Цијаноза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цијаноза
лат. Cyanosis
Класификација и спољашњи ресурси

Централна цијаноза у бебе, изазвана урођеном срчаном маном.
ICD-10 R23.0
ICD-9 782.5
Периферна цијаноза стопала у ААА

Цијаноза, (грч. κυανεος - плава), венска, пасивна или застојна хиперемија, (лат. cyanosis) је знак болести који карактерише појава тамноплаве (модре) боје ткива у организму, настао као последица редукције хемоглобина у капиларној крви због успореног отицања крви, при чему долази до препуњености вена и капилара. Цијаноза се најлакше примећује на корену нокта, видљивим слузокожама, склери, ресици ува, уснама и на прстима где је кожа најтања.[1]

Патофизиологија[уреди]

Цијаноза настаје као клинички знак снижене концентрације кисеоника (хипоксија) у периферној крви, односно када количина редукованог хемоглобина (деоксихемоглобина) порасте на најмање 5 g% (5g/dl) у капиларној крви. Настанак цијанозе пре свега зависи од;

  • укупне количине хемоглобина у крви,
  • степена незасићености хемоглобина,
  • стања капиларне циркулације,
  • стања централних и периферних механизама регулације дисања и циркулације.

Цијаноза може настати не само код проширења капилара (вазодилатација), већ и у току њиховог стезања (вазоконстрикције) што има за последицу успорен проток крви кроз артерије и вене коже и веће отпуштање кисеоника. Зато умерена хладноћа чак и код здравих људи може изазвати цијанозу, делова тела изложених хладноћи. Код јаке хладноће цијаноза се не јавља због смањене потрошње кисеоника од стране ткива, изазване хипоттермијом, што инхибира редукцију хемоглобина.[1]

Цијаноза се не јавља у анемичној хипоксији и ако је количина хемоглобина мала као и при тровању угљен-моноксидом, која је маскирана карбоксихемоглобином (који је црвене боје као трешња), и у хистотоксичној хипоксији у којој је садржај гасова у крви нормалан.

Тамна боја коже слична цијанози може се јавити код метхемоглобинемије, која због веће количине метхоемоглобина (једињења феригвожђа) даје крви тамну боју.

Узроци[уреди]

Према узроку (механизму) настанка, цијаноза се дели на централну (када су промене видљиве на уснама и видљивом делу слузокуже главе) и периферну (код које су промене најчешће локализоване на горњим и доњим удовима. Цијаноза може бити и генерализована ако је праћена истовременим знацима и симптомима периферних и централних узрока цијанозе).[2]

Централна цијаноза[уреди]

Централна цијаноза настаје услед ниске артеријске сатурације кисеоником узроковане најчешће поремећајима функција крвотока, мозга и органа за дисање, који доводе до непотпуне оксигенације крви у плућима или већег отпуштања кисеоника у ткивима, због успоравања циркулације крви у крвним судовима коже и видљиве слузокоже. Према дужини трајања цијаноза може бити акутна (када најчешће након 3-5 минута захтева хитну интервенцију лекара) или хронична у току хроничног тока неких болести или поремећаја. Акутни цијаноза може бити и последица гушења (асфиксија) или механичке опструкције дисајних путева, и једна је од најсигурнијих знакова постојања блокаде вентилације кроз дисајне путеве, и захтева хитну интервенцију.

Узроци централне цијанозе
Локализација поремећаја Болест-поремећај
Централни нервни систем
  • Злоупотреба дроге, (нпр. код предозирања хероина)
Респираторни систем
  • Бронхиолитис
  • Бронхоспазам (нпр. бронхијална астма)
  • Плућне болести
Кардиоваскауларни систем
Крвни систем
Остало
  • Конгенитална цијаноза (ХБМ Бостон)

Периферна цијаноза[уреди]

Периферна цијаноза је појава плаве боје на прстима или удовима, због неадекватне циркулације. Када крв која доспева до удова није довољно обогаћена (сатурисана) кисеоником она има тамнију боју и кроз кожу види као плава пребојеност коже. Сви фактори који изазивају централну цијанозу могу изазвати и симптоме периферне цијанозе, међутим, периферна цијаноза се може манифестовати и без промена на срцу, плућима и другим органима.[4]

Узроци периферне цијанозе
Локализација поремећаја Болест-поремећај
Као код централне цијанозе
  • Сви узроци централне цијаноза могу изазвати и периферну цијанозу.
Остали узроци
  • Артеријска опструкција
  • Изложеност тела умереној хладноћи (због вазоконстрикције)
  • Рејноов феномен (због вазоконстрикције)[5]
  • Смањена срчана активност (нпр. срчана инсуфицијенција, хиповолемија)
  • Вазоконстрикција капилара
  • Венска опструкција (зачепљење) (нпр. тромбоза дубоких вена)

Дијагноза[уреди]

  • Доказује се одређивањем парцијалног притиска кисеоника (Po2) у артеријском систему и сатурације кисеоника.
  • Полицитемиа (лат. Polycythemia vera) може да доведе до појаве цијанозе централног типа упркос нормалној сатурације кисеоником јер велики број црвених крвних зрнаца повећава количину редукованог хемоглобина.
  • Диференцијална дијагноза цијанозе узрокована шантом у срцу или плућима од оне која је изазвана примарним обољењем плућа поставља се тестом удисања 100% кисеоника. Кисеоник неће имати ефекта на цијанозу изазвану шантом, али ће цијаноза нестати ако је у питању паренхиматозно обољење плућа.
  • Ако је сатурација артеријске крви кисеоником нормална највероватније се ради о периферној цијанози. Појављује се најчешће на непокривеним деловима тела или на врховима прстију, носу, ушима и образима. Узрокована је успореном циркулацијом у периферној васкуларној мрежи због чега се у капиларном протоку ослобађа већа количина кисеоника него што је то нормално, па крв мења боју (постаје тамнија).
  • Нека обољења као што су митрална стеноза, пулмонална стеноза или инсуфицијенција срца могу да доведу до смањеног „срчаног одговора“ и појаве периферне цијанозе.
  • Најчешћи узроци цијанозе су повећана напетост нервног система која удружена са хладноћом, изазива вазоконстрикцију крвних судова на периферији организма.

Лечење[уреди]

Лечење цијанозе је симптоматско у зависности од болести-поремећаја који је довео до њене појаве.

Последице[уреди]

Последице локалних сметњи у отицању венске крви варирају према степену сметњи од сасвим незнатних до веома тешких и опасних. Ове варијације зависе од мање или веће могућности отицања застале крви преко међусобно повезаних бочних грана или анстомоза [6].

Извори[уреди]

  1. ^ а б William, F.Ganong, (1993). Pregled medicinske fiziologije. Beograd Savremena administracija.
  2. ^ Arthur c., Guyton (1990). Medicinska fiziologija. Beograd-Zagreb: Medicinska knjiga, 1520. ISBN 0-7216-1260-1.
  3. ^ Болести / Болести срца и крвних судова (кардиологија) (stetoskop.info)
  4. ^ Проф. др Божидар Матић: Дерматовенеролошка пропедевтика, III прештампано издање (Медицински факултет Нови Сад) 1992. ISBN 86-7197-076-0
  5. ^ Popović M. i sar. Reumatične i srodne bolesti, dijagnoza i terapija, Vojnoizdavački zavod Beograd, 2000
  6. ^ Siegel ME, Stewart CA. Peripheral vascular diseases. In: Harbert J, Da Rocha F, editors. Textbook of nuclear medicine. Philadelphia: Lea and Febiger; 1984: pp. 467–8.



Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).