Гизела Шањо Тот
Гизела Штањо Тот (мађ. Гизелла Станyо Тотх, Фекетић/Бáцсфекетехегy, 27. новембар 1948), новинарка и активисткиња за људска права, учесница антиратног покрета у ратовима у бившој Југославији, активна чланица Женског мировног покрета Србије, као и мировне групе Жене у црном.[1][2]
Професионално опредељење од почетка су биле управо друштвене теме, те је њено учешће у цивилном друштву било преклопљено са њеним новинарским ангажманом.[3]
"…човек може победити само у условима мира, јер му то даје могућност да сопствене снаге и таленте искује у врлину, да себи створи живот/каријеру, а не припадност партији, националности и култури“.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Гизела Штањо Тот је основну школу завршила у Темерину и Трешњевцу, а средњу школу у Суботици. Студирала је на Филозофском факултету Новосадског универзитета, на Катедри за мађарски језик и књижевност.[4]
Завршила је образовни програм Женских студија и истраживања "Милева Марић Ајнштајн“ са седиштем у Новом Саду.[4]
Гизела Штањо Тот има два сина, и живи и ствара у Новом Саду.
Професионална каријера[уреди | уреди извор]
Професионалну каријеру је почела као сарадница Омладинског програма Радио Новог Сада, а потом прелази да ради као политичка сарадница у Информативној служби Извршног већа Војводине, а потом и у преводилачкој служби.[1]
Након скоро деценије проведене ван медија, Гизела Штањо Тот се враћа новинарству као новинарка у дневном гласилу на мађарском језику Мађар со (Магyар Сзó),[5] у којем је активна и након одласка у пензију.
Са почетком ратова у бившој Југославији, од 1991. године до данас, Гизела Штањо Тот се укључује у антиратни покрет, и активности цивилног друштва у Србији.[1]
Активизам[уреди | уреди извор]
Гизела Штањо Тот је била учесница низа антиратних протеста са почетком рата у бившој Југославији, и као новинарка и као активисткиња. Протести попут оних који су довели до стварања Духовне републике Зицер, или суђења „ сенћанској тројци“, Гизеле Штањо Тот је забележила што кроз медијско извештавање деведесетих година XX века,[6] што кроз уређивање публикација попут "Мапе антиратног отпора у Србији“ и "Вера Вебел Татић“ у сарадњи са мировном женском групом Жене у црном.[7][8]
“Памћење и сећање је веома важно због одавања части свим онима који су имали храбрости да се супротставе лудилу, јер рат не води никуд”.[7]
Осим тога, Гизела Штањо Тот је била сарадница и на пројекту „Животне приче Мађарица у Војводини“ у издању Женских студија и истраживања (Нови Сад)[5], као и сарадница зборника посвећеног историји Реформаторске цркве у Фекетићу.[9]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г „„Аз олвасóнак íрок, нем педиг нéхáнy ембернек””. Магyар Сзó Онлине (на језику: мађарски). 2014-09-28. Приступљено 2023-12-12.
- ^ „Мировни сусрет "Памтимо антиратни отпор" данас у Црној кући”. www.021.рс (на језику: српски). 2021-12-07. Приступљено 2023-12-12.
- ^ „„Аз олвасóнак íрок, нем педиг нéхáнy ембернек””. Магyар Сзó Онлине (на језику: мађарски). 2014-09-28. Приступљено 2023-12-12.
- ^ а б ур. Шијачки, Зорана (2008). „Европска унија и родна равноправност” (ПДФ).
- ^ а б ур. Савић, Митро (2006). „ВАЈДАСÁГИ МАГYАР НŐК” (ПДФ).
- ^ Ступар, Далибор (2022-12-15). „Антиратно наслеђе неопходно пренети на нове генерације”. Аутономија (на језику: српски). Приступљено 2023-12-12.
- ^ а б Грухоњиц, Динко (2021-11-08). „(ВИДЕО) Биле су то побуне мајки”. Аутономија (на језику: српски). Приступљено 2023-12-12.
- ^ „Против (б)ратова! – пројекција филма и разговор - Жене у црном”. зенеуцрном.орг. Приступљено 2023-12-12.
- ^ „А мегтартó егyхáз”. Вамадиа (на језику: мађарски). Приступљено 2023-12-12.