Неонатална полицитемија

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Неонатална полицитемија
Специјалностинеонатологија

Неонатална полицитемија (НП) је неонатално стање, код новорођенчета рођеног у термину, у коме је вредност периферног венског хематокрита 0,65% и > 65%. Она је резултат хромозомских аномалија, синдрома међублизаначке трансфузије[1] или ограничења раста фетуса у материци.Деца рођена са неонаталном полицитемијом су у ризку од хипервискозности и могу развити симптоме хипогликемије, цијанозе и апнеје ако се брзо не лече интравенском хидратацијом.[2]

Неонатална полицитемија има вишефакторске узроке и може се означити као активна (узрокована појачаном феталном еритропоезом) или пасивна (узрокована трансфузија црвених крвних зрнаца) полицитемија. Хематокрит процењен из капиларне крви (који се редовно добија помоћу „штипова за пету“ код новорођенчади) је обично главна лабораторијска карактеристика којом се препознаје полицитемија. Неуобичајено висок удео хематокрита повећава ризик од хипервискозности, микроциркулацијске хипоперфузије и, на дуге стазе, доводи до дисфункције мултисистемских органа.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Сматра се да је стопа полицитемије код новорођенчади 2-12%. Иако код полицитемичне деце хипервискозитет превладава, он се јавља и код неке деце са вредностима хематокрита испод 65%.[3][4]

Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]

Висок ниво хемоглобина (≥ 22 g/l) и однос хематокрита (≥65%), за разлику од анемије означавају полицитемију код новорођенчади.[5]

Полицитемија (еритроцитемија) је необична селективна висока количина еритроцита, а не леукоцита и тромбоцита. Висок ниво хемоглобина (≥ 22 g/l) и однос хематокрита (≥65%) означавају полицитемију код новорођенчади.[5]

Неонатална полицитемија обично представља нормалну адаптацију фетуса на хипоксемију уместо правих абнормалности хемопоетских матичних ћелија.[3]

Ниво венског хематокрита се користи као сурогат маркер за вискозитет. Хематокрит који се процењује из капиларне крви (који се редовно добија помоћу „штипова за пету“ код новорођенчади) је обично главна лабораторијска карактеристика којом се препознаје полицитемија. Уочено је да је одређивање венског хематокрита често у супротности са капиларним вредностима, константно премашујући венске нивое за чак 10%. Стога, већи део времена, резултат високог капиларног хематокрита треба да се потврди проценом венског хематокрита пре него што се донесе избор у погледу клиничког лечења за новорођенчад.[6] Неуобичајено висок удео хематокрита повећава ризик од хипервискозности, микроциркулацијске хипоперфузије и, на дуге стазе, дисфункције мултисистемских органа.

Неонатална полицитемија се може јавити код:[7]

  • новорођенчади зачете после термина за гестациону доб,
  • беба рођених од мајки са хипертензијом или дијабетесом,
  • синдрома међублизаначке трансфузије (одојчета примаоца)
  • новорођенчади хромозомским абнормалностима.[7]

У већини случајева, полицитемија има вишефакторске разлоге, па се стога може означити као:[5]

  • Активна полиицитемија (са повећаном еритропоезом фетуса) која је повезана са многим стањима, као што су плацентна инсуфицијенција, ендокрине абнормалности и генетски поремећаји.
  • Пасивна полицитемија (након трансфузија црвених крвних зрнаца) која такође може бити повезана са стањима, као што су плацентно-фетална трансфузија новорођенчади након порођаја стезањем пупчане врпце и синдрома међублизаначке трансфузије.[5] Плацентно-фетална трансфузија новорођенчади након порођаја стезањем пупчане врпце доводи до увећања волумена крви који се преноси на новорођено дете. Када се стезање пупчане врпце одложи за 3 минута након рођења, запремина крви се повећава за 30%. Без обзира на то, потенцијално плацентно-фетална трансфузија новорођенчади након порођаја стезањем пупчане врпце може довести до полицитемије и хипербилирубинемије.
Истраживање спороведено са 242 новорођенчади чије су пупчане врпце биле стегнуте на мање од 60 секунди, између 1 минута и нешто мање од 2 минута, или негде у распону од 2-3 минута након рођења, показало је да је њихов ниво хематокрита 48 сати након рођења био 53% (58% и 59%, је респективно).[3] Касније истраживање са 73 новорођене деце показало је да плацентно-фетална трансфузија новорођенчади након порођаја стезањем пупчане врпце 5 минута након рођења није подстакала проширену појаву полицитемије у поређењу са раним стезањем пупчане врпце.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Клиничка слика (у зависности од захваћености органског система)[8]
Органски систем Знаци и симптоми
Централни нервни систем
  • Раздражљивост
  • Летаргија
  • Хипотонија/хипертермија
  • Конвулзије
Срчанодисајни систем
  • Плетора
  • Цијаноза
  • Бледило
  • Диспнеја
  • Полипнеја
  • Апнеја
  • Тахикардија
Желудачноцревни систем
  • Метеоризам
  • Повраћање
  • Потешкоће у исхрани
  • Хепатомегалија
  • Жутици
Метаболички систем
  • Хипогликемија
  • Хипокалцемија
Хематолошки систем
  • Тромбоцитопенија

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Венски хематокрит мерен из капиларне крви обично је лабораторијска мера прве линије којом се идентификује полицитемија

Иако је хипервискозност приближни узрок компликација повезаних са полицитемијом, не постоје поуздани вискозиметри у тренутној клиничкој употреби. Дакле, вредност венског хематокрита се користи као сурогат маркер за вискозитет. Венски хематокрит мерен из капиларне крви обично је лабораторијска мера прве линије којом се идентификује полицитемија. Међутим, симултано одређивање капиларног и венског хематокрита показало је да су ове две вредности често у нескладу са капиларним вредностима, константно премашујући венске вредности за чак 10%. [ 15 ] Стога, у већини ситуација, висок капиларни венски хематокрит као резултат треба потврдити венским мерењем хематокрита пре него што се донесу одлуке о клиничком лечењу новорођенчади.[9]

Лабораторијске анализе[уреди | уреди извор]

Дијагноза полицитемије може се поставити коришћењем вредности венског хемоглобина или хематокрита. Следећи лабораторијски тестови ће такође можда бити потребни код новорођенчади са дијагнозом полицитемије која имају клиничке симптоме/знаке који су повезани са синдромом полицитемија-хипервискозноста као што је раније описано:[9]

  • Нивои глукозе и калцијума у ​​серуму  - да би се утврдило да ли пацијент има хипогликемију или хипокалцемију која захтева лечење.
  • Нивои билирубина у серуму - јер многа одојчад са полицитемијом имају повећану масу црвених крвних зрнаца (РБЦ) што доводи до повећаног оптерећења прекурсора билирубина које може довести до хипербилирубинемије.
  • Гасови артеријске крви - да би се проценила оксигенација код полицитемичне бебе са респираторним дистресом и цијанозом.
  • Број тромбоцита- пошто се иста прогениторна ћелија диференцира да производи еритроците и тромбоците у коштаној сржи, такко да повећана производња еритроцита код новорођенчади са полицитемијом може довести до смањене производње тромбоцита и допринети тромбоцитопенији. Смањење броја тромбоцита код ове новорођенчади такође може бити последица тромбозе или када је присутна дисеминована интраваскуларна коагулација (ДИЦ).[10]
  • Нивои електролита у серуму, азота уреје у крви (БУН) и креатинина - новорођенчади са олигуријом/ануријом, ове лабораторијске студије су неопходне да би се проценило присуство и озбиљност бубрежне дисфункције која може бити компликација поликемије.

Сликовне методе[уреди | уреди извор]

Следеће сликовне методе могу бити потребне код новорођенчади да би се искључило присуство других стања осим полицитемије-хипервискозности која често могу довести до сличних симптома и да би се идентификовале могуће компликације повезане са симптоматском полицитемијом:[9]

  • Ултразвук лобање или компјутеризована томографија (ЦТ) или сликање мозга магнетном резонанцом (МРИ) како би се искључили неуролошки поремећаји као што је интракранијално крварење
  • Ехокардиографија за процену кардиоваскуларних поремећаја као што су упорна плућна хипертензија и цијанотична урођена срчана болест
  • Рендген грудног коша за дијагнозу респираторних болести као што је пролазна тахипнеја новорођенчета, респираторни дистрес синдром или пнеумонија
  • Доплер снимање бубрежних вена и ултрасонографија бубрега за идентификацију тромбозе бубрежних вена код новорођенчади са бубрежном дисфункцијом
  • Рендгенски снимци трбуха за тражење знакова повезаних са некротизирајућим ентероколитисом

Терапија[уреди | уреди извор]

Лечење неонаталне асимптоматске полицитемије је спорно; ово је због одсуства доказа који показују да принудни третман побољшава дуготрајне резултате. Пре него што се донесе закључак о полицитемији, обавезно је искључити дехидрацију и донекле хипогликемију.[3] Два обрасца лечења су описана за асимптоматску и симптоматску полицитемију; конзервативно лечење са рехидрацијом и парцијалном заменском трансфузијом (ПЕТ). Асимптоматској новорођенчади са хематокритом 60%–70% потребно је само конзервативно лечење повећањем уноса течности (нормални физиолошки раствор), који се често примењује код новорођеначке полицитемије са циљем да се спречи проширење хематокрита до нивоа који захтевају лечење ПЕТ-ом. Поново проверавајте хематокрит сваких 4 до 6 сати и наставите са овом провером најмање 24 часа док се ниво хематокрита не смањи. Међутим, овај напор обично није успешан. Студија која је укључивала 55 асимптоматских новорођенчади са вредностима хематокрита између 65% и 75% показала је да њихово лечење нормалним болусима физиолошког раствора није смањило ни њихове последичне нивое хематокрита нити њихову потребу за ПЕТ.[11] Код асимптоматских пацијената са нивоом хематокрита од преко 75% на поновљеним проценама, размислите о примени ПЕТ-а упркос чињеници да недостају докази о његовој адекватности. Код симптоматских пацијената са нивоом хематокрита преко 65% са нежељеним ефектима због полицитемије и хипервискозности, размотрите ПЕТ за лечење дисфункције органа.[12] Новорођенчад са симптомима треба лечити ПЕТ-ом са нормалним физиолошким раствором ако је периферни венски хематокрит > 70%,

Компликације[уреди | уреди извор]

Полицитемија има широк обим компликација, укључујући бројне структуре органа, а 50% новорођенчади са полицитемијом развије један или више, често неспецифичних симптома који се могу приписати основним условима. Имајући уово у виду, свако новорођено дете са суспектом компонентом полицитемије требало би да се детаљније прегледа на полицитемију.[13]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lutfi, Samawal; Allen, Victoria M.; Fahey, John; OʼConnell, Colleen M.; Vincer, Michael J. (2004). „Twin–Twin Transfusion Syndrome: A Population-Based Study”. Obstetrics & Gynecology. 104 (6): 1289—1297. ISSN 0029-7844. doi:10.1097/01.aog.0000143828.41271.6c. 
  2. ^ CLAPP, D (2001), Hematologic Problems, Elsevier, стр. 447—479, Приступљено 2023-12-07 
  3. ^ а б в г Rincón, D.; Foguet, A.; Rojas, M.; Segarra, E.; Sacristán, E.; Teixidor, R.; Ortega, A. (2014). „Time of cord clamping and neonatal complications, a prospective study”. Anales de Pediatría (English Edition). 81 (3): 142—148. ISSN 2341-2879. doi:10.1016/j.anpede.2013.10.009. 
  4. ^ Jeevasankar, M.; Agarwal, Ramesh; Chawla, Deepak; Paul, Vinod K.; Deorari, Ashok K. (2008). „Polycythemia in the newborn”. The Indian Journal of Pediatrics. 75 (1): 68—72. ISSN 0019-5456. doi:10.1007/s12098-008-0010-0. 
  5. ^ а б в г Remon, Juan I.; Raghavan, Aarti; Maheshwari, Akhil (2011-01-01). „Polycythemia in the Newborn”. NeoReviews. 12 (1): e20—e28. ISSN 1526-9906. doi:10.1542/neo.12-1-e20. 
  6. ^ Verbeek, Lianne; Slaghekke, Femke; Sueters, Marieke; Middeldorp, Johanna M.; Klumper, Frans J.; Haak, Monique C.; Oepkes, Dick; Lopriore, Enrico (2017-05-10). „Hematological disorders at birth in complicated monochorionic twins”. Expert Review of Hematology. 10 (6): 525—532. ISSN 1747-4086. doi:10.1080/17474086.2017.1324290. 
  7. ^ а б Mercer, J S; Erickson-Owens, D A; Collins, J; Barcelos, M O; Parker, A B; Padbury, J F (2016-12-08). „Effects of delayed cord clamping on residual placental blood volume, hemoglobin and bilirubin levels in term infants: a randomized controlled trial”. Journal of Perinatology. 37 (3): 260—264. ISSN 0743-8346. doi:10.1038/jp.2016.222. 
  8. ^ Werner EJ. Neonatal Polycythemia And Hyperviscosity. Clin Perinat 1995; 693-710.
  9. ^ а б в „Polycythemia of the Newborn Workup: Approach Considerations, Laboratory Studies, Imaging Studies”. emedicine.medscape.com. Приступљено 2023-12-07. 
  10. ^ Vlug, Roos D; Lopriore, Enrico; Janssen, Marleen; Middeldorp, Johanna M; Rath, Mirjam EA; Smits-Wintjens, Vivianne EHJ (2014-12-30). „Thrombocytopenia in neonates with polycythemia: incidence, risk factors and clinical outcome”. Expert Review of Hematology. 8 (1): 123—129. ISSN 1747-4086. doi:10.1586/17474086.2015.997705. 
  11. ^ Sundaram, Mangalabharathi; Dutta, Sourabh; Narang, Anil (2016). „Fluid supplementation versus no fluid supplementation in late preterm and term neonates with asymptomatic polycythemia: A randomized controlled trial”. Indian Pediatrics. 53 (11): 983—986. ISSN 0019-6061. doi:10.1007/s13312-016-0972-3. 
  12. ^ Morag, Iris; Strauss, Tzipora; Lubin, Daniel; Schushan-Eisen, Irit; Kenet, Gili; Kuint, Jacob (2011-06-10). „Restrictive Management of Neonatal Polycythemia”. American Journal of Perinatology. 28 (09): 677—682. ISSN 0735-1631. doi:10.1055/s-0031-1280595. 
  13. ^ Sarkar, Shikha; Rosenkrantz, Ted S. (2008). „Neonatal polycythemia and hyperviscosity”. Seminars in Fetal and Neonatal Medicine. 13 (4): 248—255. ISSN 1744-165X. doi:10.1016/j.siny.2008.02.003. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неонатална_полицитемија&oldid=27442847”