Либија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили џамахирију, погледајте чланак Либијска Џамахирија.
Држава Либија
دولة ليبيا
Dawlat Libya
Застава Либије Грб Либије
Застава Грб
Химна
арап. ليبيا,ليبيا,ليبيا
(Либија, Либија, Либија)
Положај Либије
Главни град Триполи
Службени језик арапски
 — Прелазни национални савет Мустафа Мухамед Абдел Џелал
Независност: од Италије
24. децембар 1951.
Површина  
 — укупно 1.759.540 km² (17)
 — вода (%) занемарљиво
Становништво  
 — 2014. 6.202.000 [1] (108)
 — густина 3.2/km² 
Валута (Либијски динар (LYD))
Временска зона UTC (UTC+1)
CEST (UTC+2)
Интернет домен .ly
Позивни број +218

Либија, или званично: Држава Либија је држава Магреб региона на северу Африке [2] на обали Средоземног мора. Налази се између Египта на истоку, Судана на југоистоку, Чада и Нигера на југу и Алжира и Туниса на западу.

Са површином од скоро 1.800.000 km², Либија је четврта по величини држава афричког континента и 17. у свету. [3]

Након стицања потпуне независности крајем 1951, Либија је постала краљевина које се као таква одржала све до Првосептембарске револуције из 1969. године. Од тада државом управља Муамер ел Гадафи, чија је владавина значајно уздрмана почетком 2011. године услед Рата у Либији.

Од краја августа, значајан део територије се налази под контролом побуњеничког Прелазног националног савета. Дана 16. септембра на заседању Генералне скупштине ОУН, већина држава чланица је признала Прелазни национални савет као легитимног либијског представника.

Име[уреди]

Име Либије (арап. ليبيا Lībyā Ar-Libya.ogg послушај ; либ. Lībya Ar-ly-Libya.ogg послушај , еги. R'bw, пун. 𐤉𐤁𐤋 lby, грч. Λιβύη Libúē, лат. Libya) потиче од египатског термина Либу, који се односио на једно берберско племе које је живело западно од Нила. Либу је у грчком језику прешло у Либију, иако је у античкој Грчкој овај термин имао шире значење, обухватајући целу северну Африку западно од Египта и понекад се односио на цели континент, тј. Африку.

У белешкама средњовековног арапског филозофа Ибна Халдуна забележен је назив Lawata који се односио на Либију. [4]

Када је држава стекла независност 1951. њено име је било Уједињено Либијско краљевство које је 1963. промењено у Краљевина Либија. [5] Након државног удара 1969. године, краљевина је проглашена арапском републиком. За време владавине Муамера ел Гадафија, званични назив државе је био Велика Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија (арап. الجماهيرية العربية الليبية الشعبية الاشتراكية العظمى al-Ǧamāhīriyyah al-ʿArabiyyah al-Lībiyyah aš-Šaʿbiyyah al-Ištirākiyyah al-ʿUẓmā Al-Jamahiriyyah al-Arabiyyah al-Libiyyah ash-shabiyyah al-Ishtirakiyyah al-Udhma.ogg послушај ).

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Либије

Положај[уреди]

Либија се простире на преко 1.759.540 km² што је чини 17. највећом државом на свету. Њена површина нешто је мања од површине Индонезије и већа је укупној површини Немачке, Шпаније и Француске заједно. Налази се између 9° и 34° сгш, и 9° и 26° игд. Граничи се са Египтом на истоку, Тунисом и Алжиром на западу, Републиком Чад и Суданом на југу и Нигером на југозападу. Северну границу Либије чини Средоземно море, чије се воде у близини ове државе често називају Либијским морем. Са 1.770 километара обале, Либија је највећа средоземна држава афричког континента.

Најсевернија тачка Либије је на граници са Тунисом — Рас Ађир, најјужнија је на тромеђи Чада, Судана и Либије. Најисточнија је Марса ер Рамла на граници са Египтом и најисточнија на међи са Алжиром у подгорини Тасилин Аџера. На основу положаја, пружања и граница, закључује се да је Либија северноафричка, медитеранска, сахарска и једним делом магребска држава.

Геологија[уреди]

Физичко-географска карта Либије

У прекамбрији се формирало иницијално копн северно Африке — Сахарска плоча. Она је током дугог геолошког периода била прекривена морем, што је условило велику количину енергетских седименета (нафта, гас). Током палеозоика наступила је глацијација (ордовик), а центра заглечерености био је у Сахари. Лед се простирао и преко данашње Либије, где су откривени леднички фрагменти из овог доба. Средином карбона Сахарску плочу је захватила херцинска орогенеза. Она је условила издизање копна, засвођавање и ариднију климу. У карбону и перму наступа друга глацијација, којом је била захваћена цела Гондвана. Мезозојска ера доноси интезивније тектонске покрете. Сахарска плоча се у тријасу и јури издиже и у њој преовладава континентални режим. Услед распада праконтинента Гондване, долази до поновне треансгресије мора на северу. Налазишта нафте и гаса у Либији управо су везана за период горње креде. Најзад у кенозоику обалска црта поприма савремени карактер, а уз то и клима и природно окружење.

Сахарска плоча чини фундамент грађен од кристаластих шкриљаца, гнајса, кварцита и амфиболита. Јављају се значајни пробоји гранита, а на југу Либије има и магматских пробоја и излива (Тасилин Аџер, Тибести). У дубоким депресијама и синклиналама акумулиране су паелозојске, мезозојске и кенозојске стене. Лавични платои карактеристични су за јужни део Либије и централни део земље (Ел Харуџ ел-Асвад).

Рељеф[уреди]

Пешчане дине у региону Фезан

У рељефу Либије могу се издвојити три целине: Средоземно приобаље, Либијска пустиња и Сахара. Средоземно приобање обухават узак појас од границе са Тунисом до границе са Египтом. У њему је концентрисан највећи део становништва (око 95 %). У западном делу око Триполија истиче се плодна низија Џефара, грађена од седиментних стена, на југу се издиже плато Џабал Нафуса висине 800 метара. Џефара се наставља у Триполитанију, где је копно увучено и чине га бројне лагуне и заливи (Мали и Велики Сирт). Даље ка истоку наставља се Киренајка у чијем пределу се истиче планина Џебел ел Ахдар висине 876 метара.

Средоземна приобална низија јужније о низије Џефара прелази у камените пустиње Хамада ел Хамра и Хамада Тингерт, које неприметно залазе у песковита простанства Едејен Убари и Едејен Музрук. У крајњим југозападним деловима Либије издижу се висоравни Тасилин Аџер и Џадо. Они ка истоку прелазе у подгорине Тибестија у чијем се севеном делу пружа Серир Тибести, шљунковити плато. Источни и југоисточни квадрант Либије захвата Либијска пустиња. Она је грађена од камбријских метаморфних стена и прекривена је моћним слојем кварцног песка. Ово је најсувљи и најнегостуљубивији предео Либије и Сахаре уопште Од залива Велики Сирт до платоа Енеди у Чаду готово да нема нити једен оазе или насељених пункта. Пустиња се ка југу благо издиже од 100 до 500 метара надморске висине. У централном делу Либије доминира вулкански плато Ел Харуџ ел-Асвад висине 1200 метара. Највиша тачка државе је Бику Бити (2.267 м) на Тибестију, а најнижа тачка је Сабхат Гизајил — 47 метара.

Клима[уреди]

Клима Либије је средоземна у уском приобалном појасу између Триполија и Тобрука. Одликују је средње јануарске температуре од око 12 °C (Триполи 11,1, а Бенгази 13,3 °C) и средње јулске око 25 °C (Триполи 27,2 °C). На ово поднебље велики утицај имају ветрови који у зимској половини године дувају с мора на копно. Они доносе већу количину падавина, које се смањују у правцу запад-исток. У периоду од новембра до марта у приобаљу се излучи у просеку око 150-400 милиметара талога. У планинском делу Киренаике падне и до 600 мм, а ка југу се нагло смањује на свега 100 мм годишње.

Даље ка унутрашњости клима поприма типичан пустињски карактер. Средње јануарске температуре су изнад 10 °C, а јулске око 35 °C. Екстремне вредности достижу и преко 50 °C, док се преко дана песак угреје на 60-70 Целзијуса. Овај део Либије под утицајем је пасата који дувају преко целог дана током зиме у правцу северозапад-југоисток. Н југу дува харматан, који је продужетак пасата. То је изузетно сув и топао ветар. Под утицајем Атлантске депресије у Либијској пустињи честе су пешчане олује. У централном и јужном дели Либије падавине су изузетно оскудне. Годишња количина је мања од 100 милиметара (Едејен Музрук - 10 мм). Подгорине Тибестија и Тасилин Аџера примају свега око 120 мм талога. Услови за живот у деловима Либије јужније од средоземног појаса су изузетно неповољни и сурови.

Хидрографија[уреди]

Вади Бусра

Недостатак падавина има за последицу недостатак сталних река или потока, а око 20 сталних језера су слана. Повремених и изузетно кратких токова има у приобаљу - Вади ел-Хамим, Вади Замзам, Вади Бај ел-Кабир и др. Уадији се јављају и на југу у подгорини Тибестија и Тасилин Аџера. Распоређивање ограничених количина воде је посао због чека је чак створен Секретаријат за бране и водене ресурсе, а наношење штете изворима воде се може казнити високим новчаним и затворским казнама.

Влада је изградила мрежу брана у вадијима, сувим речним коритима, који се претворе у бујице после јаких киша. Ове бране се користе и као резервоари за воду и као контрола поплава и ерозијама. Области око вадија су густо насељене јер је ту земљиште погодно за земљорадњу, а вода се кроз бунаре доводи на површину. Међутим, у многим вадијима количина воде у земљи опада, посебно у областима где је интезивна пољопривреда и близу великих градских центара. Због тога је влада преусмерила пројекте о контроли воде у подручја где је потражња за подземном водом мање изражена. Такође је предузела широки пројекат пошумљавања.

Живи свет и педологија[уреди]

Сходно изузетно оштрој клими и неповољним условима флора Либије је слабо развијена. У уском приобалном појасу расту типично средоземне биљке — жбунасте ксерофитне врсте, те борови, клека, кедар и маслине. Палма је најзаступљенија врста како у приобаљу тако и у унутрашњости око већих оаза. Либијска пустиња и Сахара представљају огромна пространства без вегетације. У ретким оазама има обрадивог земљишта где се гаје урме и уљане палме. Животињски свет је такође веома оскудан. Карактеристични врсте овог поднебља су камиле, козе, антилопе, затим шкорпиони, гуштери и змије.

Педолошки покривач Либије је веома сиромашан. У узаном појасу приобаља земљиште је плодније и углавном обрадиво. У унутрашњости доминирају пустињски песковити, каменити и глиновити предели и заравни, који су изузетно неплодни и неискоришћени. Тло је огољено, а у депресијама најчешће и заслањено (слатине).

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Либије

Праисторија и стари век[уреди]

Римска позорница у Сабрати

Археолошки налази упућују да је већ у осмом миленијуму п. н. е. либијска обала била насељена неолитским људима који су познавали сточарство и гајили биљке. Ова култура је цветала хиљадама година у региону, све док их нису потисли или апсорбовали Бербери.

У старом веку Либију су окупирали разни освајачи: Феничани, Грци, Римљани, Вандали и Византијци, који су владали делом регије или читавом регијом. Иако су Грци и Римљани оставили рушевине Кирене, Лептис Магне и Сабрата, мало је других остатака ових древних цивилизација.

Феничани су били први који су успоставили трговинску размену у Либији, када су поморци из Тира (данас територија Либана) развили трговинске везе са берберским племенима и направили споразум са њима да осигурају сарадњу у експлоатацији сирових материјала. До 5. века п. н. е., највећа феничанска колонија Картагина је проширила своју владавину у већем делу северне Африке, где се полако формирала карактеристична цивилизација, знана као Пуни. Пунска станишта на либијској обали укључивала су Оа (Триполи), Лабдах (Лептис Магна) и Сабрата. Сви они су се налазили у области која ће се касније назвати Триполис или „Три града“. Име садашњег главног града Либије, Триполи, вуче корен из овог термина.

Грци су покорили источну Либију када су, према предању, емигранти са пренасељеног острва Тера, слушајући пророчанство са Делфа, пошли да траже нови дом у северној Африци. Године 631. п. н. е. основали су Кирену. У следећих 200 година, још четири важна грчка града су основана у тој регији: Барке (Ал Марџ), Еуфесперида (касније Беренике, данас Бенгази), Теучира (касније Арсиона, данас Тукрах) и Аполонија (Сусах), лука Кирене. Заједно са Киреном, били су познати као Пентаполис („Пет Градова“).

Римљани су ујединили обе либијске регије и више од 400 година су Триполитанија и Киренаика биле просперитетне римске провинције. Римске рушевине, као што су Лептис Магне, сведоче о виталности регије где су густо насељени градови, па чак и мања насеља, уживали угодности урбаног живота. Поморци и занатлије из многих делова римског света населили су се у северној Африци, али је карактер градова Триполитаније упркос томе остао пунски, а Киренаике грчки.

Средњи век[уреди]

Арапи су покорили Либију у 7. веку н. е. У вековима који следе, многи староседелачки народи су прихватили ислам и са њим арапски језик и културу. Отомански Турци покорили су државу средином 16. века и Либија је била део њихове империје, мада је повремено имала аутономију, све до италијанске инвазије и претварања Либију у колонију.

Модерна Либија[уреди]

Краљевина Либија[уреди]

Године 1934. Италија је прихватила име Либија (које су користили Грци за читаву северну Африку, осим за Египат) као званично име колоније, која се састојала од провинција: Киренаика, Триполитанија и Фезан. Краљ Идрис I, емир Киренаике, био је вођа покрета против италијанске окупације између два светска рата. Од 1943. до 1951. Триполитанија и Киренаика су биле под британском управом, док су Французи контролисали Фезан. Године 1944. Идрис се враћа из егзила у Каиру, али је одбијао да обнови сталну резиденцију у Киренаики све док нису уклоњени неки аспекти стране контроле 1947. године. Према мировном споразуму из 1947. године, Италија се одрекла свих права на Либију.

Генерална скупштина Организације уједињених нација је 21. новембра 1949. године донела резолуцију у којој се каже да Либија треба да постане независна пре 1. јануара 1952. године. Идрис је представљао Либију у предстојећим преговорима. Када је Либија прогласила независност 24. децембра 1951, била је прва држава која је постигла независност кроз УН и једна од првих европских колонија у Африци која је добила независност. Либија је проглашена уставном и наследном монархијом под краљем Идрисом.

Проналажење значајних нафтних резерви 1959. године и приходи који су уследили од продаје, омогућили су једној од најсиромашних држава на свету да се развије и стекне значајно богатство. Иако је нафта драстично унапредила финансије Владе, незадовољство је настало због претеране концентрације националног блага у рукама краља Идриса и националне елите. Незадовољство је расло заједно са појавом насеризма и арапског национализма у северној Африци и Блиском истоку.

Либијска Џамахирија[уреди]

Муамер ел Гадафи, вођа Првосептембарске револуције
Vista-xmag.png За више информација видети Либијска Џамахирија и Муамер ел Гадафи

Мала група официра, предвођена двадесетосмогодишњим војним официром Муамером ел Гадафијем, извршила је 1. септембра 1969. године војни државни удар против краља Идриса. У то време, Идрис је био у Турској на медицинском третману. Његов сестрић Саид Хасан ар Рида ас Сануси, постао је краљ. Било је јасно да револуционарни официри који су објавили збацивање краља Идриса, нису хтели Саида да именују за краља и да му препусте управљање државом. Саид је убрзо схватио да има знатно мању моћ као нови краљ него раније када је био само принц. Пре истека 1. септембра, Саид Хасан ар Рида је формално збачен од стране револуционара и стављен у кућни притвор. У међувремену, револуционари су укинулу монархију и прогласили нову Либијску Арапску Републику. У званичним извештајима и у медијима, током периода док је био на челу Либије, Гадафи је прокламован за „братског вођу“ или „водича“ Првосептембарске револуције Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије.

У фебруару 2011. почео је Рат у Либији, чији је резултат био убиство Муамера ел Гадафија.

Рат у Либији 2011.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Рат у Либији (2011) и Хронологија Рата у Либији (2011)

У фебруару, почетком пролећа 2011, у Либији су почели протести против тадашњег вође Муамера ел Гадафија. Протести су убрзо прерасли у отворене сукобе и оформљен је Прелазни национални савет као „лице револуције“. Од 17. марта 2011, након што је усвојена резолуција СБ ОУН о забрани летења, земља је била бомбардована од стране НАТО авијације. Када су 21. августа снаге Прелазног националног савета заузеле Гадафијев главни комплекс у ТриполијуБаб ел Азизију, добили су међународно признање ОУН, а Муамер ел Гадафи је отишао у бекство. Као резултат последњих борби за Гадафијев родни град Сирт, Муамер ел Гадафи је жив доспео у руке побуњеника, убрзо потом је убијен, а снаге Прелазног националног савета успоставиле су власт на већини државне територије, сем неких јужних пространих пустињских крајева под контролом племена.

Административна подела[уреди]

Историјски, Либија се састојала од три региона (државе): Триполитаније на северозападу, Киренаикае на истоку и Фезана на југозападу. Регионе је у једну политичку јединицу удружила Италија за време италијанско-турског рата. Италијани су 1934. године ово подручје поделили на четири покрајине и једну територију: Триполи, Бенгази, Ел Баида, Мисурата и Територија Либијске Сахаре. [6]

Након стицања независности Либија је подељена на три мухафазата (покрајине). [7]

Године 1963, променом државног уређења, Краљевина Либија се састојала од седам покрајина више. [8][9]

Након успостављања Либијске Џамахирије, нова значајнија административна подела била је 1995. и тада је земља подељена на 13 општина. [10] Само три године касније било их је дупло више. Њихов број је повећан 2001. године на 32 општине, [11] да би се потом смањио на 22 према закону из 2007. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. pp. 51–55. Retrieved 11 August 2013. [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ U.N. Demographic Yearbook, (2003), "Demographic Yearbook (3) Pop., Rate of Pop. Increase, Surface Area & Density", United Nations Statistics Division., Приступљено 26. 2. 2011.
  4. ^ See e. g., the chapter "Les Loouatah" in René Basset, Le dialecte de Syouah, Paris, Leroux, 1890 (pdf text online)(p. 1–14). P. 3: "On voit que les Lebou figurent au premier rang des barbares qui menaçaient l'Egypte du côté de l'ouest ; c'est aussi dans les régions qu'ils occupaient que les auteurs arabes placent les Loouata dont le nom correspond aux Lebou des Egyptiens, aux Loubim de la Bible, aux Levathae (грч. Λευάθαι Leváthai) de Procope et aux Ilaguaten de Corripus" ("We see that the Lebu are recorded in the first line among the barbarians who threatened Egypt on the western side; in the very regions where they dwelled, the Arab authors place the Lawata, whose name corresponds to the Egyptian Lebu, to the Lubim of the Bible, to the Levathae of Procopius and to the Ilaguaten of Corippus")
  5. ^ Libya, Приступљено 10. 4. 2013.
  6. ^ Pan, Chia-Lin (1949) "The Population of Libya" Population Studies, 3(1): стр. 100–125
  7. ^ Zeidan, Shawky S. (1988). „"Chapter 4 - Government and Politics: Internal Politics: Subnational Government and Administration" A Country Study: Libya. from Federal Research Division, Library of Congress Приступљено 14. 2. 2009.. 
  8. ^ "Map of Libya 1976" WHKMLA: Historical Atlas, Libya
  9. ^ Nyrop, Richard F. (1973) "Table 10: Governorates and Districts of Libya 1972" "Area Handbook for Libya" (2nd ed.) United States Department of the Army, Washington, DC, pp. 159 OCLC 713653, Приступљено 10. 4. 2013.
  10. ^ „Municipalities of Libya“. Statoids.com Приступљено 2. 5. 2010.. 
  11. ^ Jamahiriya News Agency, (July 19, 2004), "Masses of the Basic People's Congresses select their Secretariats and People's Committees" Mathaba News., Приступљено 19. 7. 2006.

Литература[уреди]

  • Вујадиновић, С. (2009): Регионална географија Африке, Географски факултет, Београд
  • Група аутора, (1986): Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, књига 1 (А-Љ)
  • Мастило, Н. (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд
  • Петровић, Д. и Манојловић П. (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Београд
  • Група аутора, (2007): Атлас Африке, Монде Неуф, Љубљана; (Политика, Београд)
  • Група аутора, (2004): Енциклопедијски атлас света, Моно и Мањана, Београд

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Координате: 19°-33° СГ Ш, 9°-25° ИГД