Извор странице Харамбаша

{{Вишеструки проблеми|section=|
{{Сређивање|Правопис, велика и мала слова}}
{{Чишћење референци}}
{{Чишћење једноставних URL-ова}}
{{Наративни презент}}
{{Неенциклопедијски}}
}}
[[Датотека:Harambaša from Dalmatia.jpg|мини|Харамбаша из [[Далмација|Далмације]]. Око 1875. године]]

'''Харамбаша''' или '''арамбаша''' ({{Јез-тур|Harami Başı}}) је био термин код [[Јужни словени|јужних Словена]]. Овај термин се користио код Словена [[Ислам|исламске вероисповести]] који су користили арапски језик и писмо, да означе вођу [[харамија]]. У српском језику, је почео да се користи и код становника који нису исламске вероисповести у записима од 18. до 19. века када се користио у [[Српске епске народне пјесме|епским песмама]] и легендама, као титуларни назив за вође одметничких побуњеника унутар територије Османског царства.<ref name="#1">https://www.opsteobrazovanje.in.rs/sta-znaci/harambasa/</ref><ref>https://www.arcanum.hu/en/online-kiadvanyok/Lexikonok-magyar-etimologiai-szotar-F14D3/h-F2416/harambasa-F24A8/</ref><ref>https://ipfs.io/ipfs/QmXoypizjW3WknFiJnKLwHCnL72vedxjQkDDP1mXWo6uco/wiki/Harem.html#cite_note-WordReference-2</ref> Иако се касније уводи термин, српске епске песме наводе харамбаше као појединце који су због јуначких дела у колективној свести упамћени још од 15. века. Израз харамбаша је код неких крајишких и црногорских епских песника заправо представљао заменску титулу истог значења типа [[Војвода]], Војсковођа, [[Капетан]] или [[Сердар]], иако је харамбаша заправо супротност сердара који је вођа легитимне војске, који признаје и поштује територију и законе Османског царства на чијој су територији тада и уживали одређене погодности.<ref>http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=55464</ref>

== Етимологија ==
По тумачењу [[Абдулах Шкаљић|Абдулаха Шкаљића]]<ref>Abdulah Skaljic — Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku</ref>, етимологија харамбаше означава поглавара побуњеничке војске, изводи се од две речи:
* [[харам]] ([[арапски језик|арап.]]) — верски забрањено или од армија, војска
* баш ([[турски језик|тур.]]) — глава, поглавар (тур. -{paşa}-, првобитно тур. -{başa}-: поглавар)

Абдулах Шкаљић тумачи етимологију Харамбаше изводећи га из исправног извора али из Српске епике. У тумачењу није обухватио старије и шире значење речи харамбаша које се изводи из:
* херема ([[Хебрејски језик|хебр.]]) или харам ([[арапски језик|арап.]]) означавају забрањено и лоше. Нпр. данас у 21. век се реч харам користи као симбол за храну која не поштује стандард исламских закона, супротно од [[Халал]]а који је доказ поштовања стандарда припреме хране по исламским законима<ref>{{Cite web |url=https://ras.gov.rs/podrshka-izvozu/standardi-1/khalal |title=Архивирана копија |access-date=22. 04. 2019 |archive-date=22. 04. 2019 |archive-url=https://web.archive.org/web/20190422143941/https://ras.gov.rs/podrshka-izvozu/standardi-1/khalal |url-status=dead }}</ref><ref>{{Cite web |url=https://fianz.com/halal-and-haram-2/ |title=Архивирана копија |access-date=22. 04. 2019 |archive-date=25. 03. 2019 |archive-url=https://web.archive.org/web/20190325100255/https://fianz.com/halal-and-haram-2/ |url-status= }}</ref>.

Етимологија арапског харам се везује за старију реч херема ([[Хебрејски језик|хебр.]]) што означава особу коју је јеврејска скупштина ([[Синедрион]]) означила као отпадника од вере, јеретика, безбожника. У Српском језику тако специфично верско значење речи, означава [[Византија|византијска]] реч [[Анатема]]. Када се развио термин Харамбаша код исламских народа, он је имао за циљ да означи вођу Харамија а може да означава подједнако мушкарца или жену<ref name="#2">https://amarilisonline.com/glossary/turske-reci-u-srpskom-jeziku-slovo-h-h/</ref>. У кинематографији исламских земаља, када се из збирке прича [[хиљаду и једна ноћ]], говори о Алибаби и четрдесет разбојника, Алибаба се такође назива и харамбаша са четрдесет харамија. Подједнако може да означава мушкарца или жену зато што се у Турском језику уз реч харам (забрањено) и халал (дозвољено) појављује реч харем (свето место или женски чланови породице), уз коју спонтано и настаје реч харембаша (харемпаша) и харамбаша (харампаша). Етимологија Харамбаше и Харембаше се до усвајања речи Харамбаша као вишезначне речи, изводила из три речи, користећи обавезно реч баса (или паша) и једну од две преостале речи (харам или харем):
* харем ([[турски језик|тур.]]) води порекло из хебрејског језика, означава свето и неповредиво место или женске чланове породице
* харам ([[арапски језик|арап.]]) означавају забрањено и лоше
* баша ([[турски језик|тур.]]) — глава, поглавар (тур. -{paşa}-, првобитно тур. -{başa}-: поглавар, — ([[српски језик|срп.]]) -{баша-паша}-: поглавар)

Примери значења речи харамбаша код муслимана:

* жену са оштрим језиком<ref name="#1"/>.
* жену у харему која има негативан утицај на остале жене унутар харема у циљу кршења поретка у харему, махали, завереништва, сплеткарења (изиграва „Пашу од [[Харем]]а”). Преведено значење би било уношење харама у харему, доношење зла у светом месту…
* вођу одметника, лопова, безбожника на територији османског царства. Оне који ремете мир у местима која су за муслимане предвиђена да буду света и законом регулисана. Реч Харамбаша тада кориштена, има за циљ да одметнике прикаже као физички слабу силу, повезујући их са женама у харему. Код Турака Харамбаша не води хајдуке (сточари или регуларна пешадија) већ [[Харамија|Харамије]] што је означавало лопове, криминалце и отпаднике од друштва<ref name="#2"/>.

==Краљевина Србија и Српска Војводина==

Ретко се помињу појединци као харамбаше у литератури, ако се помиње онда означава неке појединце који су били преступници у закону током Османске владавине. Или вође малобројних банди након ослобођења од Османлија а током владавине Аустроугарске. Само [[Вук Караџић]] који је до 1804 године био лични писар једног од вођа првог српског устанка, [[Ђорђе Ћурчија|Ђорђа Ћурчије]]. Јесте забележио тада за Ђорђа Ћурчију да је био Харамбаша чете хајдука, током герилских сукоба за ослобођење од Османлија у [[Подриње (регија)|Подрињу]]<ref>{{Cite web|url=http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=220.0|title=Đorđe Obradović Ćurčija (17xx—1804)|website=www.riznicasrpska.net|access-date=2020-08-12|archive-date=28. 05. 2022|archive-url=https://web.archive.org/web/20220528165129/http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=220.0|url-status=}}</ref>. Након чега страда у међусукобу са осталим вођама Српског устанка којима се замерио.

Термин Харамбаша на територији [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]] и [[Српска Војводина|Војводине]] није део локалне епске књижевности код [[Срби|Срба]] у Војводини и Краљевини. Нити постоји однос према харамбаши титуларно као кнезу или капетану са мандатом, што је случај код савремене [[Хрватска|Хрватске]] културне политике. Где се то посматра као национална и од 2009 године, као [[Унеско|УНЕСКО]], светска нематеријална културна баштина Хрвата<ref>{{Cite web|url=https://ich.unesco.org/en/lists|title=UNESCO - Sinjska Alka, a knights’ tournament in Sinj|website=ich.unesco.org|language=en|access-date=2020-08-12}}</ref>. Код Хрвата се званично харамбаша поставља у раван са легитимним кнезом или мандатом ограниченим општинским или војним капетаном. тј. замењује их Харамбаша у новој организационој структури заједнице доста другачије од традиционалне Далматинске из доба власти Немањића у чије време постоје витешке игре на тим просторима<ref>{{Cite web|url=http://www.visitsinj.com/en/Vodic/36/alka-tournament|title=Alka Tournament {{!}} Alka {{!}} Bara {{!}} Coja {{!}} Alka Sinj {{!}} Sinjska Alka {{!}} Alka knight game - Town of Sinj|website=www.visitsinj.com|access-date=2020-08-13}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://www.ferata.hr/danas-se-odrzava-305-sinjska-alka/|title=Danas se održava 305. Sinjska alka - FERATA|language=hr|access-date=2020-08-13}}</ref>.

У [[Србија|Савременој Србији]], код Срба и рецимо [[Хрвати|Хрвата]] и [[Мађари|Мађара]] у Србији не постоји такав културни однос према Харамбаши. У прошлости, термин се користи за вође малобројних група бандита. Што се примећује код српског етнолога и антрополога Људмиле Шајтинац, као и историчара др. Мирчо Марана који су обрадили тему разбојника у Банату наводећи за вође и термин харамбаша. Не наводе Харамбашу као једнаког капетану или члану ослободилачког покрета што је карактеристика за део Српске епике у 18. и 19. век. У њиховим истраживањима се наводи, да након ослобођења [[Банат]]а који улази у територију Хабзбуршке монархије 1739. године, као [[Банатска војна крајина]]. У области око [[Зрењанин]]а и [[Панчево|Панчева]] је постојала је банда харамбаше Живана Врговића. Банда је имала укупно 8 чланова и постали су познати након пљачке кнеза у [[Итебеј]]у. Неки каснији харамбаша ког наводе у Банату је малобројна банда Лазара Добрића која се појављује од 1798. године. Банда је имала много пљачки али истичу се јер су нападали поседе породице Киш на њихово породично имање, где је забележено да Агност Киш који је наследио и управљао породичним имањем, да би стао на крај харамбаши, заједно са полицијом прави заседу током примопредаје новца. Што је Лазар Добрић избегао и није се појавио, већ је током војних вежби које су пар месеци касније заузеле пажњу мештана, дошао на имање прерушен у пуковника и представио се као Фабијан. И тако успео да прође поред полиције која је стално чувала имање и чланове породице Киш од њега<ref>{{Cite web|url=http://www.politika.co.rs/sr/clanak/357542/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%A0%D0%B0%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%83-%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0|title=Razbojnik u uniformi pukovnika|last=Đukić|first=Đuro|website=Politika Online|access-date=2020-08-12}}</ref>.

Под утицајем епских песама, харамбаша се прихвата у савременој Србији али као победник спортског такмичења, не представља члана легитимног збора. Тако имамо различите скупове настале од друге половине 20 века или почетком 21 века.

Од 1966. године у [[Мачвански управни округ]] постоји спортско такмичарски скуп, [[Хајдучке вечери]], које су основане у спомен на први српски устанак. На такмичењу се сваке године окупљају Срби из свих Српских округа и региона. Победник такмичења се почасно проглашава Харамбашом<ref>http://www.macvainfo.rs/page.php?secid=2&pageid=2&contid=3674&&model=clanak&ct=pocele-50-hajducke-veceri</ref>.

ОД 2004. године у [[Општина Осечина|Осечини]] постоји спортско такмичарски скуп, [[Подгорски вишебој]] који је основан у спомен на битку у Братачићу 1806 године у току Првог српског устанка. Победник у одмеравању снаге у скоку у даљ из места, затим скоку у вис преко пања, бацању камена с рамена, борбама на брвну и надвлачењу клипка се проглашава харамбашом<ref>{{Cite web|url=https://osecina.com/vesti/turizam-vesti/bira-se-novi-podgorski-harambasa/|title=Бира се нови Подгорски харамбаша {{!}} Општина Осечина|last=milan.petrovic|website=osecina.com|language=sr-RS|access-date=2020-08-22}}</ref>.

Од 2013. године у [[Смедеревска Паланка|Смедеревску Паланку]] постоји спортско такмичарски скуп [[Главашеви дани]], назван по [[Станоје Главаш|Станоју Главашу]]<ref>{{Cite web|url=http://blog.palanacke.com/drustvo/odrzani-13-glavasevi-dani-marko-petrovic-harambasa/|title=Одржани 13. Главашеви дани: МАРКО ПЕТРОВИЋ – ХАРАМБАША|last=Palanačke|language=sr-RS|access-date=2020-08-13}}</ref>. Након парастоса на [[Гроб и споменик Станоја Главаша у Баничини|његовом гробу]], одржава се такмичење где најбољи такмичар бива проглашен за Харамбашу. Иако је Станоје Главаш био један од хајдука и Војвода [[Први српски устанак|првог Српског устанка]], не харамбаша. Самим тим је организација такмичења Главашеви дани, направила малу реформу титула код уобичајених војводских игара типа у [[Сремска Митровица|Сремску Митровицу]], где је 1992. године основан [[Сабор војводе Стојана Чупића|Сабор Војводе Стојана Чупића]] где се на спортском такмичењу победник прогласи Војводом такмичења.

==Бока, Херцеговина и Црна Гора==

Пример једног од најпознатијих бораца из Српске епске књижевности у време великог турског рата који се наводи као најистакнутији харамбаша од стране Турака, [[Петровићи Његоши|династије Петровић Његош]] и Српске епске књижевности касније је [[Бајо Пивљанин|Драгојло Николић (Бајо Пивљанин)]] пореклом из жупе [[Пива (жупа)|Пиве]] у [[Стара Херцеговина|старој Херцеговини]]. Он је упоредо коришћен од Османлија и Срба као симбол са једне стране, вође разбојника и неверника, док је са друге стране, Србима један од симбола страдања Срба за ослобођење од Османлија. Драгојло Николић је као један од војних капетана Млетачке републике предводио војне јединице сачињене од Срба и Морлака против Османлија у многим биткама, типа у [[Француска|Француској]], [[Далмација|Далмацији]], [[Кандијски рат|Кандијском рату]]. Са последњим бојем где је на позив Млетачког провидура у [[Бокељи|Боку]] дошао да подржи Бокељски поход на [[Скадарски санџак]]. Са циљем територијалног ослобођења [[Црногорски вилајет|Црногорског вилајета]] који је бранио [[Сулејман-паша Бушатлија]] из [[Скадар|Скадра]]. Сукоб војски је био на [[Вртијељка брдо|брду Вртијељка]] код [[Цетиње|Цетиња]] 1685 године, познат као [[Битка на Вртијељки]]. По млетачким изворима, хиљаде Српских бораца са [[Пељешац|Пељешца]], [[Конавли|Конавала]], данашње [[Бока которска|Боке которске]], [[Његуши|Његуша]], [[Паштровићи|Паштровића]], [[Будва|околине Будве]] итд. са Драгојлом Николићем и његовом четом, страдали у боју. Са записом хроничара Млетачке републике, да је напад пропао услед издаје савезничких бораца сачињених од хришћанских [[Морлаци|Морлака]] ([[Морлаци (млетачки добровољци)|млетачка плаћеничка јединица]]) који су се повукли и напустили Србе током битке. Навод Турака и Срба је, да морлаци и нека хришћанска племена из вилајета прелазе на страну Сулејмана паше Бушатлије, који је након победе, симболично однео главе српских бораца, цару у [[Истанбул]] где је прогласио победу Турака<ref name="ZNZ">{{cite book|url=https://books.google.com/books?id=CONKAQAAIAAJ|title=Zbornik za narodni život i običaje južnih slavena|year=1930|page=109}}</ref><ref name="EJ">{{cite book|url=https://books.google.com/books?id=Xd1BAAAAYAAJ|title=Enciklopedija Jugoslavije: Bje-Crn|publisher=Jugoslavenski Leksikografski Zavod|year=1980|page=49}}</ref><ref name="Karadzic">{{cite book|url=https://books.google.com/books?id=ZrLYAAAAMAAJ|title=Karadžić|publisher=Štamparija Mate Jovanovnića Beograd|year=1900|volume=2-4|page=74|quote=Црногорци су пристали уз Турке против Клемената и њихових савезника Врћана, а седамдесет и две године касније, 1685. год., Сулејман паша Бушатлија успео је да продре на Цетиње само уз припомоћ Брђана, који су били у завади с Црногорцима. То исто догодило се 1692. год., кад је Сулејман-паша поново изишао на Цетиње, те одатле одагнао Млечиће и умирио Црну Гору, која је била пристала под заштиту млетачке републике. 0 вери Брђани су мало водили рачуна, да не нападају на своје саплеменике, јер им је плен био главна сврха. Од клементашких пак напада нарочито највише су патили Плаво, Гусиње и православни живаљ у тим крајевима. Горе сам напоменуо да су се ови спуштали и у пећки крај, и тамо су били толико силни, да су им поједина села и ...}}</ref>. То је био први пропагандно значајнији војни пораз приморских Срба и Млетачке републике у организованом опште ослободилачком рату који се завршио 1690-е године [[Велике сеобе Срба|првом великом сеобом Срба]].

Побуна приморских Срба и других, испраћена наизменично од Млетака, Папске државе и Шпаније. Ослобађа Далмацију и Боку, не престаје поразом на Вртијељци. Па 1692 године, Сулејман Паша Бушатлија бива смртно рањен у новој војној кампањи са простора Боке на Црногорски вилајет, што је и након [[Битка на Цетиње|битке у Цетиње]] довело до мировног споразума од 11 тачака којим су гарантована грађанска и верска права унутар тог дела Османског Царства, Српским становницима Црногорског вилајета под Бушатлијама. И самим тим зачетном ослобођењу Црне Горе као Српске слободне територије и наставак ослобођења осталих Српских земаља од Османлија који се касније поново повезао са другим Српским устанцима у велику побуну Срба и протеривање османске војске.

Последњи пример титуле искључиво без утицаја Османске културе унутар Скадарског санџака код Срба, имамо на Зетским планинама, тј. [[Катунска нахија|Катунској нахији]] где је [[Драшко Поповић]] 1687. године постављен за [[Кнез]]а током кратке уније са жупом [[Грбаљ]] где је владало најмање 5 кнезова. Па после [[Цетињски мировни споразум|мировног споразума]] након битке на Цетињу 1692. године. постаје [[Војвода]] целе Зетске планине, 1693. године. Након тога [[Данило I Петровић Његош]], године 1718. укида кнежевство и уводи племенско уређење друштва и [[Сердарство]] у Катунској нахији, тада законски свако племе има дужност да изабере свог сердара који поседује извршну власт да тужи и пресуђује. Након успостављања световне власти и апсолутног ослобођења од Бушатлија 1852. године настаје [[Књажевина Црна Гора]]. Владајућа династија Петровић тада уз постојеће [[Сердар]], [[Војвода]] и [[Сенатор]]<ref>http://www.sedmica.me/kako-je-nastala-crna-gora-cetinje-su-naselili-hercegovci/</ref>, опет уводи титулу [[Капетан]] и [[Кнез]] која је била постигнута битком на Цетиње, пре увођења сердарства. То су збирно биле званичне титуле у Кнежевини и на кратко [[Краљевина Црна Гора|Краљевини Црној Гори]] која траје све до стварања [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]].

У Црногорски вилајет који је био под владавином Бушатлија до успоставе Књажевине Црне Горе (и књижевности са других простора где су османлије имале велик утицај и 
владале), Драгојло Николић се означавао увек као Харамбаша. За разлику од тог доминантног културног утицаја у Црногорски вилајет који чак дефинише и стваралаштво [[Петар II Петровић Његош|Његоша]], код Бокеља где је Драгојло Николић живео, није се користио термин харамбаша или сердар. Код [[Бокељи|Бокеља]] се традиционално задржао титуларни назив [[Кнез]], [[Жупан]] и [[Капетан]]. Те титуле су опстале и током млетачког патроната у Боку, када су уз остале титуле имали и титулу [[Провидур|Млетачког Провидура]]. Бококоторски архиви бележе да је Драгојло Николић (Бајо Пивљанин) последње године живота провео у Боку са својом породицом и са неколико стотина његових бораца који са њим трајно мигрирају у Боку. Он је у сачуваним до данас, личним препискама био ословљаван у титуларном контексту само као [[Поглавица]] чете<ref>https://www.pluzine.me/uploads/RAZNO%201/Bajo%20Pivljanin%20u%20istoriji%20knjizevnosti%20i%20legendi%20(1).pdf {{Wayback|url=https://www.pluzine.me/uploads/RAZNO%201/Bajo%20Pivljanin%20u%20istoriji%20knjizevnosti%20i%20legendi%20(1).pdf |date=20180830180749 }} (Поглавица чете стр.20)</ref>. Или на примеру једног Херцеговца који га у писму назива [[Четобаша]]<ref>https://www.pluzine.me/uploads/RAZNO%201/Bajo%20Pivljanin%20u%20istoriji%20knjizevnosti%20i%20legendi%20(1).pdf {{Wayback|url=https://www.pluzine.me/uploads/RAZNO%201/Bajo%20Pivljanin%20u%20istoriji%20knjizevnosti%20i%20legendi%20(1).pdf |date=20180830180749 }} (Четобаша стр.323)</ref> што је етимолошки гледано, турцизам са којим се означавао вођа чете или четника. Али за разлику од харамбаше, реч четобаша нема намеру да означи појединца као нелегитимног и вођу лопова, и самим тим прикаже супротну страну (османлије) као легитимне и свете праведнике.

==Војна Крајина, Далмација, Истра и Моровлашка==
Књига Драгутина Мићовића „Крајишка Епика” коју је објавио [[Српска академија наука и уметности|САНУ]], 1980. године, је најбољи пример миграције титуларног термина Харамбаша на место термина Капетан у војној крајини. У Крајишке Епике се сабирају и документују јуначке [[Војна крајина|крајишке]] традиционалне епске песме и историјско-архивске потврде за догађаје о којима исте приповедају. У својим историјским забелешкама аутор наводи да су браћа Мумин и Мустафа Беширевић били Харамбаше, на основу архивских докумената из њиховог времена, 1641. године у којим се исти од стране Срба, наводе као Капетани у [[Острожац (Цазин)|Острошцу]]. Где је очигледно да се у „Крајишке епике” без објашњења, од стране аутора терминолошки поистовећује значење титуле Капетан и Харамбаша<ref>https://books.google.me/books?id=9AgdAAAAMAAJ&pg=PA110&lpg=PA110&dq=Kraji%C5%A1ni%C4%8Dka+epika&source=bl&ots=ztkol39w2l&sig=ACfU3U3v8IKewH7F1FicR7mK_586uNbZxw&hl=en&sa=X&ved=2ahUKEwiO2MHo4uThAhUO0aYKHeufCB8Q6AEwCnoECAgQAQ#v=onepage&q=Kraji%C5%A1ni%C4%8Dka%20epika&f=false (Беширевићи стр. 69)</ref>. Иста књига анализира и друге архивске документе због потврде веродостојности давног сукоба и смрти крајишког Крешта капетана. Где се извори узимају упоредо из некада сукобљених страна, назначено од босанскохерцеговачко-арбанашких муслиманских и хришћанско-крајишничких списа. У преписима њихове епске историје наводи се да [[Босна и Херцеговина|босанскохерцеговачки]] [[Арбанаси (народ)|арбанаси]] у својим епским песмама супротно од званичних докумената [[Крајишник (вишезначна одредница)|крајишника]], Крешта Капетана називају Костреш Харамбаша<ref>https://books.google.me/books?id=9AgdAAAAMAAJ&pg=PA110&lpg=PA110&dq=Kraji%C5%A1ni%C4%8Dka+epika&source=bl&ots=ztkol39w2l&sig=ACfU3U3v8IKewH7F1FicR7mK_586uNbZxw&hl=en&sa=X&ved=2ahUKEwiO2MHo4uThAhUO0aYKHeufCB8Q6AEwCnoECAgQAQ#v=onepage&q=Kraji%C5%A1ni%C4%8Dka%20epika&f=false (Крешто капетан стр. 141)</ref>. Што такође потврђује да термин харамбаша није коришћен код Срба на територију данашње Босне и Хрватске, до појаве епских песама и књижевности током 18. и 19. век.  [[Датотека:Morlachia.jpg|десно|мини|"Моровлашка" током 17. века, мапа из 1785 године (Томас Џефри).]]Путописна књига Џорџа Борова „Библија у Шпанији” из 1843 године, бележи да аутор упознаје једног Харамбашу у [[Мадрид]]ском затвору. Забележио је и значење тада за енглезе непознатог термина Харамбаша. По наведеној књизи, реч Харамбаша „означава циганина који је вођа банде сачињене од [[Роми|циганских]] лопова и [[Канибализам|ханибала]] у Шпанији и Италији, даље у књизи наводи да су те банде са територије тадашње Италије, одлазиле у [[Краљевина Угарска|Угарску]] коју су опустошили почетком 18-века, пљачкајући насеља и правећи разне злочине”<ref>https://books.google.com/books/about/The_Bible_in_Spain.html?id=m8AVAQAAMAAJ&printsec=frontcover&source=kp_read_button&redir_esc=y#v=onepage&q=332&f=false (Харамбаша стр. 332)</ref>.

Џорџ Борв овде у контексту [[Шпанија|Шпаније]] говори такође о подручју Хрватске и Далмације, јер се оне традиционално и данас наводе као територије [[Шпанска монархија|Шпанске монархије]]<ref>{{Cite web|url=https://povijest.hr/nadanasnjidan/spanjolski-kralj-filip-vi-jos-uvijek-u-punoj-tituli-nosi-naslov-kralja-hrvatske-i-dalmacije-1968/|title=Španjolski kralj Filip VI. još uvijek u punoj tituli nosi naslov kralja Hrvatske i Dalmacije – 1968.|date=2020-01-29|website=Povijest.hr|language=hr|access-date=2020-08-12}}</ref>, тако што је Хрватска, Шпанији преговорима уступљена од стране [[Хабзбуршка монархија|Хабзбургшке монархије]]. Док је у ослобођењу дела Боке и Далмације, учествовала доминантно Шпанија са Српским бродовласницима и савезницима из Боке, Пељешца и неких делова Далмације који су формирали војну морнарицу за ту потребу и након победе, добили право миграције у латинску Америку и стварања својих насеља, такође су постали део увозничког ланца семена [[Дуван (род)|Дувана]], [[Паприка|Паприке]], [[Парадајз]]а, [[Кромпир]]а, [[Кукуруз]]а и друге [[Латинска Америка|латиноамеричке]] хране која се појавила преко Шпаније. Док наводећи Италију у том контексту, ту се опет говори претежно о подручју данашње Хрватске, тј. полуострва [[Истра|Истре]] и [[Моровлашка|Моровлашке]] које су Шпанци препустили Млетачкој републици као члану [[Света лига (1571)|свете лиге]], која се касније ујединила са Италијом. Отавде су ти описи канибала који из Италије вођени Харамбашама одлазе у Краљевину Угарску и праве разне злочине вероватно у [[Лика|Лици]], [[Посавина|Посавини]], [[Славонија|Славонији]], [[Срем]]у, [[Банат]]у, [[Бачка|Бачкој]]...Ти Морлаци у списима Италијана, подједнако су називани Морлаци или Цигани (zingeri), што одговара опису Џорџа Борова. Јер Млетачка република је пре свог уједињења са Италијом, током расељавања Срба под њихову власт, доселила Морлаке на обалу полуострва Истре као и на стару земљу [[Либурнија|Либурна]] ([[Ћићевци|Ћићеваца]]), [[Велебит]] и [[Цетина|Цетину]] одакле су и [[Буњевци]] мигрирали као и Ћићевци. Морлаци су досељени са источне територије коју је Млетачка република губила од Османлија али и даље контролисала у модерну Грчку и Албанију. Такође су примили Морлаке мигранте из данашње Румуније. Морлаци су задржали у некој мери романски језик и [[Гркокатолицизам|гркокатоличку]] хришћанску традицију. чије седиште за југословенске земље је опстало у [[Загреб]]у до данас где имамо [[Гркокатоличка црква у Хрватској и Србији|Гркокатоличку Цркву Хрватске и Србије]], као и [[Гркокатолицизам у Црној Гори|Гркокатоличке Цркве у Црној Гори]]. Током 16. и 17. века, због надбројавања Срба и Хрвата, настаје регија Моровлашка као саставни део Аустроугарске све док Беч није извршио административно преуређење када постају део Војне Крајине након чега се одвајају од Крајине и постају део Хрватске административне заједнице.

Настајање Моровлашке и појаву ханибализма о којој се распитују Млеци на територију данашње модерне Босне и Хрватске, помиње касније и [[Петар II Петровић Његош]] у својој књизи [[Горски вијенац]] објављеној 1847. године, тј. четири године након што је Џорџ Боров објавио Библија у Шпанији. Горски Вијенац наводи млетачко-латинску политику која је претходила досељавању Морлака у Далмацију и Хрватску. Иако је то настављено и касније по наводима прича [[Драшко Поповић|Војводе Драшка]] из 17. века, наводи се насилна миграција која је била на планински венац [[Ћићарија]] и у тадашњу [[Папска држава|Папску државу]] и [[Млетачка република|Млетачку републику]], храбрих [[Хрват]]а и браће [[Далматинци|Далматинаца]]<ref>https://books.google.me/books?id=eSa1DwAAQBAJ&pg=PA82&lpg=PA82&dq=%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83+%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5+%D0%B8+%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B5+%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B5&source=bl&ots=Onu-OFnt6c&sig=ACfU3U1cizl_Fjkg1FNsfRZJm60VsbQ3ew&hl=sr&sa=X&ved=2ahUKEwiH54G1ruLlAhWx16YKHel2B0UQ6AEwAHoECAYQAQ#v=onepage&q=%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83%20%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5%20%D0%B8%20%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B5%20%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B5&f=false (Војвода Драшко стр. 82)</ref>. За приморце се наводи у књизи више пута да су [[Лацман|полацмањени]] они који су прошли кроз миграцију у латинске земље. Зато се моровлашко надбројавање Срба манифестује у Далмацију и Лику и на начин да се на традиционалним зборовима титуларни термин капетан променио у термин харамбаша. Данас су већину Српских капетанских скупова, који су били везани за капетана који води збор или скуп културно национализовали хрвати, типа [[сињска алка]] која је обновљена 1818. године са Фрањом Трипалом као првим харамбашом, што је данас регистровано као УНЕСКО светска нематеријално културно добро Хрвата<ref>http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:449508-Hrvati-hoce-da-otmu-srpsku-tradiciju</ref><ref>https://www.slobodnadalmacija.hr/mozaik/zivot/clanak/id/271034/splicani-uzivali-u-fotografijama-alke-cak-iz-1887-godine-harambasa-ramljak-ta-se-ljubav-ne-moze-pojmiti</ref>. Док рецимо [[дубровачка алка]] која датира из 1385. године<ref>Suad Ahmetović ''Dubrovački kurioziteti iz dva minula tisućljeća'' Dubrovnik, 2015, {{ISBN|978-953-95501-4-9}}, str. 187.-189.</ref><ref name="DuList">[http://www.dulist.hr/ulicama-moga-grada-palium-zvan-palij-ili-dubrovacka-alka/262819/ DuList, ULICAMA MOGA GRADA Palium zvan palij ili dubrovačka alka], objavljeno 19. kolovoza 2015, pristupljeno 1. ožujka 2019.</ref>, није обновљена. Дубровачка алка је такође била вођена од војног капетана, не од харамбаше. Званично је скуп престао да се одржава након великог [[Земљотрес у Дубровнику 1667.|земљотреса у Дубровнику]] где страда већина становника. Далматински српски обичај који је примио културни утицај околних епских песника, уводи харамбашу у церемонију верског обичаја [[Чувари Христовог гроба|чувара Христовог гроба]] у локалној цркви у граду [[Врлика]] у Далмацији. Тај обичај су крајишки срби пренели у Републику Србију у град [[Батајница|Батајницу]]  након [[Операција Олуја|операције олује]]<ref>{{Cite web|url=https://rs.sputniknews.com/drustvo/201605011105323434-CuvariHristovogGroba-Vrlika-Batajnica-Vaskrs/|title=Чување Христовог гроба — српска традиција стара пет векова (фото)|last=Србија|first=Сенка Милош Sputnik|website=rs.sputniknews.com|language=sr-Cyrl|access-date=2020-08-22}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/174930/Pocasna-straza-u-batajnickoj-crkvi|title=Почасна стража у батајничкој цркви|website=Politika Online|access-date=2020-08-22}}</ref>. Обичај није део витешких или војводских игара које води војвода или војни капетан, већ је верски и 2011 године је уписан у УНЕСКО као светска културна баштина српског народа<ref>{{Cite web|url=http://www.nkns.rs/cyr/popis-nkns/chuvanje-hristovog-groba|title=Чување Христовог гроба {{!}} Нематеријално културно наслеђе Србије|website=www.nkns.rs|access-date=2020-08-22}}</ref>.

== Референце ==
{{reflist}}

== Спољашње везе ==
*

{{нормативна контрола}}

[[Категорија:Војни чинови]]
[[Категорија:Арабизми]]
[[Категорија:Турцизми]]