Чај у Уједињеном Краљевству — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим.) #IABot (v2.0.9.5
допуна и реф.
Ред 1: Ред 1:
[[Датотека:Nice_Cup_of_Tea.jpg|мини| Керамички чајник на металној подлози, бокал за млеко и пуна шоља на тањиру]]
[[Датотека:Nice_Cup_of_Tea.jpg|мини| Керамички чајник на металној подлози, бокал за млеко и пуна шоља на тањиру]]
[[Датотека:Tea_box_hg.jpg|десно|мини| Енглески сандук за чај, кутија која се користи за складиштење листова чаја]]
Од 18. века, [[Уједињено Краљевство]] је један од највећих светских потрошача [[Чај|чаја]], са просечном годишњом залихама по глави становника од {{Convert|1.9|kg|lbs}}.<ref>{{Cite web|url=http://faostat3.fao.org/home/index.html#DOWNLOAD|title=Food Balance Sheets|publisher=Food and Agriculture Organization of the United Nations|access-date=20. 12. 2023|archive-date=01. 04. 2013|archive-url=https://web.archive.org/web/20130401115157/http://faostat3.fao.org/home/index.html#DOWNLOAD|url-status=}}</ref> Првобитно посматрано као пиће више класе у [[Европа|Европи]], чај се постепено ширио по свим друштвеним класама, да би на коначно постао уобичајено пиће. И даље се сматра важним делом британског идентитета<ref name="Smith">Woodruff D. Smith, "Complications of the Commonplace: Tea, Sugar, and Imperialism". ''Journal of Interdisciplinary History'' (Autumn 1992), 259–277.</ref> и истакнуто је обележје британске културе и [[Друштво|друштва]].<ref>{{Cite news|url=http://www.express.co.uk/life-style/food/529175/Why-Brits-love-a-cup-of-tea|title=A very British beverage: Why us Brits just love a cuppa|date=23 September 2016|agency=Express}}</ref>
Од 18. века, [[Уједињено Краљевство]] је један од највећих светских потрошача [[Чај|чаја]], са просечном годишњом залихама по глави становника од {{Convert|1.9|kg|lbs}}.<ref>{{Cite web|url=http://faostat3.fao.org/home/index.html#DOWNLOAD|title=Food Balance Sheets|publisher=Food and Agriculture Organization of the United Nations|access-date=20. 12. 2023|archive-date=01. 04. 2013|archive-url=https://web.archive.org/web/20130401115157/http://faostat3.fao.org/home/index.html#DOWNLOAD|url-status=}}</ref> Првобитно посматрано као пиће више класе у [[Европа|Европи]], чај се постепено ширио по свим друштвеним класама, да би на коначно постао уобичајено пиће. И даље се сматра важним делом британског идентитета<ref name="Smith">Woodruff D. Smith, "Complications of the Commonplace: Tea, Sugar, and Imperialism". ''Journal of Interdisciplinary History'' (Autumn 1992), 259–277.</ref> и истакнуто је обележје британске културе и [[Друштво|друштва]].<ref>{{Cite news|url=http://www.express.co.uk/life-style/food/529175/Why-Brits-love-a-cup-of-tea|title=A very British beverage: Why us Brits just love a cuppa|date=23 September 2016|agency=Express}}</ref>


Ред 18: Ред 17:
Историја европских интеракција са чајем датира од средине 16. века. Најраније помињање чаја у европској литератури датира у делу из Венеције из 1559.<ref>Giambattista Ramusio, ''Navigatione et Viaggi'', Vol. II, Venice, 1559, in {{Harvnb|Ukers|1935|pp=23–24}}</ref> Чај је касније помињан још неколико пута у разним европским земљама, али Јан Хуго ван Линшутен, холандски морепловац, први је написао штампану референцу о чају на енглеском 1598. године у својим ''Voyages and Travels''.<ref>Jan Hugo Van Linschooten, ''Voyages and Travels'', London, 1598, in {{Harvnb|Ukers|1935|p=501}}</ref>
Историја европских интеракција са чајем датира од средине 16. века. Најраније помињање чаја у европској литератури датира у делу из Венеције из 1559.<ref>Giambattista Ramusio, ''Navigatione et Viaggi'', Vol. II, Venice, 1559, in {{Harvnb|Ukers|1935|pp=23–24}}</ref> Чај је касније помињан још неколико пута у разним европским земљама, али Јан Хуго ван Линшутен, холандски морепловац, први је написао штампану референцу о чају на енглеском 1598. године у својим ''Voyages and Travels''.<ref>Jan Hugo Van Linschooten, ''Voyages and Travels'', London, 1598, in {{Harvnb|Ukers|1935|p=501}}</ref>


Међутим, било је неколико година касније, 1615. године, догодило се најраније познато спомињање чаја од стране једног Енглеза. У писму, г. Р. Викам, агент [[Британска источноиндијска компанија|Источноиндијске компаније]] стациониране у [[Јапан|Јапану]], замолио је господина Итона, који је био стациониран у тадашњем португалском [[Макао|Макау]], у Кини,<ref name="Ukers-37">{{Harvnb|Ukers|1935|p=37}}</ref> да му пошаље „a pot of the best sort of chaw“,<ref name="Ukers-37" /> фонетски је апроксимација {{Трансл|yue|chàh}}, речи на локалном [[Кантонски језик|кантонском]] дијалекту за чај. Још једно рано спомињање чаја појављује се у списима трговца [[Самуел Пурцхас|Самјуела Пурцхаса]] из 1625.<ref name="Purchas">Samuel Purchas, ''Purchas His Pilgrimes'', Vol. III, London, 1625, in {{Harvnb|Ukers|1935|p=38}}</ref> Пурчас је описао како су Кинези конзумирали чај као ''прашак одређене биљке која се зове цхиа'', којег стављају онолико колико може да садржи љуска ораха, у посуду од порцелана и пију га са врелом водом".<ref name="Purchas" /> Године 1637, [[Петер Мунди]], путник и трговац који је наишао на чај у [[Фуђен|Фујиану]], у Кини, написао је: ''chaa''&nbsp;– само вода у којој се кува нека врста биља.<ref name="chrystal">{{Cite book|url={{google books|id=lXYFBQAAQBAJ|pg=PT25|plainurl=yes}}|title=Tea: A Very British Beverage|last=Chrystal|first=Paul|date=2014|publisher=Amberley Publishing Limited}}</ref>[[Датотека:Lady_drinking_tea_-_Lavreince.jpg|мини| Дама пије чај ]]
Међутим, било је неколико година касније, 1615. године, догодило се најраније познато спомињање чаја од стране једног Енглеза. У писму, г. Р. Викам, агент [[Британска источноиндијска компанија|Источноиндијске компаније]] стациониране у [[Јапан|Јапану]], замолио је господина Итона, који је био стациониран у тадашњем португалском [[Макао|Макау]], у Кини,<ref name="Ukers-37">{{Harvnb|Ukers|1935|p=37}}</ref> да му пошаље „a pot of the best sort of chaw“,<ref name="Ukers-37" /> фонетски је апроксимација {{Трансл|yue|chàh}}, речи на локалном [[Кантонски језик|кантонском]] дијалекту за чај. Још једно рано спомињање чаја појављује се у списима трговца Самјуела Пурчаса из 1625.<ref name="Purchas">Samuel Purchas, ''Purchas His Pilgrimes'', Vol. III, London, 1625, in {{Harvnb|Ukers|1935|p=38}}</ref> Пурчас је описао како су Кинези конзумирали чај као ''прашак одређене биљке која се зове цхиа'', којег стављају онолико колико може да садржи љуска ораха, у посуду од порцелана и пију га са врелом водом".<ref name="Purchas" /> Године 1637, [[Петер Мунди]], путник и трговац који је наишао на чај у [[Фуђен|Фујиану]], у Кини, написао је: ''chaa''&nbsp;– само вода у којој се кува нека врста биља.<ref name="chrystal">{{Cite book|url={{google books|id=lXYFBQAAQBAJ|pg=PT25|plainurl=yes}}|title=Tea: A Very British Beverage|last=Chrystal|first=Paul|date=2014|publisher=Amberley Publishing Limited}}</ref>[[Датотека:Tea_box_hg.jpg|десно|мини| Енглески сандук за чај, кутија која се користи за складиштење листова чаја]]Источноиндијска компанија направила је прву наруџбу за увоз чаја 1667. свом агенту у [[Бантен|Бантаму]], који је потом послао две канистере чаја тешка {{Convert|143|lbs|oz}} 1669.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=VLkTAAAAQAAJ&pg=PA47|title=Commercial Statistics. a Digest of the Productive Resources, Commercial Legislation, Customs Tariffs, Navigation, Port, and Quarantine Laws, and Charges, Shipping, Imports and Exports, and the Monies, Weights, and Measures of All Nations|last=John MacGregor|year=1850|isbn=978-1130006230|page=47}}</ref> Године 1672, слуга [[Едвард Херберт, трећи барон Херберт од Чирберија|барона Херберта]] у Лондону послао је у [[Шропшир]] његова упутства за прављење чаја и загревање шољица.

Најранија енглеске [[Екуипаге|опрема]] за прављење чаја датирају из 1660-их. Мале порцеланске [[Цхаван|чиније за чај]] користили су модерни и повремено су се испоручивали са самим чајем.

Први фактор који је допринео порасту популарности чаја била је његова репутација као лековитог пића. Чај је први пут означио као медицинско пиће 1641. године од стране холандског лекара и директора [[Холандска источноиндијска компанија|холандске источноиндијске компаније]] Николас Дирк, који је писао под псеудонимом [[Николас Тулп|Николас Тул]]<nowiki/>п;<ref>{{Harvnb|Ukers|1935|p=31}}</ref> у својој књизи ''в'', тврдио је да „ништа није упоредиво са овом биљком“ и да су они који је користе „ослобођени свих болести и достижу крајњу старост“.<ref name="Tulp">Nicolas Tulp, ''Obersaciones Medicae'', Amsterdam, 1641, in {{Harvnb|Ukers|1935|pp=31–32}}</ref> Дирк је ишао у велике детаље о специфичним предностима чаја, као што су лечење „главобоље, прехладе, офталмије, катара, астме, тромости стомака и цревних тегоба“.<ref name="Tulp" /> Томас Гарвеј, први енглески продавац, похвалио је медицинске предности чаја у листу објављеном 1660. под насловом „Тачан опис раста, квалитета и својства чаја од листова“. Гарвеј тврди да је „Пиће проглашено најздравијим, чува савршено здравље до дубоке старости“, као и да „чини тело активним и пожудним“, „помаже главобољу“, „уклања отежано дисање“, „јача памћење“ и „избацује инфекцију“.<ref>Thomas Garway, "An Exact Description of the Growth, Quality, and Vertues of the Leaf TEA", 1660, preserved in the British Museum, in {{Harvnb|Ukers|1935|pp=38–39}}</ref>

Било је много више објављених радова о здравственим предностима чаја, укључујући радве [[Самуел Хартлиб|Самјуела Хартлиба]] из 1657, [[Цорнелис Бонтекое|Корнелиса Бонтекоа]] 1678, [[Тхомас Повеи|Томаса Повеја]] 1686 и [[Тхомас Трион|Томаса Трајона]] из 1690-их;<ref>{{Harvnb|Ellis|Coulton|Mauger|2015|pp=32, 34}}</ref><ref>Thomas Povey, Esq., "A Famous Tea Manuscript of 1686", 20 October 1686, in {{Harvnb|Ukers|1935|p=40}}</ref><ref>Smith, 296.</ref> Један сатиричар тог времена је питао да ли [[Краљевски колеџ лекара]] може да расправља о томе да ли би се било који од нових егзотичних топлих напитака „слагао са уставима наших ''енглеских'' тела“.<ref>{{Cite journal|last=Shapin|first=Steven|date=30 July 2015|title=Pretence for Prattle|url=http://www.lrb.co.uk/v37/n15/steven-shapin/pretence-for-prattle|journal=[[The London Review of Books]]|volume=37|issue=15|pages=17–18|access-date=24 July 2015}}</ref> Године 1667., Пепис је приметио да његова жена пије чај по лекарском савету – „напитак за који јој господин Пелинг [[Апотекар|лончар]] каже да је добро за њену прехладу и дефлуксију“. Енглески филозоф [[Џон Лок]] развио је наклоност ка чају након што је провео време са холандским лекарима 1680-их.<ref name="ECM-43">{{Harvnb|Ellis|Coulton|Mauger|2015|p=43}}</ref> Ови људи су „виртуози“ на које говоре Елис, Колтон и Маугер: научници, филозофи и доктори који су се први заинтересовали за чај и допринели његовој раној популарности као фармацеутског производа.<ref name="ECM-31">{{Harvnb|Ellis|Coulton|Mauger|2015|p=31}}</ref> Међутим, као и код Диркса, неки од ових људи су можда били под утицајем индијских трговачких компанија и трговаца који су желели да створе тржиште за чај. Ипак, ови списи о уоченим здравственим предностима чаја допринели су порасту популарности пића у Енглеској.

Студија из 2022. открила је да је све већа потрошња чаја током 18. века у Енглеској имала ненамеран утицај на смањење стопе смртности, јер је довело до тога да више људи прокува воду, смањујући тако њихову рањивост на болести које се преносе водом.<ref>{{Cite journal|last=Antman|first=Francisca M.|date=2022|title=For Want of a Cup: The Rise of Tea in England and the Impact of Water Quality on Mortality|url=https://doi.org/10.1162/rest_a_01158|journal=The Review of Economics and Statistics|doi=10.1162/rest_a_01158|issn=0034-6535|hdl-access=free}}</ref>[[Датотека:Lady_drinking_tea_-_Lavreince.jpg|мини| Дама пије чај ]]Према Елису, Колтону и Маугеру, „чај је био шест до десет пута скупљи од кафе“ 1660-их, што га је чинило скупом и луксузном робом.<ref name="ECM-36">{{Harvnb|Ellis|Coulton|Mauger|2015|p=36}}</ref> Велики број објављених радова о здравственим предностима чаја дошло је у време када су људи у вишим класама енглеског друштва почели да се интересују за своје здравље, додатно повећавајући његову популарност.

Године 1660, {{Convert|2|lb}} и {{Convert|2|oz}} Источноиндијска компанија званично је поклонила [[Чарлс II Стјуарт|Чарлсу II Стјуарту]] чај купљен од Португала. Пиће, већ уобичајено у Европи, било је омиљено код његове нове португалске невесте, [[Катарина од Брагансе|Катарине од Брагансе]]. Увела га је у Домус Деи у Портсмуту<ref>{{Cite web|url=https://www.rmg.co.uk/discover/behind-the-scenes/blog/very-royal-wedding-charles-ii-and-catherine-braganza|title=A very Royal Wedding - Charles II and Catherine of Braganza}}</ref> током свог венчања са Чарлсом II 1662. и учинила га модерним међу дворским дамама као своје омиљено пиће за умереност.<ref name="Smith, 268">Smith, 268.</ref><ref>{{Harvnb|Mintz|1993|p=110}}</ref> Конзумирање чаја Катарине од Брагансе као пића на двору, а не као лековитог пића, утицала је на његову популарност у књижевним круговима око 1685. године Кад год се конзумирао на двору био је ''упадљиво изложен'' да би се показао.<ref name="ECM-312">{{Harvnb|Ellis|Coulton|Mauger|2015|p=31}}</ref>

Сходно томе, испијање чаја је постало централни аспект аристократског друштва у Енглеској до 1680-их, посебно међу женама које су га пиле током посете код куће.<ref name="ECM-39">{{Harvnb|Ellis|Coulton|Mauger|2015|p=39}}</ref> Навика Катарине од Брагансе да пије чај учинила је чај прихватљивим пићем и за господу и за даме. Жеља богатих дама да покажу своју луксузну робу пред другим дамама је такође повећала потражњу за чајем и учинила га популарнијим. Додатак шећера био је још један фактор који је чај учинио пожељним међу елитним слојевима друштва, јер је то била још једна луксузна роба која је већ добро успостављена међу вишим класама.

=== 18. век ===
Док је чај полако постајао све чешће присутан у понуди кафића током друге половине 17. века, прва продавница чаја у Лондону није отворена све до раног 18. века. За прву продавницу чаја [[Твинингс|Томаса Твининга]] се тврдило да је отворена 1706. године, где се налази на адреси 216 [[Странд, Лондон]]; међутим, 1717. је такође навођена као датум за прву продавницу чаја.<ref>{{Harvnb|Ukers|1935|p=46}}</ref> Између најранијих помена чаја у Британији и његове широке популарности нешто више од једног века касније, многи фактори су допринели помами за овом раније непознатом страном робом.

Чај не би постао главни британски производ да није било повећања његове понуде које га је учинило доступнијим. Између 1720. и 1750. године, увоз чаја у Британију преко Источноиндијске компаније повећао се више него четири пута. До 1766. извоз из Кантона износио је 2,7 милиона килограма на британским бродовима, у поређењу са 4,5 на холандским бродовима, 2,4 на шведским, 2,1 на француским. Формиране су праве „чајне флоте“. Чај је био посебно занимљив [[Атлантски свет|атлантском свету]], не само због лакоће узгоја културе, већ и због лакоће припреме и медицинских предности.

Када је чај први пут уведен у Британију, [[Британска источноиндијска компанија|Источноиндијска компанија]] није директно трговала са Кином. Трговци су се ослањали на увоз чаја из [[Холандија (историјска област)|Холандије]].<ref name="ECM-37">{{Harvnb|Ellis|Coulton|Mauger|2015|p=37}}</ref> Пошто је чај био веома скуп и тежак за набавку, за њим је било врло мало потражње, осим међу елитом која је могла да га приушти и правила је посебне наруџбине. Тек после 1700. Источноиндијска компанија је почела редовно да тргује са Кином и поручила чај за извоз, али не у великим количинама.<ref name="Smith, 273">Smith, 273.</ref> Смит тврди да је трговина чајем заправо била нуспојава трговине свилом и текстилом, најпожељније кинеске робе тог времена.<ref name="Smith, 273" /> Међутим, 1720. године [[Скупштина|парламент]] је забранио увоз готовог азијског текстила, а трговци су уместо тога почели да се фокусирају на чај.<ref name="Smith, 273" /> Овај нови фокус означио је прекретницу за британску трговину чајем и разлог зашто је чај постао популарнији од кафе. Када се источноиндијска компанија фокусирала на чај као свој главни увоз, чај је убрзо постигао стабилност цена. Насупрот томе, цена кафе је остала непредвидива и висока, што је омогућило да чај добија на популарности пре него што је кафа постала доступнија.<ref>Smith, 274.</ref> Штавише, растућа потражња за чајем и шећером лако је била задовољена повећаном понудом како је индустрија чаја расла у Индији, што је спречило нагло повећање цена које би обесхрабрило људе да га купују.<ref name="Smith, 275">Smith, 275.</ref>

Због употребе чинија за чај, испијање чаја је подстакло потрагу за прављењем копија кинеског порцелана у Европи. То је први пут успешно произведено у Британији у [[Фабрика порцелана Цхелсеа|фабрици порцелана у Челзију]], основаној око 1743–1745.

До 1770-их, сав чај из страних земаља су прво увозили и куповали лондонски велетрговци или трговци пре него што би их извозили. Међутим, порези на увоз чаја у Британију били су веома високи, што је резултирало кријумчарењем чаја у Европу у значајним количинама, што је представљало важан аспект трговине чајем. историчари  је открио да је, што се тиче британске трговине чајем пре 1784, процењена количина прокријумчареног чаја била отприлике 3,4 милиона килограма годишње, иако неки верују да је износ између 1,8 и 2,7 милиона килограма.<ref>{{Cite journal|date=October 1968|title=Smuggling and the British Tea Trade before 1784|journal=The American Historical Review|doi=10.1086/ahr/74.1.44|issn=1937-5239}}</ref> Суочен са таквим нивоом кријумчарења и незарађених пореских прихода, британски парламент је 1784. године донео законску одредбу, ефектно смањивши порезе на чај са 119 процената на 12,5 процената, чиме је практично окончана пракса кријумчарења. Резултирајуће смањење цена чаја омогућило је већој популацији да га купи, чиме се његова употреба проширила на друштвене класе.

Крајем 1770-их, власник [[Чарлстонска башта чаја|Чарлстонске плантаже чаја]] извезао је биљке кинеског чаја на своју фарму у [[Чарлстон (Јужна Каролина)|Чарлстону, Јужна Каролина]], са намером да производи низ врста чаја, укључујући [[Zeleni čaj|зелени чај]], [[црни чај]] и [[Оолонг чај|улонг чај]], што је била успешна стратегија. што је резултирало значајном продајом британској популацији.<ref>{{Cite AV media|url=https://www.youtube.com/watch?v=QCmGOXa9eLc|title=A Mystery Drink – The History Of Tea|date=6 June 2016|access-date=2019-03-05|archive-url=https://ghostarchive.org/varchive/youtube/20211221/QCmGOXa9eLc|archive-date=2021-12-21}}</ref>


== Референце ==
== Референце ==

Верзија на датум 21. децембар 2023. у 19:52

Керамички чајник на металној подлози, бокал за млеко и пуна шоља на тањиру

Од 18. века, Уједињено Краљевство је један од највећих светских потрошача чаја, са просечном годишњом залихама по глави становника од 19 kg (42 lb).[1] Првобитно посматрано као пиће више класе у Европи, чај се постепено ширио по свим друштвеним класама, да би на коначно постао уобичајено пиће. И даље се сматра важним делом британског идентитета[2] и истакнуто је обележје британске културе и друштва.[3]

И у Уједињеном Краљевству и у Републици Ирској, мешавине и преференције за испијање чаја се разликују.[4] Иако се обично сервира са млеком, такође је уобичајено да се пију одређене сорте црне или са лимуном. Шећер је популаран додатак било којој сорти. Популарна комбинација је свакодневни чај, као што је енглески чај за доручак, који се сервира у шољи са млеком и шећером. Сендвичи, колачи, колачи, колачи или кекси често иду уз чај, што је довело до истакнутог британског обичаја потапања кекса у чај.

Историја

Пораст популарности чаја између 17. и 19. века имао је велике друштвене, политичке и економске импликације за Краљевину Велику Британију. Чај као намирница је дефинисао и утицао на репутацију и домаће ритуале.

Индустрија и важније конзумација чаја је пратила успон Британске империје и допринела успону индустријске револуције снабдевајући и капитал за фабрике и калорије за раднике.[5] Такође је пример чаја показао моћ глобализације и способност да трансформише земљу и преобликује друштво.[6]

Историографија

Укерс тврди у All About Tea: Volume I да је чај стекао популарност у Великој Британији због репутације лековитог пића и све већег присуства у локалима у којима су се окупљали елитни мушкарци.[7] Што се тиче популарности чаја међу женама, он укратко признаје да је принцеза Катарина од Брагансе, будућа краљица Енглеске, учинила чај модерним међу племкињама, али у великој мери његову популарност приписује његовој свеприсутности у медицинском дискурсу 17. века. У књизи Empire of Tea: The Asian Leaf that Conquered the World, аутори повезују популарност чаја са три различите друштвене групе: виртуози, трговци и елитне аристократске.[8] Они тврде да је заједнички утицај ове три групације покренуо чај као популарно пиће у Британији.

Смит у чланку „Complications of the Commonplace: Tea, Sugar, and Imperialism“ износи другачије став. Он тврди да је чај постао популаран тек када је у пиће додат шећер и да је комбинација постала повезана са домаћим ритуалом који је указивао на респектабилност.[9] Минц се у „The Changing Roles of Food in the Story of Consumption“ и у Sweetness and Power у извесној мери слаже са Смитом, признајући да је шећер одиграо монументалну улогу у порасту популарности чаја, али се не слаже са конекцијом коју је Смит поставио између конзумације чаја и друштвеног угледа.[10] Док Смит тврди да је чај први пут постао популаран у кућама, Минц тврди да се чај пио током радног дана због топле слаткоће и стимулативних својстава,[11] елаборирајући да је касније чај ушао у домове људе и постао „саставни део друштвеног ткива".[12]

17. век и раније

Историја европских интеракција са чајем датира од средине 16. века. Најраније помињање чаја у европској литератури датира у делу из Венеције из 1559.[13] Чај је касније помињан још неколико пута у разним европским земљама, али Јан Хуго ван Линшутен, холандски морепловац, први је написао штампану референцу о чају на енглеском 1598. године у својим Voyages and Travels.[14]

Међутим, било је неколико година касније, 1615. године, догодило се најраније познато спомињање чаја од стране једног Енглеза. У писму, г. Р. Викам, агент Источноиндијске компаније стациониране у Јапану, замолио је господина Итона, који је био стациониран у тадашњем португалском Макау, у Кини,[15] да му пошаље „a pot of the best sort of chaw“,[15] фонетски је апроксимација chàh, речи на локалном кантонском дијалекту за чај. Још једно рано спомињање чаја појављује се у списима трговца Самјуела Пурчаса из 1625.[16] Пурчас је описао како су Кинези конзумирали чај као прашак одређене биљке која се зове цхиа, којег стављају онолико колико може да садржи љуска ораха, у посуду од порцелана и пију га са врелом водом".[16] Године 1637, Петер Мунди, путник и трговац који је наишао на чај у Фујиану, у Кини, написао је: chaa – само вода у којој се кува нека врста биља.[17]

Енглески сандук за чај, кутија која се користи за складиштење листова чаја

Источноиндијска компанија направила је прву наруџбу за увоз чаја 1667. свом агенту у Бантаму, који је потом послао две канистере чаја тешка 143 lb (2.290 oz) 1669.[18] Године 1672, слуга барона Херберта у Лондону послао је у Шропшир његова упутства за прављење чаја и загревање шољица.

Најранија енглеске опрема за прављење чаја датирају из 1660-их. Мале порцеланске чиније за чај користили су модерни и повремено су се испоручивали са самим чајем.

Први фактор који је допринео порасту популарности чаја била је његова репутација као лековитог пића. Чај је први пут означио као медицинско пиће 1641. године од стране холандског лекара и директора холандске источноиндијске компаније Николас Дирк, који је писао под псеудонимом Николас Тулп;[19] у својој књизи в, тврдио је да „ништа није упоредиво са овом биљком“ и да су они који је користе „ослобођени свих болести и достижу крајњу старост“.[20] Дирк је ишао у велике детаље о специфичним предностима чаја, као што су лечење „главобоље, прехладе, офталмије, катара, астме, тромости стомака и цревних тегоба“.[20] Томас Гарвеј, први енглески продавац, похвалио је медицинске предности чаја у листу објављеном 1660. под насловом „Тачан опис раста, квалитета и својства чаја од листова“. Гарвеј тврди да је „Пиће проглашено најздравијим, чува савршено здравље до дубоке старости“, као и да „чини тело активним и пожудним“, „помаже главобољу“, „уклања отежано дисање“, „јача памћење“ и „избацује инфекцију“.[21]

Било је много више објављених радова о здравственим предностима чаја, укључујући радве Самјуела Хартлиба из 1657, Корнелиса Бонтекоа 1678, Томаса Повеја 1686 и Томаса Трајона из 1690-их;[22][23][24] Један сатиричар тог времена је питао да ли Краљевски колеџ лекара може да расправља о томе да ли би се било који од нових егзотичних топлих напитака „слагао са уставима наших енглеских тела“.[25] Године 1667., Пепис је приметио да његова жена пије чај по лекарском савету – „напитак за који јој господин Пелинг лончар каже да је добро за њену прехладу и дефлуксију“. Енглески филозоф Џон Лок развио је наклоност ка чају након што је провео време са холандским лекарима 1680-их.[26] Ови људи су „виртуози“ на које говоре Елис, Колтон и Маугер: научници, филозофи и доктори који су се први заинтересовали за чај и допринели његовој раној популарности као фармацеутског производа.[27] Међутим, као и код Диркса, неки од ових људи су можда били под утицајем индијских трговачких компанија и трговаца који су желели да створе тржиште за чај. Ипак, ови списи о уоченим здравственим предностима чаја допринели су порасту популарности пића у Енглеској.

Студија из 2022. открила је да је све већа потрошња чаја током 18. века у Енглеској имала ненамеран утицај на смањење стопе смртности, јер је довело до тога да више људи прокува воду, смањујући тако њихову рањивост на болести које се преносе водом.[28]

Дама пије чај

Према Елису, Колтону и Маугеру, „чај је био шест до десет пута скупљи од кафе“ 1660-их, што га је чинило скупом и луксузном робом.[29] Велики број објављених радова о здравственим предностима чаја дошло је у време када су људи у вишим класама енглеског друштва почели да се интересују за своје здравље, додатно повећавајући његову популарност.

Године 1660, 2 lb (0,91 kg) и 2 oz (57 g) Источноиндијска компанија званично је поклонила Чарлсу II Стјуарту чај купљен од Португала. Пиће, већ уобичајено у Европи, било је омиљено код његове нове португалске невесте, Катарине од Брагансе. Увела га је у Домус Деи у Портсмуту[30] током свог венчања са Чарлсом II 1662. и учинила га модерним међу дворским дамама као своје омиљено пиће за умереност.[31][32] Конзумирање чаја Катарине од Брагансе као пића на двору, а не као лековитог пића, утицала је на његову популарност у књижевним круговима око 1685. године Кад год се конзумирао на двору био је упадљиво изложен да би се показао.[33]

Сходно томе, испијање чаја је постало централни аспект аристократског друштва у Енглеској до 1680-их, посебно међу женама које су га пиле током посете код куће.[34] Навика Катарине од Брагансе да пије чај учинила је чај прихватљивим пићем и за господу и за даме. Жеља богатих дама да покажу своју луксузну робу пред другим дамама је такође повећала потражњу за чајем и учинила га популарнијим. Додатак шећера био је још један фактор који је чај учинио пожељним међу елитним слојевима друштва, јер је то била још једна луксузна роба која је већ добро успостављена међу вишим класама.

18. век

Док је чај полако постајао све чешће присутан у понуди кафића током друге половине 17. века, прва продавница чаја у Лондону није отворена све до раног 18. века. За прву продавницу чаја Томаса Твининга се тврдило да је отворена 1706. године, где се налази на адреси 216 Странд, Лондон; међутим, 1717. је такође навођена као датум за прву продавницу чаја.[35] Између најранијих помена чаја у Британији и његове широке популарности нешто више од једног века касније, многи фактори су допринели помами за овом раније непознатом страном робом.

Чај не би постао главни британски производ да није било повећања његове понуде које га је учинило доступнијим. Између 1720. и 1750. године, увоз чаја у Британију преко Источноиндијске компаније повећао се више него четири пута. До 1766. извоз из Кантона износио је 2,7 милиона килограма на британским бродовима, у поређењу са 4,5 на холандским бродовима, 2,4 на шведским, 2,1 на француским. Формиране су праве „чајне флоте“. Чај је био посебно занимљив атлантском свету, не само због лакоће узгоја културе, већ и због лакоће припреме и медицинских предности.

Када је чај први пут уведен у Британију, Источноиндијска компанија није директно трговала са Кином. Трговци су се ослањали на увоз чаја из Холандије.[36] Пошто је чај био веома скуп и тежак за набавку, за њим је било врло мало потражње, осим међу елитом која је могла да га приушти и правила је посебне наруџбине. Тек после 1700. Источноиндијска компанија је почела редовно да тргује са Кином и поручила чај за извоз, али не у великим количинама.[37] Смит тврди да је трговина чајем заправо била нуспојава трговине свилом и текстилом, најпожељније кинеске робе тог времена.[37] Међутим, 1720. године парламент је забранио увоз готовог азијског текстила, а трговци су уместо тога почели да се фокусирају на чај.[37] Овај нови фокус означио је прекретницу за британску трговину чајем и разлог зашто је чај постао популарнији од кафе. Када се источноиндијска компанија фокусирала на чај као свој главни увоз, чај је убрзо постигао стабилност цена. Насупрот томе, цена кафе је остала непредвидива и висока, што је омогућило да чај добија на популарности пре него што је кафа постала доступнија.[38] Штавише, растућа потражња за чајем и шећером лако је била задовољена повећаном понудом како је индустрија чаја расла у Индији, што је спречило нагло повећање цена које би обесхрабрило људе да га купују.[39]

Због употребе чинија за чај, испијање чаја је подстакло потрагу за прављењем копија кинеског порцелана у Европи. То је први пут успешно произведено у Британији у фабрици порцелана у Челзију, основаној око 1743–1745.

До 1770-их, сав чај из страних земаља су прво увозили и куповали лондонски велетрговци или трговци пре него што би их извозили. Међутим, порези на увоз чаја у Британију били су веома високи, што је резултирало кријумчарењем чаја у Европу у значајним количинама, што је представљало важан аспект трговине чајем. историчари  је открио да је, што се тиче британске трговине чајем пре 1784, процењена количина прокријумчареног чаја била отприлике 3,4 милиона килограма годишње, иако неки верују да је износ између 1,8 и 2,7 милиона килограма.[40] Суочен са таквим нивоом кријумчарења и незарађених пореских прихода, британски парламент је 1784. године донео законску одредбу, ефектно смањивши порезе на чај са 119 процената на 12,5 процената, чиме је практично окончана пракса кријумчарења. Резултирајуће смањење цена чаја омогућило је већој популацији да га купи, чиме се његова употреба проширила на друштвене класе.

Крајем 1770-их, власник Чарлстонске плантаже чаја извезао је биљке кинеског чаја на своју фарму у Чарлстону, Јужна Каролина, са намером да производи низ врста чаја, укључујући зелени чај, црни чај и улонг чај, што је била успешна стратегија. што је резултирало значајном продајом британској популацији.[41]

Референце

  1. ^ „Food Balance Sheets”. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Архивирано из оригинала 01. 04. 2013. г. Приступљено 20. 12. 2023. 
  2. ^ Woodruff D. Smith, "Complications of the Commonplace: Tea, Sugar, and Imperialism". Journal of Interdisciplinary History (Autumn 1992), 259–277.
  3. ^ „A very British beverage: Why us Brits just love a cuppa”. Express. 23. 9. 2016. 
  4. ^ „A History of Ireland and Tea”. Irish at Heart (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-09. 
  5. ^ Mintz 1993, стр. 266
  6. ^ „The importance of tea in the British culture”. Breaking Blue (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-09. 
  7. ^ Ukers 1935, стр. 23–46
  8. ^ Ellis, Coulton & Mauger 2015, стр. 31–76
  9. ^ Woodruff D. Smith, "Complications of the Commonplace: Tea, Sugar, and Imperialism". Journal of Interdisciplinary History (Autumn 1992), 259–277.
  10. ^ Mintz 1993, стр. 261–270
  11. ^ Mintz 1985, стр. 110–117
  12. ^ Mintz 1993, стр. 266
  13. ^ Giambattista Ramusio, Navigatione et Viaggi, Vol. II, Venice, 1559, in Ukers 1935, стр. 23–24
  14. ^ Jan Hugo Van Linschooten, Voyages and Travels, London, 1598, in Ukers 1935, стр. 501
  15. ^ а б Ukers 1935, стр. 37
  16. ^ а б Samuel Purchas, Purchas His Pilgrimes, Vol. III, London, 1625, in Ukers 1935, стр. 38
  17. ^ Chrystal, Paul (2014). Tea: A Very British Beverage. Amberley Publishing Limited. 
  18. ^ John MacGregor (1850). Commercial Statistics. a Digest of the Productive Resources, Commercial Legislation, Customs Tariffs, Navigation, Port, and Quarantine Laws, and Charges, Shipping, Imports and Exports, and the Monies, Weights, and Measures of All Nations. стр. 47. ISBN 978-1130006230. 
  19. ^ Ukers 1935, стр. 31
  20. ^ а б Nicolas Tulp, Obersaciones Medicae, Amsterdam, 1641, in Ukers 1935, стр. 31–32
  21. ^ Thomas Garway, "An Exact Description of the Growth, Quality, and Vertues of the Leaf TEA", 1660, preserved in the British Museum, in Ukers 1935, стр. 38–39
  22. ^ Ellis, Coulton & Mauger 2015, стр. 32, 34
  23. ^ Thomas Povey, Esq., "A Famous Tea Manuscript of 1686", 20 October 1686, in Ukers 1935, стр. 40
  24. ^ Smith, 296.
  25. ^ Shapin, Steven (30. 7. 2015). „Pretence for Prattle”. The London Review of Books. 37 (15): 17—18. Приступљено 24. 7. 2015. 
  26. ^ Ellis, Coulton & Mauger 2015, стр. 43
  27. ^ Ellis, Coulton & Mauger 2015, стр. 31
  28. ^ Antman, Francisca M. (2022). „For Want of a Cup: The Rise of Tea in England and the Impact of Water Quality on Mortality”. The Review of Economics and Statistics. ISSN 0034-6535. doi:10.1162/rest_a_01158.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  29. ^ Ellis, Coulton & Mauger 2015, стр. 36
  30. ^ „A very Royal Wedding - Charles II and Catherine of Braganza”. 
  31. ^ Smith, 268.
  32. ^ Mintz 1993, стр. 110
  33. ^ Ellis, Coulton & Mauger 2015, стр. 31
  34. ^ Ellis, Coulton & Mauger 2015, стр. 39
  35. ^ Ukers 1935, стр. 46
  36. ^ Ellis, Coulton & Mauger 2015, стр. 37
  37. ^ а б в Smith, 273.
  38. ^ Smith, 274.
  39. ^ Smith, 275.
  40. ^ „Smuggling and the British Tea Trade before 1784”. The American Historical Review. октобар 1968. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/74.1.44. 
  41. ^ A Mystery Drink – The History Of Tea. 6. 6. 2016. Архивирано из оригинала 2021-12-21. г. Приступљено 2019-03-05. 

Литература

  • Ellis, Markman; Coulton, Richard; Mauger, Matthew (2015). Empire of Tea: The Asian Leaf that Conquered the World. Islington, United Kingdom: Reaktion Books. 
  • Mintz, Sidney W. (1993). „The Changing Roles of Food in the Study of Consumption”. Ур.: Brewer, John; Porter, Roy. Consumption and the World of Goods. New York: Routledge. 
  • Mintz, Sidney W. (1985). Sweetness and Power. New York: Penguin Books. 
  • Ukers, William H. (1935). All About Tea: Vol. I. New York: The Tea and Coffee Trade Journal. 

Додатна литература

  • Julie E. Fromer. A Necessary Luxury: Tea in Victorian England (Ohio University Press, 2008), 375pp
  • Hobhouse, Henry (1987). Seeds of Change: Six Plants that Transformed Mankind. Harper. ISBN 978-0060914400. 

Спољашње везе

  • Теа, Би-Би-Си Радио 4 дискусија са Хју Боуеном, Џејмсом Волвином и Амандом Викери (In Our Time,, 29. април 2004.)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чај_у_Уједињеном_Краљевству&oldid=26615066”