Поткултура

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Субкултура)

Поткултура или супкултура (неправилно неизједначено подкултура и субкултура), скуп је норми, вредности и образаца понашања који разликују културу једне групе људи од културе шире заједнице којој та група припада.[1] Супкултура је посебан, релативно затворен сегмент опште културе. За све припаднике одређене супкултуре заједничко је да чланови деле иста уверења, обичаје, вредности а често и начин облачења, исхране, понашања и моралних норми.[2] У другој половини 1960-их година настају многи друштвени покрети, а заједно са њима многе поткултуре чије је заједничко име контракултура. Први који су проучавали појам поткултуре у социологији су били припадници Чикашке школе.

Говорећи о поткултури најчешће се говори о поткултури младих. Музика има велику улогу у настајању поткултурних група а и омладинске поткултуре са обично дефинишу у односу на музику. Чланови поткултурних група међусобно се разликују, осим по ставовима и циљевима, и по изгледу, спољашњим обележјима и интересовањима. Неке од најпознатијих омладинских поткултура су: хипици, рокери, металци, панкери, скинси, растафаријанци, хип-хопери... Однос поткултуре и доминантне културе може бити следећи: прихватање доминантне културе, одвојеност од доминантне културе, без супротстављања, отпор према доминантној култури (контракултура или алтернативна култура). Карактеристике поткултурних група су: самоорганизованост, заједничка интересовања, карактеристичан назив, релативна трајност, узраст, непрописаност улога и начин понашања.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Оксфордски речник енглеског језика дефинише поткултуру, у погледу социолошке и културне антропологије, као „подгрупу која се може идентификовати унутар друштва или групе људи, посебно оне коју карактеришу веровања или интереси који су у супротности са онима веће групе; карактеристичне идеје, праксе, односно начин живота такве подгрупе.“[3]

Још 1950, Дејвид Ризман је правио разлику између већине, „која је пасивно прихватала комерцијално обезбеђене стилове и значења, и 'поткултуре' која је активно тражила мањински стил... и тумачила га у складу са субверзивним вредностима”.[4] У својој књизи Поткултура: Значење стила из 1979. године, Дик Хебдиџ је тврдио да је поткултура подверзија нормалности. Он је написао да се поткултуре могу посматрати као негативне због њихове природе критике доминантног друштвеног стандарда. Хебдиџ је тврдио да поткултура окупља истомишљенике који се осећају занемарено од стране друштвених стандарда и омогућава им да развију осећај идентитета.[5]

Социолози Гари Алан Фајн и Шерил Клајнман су тврдили да је њихово истраживање из 1979. показало да је поткултура, група која служи да мотивише потенцијалног члана да усвоји артефакте, понашања, норме и вредности карактеристичне за групу.[6]

Историја студија[уреди | уреди извор]

Еволуција поткултуралних студија има три главна корака: девијантност, отпорност и девијантност.[7]

Поткултуре и девијантност[уреди | уреди извор]

Најраније социолошке студије о поткултурама потичу из такозване Чикашке школе, која их је тумачила као облике девијантности и делинквенције. Почевши од онога што су назвали теоријом друштвене дезорганизације, тврдили су да су се поткултуре појавиле с једне стране због недостатка социјализације неких сектора становништва са главном културом, ас друге, због усвајања алтернативних аксиолошких и нормативних модела. Као што су Роберт Е. Парк, Ернест Бургес и Луис Вирт сугерисали, путем процеса селекције и сегрегације, у друштву се тако појављују „природне области“ или „моралне регије“ где се девијантни модели концентришу и поново појачавају; они не прихватају циљеве или средства деловања које нуди популарна култура, предлажући другачије уместо њих – постајући на тај начин, у зависности од околности, иноватори, бунтовници или повученици (Ричард Кловард и Лојд Охлин).

Поткултуре, међутим, нису само резултат алтернативних стратегија деловања већ и процеса етикетирања на основу којих их, како објашњава Хауард С. Бекер, друштво дефинише као аутсајдере. Како Коен појашњава, стил сваке поткултуре, који се састоји од имиџа, ​​понашања и језика, постаје њена препознатљива особина. А прогресивно усвајање поткултурног модела од стране појединца ће му/јој обезбедити растући статус у овом контексту, али ће га/је често, у тандему, лишити статуса у ширем друштвеном контексту изван места где преовладава другачији модел.[8] Коен је користио израз 'Дечаци из угла' који нису били у стању да се такмиче са својим боље обезбеђеним и припремљеним вршњацима. Ова омладина ниже класе није имала једнак приступ ресурсима, што је резултирало у статусу фрустрације, маргинализације и тражења решења.[9]

Урбана племена[уреди | уреди извор]

Године 1985, француски социолог Мишел Мафезоли сковао је термин урбано племе или неоплеменство. Тај термин је попримио широку употребу након објављивања његовог рада Време племена (1988).[10] Године 1996, ова је књига објављена на енглеском.[11] Према Мафезолију, урбана племена су микрогрупе људи који деле заједничке интересе у урбаним подручјима. Припадници ових релативно малих група обично имају сличне светоназоре, стилове одевања и обрасце понашања.[12] Њихове друштвене интеракције углавном су неформалне и емоционално оптерећене, различите од корпоративно-буржоаских култура касног капитализма, утемељених на непристрасној логици. Мафезоли тврди да су панкери типичан примјер „урбаног племена”.[13] У контексту потрошачке културе, појам потрошачких племена указује на пролазне групе појединаца који често деле заједнички интерес и поткултуру,[14] они често флуктуирају око заједничког хобија или интереса, али им недостају сталне друштвене везе које би постале бренд заједница.[15]

Поткултуре засноване на полном и родном идентитету[уреди | уреди извор]

Стоунвол ин у геј селу Гринич Вилиџ на Менхетну, месту Стоунвол немира у јуну 1969. године, украшен је дугиним заставама поноса.[16][17][18]

Сексуална револуција 1960-их довела је до контракултуралног одбацивања успостављених сексуалних и родних норми у западном свету, посебно у урбаним подручјима Европе, Северне и Јужне Америке, Аустралије и беле Јужне Африке. Попустљивије друштвено окружење у овим областима довело је до пролиферације сексуалних поткултура — културних израза ненормативне сексуалности. Као и код других поткултура, сексуалне поткултуре су усвојиле одређене стилове моде и гестова да би се разликовале од главне западне културе.[19]

Аспекти сексуалних поткултура могу варирати дуж других културних линија. На пример, у Сједињеним Државама, доле-ниско је жаргонски израз који се посебно користи у афроамеричкој заједници[20] за означавање црних људи који се обично идентификују као хетеросексуалци, али активно траже сексуалне сусрете и односе са другим мушкарцима, практикују геј крстарење, и често усвајају специфичну хип-хоп одећу током ових активности.[19][21] Они избегавају да говоре о овим информацијама, чак и ако имају сексуалне партнере(е), ожењени су женом или су слободни.[22][23][24][25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Wхат Ис Субцултуре? - Тхеориес, Дефинитион & Еxамплес - Видео & Лессон Трансцрипт” (на језику: енглески). Студy.цом. Приступљено 2017-09-08. 
  2. ^ Део чланка је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  3. ^ „субцултуре”. Оxфорд Енглисх Дицтионарy (3рд изд.). Оxфорд Университy Пресс. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  4. ^ Миддлетон 1990
  5. ^ Хебдиге, Дицк (1979). „Субцултуре: тхе меанинг оф стyле” (ПДФ). 
  6. ^ Фине, Гарy Алан; Клеинман, Схеррyл (1979). „Ретхинкинг Субцултуре: Ан Интерацтионист Аналyсис”. Америцан Јоурнал оф Социологy. 85 (1): 1—20. ИССН 0002-9602. ЈСТОР 2778065. С2ЦИД 144955053. дои:10.1086/226971. 
  7. ^ Берзано L., Генова C., Лифестyлес анд Субцултурес. Хисторy анд а Неw Перспецтиве, Роутледге, Лондон, 2015 (парт II)
  8. ^ Нwалозие, Цхијиоке Ј. (2015). „Ретхинкинг Субцултурес анд Субцултуре Тхеорy ин тхе Студy оф Yоутх Цриме _ А тхеоретицал Дисцоурсе” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 2018-12-23. г. Приступљено 2017-06-14. 
  9. ^ Неwбурн, Т. & Проqуест, 2017. Цриминологy Тхирд., Анн Арбор, Мицх.]: ПроQуест. пп. 210
  10. ^ Фрехсе, Фраyа (фебруар 2006). „Ас реалидадес qуе ас 'трибос урбанас' цриам” [Тхе реалитиес тхат 'урбан трибес' цреате]. Ревиста Брасилеира де Циêнциас Социаис (на језику: португалски). 21 (60). дои:10.1590/С0102-69092006000100012 Слободан приступ. 
  11. ^ Маффесоли, Мицхел (1996-02-27). Тхе Тиме оф тхе Трибес: Тхе Децлине оф Индивидуалисм ин Масс Социетy. ИСБН 080398474X. 
  12. ^ „'Урбан трибес' тхривинг ин модерн социетy”. Архивирано из оригинала 2017-09-08. г. Приступљено 2017-09-08. 
  13. ^ Маффесоли 1996
  14. ^ Цаннифорд, Робин (2011-12-01). „Хоw то манаге цонсумер трибес”. Јоурнал оф Стратегиц Маркетинг. 19 (7): 591—606. ИССН 0965-254X. дои:10.1080/0965254X.2011.599496. 
  15. ^ Диаз Руиз, Царлос А.; Пеналоза, Лиса; Холмqвист, Јонас (2020-01-01). „Ассемблинг трибес: Ан ассемблаге тхинкинг аппроацх то тхе дyнамицс оф епхемералитy wитхин цонсумер трибес”. Еуропеан Јоурнал оф Маркетинг. 54 (5): 999—1024. ИССН 0309-0566. дои:10.1108/ЕЈМ-08-2018-0565. 
  16. ^ Гоицицхеа, Јулиа (16. 8. 2017). „Wхy Неw Yорк Цитy Ис а Мајор Дестинатион фор ЛГБТ Травелерс”. Тхе Цултуре Трип. Приступљено 2. 2. 2019. 
  17. ^ Росенберг, Ели (24. 6. 2016). „Стонеwалл Инн Намед Натионал Монумент, а Фирст фор тхе Гаy Ригхтс Мовемент”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 25. 6. 2016. 
  18. ^ „Wоркфорце Диверситy Тхе Стонеwалл Инн, Натионал Хисториц Ландмарк Натионал Регистер Нумбер: 99000562”. Натионал Парк Сервице, У.С. Департмент оф тхе Интериор. Приступљено 21. 4. 2016. 
  19. ^ а б Ховеy, Јаиме (2007). „Сеxуал субцултурес”. Ур.: Малти-Доуглас, Федwа. Енцyцлопедиа оф Сеx анд Гендер. Мацмиллан Социал Сциенце Либрарy. 4. Фармингтон Хиллс, Мицхиган: Мацмиллан Референце УСА. стр. 1372—1374. ИСБН 9780028661155. ОЦЛЦ 922889305. 
  20. ^ Греен, Јонатхон (2006). Цасселл'с Дицтионарy оф Сланг. Стерлинг Публисхинг. стр. 893. ИСБН 978-0-304-36636-1. Приступљено 2008-03-19. „доwн лоw н. [1990с+] (УС Блацк) а стате оф сецрецy. доwн лоw адј. [1990с+] () цоверт, сецрет (и.е. кеепинг а лоw профиле)” 
  21. ^ Бонд, Лиса; Wхеелер, Даррелл П.; Миллетт, Грегорио А.; ЛаПолло, Арцхана Б.; Царсон, Лее Ф.; Лиау, Адриан (април 2009). Морабиа, Алфредо, ур. „Блацк Мен Wхо Хаве Сеx Wитх Мен анд тхе Ассоциатион оф Доwн-Лоw Идентитy Wитх ХИВ Риск Бехавиор”. Америцан Јоурнал оф Публиц Хеалтх. Америцан Публиц Хеалтх Ассоциатион. 99 (Суппл 1): С92—С95. ИССН 0090-0036. ПМЦ 2724949 Слободан приступ. ПМИД 19218177. С2ЦИД 40119540. дои:10.2105/АЈПХ.2007.127217. еИССН 1541-0048. 
  22. ^ Кинг, Ј.L.; Цоуртнеy Царрерас (25. 4. 2006). „Цоминг Уп фром тхе Доwн Лоw: Тхе Јоурнеy то Аццептанце, Хеалинг анд Хонест Лове”. Тхрее Риверс Пресс. стр. 36. Архивирано из оригинала 18. 8. 2010. г. Приступљено 2009-12-18. 
  23. ^ Јохнсон, Јасон (1. 5. 2005). „Сецрет гаy енцоунтерс оф блацк мен цоулд бе раисинг wомен'с инфецтион рате”. Сан Францисцо Цхроницле. Приступљено 2009-12-18. 
  24. ^ Мутуа, Атхена (28. 9. 2006). Прогрессиве Блацк Масцулинитиес. Неw Yорк анд Лондон: Роутледге. стр. 169. ИСБН 978-0-415-97687-9. Приступљено 2009-12-18. 
  25. ^ Беннетт, Јессица (19. 5. 2008). „Оутинг Хип-Хоп”. Неwсwеек. Архивирано из оригинала 06. 10. 2008. г. Приступљено 2009-12-19. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Цанте, Рицхард C. (март 2009). Гаy Мен анд тхе Формс оф Цонтемпорарy УС Цултуре. Лондон, Енгланд: Асхгате Публисхинг. ИСБН 978-0-7546-7230-2. 
  • Гелдер, Кен (2007). Субцултурес: Цултурал Хисториес анд Социал Працтице (Роутледге, Марцх 2007; софтцовер ISBN 0-415-37952-0)
  • Хебдиге, Дицк (1979). Субцултуре: Тхе Меанинг оф Стyле (Роутледге, Марцх 10, 1981; софтцовер ISBN 0-415-03949-5). Цитед ин Негус, Кеитх (1996). Популар Мусиц ин Тхеорy: Ан Интродуцтион. Wеслеyан Университy Пресс. ISBN 0-8195-6310-2.
  • Хуq, Рупа (2006) 'Беyонд субцултуре' (Роутледге, 2006; софтцовер ISBN 0-415-27815-5. Хардцовер ISBN 0-415-27814-7)
  • Маффесоли, Мицхел (1996). Тхе Тиме оф тхе Трибес: Тхе Децлине оф Индивидуалисм ин Масс Социетy. (Лондон: Саге Публицатионс. ISBN 0-8039-8474-X)
  • МцКаy, Георге (1996) Сенселесс Ацтс оф Беаутy: Цултурес оф Ресистанце синце тхе Сиxтиес. (Лондон: Версо. ISBN 1-85984-028-0.)
  • МцКаy, Георге (2005) Цирцулар Бреатхинг: Тхе Цултурал Политицс оф Јазз ин Бритаин. Дурхам НЦ: Дуке Университy Пресс. ISBN 0-8223-3573-5.
  • Риесман, Давид (1950). "Листенинг то популар мусиц", Америцан Qуартерлy, 2, п. 359-71. Цитед ин Миддлетон, Рицхард (1990/2002). Студyинг Популар Мусиц, п. 155. Пхиладелпхиа: Опен Университy Пресс. ISBN 0-335-15275-9.
  • Тхорнтон, Сарах (1995). Цлуб Цултурес: Мусиц, Медиа, анд Субцултурал Цапитал. Цамбридге: Политy Пресс. Цитед ин Негус, Кеитх (1996). Популар Мусиц ин Тхеорy: Ан Интродуцтион. Wеслеyан Университy Пресс. ISBN 0-8195-6310-2.
  • Wаттерс, Етхан (2003). Урбан Трибес: А Генератион Редефинес Фриендсхип, Фамилy, анд Цоммитмент. ISBN 1-58234-264-4.
  • Hall, Stuart, Tony Jefferson (1993). Resistance Through Rituals: Youth Subcultures in Post-War Britain. Routledge, 1993.
  • Blair, M. Elizabeth (децембар 1993). „Commercialization of the Rap Music Youth Subculture”. The Journal of Popular Culture. 27 (3): 21—33. doi:10.1111/j.0022-3840.1993.00021.x. ProQuest 195356599. 
  • Goldstein-Gidoni, Ofra. "Producers of 'Japan' in Israel: Cultural appropriation in a non-colonial context." Ethnos:Journal of Anthropology 68.3 (2003): 365. Print.
  • Lewin, Phillip, J. Patrick Williams. "Reconceptualizing Punk through Ideology and Authenticity". Conference Papers—American Sociological Association. 2007 Conference Papers, 2007.
  • Howes, David. Cross-cultural consumption: global markets, local realities. New York: Routledge, 1996. Print.
  • Fine, Gary Alan; Kleinman, Sherryl (јул 1979). „Rethinking Subculture: An Interactionist Analysis”. American Journal of Sociology. 85 (1): 1—20. S2CID 144955053. doi:10.1086/226971. 
  • Francois, L. (2013, May 25). Subcultures: Big Opportunity for Social Brands to Generate Value. Retrieved November 24, 2014, from http://www.socialmediatoday.com/content/subcultures-big-opportunity-social-brands-generate-value
  • Хунтингтон, С. (2014, Марцх 24). Субцултурес анд Социал Медиа: Масс Дифферентиатион. Ретриевед Новембер 24, 2014, фром http://socialmediadata.com/subcultures-and-social-media-mass-differentiation/
  • Робардс, Брадy; Беннетт, Андy (1. 4. 2011). „МyТрибе: Пост-субцултурал Манифестатионс оф Белонгинг он Социал Нетwорк Ситес”. Социологy. 45 (2): 303—317. С2ЦИД 146711846. дои:10.1177/0038038510394025. хдл:10072/39970 Слободан приступ. 
  • Беляев, И. А. Культура, субкультура, контркультура / И. А. Беляев, Н. А. Беляева // Духовность и государственность. Сборник научных статей. Выпуск 3; под ред. И. А. Беляева. — Оренбург: Филиал УрАГС в г. Оренбурге, 2002. — С. 5–18.
  • Берзано, L., Генова, C. (2015). Лифестyлес анд Субцултурес. Хисторy анд а Неw Перспецтиве. Неw Yорк, НY: Роутледге.

Спољашње ведзе[уреди | уреди извор]

Поткултура на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Potkultura&oldid=27551883”