Двадесете и тридесете године 20. века у европској културној историји обележене су свеопштим ширењем и прихватањем нових тенденциja што је дало експерименталну и револуционарну деценију ликовних уметности на средини века. Научници и уметници се враћају у сигурно окриље реализма, но он неће бити неутралан као у 19. веку, већ ће се појавити у личним верзијама уметника.

Сликарство

Једини целовито нов стил који се појавио после Првог светског рата је надреализам, који се развио из метафизичког сликарства и дадаизма, с манифестом песника Андре Бретона. Надреалисти презиру законе и устаљене обичаје, али уместо борби са друштвом, окренули су се стварности и усмерили истраживању човекове унутрашњости, људског духа који је потиснут притиском друштва. Следећи теорију Сигмунда Фројда, како човек има две природе, свесну (будну) и подсвијесну (потиснуту законима заједнице, али се ослобађа у сну), надреалисти се усмерују слободном колонијализма маште. Сликари надреалисти - Салвадор Дали - показује у збиљи немогуће комбинације из снова, увјерљиво да се чине истините. Његове «фотографије сна» су педантно осликане, њихов садржај није свакодневница, већ визије маште у сновима. Блажи тип надреализма, који не изазива страх и тескобу, него збуњује и забавља заступа сликар Рене Магритте. На његовим сликама неспојиве безазлене ствари и појаве стапају крајњом јасноћом и оштрином (разбијен прозор, са деловима крајолика на крхотинама). Ту се убрајају и слике МЦ Есцхер, који истражује немогуће и парадоксалне односе (краци стуба настављају се једни на друге) те хумористички надреализам оптичких варки, као и Ђоан Миро, блага иронија, слобода, машта, ликови из маште. 20. ст је доба изразитих индивидуалности, међу којима је Пабло Пицассо најосебујнији, најнадаренији и најтемпераментнији, уједно симбол уметника тога доба. Активни и стваралачки снажно је учествовао у струји модерне уметности. Нека рана дела одишу фовистичком жаром боја, а након кубистичке фазе одиграо је важну улогу у надреализму. Увек је предводио ликовна збивања као искрени хуманиста који је учествовао и суосјећао са човеком (њежна плава и ружичаста фаза), огорчено је реаговао на фашистички терор и бомбардовање села у Шпанији (слика Гуерница), те сликао у служби изражавања човекове судбине (Жена плаче - изобличено лице). Његове најстрашније и најодбојније слике (мачак у зубима носи крвав плен пример) настале су у доба У 20. ст сваки појединац развијао је свој стил - Пит Мондријан и Тео ван Дусбрих и геометријски симболи, односно Василиј Кандински и органско апстракција. Марк Шагал - сликарство врхунски домах израза сродног поезији и лирској речи, где је све могуће, нема закона и сила, ликови лебде простором, испреплиће се време, садашњост и успомене из детињства. На сликама Легер човек је такође главна тема, али је људски лик задржао чврстину волумена у раном кубизму. Паул Кле, представник поезије, на сликама влада мир и тишина, као у зачараном свету. Нежне боје, најсуптилнији прелази, понирање у свет суздржаних тонова. Свет Мака Бекман је тврд и суров, наглашена жарка боја убијена је црном, ликови искривљени, груби, сведоче о окрутности и негативној енергији. То важи и за експресионистичко сликарство О. Кокошке. Тридесетих година су подручја запада и истока Европе била под тоталитарним и терористичким режимима, који су осим докидања личних слобода грађана, спречавали и слободан развој уметности, те од уметника захтевали да некритички славе и уздижу владајући систем, људе на власти и прокламују политику: Францова Шпанија, Хитлерова Немачка, Мусолинијева Италија и Стаљинов СССР. У Немачкој се велича аријевска раса, за етнички чисто царство немачких народа, као и Хитлерова тежња дефинитивном истребљењу Јевреја и поробљавању Европе. Такође је отворио Велику изложбу немачке уметности у смислу пропаганде, исмијавајуци савремену уметност те ауторе Јевреје који су «штетни» за «здраву» немачку омладину. Државна уметност морала је приказују здрава тела младих људи у сунчаној природи. У скулптури је узор античка Грчка, али се због превелике симетрије све чинило мртвим. U Sovjetskom savezu žene su bile prikazivane uglavnom u kolhozima, a muškarci u tvornici, dok je okoliš ostao «lakiran» u lažnoj besramnnosti i uljepšavanju primitivnog partijskog kiča. Nije bilo ni traga slikama masovnih progona, zatvora, gulaga i konc logora. Stvara se kult ličnosti, veličanje Hitlera i Staljina te zaluđivanje masa.

Филм

Филм, изумљен последњих година 19. ст, у почетку је био сензација и атракција, но није се успио развити за време 1. светског рата те је златно доба наступило тек између два светска рата. Реч је о црно-белом, а до 1930. немом филму, када се све морало изрећи сликом, мимиком, гестом и кретањем. Филм је својеврсна допуна ликовној умјетности, али и конкуренција. Тачно бележи призоре из живота, али с већом слободом снова и маште у обликовању. Филмски редитељи: Американац Дејвид Варк Грифит и Рус Сергеј Ајзенштајн. Грифит режира потресне личне људске драме и мајсторски снима велике историјске спектакле и друштвене критике (Рађање једне нације, Интолеранце). Филмски уметници учествовали су у свим стиловима ликовних уметности, први и најутицајнији био је експресионизам, нарочито у немачком филму. Кабинет доктора Калигарија редитеља Роберта Виенеа, један је од најснажнијих.

За развој филмског визуелног говора важан је удео највећег хуманиста у филму, Чарлија Чаплина, те твораца првих анимираних филмова, Пат Саливан (Мачак Феликс), Мак Флеисхер (Морнар Попај), Валт Диснеи (Мики Маус). Недостатак звука рјешаван је у цртаним филмовима визуелно, као у стрипу, исписивањем шумови или словима. Однос човека и машине као важног фактора и симбола индустријске цивилизације што су га величали футуристи, исмијавали дадаисти, а надреалисти приказивали као чудовиште, најкреативније је ликовним изразом тумачио Цхарлие Цхаплин у филму Модерна времена доказујући како је машина заробио човека и понизио уместо да му служи. Постаје жртвом рада на покретној траци, слике уједно смешно и трагичне. Заступао је морална начела малог човека те исмејао и Хитлера, и то у периоду његове највеће моћи. У филму Велики диктатор Чаплин се изругује нацизму.

Вајарство и скулптуре

У скулптури овог периода одиграо се на самом почетку века једнако одлучан дубински преврат попут оног у сликарству, а извео га је уметник Цонстантин Бранцуси. Био је то невероватан помак од хуманизма и импресионаизма Аугусте Родина до крајње стилизације и апстракције. Готово сви сликарски стилови појављивали су се иу скулпутри, па и упоредно. Тако је и Пицассо обликовао кубистичке скулптуре, као и О. Задкин те Ј. Липсцхитз. Најбројније представнике и следбенике имала је апстрактна скулптура, Искушавајући све традиционалне, али и савремене материјале те нову синтетичку грађу. Геометријску апстракцију Де стија претворио је у тродимензионалне структуралне композиције Вантонгерлоо. Једна од важних појава је излагање обичних употребних предмета као скулптура (Марцел Дуцхамп). Уметник који достојно представља 20. ст, Бранцуси, извео је одлучан заокрет к сасвим новој методи, какву у сликарству заступају Кандински и Мондријан (Глава).

Архитектура

Сличан сликарства и вајарства, и архитектура тог периода подељена је на два пола: државне поруџбине тоталитарних система Шпаније, Италије, Немачке, Совјетског Савеза који заговарају историцизам и псеудомонументализам, ау осталима демократским земљама Европе слободан развој, ширење и прихватање аутентичне модерне архитектуре. Први уметнички покрет, уједно и стил у грађевинарству, понуђен исцрпљеним европским грађанима као победа разума и градње над бесмислу деструкције, потакла је уметничка група окупљена око часописа "Де Стијл" (1917. Г.) која је интензивно деловала двадесетих година. Неопластицизам Мондријан и Ван Дусбрих значи посвемашње прекид са традицијом и култ рационализма у архитектури. У обликовању се признају само основни геометријски елементи: равна плоча и прави угао, уз примјену 3 основне боје: црвене, плаве и жуте. Риетвелд кућа Сцхроедеер у Утрехту најбољи је пример архитектуре према начелима Де стија. Најнеобичнији знак су широке водоравне плоче надстрешница истурене слободно у простор и вертикална плоча ограде балкона као самостална раван. Један од кључних проблема индустријске епохе био је како обезбедити да предмет, иако произведен машином и у мноштву једнаких примерака, не буде хладан, већ да буде складан. Док Де Стијл спаја геометријску апстракцију у сликарству са строго геометријски обликованим просторима и волуменима архитектуре, друга група европских уметника разрадила је програм поновног повезивања свих ликовних уметности и дизајна, као што је било некада, али на основу најновијих ликовних истраживања. У својим истраживањима желе обухватити човека, његов дом те све око њега, а своју групу и специјализовану школу назвали су Баухаус (кућоградња). Спајањем двију старих академија (ликовне и примењених уметности) Валтер Гропијус је Баухаус основао 1919. у Вајмару (на власти су тада били социјалисти). Водио је два курса - на првом су полазници упознавали материјале и технике њихове обраде, а на другом се учило цртање, пројектовање и теорија облика. Дела професора и студената немачког Баухауса снажно су утицала на индустријску производњу и на развој индустријског дизајна у Европи. Међу изумима истичу се кухињско посуђе од алуминијума, столци са ногама и екраном и сл Сличан Пикаса, и Ле Цорбусиер је био свестран у архитектури и урбанизму. Сматрао је главним задатком архитекта решење становања најбројнијег дела становништва бујајућих градова, средњег сталежа и радништва. Заузимао се за принцип да јефтино и приступачно не мора бити сиромашно. Једно од његових врхунских дела је споменик модерне архитектуре, вила Савоја, кућа новог изгледа и новог духа. Није укопана у тло, него лебди на стубовима, нема издвојене прозоре, нема крова него завршава равном терасом. Уз Гропиус и Ле Цорбусиер трећи човек који ствара оригинална и вредна дела је Немац Лудвиг Мис ван дер Рое. Ван дер Рохе је био минималист, јер је настојао са што мање грађе и што једноставнијим облицима створити племениту и отмену архитектуру (мање је више). Ради једноставности, чистоће и доследности, његови се пројекти чине ванвременски модерни (нацрт облакодера из 1920). Сразмерно највећи број грађевина, па и целих градских четврти, саграђен је у интернационалном функционалистичком стилу европске архитектуре. Заједништво и јединство начела потписано је на првом конгресу модерне арх Архитекти су позвани да саграде по једну зграду која ће представљати решење проблема савременог, јефтиног и прикладног стана. У државној архитектури тоталитарних режима било је величање машине и техничког напретка изнад човека те претерани занос према будућности што је узроковало презир према свему што је старо. Неретко је долазило и до понижавања традиције, насупрот старијим културама које су саграђивале ново на прошлим нараштајима. Сличним одредницама одликовала су се фашистичка, нацистичка и комунистичка архитектура.