Пређи на садржај

Ервина Дабижиновић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Ервина Дабижиновић (Котор, 14. август 1968) психолошкиња и феминисткиња једна од чланица женске мировне групе АНИМА – Центра за женско и мировно образовање у Котору.[1]

Фокус ангажмана Ервине Дабижиновић су рат, милитаризам, антифашизам и положај жена у Црној Гори[2] и региону. Заједно са оснивачицом мировне групе Анима, Љубомирком Љупком Ковачевић, често сарађује или гостује у црногорским медијама.[3][4][5]

Као феминисткиња и активисткиња мировног женског покрета у Црној Гори и региону, али и као психолошкиња, Ервина Дабижиновић је дала допринос у формирању и реализацији Женског суда за бившу Југославију, првог женског суда на тлу Европе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Ервина Дабижиновић је основну и средњу школу завршила у Котору, дипломирала 1986. године на Филозофском факултету у Сарајеву на одсеку за психологију. Већ 1988. године је запослена у Специјалној болници за психијатрију у Доброти.  У периоду од 1999. до 2004. године, прелази на радно место у Институту "др Симо Милошевић“.

Од 1996. године паралелно је активна и као стручњакиња и као грађанка у мировној групи Анима, а од 2006. године је и стално запослена у Центру за женско и мировно образовање.[6]

На мастер студијама програма Род и култура на Политичким наукама Универзитета у Београду, са радом под насловом "Политике репрезентације женског тијела у култури Црне Горе“ стекла је звање мастер комуникологије, 2012. године.[7]

Докторску дисертацију под насловом "Дискурси о женама Боке Которске од 1815-2015. године" одбранила је 2018. године на Родним студијама Универзитета у Новом Саду.[8][9]

Друштвени ангажман[уреди | уреди извор]

Током 1996. године Ервина Дабижиновић се прикључила мировној групи Анима, где учествује у свим њеним програмима; мировном програму, женском програму који укључује часопис Жинец као и информативно-документациони центар ИНДОК и програм женских студија, потом и сам психо-социјални програм.[10]

Окрентуост мировне групе ка едукацији и значају едукације и ширењу знања Ервина Дабижиновић је илустровала следећим речима: "Моје највеће откровење је кад сам схватила да ништа није вјечно у смислу знања, да је то нешто што се до те мјере мијења и да мора да се мијења Ја сам кроз психолошко образовање учила о ЛГБТ популацији као о (а већина мојих колега тако и данас мисли) одређеним врстама дисфункција, поремећајима. Ја сам ту, чини ми се, доживјела највећи степен суочавања. То када доводиш сопствено знање у питање је, можда, највећа борба, али се и то деси“.[11]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Дабижиновић, Ервина (2016), “Електронски музеј жена Црне Горе”, У: Пралица, Дејан, Шинковић Норберт (ур) (2016).Дигиталне медијске технологије и друштвено-образовне промене бр. 6, Одсека за медијске студије; Филозофски факултет Нови Сад, 50-60.
  • Дабижиновић, Ервина (2015) Жене у Скупштини  Црне Горе од 2006-2012”,Социолошка луча - часопис за социологију, социјалну антропологију, социјалну демографију и социјалну психологију, Никшић, стр. 56-71.
  • Дабизиновиц, Ервина (2015) Бехинд инвисибилитy анд силенце – неw енцрyптион оф фемале цонтрибутион то кноwледге ин Монтенегро, http://jespnet.com/journal/index/2243, 85-90.
  • Дабижиновић, Ервина (2015) “Ново писање женске историје” „Жене и наслијеђе- Ка оснивању музеја жена у Црној Гори“, Подгорица, стр 73-83.
  • Дабижиновић, Ервина ( 2015) “Представљање жена на Порталу Јавног сервиса”- У: Пралица, Дејан, Шинковић Норберт (ур), Дигиталне медијске технологије и друштвено-образовне промене бр. 5, Одсека за медијске студије; Филозофски факултет Нови Сад, 45-57.
  • Дабижиновић, Ервина (2015) “Диксурс анализа медијског текста: насловнице у таблоиду Информер у Црној Гори: пример медијског линча активисткиње грађанске иницијативе” У Култура и етика у медијима” Дијана Суботички Милетић (ур), Библиотека Матице српска Нови Сад, 63-82.
  • Дабижиновић, Ервина (2014)”Медијско лице 8 мара 2014 у Црној Гори”- У У: Валић, Недељковић, Дубравка, Пралица, Дејан (ур) (2014) Дигиталне медијске технологије и друштвено-образовне промене бр. 4, Одсека за медијске студије; Филозофски факултет Нови Сад, 83-93.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Југословенски пацифизам деведесетих”. хисториографија.ба. Приступљено 2023-12-13. 
  2. ^ ур. Стевановић, Прелић, Крастановић. „Научнице у друштву” (ПДФ). 
  3. ^ „Пендерком, крстом, полумјесецом, потпуно је свеједно”. вијести.ме (на језику: српски). Приступљено 2023-12-13. 
  4. ^ онлине, Монитор (2022-05-20). „ЕРВИНА ДАБИЖИНОВИЋ, ПСИХОЛОШКИЊА: Черечење леша јавне управе и институција” (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-12-13. 
  5. ^ Актуелно (2023-02-06). „Анима: Ново виђење заједништва и приступ проблемима политике свакодневнице”. Актуелно (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-12-13. 
  6. ^ „Југословенски пацифизам деведесетих”. хисториографија.ба. Приступљено 2023-12-13. 
  7. ^ „Белешке о ауторима/Податки о авторјих” (ПДФ). 
  8. ^ „ЖЕНЕ БОКЕ КОТОРСКЕ ОД 1815. -2015. ЕРВИНЕ ДАБИЖИНОВИЋ”. Радио Котор (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-13. 
  9. ^ Дабижиновић, Ервина (2018-02-07). „"Дискурси о женама Боке Которске: родни идентитети (1815-2015)"”. Универзитет у Новом Саду. 
  10. ^ „О Аними”. www.анимакотор.орг. Приступљено 2023-12-13. 
  11. ^ Домовић Булић, Сенка. „Женске ствари, Wомен Маттерс” (ПДФ). 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ervina_Dabižinović&oldid=27542583”