Срњача
| Срњача | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | S. imbricatus
|
| Биномно име | |
| Lentinellus cochleatus | |
| Синоними | |
| |
Срњача (Sarcodon imbricatus) је, кад је млада, јестива гљива.
Срњачу је први идентификовао ботаничар Олоф Целсиус недалеко од града Упсала у Шведској 1732. године. Карл Лине писао је о њој 1737. године у свом делу Флора лапоника. Првобитно је врсту описао под називом Hydnum imbricatum 1753. године. У род Sarcodon сместио ју је фински миколог Петер Адолф Карстен 1881. године. Име рода ове гљиве потиче од старогрчких речи Sarco што значи месо и odon што значи зуб.[1]
Опис[уреди | уреди извор]
Шешир[уреди | уреди извор]
Величине је 6-20 (30) цм, сивобраонкасте боје, велурасте основе, покривен крупним издигнутим и концентрично распоређеним љуспама.Обликаје испупченог до равног, махом с испупчењем и у средини, а у старости је левкастог облика и пробушене средине. Месо му је дебело, руб шешира светлије до беличасте боје, дугачко подвијен, а тзек старењем гњиве руб постаје оштар и понекад се исправи.
Иглице[уреди | уреди извор]
Најпре су кратке и беличасте, потом пепељастосиве и најзад смеђе, често дуже од 1мм, и силазне.
Дршка[уреди | уреди извор]
Белосива је, браонкаста, без сјаја ваљкастог до батинастог облика, кратка је и јака, пуна, у старости цеваста, баршунасте пшовршине.
Месо[уреди | уреди извор]
У почетку је бело, касније бледе сивосмеђе боје, чврсто, у основи дршке дрвенаст. Миирис је ароматичан, а укус благ до нагорак.
Споре[уреди | уреди извор]
Величине су 6,5-8/5-6 цм, грбаве оштрих ивица. Отисак спора је смеђе боје.
Употребљивост[уреди | уреди извор]
Млада гљива је јества и користи се као зачинска гљива. Садрже влагу, маст, сирове беланчевине, пепео и угљенехидрате. Установљено је да количина незасићених масних киселина знатно надмашује засићене, а пронађена је одређена количина галне и аскорбинске киселине и врло мала количина бета каротена и ликопена. Изолован је и ергостерол код кога је забележено антитуморско и противупално деловање.
Сматра се да конзумирање сирове гљиве може узроковати тегобе. Срњача је осредњег квалитета. Због јаке и специфичне ароме, обично се за јело не узима већа количина. Младе недозреле гљиве погодне су за усољавање, маринирање и сушење. Њихов горак укус нестаје већ након неколико минута кувања. У Бугарској је мељу за брашно.[1]
Станиште[уреди | уреди извор]
Срњача расте у брдско-планинским четинарским шумама, често у низу или у вилнским круговима, од аугуста до новембра.
Напомена[уреди | уреди извор]
Срњачи је веома слична ретка гљива храпава јежевица (Hydnellum scabrosum, позната и као Sarcodon scabrosus) која, међутим расте у листопадним шумама, и то претежно испод букве.[2]
Срњачу и врсти Sarcodon squamosis су до последње декаде прошлог века сматране једном врстом. До тада уочене разлике односиле су се на чињеницу да су плави и зеленкасти пигменти добијени из плодних тела, квалитетнији уколико је гљива расла испод белог бора од пигмената из плодних тела гљива које су биле повезане с обичном смреком. На разлику су упућивале и одређене макроскопске разлике, а група шведских научника потврдила је да је реч о две врсте након што је провела анализу ДНК секвенци. Објавили су да је срњача она која расте испод смрека.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Srnjača - gljiva crnogoričnih šuma sa smeđim ljuskama na klobuku”. agroklub.com. Приступљено 28. 2. 2020.
- ^ Флик, Маркус (2010). Која је ово гљива?. Београд: Марсо. стр. 382. ISBN 978-86-6107-064-8.