protests”. www.cbsnews.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-04. 
  14. ^ „Amnesty announces research mission to document human rights violations in Chile”. www.amnesty.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-04. 
  15. ^ „Chile protests: Social reform pledges fail to quell unrest”. BBC News (на језику: енглески). 2019-10-24. Приступљено 2021-04-04. 
  16. ^ „18 Killed As Thousands of Protestors Take to the Streets in Chile. Here’s What to Know”. Time. Приступљено 2021-04-04. 
  17. ^ „Chile: protesters light bonfires and clash with police despite cabinet reshuffle”. the Guardian (на језику: енглески). 2019-10-29. Приступљено 2021-04-04. 
  18. ^ „Chile protests: Concerns grow over human rights abuses”. BBC News (на језику: енглески). 2019-11-07. Приступљено 2021-04-04. 
  19. ^ а б „Chile Celebrates Voters' Decision To Scrap Constitution, Start Over”. NPR.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-04. 
  20. ^ Alejandra Jara (2021-02-22). „“Lo que hay es delincuencia”: Galli asegura que protestas de los viernes en Plaza Italia no responden a una “demanda social””. La Tercera. Приступљено 2021-04-04. 
  21. ^ Pulso (2019-11-03). „Ministro de Hacienda anticipa Imacec negativo para octubre y confirma ajuste en proyección de crecimiento 2019”. La Tercera. Приступљено 2021-04-04. 
  22. ^ „Dura pérdida para el Metro: no tiene seguros para estaciones ni trenes”. CIPER Chile (на језику: шпански). 2019-10-24. Приступљено 2021-04-04. 
  23. ^ Editor (2019-11-18). „Las cifras económicas y los cambios en las proyecciones para Chile a un mes del inicio del estallido social”. El Diario de Santiago (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 17. 04. 2021. г. Приступљено 2021-04-04. 
  24. ^ „Ministro Briones estima que cerca de 300 mil empleos se perderán a fin de año por crisis social”. BioBioChile - La Red de Prensa Más Grande de Chile (на језику: шпански). 2019-11-14. Приступљено 2021-04-04. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Протести_у_Чилеу_(од_2018)&oldid=26983739”