Пређи на садржај

Оливија Шекспир — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Направљено превођењем странице „Olivia Shakespear”
(нема разлике)

Верзија на датум 14. новембар 2023. у 17:22

Оливија Шекспир (девојачки Такер; Острво Вајт, 17. март 1863 – Лондон, 3. октобар 1938) била је британска књижевница и покровитељка уметности. Написала је шест књига које су описане као романи о брачним проблемима. Њена дела су се слабо продавала, понекад само неколико стотина примерака. Њен последњи роман, Ујка Хилари, сматра се њеним магнум опусом Написала је две драме у сарадњи са Флоренс Фар.

Рођена је у породици пензионисаног генерала ађутанта и била је слабо формално образована. Међутим, била је начитана и развила је љубав према књижевности. Године 1885. удала се за лондонског адвоката Хенрија Хоупа Шекспира, а 1886. родила је њихово једино дете, кћи Дороти. Током1894. њена књижевна интересовања довела су до пријатељства са Вилијамом Батлером Јејтсом које је постало физички интимно 1896. Јејтс је изјавио да их „очекује много срећних дана“,[1] али се афера завршила 1897. године. И поред краја везе, Јејст и Шекспирова су остали доживотни пријатељи и често су се дописивали.. Октобра 1917. Јејтс се оженио Џорџи Хајд Лис, нећакињом Оливије Шекспир и Доротином најбољом пријатељицом.

Она је почела да води недељне салоне које су посећивали Езра Паунд и други модернистички писци и уметници 1909. године, и постала је утицајна у лондонском књижевном друштву. Оливијина ћерка Дороти Шекспир удала се за Паунда 1914. године, упркос недостатку благослова родитеља. Након њиховог брака, Паунд је користио средства добијена од Оливије да подржи Томас Стернс Елиота и Џејмса Џојса. Када је Дороти родила сина Омара Паунда у Француској 1926. године, Оливија је преузела старатељство над дечаком. Живео је са њом до краја њеног живота, дванаест година касније (1938).

Рани живот и брак

Оливијин отац, Хенри Тод Такер, рођен је у Единбургу и придружио се британској индијској војсци као заставник са 16 година. Унапређен је у чин генералног ађутанта у Бенгалу, али се пензионисао 1856. у 48. години живота, због лошег здравља. Годину дана након повратка у Британију оженио је Харијет Џонсон (р. 1821) из Бата. Пар се преселио на острво Вајт где су им рођене две ћерке: Флоренс 1858. и Оливија 17. марта 1863. године. Убрзо су се преселили у Сасекс где је рођено њихово, Хенри, 1866. Током 1877. породица се преселила у Лондон и одгајала своје ћерке у друштвеном свету који је подстицао уживање у разоноди.

Оливија је често посећивала своје бројне рођаке у земљи, и постала је посебно драга свом рођаку Лајонелу Џонсону — једином од многих ујака и рођака који се нису придружили војсци — који је касније постао песник и пријатељ В. Б. Јејтса.[2] Вероватно је да је Оливија имала мало формалног образовања; можда је била образована од стране тутора, и чини се да је постала начитана у младости.[3]

Датотека:Olivia Tucker Shakespear.png
Фотографија Оливије Шекспир, 1883.

1885. Оливија се удала за Хенрија Хоупа Шекспира, човека који је Теренс Браун у књизи The Life of W.B. Yeats: A Critical Biography описао као „достојног“, али „досадног“.[4] Рођен у Индији 1849. године, потицао је од произвођача ужади из Источног Лондона из 17. века и, као и Оливија, потекао је из војне породице, иако мањег престижа и богатства од Такерових и Џонсонових.

Хенри је похађао Хароу, студирао је право и придружио се адвокатској пракси 1875. Пар се венчао 8. децембра 1885, а на меденом месецу провели су у Булоњу и Паризу. Оливијин отац их је обдарио удобним приходима у облику поверења. Девет месеци након венчања њихово једино дете, Дороти, рођена је 14. септембра 1886; Оливија је убрзо схватила да је брак лишен страсти. [5] Јејтсов биограф Александар Џефарис пише: „себе није постављала у центар, била је несебична, дубоко маштовита и саосећајна и, све док није упознала Јејтса, изгледа да је прихватила као чињеницу свој несрећни брак без љубави“.[6]

Шекспир је раскинуо своје правно партнерство касних 1880-их — његов партнер је можда проневерио поверења клијената — и основао сопствену праксу. Харвуд пише да је Шекспиров став према ситуацији показао извесну дозу „плахости“ са његове стране и дефинитивну „несклоност сценама“. Током овог периода Оливија је прекинула дружења сасупругама официра и поточела је да пријатељује са књижевницама: Валентин Фокс (несрећно удата за произвођача пива из Кента) и Перл Крејги, разведену америчку списатељицу која је објављивала као Џон Оливер Хобс.[7]

В. Б. Јејтс

Пријатељство

Painting of W.B. Yeats
Портрет В. Б. Јејтса из 1896, рад његовог оца, Џона Батлера Јејтса

Дана 16. априла 1894, у пратњи Перл Крејги, Оливија је присуствовала књижевној вечери поводом представљања Жуте књиге и седела је насупрот В. Б. Јејтса.[6] Недавно се вратио из посете Мод Гон у Паризу, Јејтс је био у Лондону ради продукције своје драме Земља жеље срца.[8] Њих двоје нису представљени те вечери, али се Јејтс, вероватно преко Лајонела Џонсона (који се ометао напио на вечери), распитивао за жену која је седела преко пута.[9][10] Јејтс је био дубоко погођен, касније је у својим мемоарима о сусрету написао: „Приметио сам наспрам себе .... жена велике лепоте ... Била је изврсно одевена ... and suggested to me an incomparable distinction.“[11]

Убрзо након тога, Оливија је присуствовала приказивању филма The Land of Heart's Desire, и била је дирнута представом. Желела је да упозна "високог и црнокосог" песника и замолила Џонсона да позове Јејтса на чај 10. маја 1894, додајући својим рукописом позиву: "Биће ми драго да те видим".[12] У својим Мемоарима Јејтс ју је описао као „Дајана Вернон“, пишући: „У овој књизи не могу да јој дам право име — Дајана Вернон звучи пријатно у мојим ушима и пристајаће као и било која друга“.[13] Брзо су успоставили снажно пријатељство, а Оливија је саосећајно слушала о његовoj опсесивнoj љубавi према Мод. Када је Јејтс касније описао њихово пријатељство, написао је: „Рекао сам јој о својој љубавној тузи, заиста је то била моја опсесија, никад нисам одлазила ни дању ни ноћу“.[10] Пишући у филму The Last Courtly Lover, Глорија Клајн сугерише да су Оливија и Јејтс започели пријатељство засновано на дискусији о књижевности и његовој спремности да прегледа њен рад.[14]

Џон Унтерекер, који пише у делу Faces and False Faces, види пријатељство као најважнији аспект у вези, објашњавајући, „она је у Јејтсу, као и он у њој, нашла особу која може да разговара о књижевности и идејама ... била је једна од ретких особа са којом је могао бити потпуно опуштен”. Упоређујући разлику између Мод и Оливије, он пише: „Мауд Гонне је понудила Јејтсу тему за поезију, 'занимљив' живот којем се надао, а Оливија Шекспир му је понудила одмор”.[15]

Према Клинеу, Јејтс је упоредио Оливију са Дајаном, а Мод са Хелен; привлачиле су га тамнопуте жене, описујући Оливијину кожу као „мало тамнију него што би била кожа Гркиње, а коса јој је била веома тамна“.[16] Књижевник Хамфри Карпентер пише да је Јејтсов утисак о Оливији био утисак о жени са „дубокe културe, знањa француског, енглеског и италијанског и чинило се да је увек била у доколици. Њена природа је била нежна и контемплативна, и била је задовољна, изгледа да нема више од живота осим доколице и разговора њених пријатеља“.[17]

Ипак, радила је на свом трећем роману, Сат лепоте. Вероватно је Јејтс прочитао рукопис, предложио ревизије и можда је допринео карактеризацији.[18] Клајн верује да су њих двоје започели пријатељство засновано на дискусији о књижевности; Јејтсов биограф Фостер додаје да их је спојио заједнички интерес за окултизам.[19] За Јејтса, који је тада имао 30 година, важан аспект њиховог пријатељства била је прилика за сексуални однос са женом, нешто што тада није искусио.[3]

У августу се Јејтс вратио у Ирску. Наставио је преписку са Шекспировом, пишући јој о томе да је Мод недавно родила ћерку Изол. У својим писмима Оливија је можда била искрена о својим осећањима према њему; априла 1895. написао јој је: „Не жалим се више на твоје писање о љубави, него што бих се жалио на сликара портретисту који се држи портрета“.[20]

Љубавна афера

Јејтс је одложио посету Оливији у Лондону месец дана касније; уместо тога се бринуо за Џонсона, који је био умешан у случај Вајлд и упао у алкохолизам због којег је умро.[21] Чинило се да је Јејтс убедио себе да Оливија и њен рођак деле ману, написавши: „Ево исте слабости за коју сам мислио ... Њена лепота ... мрачан и миран, имао је племенитост поражених ствари, и како би то могло помоћи, а да ми не збије срце. Требало ми је две недеље да одлучим шта да радим”. Направио је план да помири своју жељу са оним што је веровао да је њена злоћа: тражио би да она остави мужа да живи са њим. До тада би њихово пријатељство остало платонско.[22]

Јејтс је коначно посетио Оливију у њеној кући на Порчестер скверу неколико недеља касније како би представио своје добро осмишљене намере, али, на његово збуњеност, Оливија му је изјавила да воли. Несигуран у себе, узео је још једно одсуство, током којег је одлучио да ће, ако је Мод недостижна, или недоступна стицајем околности, имати Оливију, која је написала „али ако не бих могао да добијем жену коју сам волео, то би била утеха за мало да се посветим другом“.[20] Због Јејтса, Оливија је била спремна да изгуби ћерку, финансијску сигурност, друштвени положај и добру вољу своје породице. Иако је њен муж имао основа да тужи Јејтса и тиме уништи његову репутацију, њена најбоља нада против потпуне пропасти била је Шекспирова снажна несклоност прављењу јавних сцена. Онда је Јејтс поново изгубио живце, предлажући да свако тражи савет од пријатеља („спонзора“). Вероватно је одабрао Флоренс Фар за свог спонзора, док је Оливија одабрала Валентин Фокс - Харвуд нагађа да су спонзори саветовали њих двоје да наставе са афером, можда на Јејтсову нелагоду.[20]

Петнаестов јула 1895. Јејтс и Оливија су отпутовали у Кент да посете Валентина Фокса; Харвуд каже да би путовање било, емотивно говорећи, веома интезиван излет.[23] О путовању железницом, Јејтс је написао у својим мемоарима, „када је на нашем првом заједничком путовању железницом – требало је да проведемо дан у Кенту – она је дала дуги страствени пољубац љубави, био сам запрепашћен и помало шокиран”.[22] Наставили су да деле страственије пољупце у уметничким галеријама и у њеном дому.[1]

Photograph of Maud Gonne
Мод Гон око 1896: Оливија је прекинула везу са Јејтсом због његове љубави према Гони.

Још увек узнемирен због Лајонела, Јејтс се обратио Артуру Сајмонсу ради дружбовања и преселио се у собу поред његове у октобру 1895. Једног дана док је био заокупљен и размишљао о Мод, закључао се непосредно пре него што су Оливија и њен спонзор стигли у посету; чим је отишла, он је остао будан целу ноћ говорећи Сајмонсу о Мод.[24] У Лондон је стигла неколико недеља касније у кратку посету.[25]

Јејтс је био амбивалентан према Оливији упркос саветима спонзора; без новца да је издржава, предложио јој је да тражи законско раздвајање (уместо развода), поштедећи њен друштвени острацизам и финансијску пропаст.[26] Биограф Езре Паунда, Џеј Вилхелм, сугерише да је Шекспир знао да Оливија воли Јејтса, али је изгледало више забринуто због губитка друштвеног статуса у случају развода, што је довело до тога да Јејтс и Оливија одлуче да је „било љубазније једноставно га преварити него потпуно напустити“.[27]

У јануару 1896. Јејтс се поново преселила, у мали стан у Вобурн Плејсу, како би јој била ближе.[28] Коначно, након наплате куповине кревета, са Јејтсом који је описао „неугодан разговор о ширини“, и његову нервозу која их је у почетку спречила да постану љубавници, на крају је написао у јануару 1896. „Коначно је дошла код мене у мојој тридесетој години ....и имали смо многе дане среће.“[1] Јејтсова срећа је очигледна у песмама које је писао у том периоду, а за време трајања њихове афере, Оливија је изгледа била као муза песнику.[29]

Шест месеци касније Јејтс се вратио у Ирску, а у августу је Оливија била у посети Валентину Фоксу са својим мужем где је добила вест о очевој смрти. Отишла је на продужени боравак у Торки, где је остала до септембра пре него што је са супругом отишла у посету Шкотској. Јејтс је напустио Ирску и отишао у Париз да посети Мод у новембру, и вратио се у Лондон тек јануара 1897. године, а Мод је следила иза себе и стигла у Лондон у фебруару. Јејтс је написао о Модиној посети: „Мод ми је писала ... била је у Лондону и да ли бих дошао на вечеру. Вечерао сам са њом и моји проблеми су се повећали - она сигурно није ни помислила на несташлуке које је чинила – и коначно једног јутра .... [Оливиа] је открила да моје расположење не одговара њеном и бризнула је у плач—„Постоји неко други у твом срцу“, рекла је. То је био раскид између нас дуги низ година”. Афера се завршила тог пролећа када се Јејтс поново вратио у Ирску.[30] Оливија га више година није посетила у Вобурн Плејсу, каже Јејтсов биограф Ричард Елман.[28]

Пемброук Меншн

Оливијин живот није добро документован између 1897. и 1908. године. Посетила је свог рођака Лајонела последњи пут 1897. пре него што је био изолован због свог алкохолизма. Умро је сам од церебралног крварења 1902.[31] Године 1899. породица је претрпела неодређени финансијски проблем који ју је приморао да се преселе у стан у Бејсвотеру у Пемброк Мансионс, који је пријатељ описао као „непривлачну бејсвотерску сиротињу”. Неколико месеци касније умрла је Оливијина мајка. У року од недељу дана Оливија је добила писмо саучешћа од Јејтса, што је можда било прво писмо које је добила од њега за две године, од 1897.[32] Неколико научника и биографа спекулише да су наставили своју љубавну везу у неком тренутку између 1903. и 1910. године; Биограф Паунда Вилхелм верује да су се помирили још 1903.[27] док Јејтсови биографи Џефарес и Рос сугеришу да се афера вероватно поново распламсала у периоду 1906.[33]

Драмски комади

  • The Beloved of Hathor (1902) – ISBN 9781177395977 (reprint, also includes The Shrine of the Golden Hawk)
  • The Shrine of the Golden Hawk (1902)

Иако је породица добила наследство од Оливијине мајке, наставили су да живе у Бејсвотеру.[32] Дороти је неко време била у интернату, након чега је послата на довршену школу у Женеви.[27] Да би уштедела новац, породица је често напуштала Лондон током лета, да би одлазила у дуге посете рођацима у земљи, посебно њеном брату Хенрију Такеру.[34] Тек 1905. породица је изнајмила кућу у Брунсвик Гарденсу, у близини Кенсингтонске палате, када се Дороти вратила кући да живи са родитељима.[35]

Дороти и Езра Паунд

Записи о Оливијином животу се настављају кроз Доротина писма и дневнике о доласку америчког песника Езре Паунда у Лондон 1909. Пратећи своје пријатеље у друштву Кенсингтон, Оливија је једном недељно претварала свој дом у салон, чиме је започео важан период у њеном животу. Када се Јејтс вратио у Лондон те године, Оливија је постала центар цветајућег књижевног покрета. Јејтс је одржао салон у понедељак увече; они који су присуствовали обично су посећивали и Оливијину. Била је домаћин и постала веза за већи део предратних књижевних активности у Лондону. Међу значајним учесницима су били Паунд, Хилда Дулитл, Јејтс, Виндем Луис, Анри Годије-Бжеска, Волтер Морс Рамел, Ричард Алдингтон, Вилијам Карлос Вилијамс, Т. Е. Хулм и Џон Курнос.[36] Скупови су одржани у њеној соби за цртање, месту које је Поунд у писму описала као „пуно беле магије“.[27] Оливија је до сада била познати окултиста и водила је сеансе у свом салону.[36] Постала је добро упућена у астрологију и хиромантију, преневши оно што је знала Дороти која је делила њено интересовање. Обојица читају гримоаре; Оливија је била стручњак за „цртање окултних симбола“ и прилично упозната са симбологијом окултизма.[37] Оливија је упознала Паунда у јануару 1909. у салону у Кенсингтону чији је домаћин био пријатељ; позвала га је на чај 16. фебруара 1909. и, на његово инсистирање, упознала је Паунда са Јејтсом у мају 1909.[36][38] Јејтс се вратила у Лондон и започела темељно истраживање спиритуализма и окултизма, обраћајући се Оливији за савет. Одвела је младог америчког песника у Јејтсове собе у Вобурн Плејсу, подстичући њихову везу.[39]

Дороти се убрзо заљубила у Паунда [36] Крајем 1909. и почетком 1910. Оливија и Дороти су присуствовале његовим предавањима на Лондонској политехничкој институцији; јуна 1910. придружили су му се у Сирмионеу у Италији.[40] Из разлога који биографима нису били јасни, Оливија је забранила њима да пишу једно другом током његове продужене посете Њујорку од 1910. до 1911.[34] Упркос ограничењу, изгледа да је Дороти сматрала да је верена са Паундом, иако није сигурна да ли намерава да остане у Њујорку или да се врати у Лондон.[36]

Године 1910. Јејтс је мислио да његов хороскоп предлаже повратак Оливији; удаљио се од Мод и у јуну је почео чешће да виђа Оливију. Паунд је волео Оливију, што је можда изазвало Јејтсову љубомору, као када је, на пример, Паунд упознао њих двоје у позоришту и потом их одвео на чај - прилика када је Јејтс био изузетно груб према Паунду.[36] Годину дана касније, Оливија је упознала Јејтса са Џорџи Хајд-Лис, својом осамнаестогодишњом полунећаком и Доротином најбољом пријатељицом, за коју се Јејтс на крају оженио.[41]

Паунд се вратио из Америке 1911. и наставио своје посете Оливији и Дороти, придржавајући се Оливијиних ограничења. Та октобарска фунта је формално тражила да се ожени Дороти; њен отац је то одбио на основу Паундових оскудних прихода. Ни Дороти ни Паунд нису одустали: он је поново затражио дозволу да се ожени њоме у марту 1912, али је поново одбијен. Дороти је мислила да су наставили да буду верени, иако су им биле дозвољене само кратке посете у породичном салону једном недељно или сваке две недеље.[42]

Оливија је постала забринута за своју ћерку након што је Хилда Дулитл, која је такође веровала да је верена за Паунда, стигла у Лондон 1911. Оливија је пожелела добродошлицу Х. Д. у свој дом, али је била сведок интеракције између Дороти, Паунда, Х. Д. и Ричарда Алдингтона, за кога се Х. Д. оженио 1913.[42] Септембра 1912. Оливија је написала оштро писмо Паунду, у којем му је јасно рекла да прекине пријатељство са Дороти:

Рекао си ми да си спреман да мање виђаш Дороти ове зиме. Не знам да ли бисте радије препустили мени да кажем да не мислим да је препоручљиво да вас она толико виђа итд. или бисте радије то урадили на свој начин .... Не знам да ли она још увек себе сматра вереном за тебе – али очигледно не може да се уда за тебе – тешко да је пристојно ! Постоји још једна ствар - а то је лична непријатност и гњаважа мени - имао сам целу прошлу зиму, практично да бих имао 2 дана у недељи да дођете да је видите ... Мора да се уда – она и ја не можемо да наставимо да живимо овај женски живот практично а деук заувек, а немамо довољно новца да се раздвојимо ... Требало би да одеш - Енглези не разумеју твоје америчке начине, и сваки мушкарац који би желео да се ожени њом био би одбијен чињеницом да имаш пријатељство (или како год да га назовеш) са њом. Да имаш 500 фунти годишње, била бих срећна што си је оженио! [43]

Године 1913, Оливија је упознала Паунда са вајаром вортицистом Хенријем Гаудије-Бжеском на уметничкој изложби у Алберт Холу. На истој изложби вајар је упознао Нину Хамнет, коју је касније користио као модел за серију бронзаних актова, од којих је један купила Оливија.[44] Године 1914, Оливија је превела гримоар за Јејтса и Паунда, који су провели од новембра 1913. до јануара 1914. на селу у Стоун Котиџу у Ешдаун шуми — Паунд је био Јејтсов секретар — истражујући окултизам. Прочитали су неколико гримоара, а Оливија им је дала превод дела опата од Виљара из 1670. гримоара Le Comte de Gabalis. Њен превод је касније те године објављен у књижевном часопису The Egoist.[45]

До 1914. Оливија је изгледа схватила да је Дороти одлучна да се уда за Паунда и коначно је пристала; иронично је да Паунд тада зарађивала мање него што је имао 1911.[46] Хоуп Шекспир је попустила када је пар пристао на црквено венчање, а не на грађанску церемонију, која је одржана 20. априла 1914. Оливија им је поклонила два рана циркуска цртежа Пабла Пикаса.[47]

Каснији живот и смрт

Након Доротиног венчања, велики део е о Оливијином животу престаје. Иселила се из Брунсвик Гарденса 1924. бацивши личну преписку и поклонивши стотине књига. Хопе Схакеспеар је умрла 5. јула 1923; за неколико месеци Оливија се преселила у стан у Западном Кенсингтону, повевши са собом две слушкиње које су деценијама биле са породицом. Њен живот се наставио непромењен, испуњен друштвеним догађајима.[48] У септембру 1926. Дороти је родила сина Омара Паунда, који је 1927. доведен из Француске да би се одгајао у Енглеској. Оливија је постала његов старатељ, а Дороти је проводила лета са мајком и сином.[49]

Током 1926. Јејтс је провео неколико недеља у Лондону, вероватно често посећујући Оливију. Показао је жаљење због свог понашања 1897, пишући јој: „Јуче сам наишао на две ваше ране фотографије ... Ко је икада имао профил лике?—профил са сицилијанског новчића. Човек се осврће на своју младост као на шољу коју је напола окусио луд човек који умире од жеђи. Питам се да ли се тако осећате?"[50] Њих двоје су одржавали преписку, као и дуги низ година.[51]

Оливија је наставила да се дружи и имала је много пријатеља, од којих је један, Виндем Луис, насликао њен портрет; уживао је у њеном друштву упркос томе што му је било тешко да се повеже са другима. Престала је да пише, али је остала страствени читалац, окрећући се детективским причама за лакше олакшање, иако је такође држала корак са књижевним ауторима. Спријатељила се са Томасом Макгривијем, кога је позвала на чај, касније му је писала: „WBY ми је дао ново издање everies and the Veil, и ја га све поново читам. Веома је лепо урађено. 29 када сам га први пут упознао“. Мекгриви је рекао Јејтсу да је Оливија „увек била симбол елеганције, нека врста слике од злата и слоноваче“. Харвуд о њој пише: „Оливија Шекспир је била авангардна у књижевности, агностик у религији и конзервативна у политици, барем касније у животу”.[51][52]

Оливијина преписка са Паундом настављена је током 1920-их и 1930-их, када је делимично деловала као његов агент у Лондону. Године 1924., на Паундов захтев, примила је Џорџа Ентхеила у свој друштвени круг, набавила уметничка дела и књиге које су послате Дороти и Езри у Рапалу и посредовала у спору између Поунда и Луиса. Била је незаинтересована за Паундову политику и економске ставове и посебно није волела његове касније песме.[51] Након смрти њеног мужа, Оливијин приход био је довољан да издржава удобан начин живота. Током 1920-их и 1930-их постепено је повећавала Доротиин приход (који је такође увећан разним породичним завештањима), а 1930-их је инвестирала у Доротино име, шаљући приход Дороти и Паунду. У сасвим стварном смислу, према Харвуду, Оливија Шекспир је „неопевана хероина“ модернистичког периода, јер је велики део новца који је Езра Паунд великодушно користио за подршку писцима који се боре као што су Томас Стернс Елиот и Џејмс Џојс потекао од ње.[52]

Оливија је умрла од компликација изазваних болешћу жучне кесе 3. октобра 1938. Дан пре своје смрти написала је у писму Дороти: „У понедељак сам се изненада разболела од проблема са жучном кесом—ужасан бол—послат по доктора Барнса—дао ми је дрогу и ињекцију и бол је постепено нестао ... Каже да идем добро, али наравно да се осећам прилично олупино”. Умрла је следећег дана од срчаног удара.[53] Џон Унтерекер верује да је Оливијина смрт сломила Јејтса, која је умро само неколико месеци касније, јер је додала топлину његовом животу. Иеатс је написао о њеној смрти:

Оливија Шекспир је изненада умрла. Више од четрдесет година она је била центар мог живота у Лондону и за све то време никада нисмо имали свађу, тугу понекад, али никада разлику. Када сам је први пут срео, била је у касним двадесетим, али је изгледала као љупка млада девојка. Када је умрла, била је љупка старица ... Потицала је из дугог низа војника и током последњег рата сматрала је својом дужношћу да остане у Лондону кроз све ваздушне нападе. Није била више љупка него угледна - шта год да се догодило, никада није изгубила самоћу ... За сада не могу да поднесем помисао на Лондон. Свуда ћу наћи њену успомену.[15]

Дороти је била болесна када јој је мајка умрла, неспособна да отпутује у Лондон. Послала је Паунда да организује сахрану и рашчисти кућу.[54] Езра је прегледао Оливијину преписку и вратио Јејтсу многа њена писма. Унтерекер пише да се Јејтс потрудио да преписка остане приватна: „Непосредно пре своје смрти он је методично уништио велику групу писама Оливији Шекспир. Писма су му враћена након њене смрти. ... Јејтс је желео да их нико не чита“[55]

Романи: опис и рецепција

Романи

Романи

Новела

Лајонелу Џонсон је посветила The False Laurel, објављену 1896. године. Радња приказује песникињу која се заљубљује и удаје за безобразног младог песника, одричући се сопственог стваралаштва да би се побринула за његове потребе. Постаје јој досадно, напише успешан комад, а онда полуди. The False Laurel је била најмање успешна од њених књига, продата је у мање од 200 примерака. Добио је лошу рецензију од The Bookman али добру од The Athenaeneum.[56]

Rupert Armstrong су 1899. објавили Harper and Brothers, посвећена Валентину Фоксу. У овом, четвртом од њених романа, Харвуд верује да су њено писање и глас постали оригиналнији. Компликована радња — борба мајке и ћерке за „поседовање [очеве] уметничке душе“ — показује наговештаје инцестуозне љубави, тему која се налази у њеном каснијем делу. Књига је написана током афере са Јејтсом, Харвуд види ликове представљене „у прецизном, горком интензитету за разлику од било чега у ранијем делу“.[56]

The Devotees је објавио Хајнеман у децембру 1900. Попут књиге Rupert Armstrong, радња Тhe Devoteesприказује благо инцестуозну љубав: младић и девојка, одгајани заједно од детињства, деценијама се посвећују његовој мајци зависници од дроге пре него што се венчају. Рецензије су углавном биле нељубазне.[57]

Њен последњи роман, Uncle Hilary,, објављен је 1910. године и сматра се њеним најбољим делом. О Uncle Hilary Џејн Елдриџ Милер пише у књизи Rebel Women: Feminism, Modernism, and the Edwardian Novel: „Шекспирова показује начине на које тај идеал води до разочарања и огорчености“.[58] У компликованом заплету млада жена се несвесно удаје за свог очуха, напушта га и прихвата понуду за брак од свог старатеља. Харвуд верује да су њен брак без љубави, љубавна веза са Јејтсом, фрустрација са Дороти и Паундова неверност Дороти, изградили у њој снагу и прихватање живота који се граничио са духовним и више није морала да пише.[59]

Милер пише да у роману Оливија истражује „законе брака, разводе и бигамију“, са фокусом на природу романтичне љубави — одбачене у корист духовних и интелектуалних тежњи.[58] Леон Сурет пише у The Birth of Modernism, Оливијин ујак Хилари истиче везе између спиритуализма, окултизма и феминизма, видећи Uncle Hilary као феминистички роман који описује као „прилично читљив“.[60]

Џејн Милер карактерише њена дела као романе о „брачним проблемима” у којима се супруга суочава са стварношћу брака, његовим ограничењима и потребом за постизањем независности. Проналазећи интересе ван брака, жена губи огромну потребу за љубављу унутар брака. Милер пише да у Ујка Хилари Оливија истражује питања попут закона о браку, развода и бигамије, док се фокусира на природу романтичне љубави. Оливија је у делу Uncle Hilary написала о љубави: „Љубав је најгоре ропство које постоји ... то је најупорнија илузија“.[58]

Дела

Драмски комади

  • The Beloved of Hathor (1902) – ISBN 9781177395977 (reprint, also includes The Shrine of the Golden Hawk)
  • The Shrine of the Golden Hawk (1902)

Новела

Спољашње везе

Литература

  • Brown, Terence. The Life of W.B. Yeats: A Critical Biography. Oxford: Blackwell, 1999. ISBN 0-631-18298-5.
  • Carpenter, Humphrey. A Serious Character: the life of Ezra Pound. London: Faber, 1988. ISBN 978-0-571-14786-1
  • Ellmann, Richard. Yeats: The Man and the Masks. New York: Norton, 1999 edition. ISBN 0-393-00859-2
  • Foster, R.F. W.B Yeats: A Life. New York: Oxford UP, 1997. ISBN 0-19-211735-1
  • Harwood, John. After Long Silence. New York: St. Martin's, 1989. ISBN 0-312-03458-X
  • Hassett, Joseph M. W.B. Yeats and the Muses. Oxford: Oxford UP, 2010. ISBN 978-0-19-958290-7
  • Hickman, Miranda. "Olivia Shakespear". in Demetres P. Tryphonopoulos and Stephen Adams (eds). The Ezra Pound Encyclopedia. Westport, CT: Greenwood, 2005. ISBN 0-313-30448-3
  • Jeffares, Alexander Norman. W.B. Yeats: A New Biography. London: Continuum, 2001. ISBN 0-8264-5524-7
  • Jeffares, Alexander Norman. W.B. Yeats: Man and Poet. New York: St. Martin's, 1996. ISBN 0-312-15814-9
  • Kline, Gloria. The Last Courtly Lover. Ann Arbor, MI: University of Michigan Research Press, 1983. ISBN 0-8357-1409-8
  • Miller, Jane Eldridge. Rebel women: Feminism, Modernism, and the Edwardian novel. Chicago: Chicago UP, 1997. ISBN 0-226-52677-1
  • Reynolds, Ann, E. Ezra Pound and Dorothy Shakespear: Their Letters 1909–1914. MagillOnLiterature. 1985.
  • Ross, David. Critical Companion the William Butler Yeats. Facts on File, 2009. ISBN 978-0-8160-5895-2
  • Shakespear, Olivia. "Beauty's Hour." London, 1896; Anne Margaret Daniel (ed). Valancourt, 2016. ISBN 1943910405
  • Stock, Noel. The Life of Ezra Pound. New York: Pantheon, 1970. ISBN 0-86547-075-8
  • Surette, Leon. The Birth of Modernism: Ezra Pound, T.S. Eliot, W.B. Yeats, and the Occult. Montreal: McGill UP, 1993. ISBN 0-7735-0976-3
  • Tryphonopoulos, Demetres, "Ezra Pound's Occult Education". Journal of Modern Language. 34 (1): Summer 1990.
  • Unterecker, John. "Faces and False Faces". in Unterecker, John (ed). Yeats: A Collection of Critical Essays. Englewood Cliffs, NY: Prentice Hall, 1963.
  • Wilhelm, James J. Ezra Pound in London and Paris, 1908–1925. University Park, PA: Pennsylvania State UP, 2008. ISBN 978-0-271-02798-2
  • Wilhelm, James J. Ezra Pound: The Tragic Years 1925–1972. University Park, PA: Pennsylvania State UP, 1994. ISBN 0-271-01082-7
  • Yeats, William Butler. Memoirs. London: Macmillan, 1973.
  1. ^ а б в qtd. in Carpenter (1988), p. 104
  2. ^ Harwood (1989), pp. 1–7, 10
  3. ^ а б Hassett (2010), p. 11
  4. ^ Brown (1999), p. 91
  5. ^ Harwood (1989), pp. 13–16
  6. ^ а б Jeffares (2001), 60–61
  7. ^ Harwood (1989), 21–30
  8. ^ Foster (1997), p. 140
  9. ^ Harwood (1989), p. 31
  10. ^ а б Hassett (2010), 12
  11. ^ qtd. in Hassett (2010), p. 11
  12. ^ Harwood (1989), 37–38
  13. ^ Yeats (1973), p. 74
  14. ^ Kline (1983), p. 18.
  15. ^ а б Unterecker (1963), p. 28
  16. ^ Kline (1983), p. 95
  17. ^ Carpenter (1988), p. 104.
  18. ^ Foster (1997), p. 153
  19. ^ Kline (1983), 18; Foster (1997), 193
  20. ^ а б в Harwood (1989), pp. 45–48
  21. ^ Jeffares (1996), 84
  22. ^ а б Yeats (1973), 86
  23. ^ Harwood (1989), p. 199
  24. ^ Jeffares (1996), pp. 86–87
  25. ^ Foster (1997), p. 157
  26. ^ Harwood (1989), pp. 50–52
  27. ^ а б в г Wilhelm (2008), pp. 14–17
  28. ^ а б Ellmann (1999), p. 160
  29. ^ Hassett (2010), pp. 12, 20
  30. ^ Harwood (1989), pp. 56–57.
  31. ^ Harwood (1989), pp. 90–91
  32. ^ а б Harwood (1989), pp. 105–06
  33. ^ Jeffares (2001), p. 118; Ross, p. 16
  34. ^ а б Reynolds (1985)
  35. ^ Harwood (1989), p. 123
  36. ^ а б в г д ђ Harwood (1989), pp. 130–37
  37. ^ Tryphonopoulos (1990), p. 79
  38. ^ Foster (1997), p. 439
  39. ^ Wilhelm (2008), p. 40
  40. ^ Stock (1970), pp. 70, 81
  41. ^ Harwood (1989), p. 141
  42. ^ а б Harwood (1989), pp. 142–45
  43. ^ Wilhelm (2008), p. 103
  44. ^ Wilhelm (2008), pp. 127, 150
  45. ^ Wilhelm (2008), p. 133
  46. ^ Harwood (1989), 150
  47. ^ Wilhelm (2008), pp. 151–54
  48. ^ Harwood (1989), p. 152
  49. ^ Hickman (2005), p. 275
  50. ^ Harwood (1989), p. 184
  51. ^ а б в Harwood (1989), pp. 170–73
  52. ^ а б Harwood (1989), pp. 178–82
  53. ^ Harwood (1989), pp. 192–93
  54. ^ Wilhelm (1994), 136
  55. ^ Unterecker (1963), p. 3
  56. ^ а б Harwood (1989), pp. 90–98
  57. ^ Harwood (1989), pp. 108–16
  58. ^ а б в Miller (1997), pp. 74–76
  59. ^ Harwood (1989), pp. 128–29
  60. ^ Surette (1993), p. 232
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оливија_Шекспир&oldid=26478620”