Атлантска туна плавоперка — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Направљено превођењем странице „Atlantic bluefin tuna”
(нема разлике)

Верзија на датум 16. мај 2020. у 10:57

Атлантска туна плавоперка ( Тхуннус тхиннус ) врста је туне из породице Сцомбридае . Разно је позната као северноплава туна (углавном када се у обзир укључује пацифичка плавоока врста као подврста), џиновска туна [за особе веће од 150 kg (330 lb) ], а раније као туна .

Атлантске туне плавоперке настањују подручја западног и источног Атлантског океана, као и области Средоземног мора . У Црном мору су изумрли. Атлантска туна је блиски сродник осталих двију врста туфина - пацифичке и туне плаве .

Атлантска туна плавоперка је забиљежена до 680 kg (1.500 lb) у тежини и надметају се црни марлин, плави марлин и риба сабљарка као највећи Перциформес . Кроз записану историју, атлантска плавоока туна била је веома цењена као храна за рибу . Поред њихове комерцијалне вредности као храна, велика величина, брзина и моћ коју испољавају као мајмуни који су мајмуни, привукли су и дивљење рибара, писаца и научника.

Атлантска туна је основа једног од најуноснијих комерцијалних рибарстава на свету. Средње велике и велике јединке снажно су циљане на јапанском тржишту сирове рибе, где су све врсте плавуса високо цењене за суши и сасхими .

Овај комерцијални значај довео је до озбиљног прелова . Међународна комисија за очување атлантске туне потврдила је у октобру 2009. године да су залихе плавооких туња драматично опале у последњих 40 година, за 72% у источном Атлантику и за 82% у западном Атлантику. [1] 16. октобра 2009. године, Монако је званично препоручио угроженом атлантском плавооком туну за додатак И ЦИТЕС листи и забрану међународне трговине. Почетком 2010. године европски званичници, на челу са француским министром екологије, појачали су притисак да забране комерцијални риболов плаве туне у иностранству. [2] Земље чланице Европске уније, које су колективно одговорне за већину прелова плавог туна, касније су се суздржале од гласања у приједлогу УН-а за заштиту врста од међународне трговине. [3]

Већина ових туна су комерцијално заробљени од професионалних рибара користе лонглинес, пливарица, ассорти хоок-анд-Лине ручица, тешких шипке и бубњевима, и харпуна . Рекреативно, плаве рибе су једна од најважнијих врста дивљачи коју спортски риболовци траже од 1930-их, посебно у Сједињеним Државама, али иу Канади, Шпанији, Француској и Италији.

Таксономија

Атлантска туна плавоперка једна је од многих врста риба које је Линнаеус првотно описао у значајном 1758. десетом издању свог Система Натурае, где је добио биномно име Сцомбер тхиннус . [4]

Најближе је повезан са пацифичком туњевином ( Т. ориенталис ) и јужном туноплавом туном ( Т. маццоиии ), а удаљеније од осталих великих туна рода Тхуннус - туге длана ( Т. обесус ) и жутог туна туна ( Т. албацарес ). [5] Дуго година се типична и атлантска врста плавооких туна сматрало истим, или подврстама и називали су „северном туноплавом туном“. Овај назив повремено изазива забуну, јер се дугачка туна ( Т. тонггол ) понекад у Аустралији може назвати под називом „северна туноплава туна“. [6] [7] То важи и за Нови Зеланд и Фиџи.

Плава туна се често назива уобичајеном туном, посебно у Великој Британији, Аустралији и Новом Зеланду. Назив „туна“, изведеница из шпанског атуна, широко је прихваћен у Калифорнији почетком 1900-их и од тада је прихваћен за све туне, укључујући и модроплаву, широм света који говоре енглески језик. У неким језицима црвена боја меса плаве рибе је укључена у његово име, као што су међу осталим атун ројо (шпански) и тонно россо (италијански).

Опис

Atlantic bluefin tuna migration

Тело атлантске плавооке туне је ромбоидног профила и робусно. Глава је стожасте, а уста прилично велика. Глава садржи "пинеални прозор" који рибама омогућава навигацију кроз њен домет више хиљада километара. [8] Њихова боја је тамно плава изнад и испод сиве, са златним цорусцатион покрива тело и јарко жуте боје каудалног финлетс. Плавоока туна може се разликовати од осталих чланова породице по размјерно краткој дужини пекторалних пераја . Њихова јетра има јединствену карактеристику по томе што су прекривене крвним жилама (пругасте). У осталим тунама са кратким пекторалним перајама, такве посуде или нису присутне у малом броју дуж ивица.

Потпуно зрели одрасли примерци просечно су 2—25 m (6,6—82,0 ft) дугачак и тежак око 225—250 kg (496—551 lb) . [9] [10] Највећи забиљежени примјерак узет у складу с правилима Међународне удруге за рибу дивљачи ухваћен је у околини Нове Шкотске, подручја познатог по огромном атлантском плавцу, и тежио је 679 kg (1.497 lb) и износила је 37 m (121 ft) дуго. [11] Најдуже такмичење између човека и рибе туне догодило се у близини Ливерпоола у Новој Шкотској 1934. године, када је шест мушкараца који су се 164—363 kg (361—800 lb) борило се од 164—363 kg (361—800 lb) до 164—363 kg (361—800 lb) туна 62 сата. [12] И Смитхсониан Институтион и америчка Национална служба за морско рибарство прихватили су да ова врста може тежити до 910 kg (2.010 lb) , мада недостају даљњи детаљи. [13] Атлантска плавоока туна достиже зрелост релативно брзо. У истраживању које је обухватило узорке до 255 m (837 ft) у дужину и 247 kg (545 lb) у тежини, није веровало да је старији од 15 година. [14] Међутим, веома велики примерци могу бити стари и до 50 година.

Атлантска туна плавоперка има веома велику мишићну снагу, коју каналише кроз пар тетива до своје каудалне пераје у облику луната у сврху покретања. За разлику од многих других риба, тело остаје чврсто, док реп лепрша напред-назад, повећавајући ефикасност хода. [15] Такође има веома ефикасан крвоток. Поседује једну од највиших концентрација хемоглобина у крви међу рибама, што му омогућава ефикасну испоруку кисеоника у ткива; ово се комбинује са изузетно танком баријером крв-вода како би се осигурао брзи унос кисеоника. [16]

Да би одржала своје срчане мишиће топлим, који се користе за снагу и непрестано пливање, атлантска туна плавоперка користи протууправну размену да спречи губитак топлоте у околну воду. Топлина у венској крви ефикасно се преноси у хладну, оксигенирану артеријску крв која улази у мирте мириса . [16] Иако су сви чланови породице туна топлокрвни, способност терморегулације је развијенија код плавооких туна него у било које друге рибе. То им омогућава да потраже храну у богатим, али хладним водама Северног Атлантика. [8]

Биологија и екологија

Блуефинс зарони до дубине од 1.006 m (3.301 ft) . [17] [18] Могу достићи брзину од 64 km/h (40 mph) [8] Атлантска плавоока туна обично лови ситне рибе као што су сардине, харинге и скуше, а бескраљешњаци попут лигњи и ракова .

Тетрапхиллидеан пантљичара Пелицхниботхриум специосум паразитира ову врсту. [19] Будући да је дефинитивни домаћин тепиха плави морски пас, који се углавном не храни туном, [тражи се извор] Атлантска плавоока туна вероватно је слепи домаћин за П. специосум .

Историја живота

Црвеноплава туна ларве Атлантиц

Сматра се да женке плаве рибе производе до 30 милиона јаја. Атлантска плавоока туна рађа у два широко одијељена подручја. Једно мријестиште постоји у западном Средоземљу, посебно на Балеарским острвима . Њихово друго важно место за мријест је Мексички заљев . Чини се да резултати скочног сателитског праћења у великој мјери потврђују вјеровање многих научника и риболоваца да иако се плавокоса мријест у сваком подручју може нахранити широм Атлантика, враћају се у исто подручје на мријест.

Атлантски плавооки групни удружују се у великим концентрацијама за мријест и у таквим временима су врло рањиви на комерцијални риболов . Ово је нарочито тако на Медитерану, где се групе од којих се мријесте плавокоси могу уочити из ваздуха лаганим авионима и кованицама намијењеним постављању око школа. Сматра се да западна и источна популација сазревају у различитом узрасту. Сматра се да ће плавокоси рођени на истоку сазрети годину или две раније од оних који се рађају на западу. [18]

Интеракција међу људима

Древни риболов

Према Лонго-у, „на прелазу првог миленијума ЦЕ настао је софистицирани риболов замки плавих туна []. . . Овај риболов замки, назван тонаром на италијанском, медага на француском, алмадраба на шпанском, и армацао на португалском, ствара сложени лавиринт мрежа које хватају и угађају плаву туну током сезоне мријестања. Активно више од хиљаду година, традиционални / уметнички риболов замка плавих туна доживео је колапс на Медитерану и борио се тамо где се још увек практикује. " [20]

Улов атлантске плавооке туне у тонама од 1950. до 2009
Одрасла атлантска плавоока туна на палуби

Након Другог светског рата, јапанским риболовцима је било потребно више туне да би јели и извозили за индустрију конзервирања у Европи и САД. Они су проширили свој риболовни домет и усавршили индустријски риболов на дуге линије, пракса која користи хиљаде мамаца на удицама дугачким километрима. У 1970-им, јапански произвођачи развили су лагане полимере велике чврстоће који су се вртали у мрежу . Иако су их забранили на отвореном мору почетком деведесетих, седамдесетих година прошлог века стотине километара су често биле размештене у једној ноћи. Технологија замрзавања на мору тада им је омогућила да донесу смрзнуту туну спремну за суши из најудаљенијих океана на тржиште након само годину дана. [8]

Почетна мета била је туна жутог туна. Јапанци нису ценили плавца пре 1960-их. Крајем шездесетих година прошлог века спортски риболов дивовске туне плавио је из Нове Шкотске, Нове Енглеске и Лонг Ајленда. Северноамериканци су такође имали мали апетит према плавцима, обично их одбацујући након фотографисања. Пораст спортског риболова плавог пара подударао се с јапанским извозним процватом. 60-тих и 70-их, теретни авиони су се враћали у Јапан празни. Јапански предузетник је схватио да може купити јефтину плавушу Нове Енглеске и Канаде, и почео је да пуни јапанске залихе туњевином. Изложеност говеђег меса и другог масног меса током америчке окупације након Другог светског рата припремила је јапанско непце за масни стомак плаве рибе ( оторо ). Атлантски плавут био је највећи и најдражи. Захвалност се поновила широм Тихог океана када су Американци почели да једу сирову рибу у касним 1970-има. [8]

Прије шездесетих година прошлог вијека, риболов атлантског плаветњака био је релативно малог обима, а популације су и даље стабилне. Иако су неке локалне залихе, попут оних у Северном мору, оштећене неограниченим комерцијалним риболовом, друга популација није била изложена ризику. Међутим, у 1960, пурсе сеинерс хватају рибу за конзервирана туњевина тржишту у Сједињеним Државама приобалним водама уклоњен огроман број малолетника и младих Вестерн Атлантиц блуефинс, изношење неколико класа цео-годишње. Медитерански риболов у прошлости је био лоше регулиран и улов је недовољно пријављен, с тим да се француски, шпански и италијански риболовци такмиче са сјеверноафричким државама за смањење популације. [тражи се извор] Миграцијске навике рибе комплицирају задатак регулирања риболова, јер оне проводе вријеме у националним водама више земаља, као и на отвореном океану изван било које националне надлежности. [8]

Акуацултуре

У Европи и Аустралији, научници су користили технологију манипулације светлошћу и имплантате хормона који ослобађају време како би створили прво велике размере Атлантика и јужних плавих плавокоса. [8] Технологија укључује имплантацију хормона који ослобађа гонадотропин у рибу да би се стимулисала производња плодних јаја и могла би гурнути рибу да достигне сексуалну зрелост у млађим узрастима. [21]

Међутим, будући да плавцима треба толико хране по јединици добивене масе - до 10 пута веће од лососа - ако би се плавокопи узгајали у истом обиму као и узгој лососа 21. века, многе од њихових врста плена могу се испразнити ако се узгајају плавооки храњена је истом исхраном као и њихови дивљи колеге. Од 2010. године, 30 милиона тона ситне крмне рибе уклањано је из океана годишње, а већина се храни за узгој рибе. [8]

Улазак на тржиште многих северноафричких медитеранских земаља, попут Туниса и Либије током деведесетих година прошлог века, заједно са све већом распрострањеном праксом узгоја туне у Средоземљу и другим областима, попут јужне Аустралије (за јужну плаву туну), снизиле су цене. Један резултат је да рибичи сада морају уловити до двоструко више рибе да би задржали приходе. [тражи се извор] Атлантски плавац је угрожен.

Претње

Глобални апетит за рибом је претећа претња атлантском плавцу. Прекоморски риболов се наставља и поред опетованих упозорења о тренутном наглом паду. Плавоока аквакултура, која је настала као одговор на опадање дивљих стокова, тек треба да достигне одрживост, делом и зато што се претежно ослања на бербу и узгој малолетника, а не на узгој у заточеништву.

Упркос одређеној забринутости након изливања нафте 2010. године у Дипвотер Хоризону, процене наводе да губитак броја јединки није велики и превише значајан и да се креће 0,4 до 4,0% јувенилних јединки, што је у границама нормалних годишњих разлика. [22]

Очување

Организације за управљање рибарством

Током 2007. године, истраживачи Међународне комисије за очување атлантског туна (ИЦЦАТ) - регулатори риболова атлантског плавца - препоручили су глобалну квоту од 15 000 тона за одржавање постојећих залиха или 10 000 тона како би се омогућио опоравак риболова. ИЦЦАТ је тада одабрао квоту од 36.000 тона, али анкете су показале да се до 60.000 тона заправо узима (трећина укупних преосталих залиха), а граница је смањена на 22.500 тона. Њихови научници сада кажу да је 7500 тона одржива граница. У новембру 2009. ИЦЦАТ је одредио квоту за 2010. годину на 13.500 тона и рекао да ће, уколико залихе не буду обновљене до 2022. године, размотрити затварање неких подручја. [3]

18. марта 2010. године, Уједињене нације су одбациле амерички напор да наметну потпуну забрану риболова и трговања риболовом туне у Атлантском рибу. [23] Конвенција о међународној трговини угроженим врстама (ЦИТЕС) гласала је 68 до 20 са 30 европских суздржаних. Водећи противник, Јапан, тврдио је да је ИЦЦАТ правилно регулаторно тело. [3]

Године 2011. америчка Национална управа за океане и атмосферу (НОАА) одлучила је да атлантску плавооку туну не наводи као угрожену врсту. Званичници НОАА рекли су да ће строжа међународна правила риболова створена у новембру 2010. бити довољна за опоравак атлантске туне. НОАА је пристала да преиспита угрожени статус врсте у 2013. години. [24] Направљена је Национална забринутост за морске рибарствене врсте, једна од оних врста о којој америчка влада има забринутости у вези са статусом и претњама, али о којима нема довољно информација које би указивале на потребу за пописом врста према америчком Закону о угроженим врстама. . [25]

У новембру 2012. године, 48 земаља које су се у Мароку састале пред Међународном комисијом за очување атлантске туне гласале су за задржавање строгих ограничења риболова, рекавши да је популација врста и даље крхка. Квота ће се незнатно повећати, са 12.900 метричких тона годишње на 13.500. [26] Одлука је преиспитана у новембру 2014., што је довело до већих додатака наведених у наставку.

Последња процена залиха атлантске плавооке туне одразила је побољшање статуса за залихе западног и источног Атлантика / Средоземља. Комисија је усвојила нове мере управљања које су у домету научних савета, у складу су са одговарајућим плановима обнове и омогућавају стални раст залиха. За западне залихе, ТАЦ од 2.000 мт годишње за 2015. и 2016. годину обезбедиће континуирани раст биомасе за мријештење и омогућити снажној 2003. години да побољша продуктивност залиха. ТАЦ за залихе источног Атлантика / Средоземља утврђен је на 16,142 т за 2015. годину; 19,296 т за 2016; и 23,155 т за 2017. [27]

Остале организације

Греенпеаце Интернатионал је 2010. године на своју црвену листу морске хране додао северну плаву туну. [28]

У љето 2011. године Друштво за очување морског овчара водило је кампању против наводно илегалног лова туне у близини обале Либије, која је у то време била под режимом Муаммара Гадафија . Рибари су се одвратили против интервенције Сеа Схепхерда бацајући разне, мале металне комаде на посаду. Због сукоба друге стране нико није повређен током сукоба. [29]

У новембру 2011., критичар хране Ериц Асимов из Нев Иорк Тимеса критиковао је првопласирани њујоршки ресторан Сусхи Иасуда због тога што је на свој јеловник понудио плаву туну, тврдећи да цртање из тако угрожене риболова представља неоправдани ризик за плаве рибе и будућност кулинарских традиција које зависе од врсте. [30]

Врсте акваријума плавца наведен је у акваријуму залива Монтереи на његовој листи посматрања плодова мора и џепним водичима као риба коју треба избегавати због прекомерног риболова. [31]

Кухиња

Атлантски плавут на рибарници у Марсеју

Атлантска туна је једна од најцењенијих риба која се користи у јапанским јелима од сирове рибе. Око 80% уловљене атлантске и пацифичке туне плаве рибе троши се у Јапану. [32] Плава туна сасхими је посебна делиција у Јапану. На пример, атлантска плавуша ухватила је источне Сједињене Државе продане за 247.000 УСД на рибарској пијаци Тсукији у Токију 2008. године. [33] Ова висока цена знатно је мања од највиших цена плаћених за пацифички плав. Цене су биле највише у касним 1970-има и 1980-има. [тражи се извор] [ <span title="This claim needs references to reliable sources. (February 2012)">цитат је потребан</span> ] Јапанци су почели да једу суши од туњевине 1840-их, када је велики улов ушао у Едо [стари Токио] једну сезону. Кухар је маринирао неколико комада у соја сосу и послужио га као нигири сусхи . У то су време ове рибе носиле надимак шиби - "четири дана" - јер ће их кувари укопати четири дана како би ублажили њихов крвави укус. [8]

Референце

  1. ^ „Endangered Atlantic bluefin tuna formally recommended for international trade ban”. октобар 2009. Приступљено 17. 10. 2009. 
  2. ^ Jolly, David (3. 2. 2010). „Europe Leans Toward Bluefin Trade Ban”. The New York Times. 
  3. ^ а б в Jolly, David; Broder, John M. (18. 3. 2010). „U.N. Rejects Export Ban on Atlantic Bluefin Tuna”. New York Times. Приступљено 19. 3. 2010. 
  4. ^ Linnaeus, Carl (1758). Systema Naturae per Regna Tria Naturae, Secundum Classes, Ordines, Genera, Species, cum Characteribus, Differentiis, Synonymis, Locis (на језику: Latin). Vol. I (10th revised изд.). Holmiae: (Laurentii Salvii). стр. 297. 
  5. ^ Collette, B.B. (1999). Mackerels, molecules, and morphology. In: Proceedings of the 5th Indo-Pacific Fish Conference, Noumea. pp. 149–164
  6. ^ Hutchins, B. & Swainston, R. (1986). Sea Fishes of Southern Australia. pp. 104 & 141. ISBN 1-86252-661-3
  7. ^ Allen, G. (1999). Marine Fishes of Tropical Australia and South-East Asia. p. 230. ISBN 0-7309-8363-3
  8. ^ а б в г д ђ е ж з Greenberg, Paul (27. 6. 2010). „Tuna's End”. The New York Times. стр. 28. 
  9. ^ The Atlantic Bluefin Tuna Архивирано 1 јун 2012 на сајту Wayback Machine. Outdoor.se (31 July 1926). Retrieved on 2013-05-04.
  10. ^ Atlantic Bluefin Tuna (Thunnus thynnus). Nmfs.noaa.gov. Retrieved on 4 May 2013.
  11. ^ Flick Ford - Blue Fin Tuna. Greenwichworkshop.com. Retrieved on 1 May 2015.
  12. ^ Johnston, Gordon (1973). It Happened in Canada. Scholastic. ASIN B000VUPG1M. 
  13. ^ Burnie D and Wilson DE (Eds.), Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. DK Adult (2005), ISBN 0789477645
  14. ^ Santamaria, N.; Bello, G.; Corriero, A.; Deflorio, M.; Vassallo-Agius, R.; Bök, T. & Metrio, G. De (2009). „Age and growth of Atlantic bluefin tuna, Thunnus thynnus (Osteichthyes: Thunnidae) in the Mediterranean Sea”. Journal of Applied Ichthyology. 25: 38. doi:10.1111/j.1439-0426.2009.01191.x. 
  15. ^ Piper, Ross (2007), Extraordinary Animals: An Encyclopedia of Curious and Unusual Animals, Greenwood Press.
  16. ^ а б Hill, Richard W.; Wyse, Gordon A.; Anderson, Margaret (2004). Animal Physiology. Sinauer Associates, Inc. ISBN 0-87893-315-8. 
  17. ^ {Ellis (2003) The Empty Ocean, p32}
  18. ^ а б Block, B. A.; Dewar, H; Blackwell, S. B.; Williams, T. D.; Prince, E. D.; Farwell, C. J.; Boustany, A; Teo, S. L.; Seitz, A (2001). „Migratory Movements, Depth Preferences, and Thermal Biology of Atlantic Bluefin Tuna” (PDF). Science. 293 (5533): 1310—4. Bibcode:2001Sci...293.1310B. PMID 11509729. doi:10.1126/science.1061197. 
  19. ^ Scholz, T. Š. (1998). „Taxonomic status of Pelichnibothrium speciosum Monticelli, 1889 (Cestoda: Tetraphyllidea), a mysterious parasite of Alepisaurus ferox Lowe (Teleostei: Alepisauridae) and Prionace glauca (L.) (Euselachii: Carcharinidae)”. Systematic Parasitology. 41: 1. doi:10.1023/A:1006091102174. 
  20. ^ Longo, Stefano B. (26. 8. 2011). „Global Sushi: The Political Economy of the Mediterranian Bluefin Tuna Fishery in the Modern Era”. Journal of World-Systems Research. 17 (2): 403—427. doi:10.5195/jwsr.2011.422 Слободан приступ — преко jwsr.pitt.edu. 
  21. ^ „Breeding the Overfished Bluefin Tuna”. LiveScience. 17. 3. 2008. Приступљено 13. 2. 2012. 
  22. ^ Associated Press via Naples Daily News (4. 12. 2011). „Bluefin tuna probably OK after BP oil spill, fed agency says”. 
  23. ^ Black, Richard (18. 3. 2010). „Bluefin tuna ban proposal meets rejection”. BBC News. Архивирано из оригинала 25. 3. 2010. г. Приступљено 13. 4. 2010. 
  24. ^ Harris, Richard (27. 5. 2011). „Sorry, Charlie! Better Luck Next Time Getting Endangered Species Status”. NPR. Приступљено 30. 5. 2011. 
  25. ^ Species of Concern NOAA
  26. ^ „Bluefin tuna quotas remain in place”. 3 News NZ. 20. 11. 2012. 
  27. ^ http://www.nmfs.noaa.gov/ia/slider_stories/2014/11/2014_iccat_meeting_highlights_11.19.14.pdf
  28. ^ „Greenpeace International Seafood Red list”. Greenpeace.org. 17. 3. 2003. Архивирано из оригинала 10. 4. 2010. г. Приступљено 13. 4. 2010. 
  29. ^ Operation Blue Rage 2011 Архивирано 2 новембар 2013 на сајту Wayback Machine. Seashepherd.org. Retrieved on 1 May 2015.
  30. ^ Asimov, Eric (15. 11. 2011). „Sushi Yasuda — NYC”. nytimes.com. Архивирано из оригинала 17. 11. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2013. 
  31. ^ Tuna, Bluefin – Seafood Watch. Montereybayaquarium.org. Retrieved on 4 May 2013.
  32. ^ Washington Post (5 January 2011). Swank sushi: Bluefin tuna nets $736,000 at Tokyo auction, easily beating old record. Accessed 6 January 2011
  33. ^ NBC News (1 January 2009). Premium tuna fetches $100,000 at auction. Accessed 6 January 2011

Спољашње везе

Медији везани за чланак Атлантска туна плавоперка на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атлантска_туна_плавоперка&oldid=23135113”