Суботица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Суботица (вишезначна одредница).
Суботица

Subotica townhall at night.jpg
Градска кућа

Грб Суботице
Опширније

Застава Суботица
Опширније
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Војводина
Округ Севернобачки округ
Стара имена Zabadka
Становништво
Становништво 105.681
Агломерација 141.554
Густина становништва 364* ст/км²
Географске карактеристике
Координате 46°04′00″N 19°39′00″E / 46.083333, 19.65
Временска зона UTC+1, лети UTC+2
Надморска висина 109[1] м
Површина 290,0* км²
Суботица на мапи Србије
{{{alt}}}
Суботица
Суботица на мапи Србије
Остали подаци
Градоначелник Јене Маглаи (СВМ)
Поштански код 24000
Позивни број 024
Регистарска ознака SU
Веб-страна www.subotica.rs


Координате: 46° 04′ 60" СГШ, 19° 38′ 60" ИГД
Суботица (мађ. Szabadka) је најсевернији град у Републици Србији, други по броју становника у Аутономној Покрајини Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под мађарским именом Zabadka. Године 1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је постала посед Хабзбуршке монархије. Од половине 18. века име јој је промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а име Суботица (Szabadka) јој је враћено 1845. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Од 2007. Суботица има статус града.

Називи

Постоји много различитих имена за град Суботицу кроз историју. Ово је због тога што је град угостио много различитих људи од средњег века. Сви они су писали о Суботици, именовали је у складу са својим језицима, али, у највећем случају, нису мењали начин изговарања све до модерног доба.

Најраније записано име је Zabatka из 1391. године. Ово је једна од варијанти тренутног назива града на мађарском језику Szabadka. Мађарски назив града састоји се од придева Szabad, који значи „слободан“, и суфикса -ka који је нежан деминутив. Најраније име Суботице, међутим, значи нешто као „мало“ или „драго“ „слободно место“.

Српски назив града Суботица потиче од речи дана у недељи „субота“ и први пут се појављује 1653. године. Пошто име потиче од речи за дан у недељи, субота цело значење имена града би било нешто као „мала субота“.

Други извори [2] казују да је од првог назива Сопотница (Сопот је место где има много воде, извориште, особина терена - према мађарском изговору Забатка) до данашњег, промењено око 200 назива, и да град име носи по Суботи Врлићу, ризничару цара Јована Ненада.

Суботица има различите називе на званичним језицима у Војводини: Szabadka (мађарски), Subotica (хрватски), Maria-Theresiopel или Theresiopel (немачки), Subotica (словачки), Суботица (русински), Subotica или Subotiţa (румунски).

Географија

Географски положај

Северно од града се налази пешчара са плодним воћњацима и виноградима на јужним деловима, а на плодној земљи црници се развија пољопривреда.

Град је смештен у Панонској низији који има дугу традицију и богато културно наслеђе. Општина, која обухвата град и 18 приградских насеља, простире се на површини од 1.008 квадратних километара.

Суботица је, захваљући свом географском положају и марљивим житељима, током времена постала најзначајнији административно-управни, индустријски, трговачки, саобраћајни и културни центар у северној Бачкој, а оближње Палићко језеро је чини и туристичко-рекреативним центром ширег подручја.[3]

У близини града је и прукључак на ауто-пут Е-75 који Суботицу повезује са Мађарском на северу и Јужном Европом преко Београда на југу. Такође, Суботица је железнички повезана са целом Европом.[4]

У геоморфолошком погледу ово подручје је хомогено и има равничарски карактер. Простире се на делу велике заравни, која прелази из Мађарске на нашу територију, до линије КулаСомбор. Карактер терена има добар пољопривредни значај: могућност примене пуне пољомеханизације и оптималне организације земљишног простора за пољопривредну експлоатацију, затим могућност наводњавања и др.

Клима

У климатском погледу ово подручје има карактеристике континенталне климе (отвореност према Панонској низији) коју чине: оштре зиме, топла лета и нестабилност падавина по количини и временском распореду. Просечна температура ваздуха износи 11,4 °C, релативна влажност ваздуха – 69%, број дана са кишом – 105, са снежним покривачем – 59, са јаким ветром преко 6 бофора – 104, ваздушни притисак 1007,0 мб, падавине – 491,3 mm.[5]

Земљиште

Посебан тип земљишта представља песак – песковита земљишта која се јављају у локалном појасу Суботица – Хоргош (Суботичко-хоргошка пешчара), а нешто га има и код Таванкута. Овај песак се одликује двема важним особинама: карбонантан је, с површине има јаку способност акумулације воде (влажан је на релативно малој дубини, чак и лети). Ова друга особина чини песак погодним за производњу високо квалитетног воћа и грожђа, затим за индустријску паприку (на црном песку), као и шумско дрвеће (багрем, бор).

Историја

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Суботице

Најстарији археолошки налази на широј територији Суботице потичу са обале језера Лудаш, још из периода последњег леденог доба. Међутим у непосредној близини града постоје налазишта и из периода неолита, бакарног и бронзаног доба. Известан број налаза говори и о присуству Скита, Дачана, Гота, Хуна и Авара на овим просторима. У времену када се мађарска племена насељавају на територију Карпатског басена, затичу на овим просторима словенске народне групе.[3]

Средњи век и Османско царство

Споменик Цара Јована Ненада

Суботица се у писаним документима први пут помиње 7. маја 1391, али сигурно је да је место старије. Утврђено је да су људи на овом простору живели још пре три хиљаде година. Судбину овог места битно је одређивао положај на путу између Европе и Азије, а историјски на граници две сукобљене силе - Угарске и Турске.

У честим и великим сеобама у ову војну крајину дошли су многи народи: Срби, Мађари, Немци, Словаци, Јевреји, Буњевци, Грци... Често су се мењали господари а и име града. Од првог - Zabatka 1391 - промењено је више од 200 назива, али су најкарактеристичнија имена Szent-Maria, Maria-Theresiopolis, Maria Theresiastadt, Szabadka и Суботица.

Изграђена на ветрометини, на раскрсници путева, овај је град вечито био место бурних историјских догађаја. Зато је ердељски војвода Јанош Понграц од Денгелега овде 1470. подигао тврђаву, али ни она није успела да одоли људима и времену. Од ње су до данас остали трагови на унутрашњем зиду торња Фрањевачке цркве.

Полулегендарна личност суботичке прошлости је цар Јован Ненад, који се јавља после пораза мађарске војске од Турака на Мохачу 1526. године. Његову тајанственост увећавала је чудна црна пруга која му се пружала од слепоочнице до стопала ноге, због чега су га и прозвали Црни. Он је потиснуо Турке из Бачке и ту основао своју кратковеку словенску државу, која је поред Бачке укључивала северни Банат и мали део Срема. Прогласио се царем, а Суботицу изабрао за престоницу. Погинуо је 1527. у сукобу са угарском властелом. После четири века, на годишњицу његове смрти, у Суботици му је на главном тргу подигнут споменик који је 1941. срушио мађарски окупатор, а обновљен је и поново постављен 1991.

Турци су Суботицу заузели 1542. године и владали њоме до 1686. када је Суботица постала део Хабзбуршке монархије.

У Хабзбуршкој монархији

Мађарска разгледница из 1914.
Суботица за време мађарске окупације (1941-44). Лешеви на Сенћанском путу.
Ослобођење Суботице октобра 1944.

Привилегијом из 1743. године Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном коморском вароши, за шта су Суботичани даровали царици 150 коња. За одану службу суботичких граничара хабзбуршком двору, Марија Терезија прогласила је Суботицу 1779. слободним краљевским градом. За ову важну одлуку Суботичани су поклонили царици пет хиљада златника и платили откуп 166.666 форинти. Статус слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име - Maria-Theresiopolis. Од те године почиње плански и убрзанији развој града.

У време Војводства Србије и Тамишког Баната, између 1849. и 1860. године, у строго централизованом систему, пажња се ипак посвећивала и култури. Овде је 1853. изграђено позориште и многе квартовске школе. После нагодбе 1867, све до 1914. године, у Суботици се убрзано развија грађанско друштво, а значајан је и развој самог града.

Према аустроугарском попису становништва из 1910. године, град је имао 94.610 становника. По матерњем језику:

Модерно доба

Суботица се у модеран средњоевропски град развијала крајем XIX и почетком XX века. За непуне две деценије, једне у XIX и једне у XX веку град је доживео изузетан урбани, индустријски, градитељски и културни процват. Бржи развој заната, индустрије и трговине подстакнут је још 1869. доласком првог воза а убрзан узградњом електричне централе 1896. и трамвајским саобраћајем 1897. Зачетке данашње модерне индустрије налазимо крајем прошлог века: предузеће за извоз меса „Хартман и Конен“ с првом хладњачом у земљи, прву суботичку фабрику сумпорне киселине и вештачког ђубрива „Клотилд“ основану 1904, браћа Руф су 1917. почели производњу бомбона, индустрија електричних мотора „Север“ основана је 1923.

Прва средња школа, претеча гимназије, отворена је у Суботици 1747, музичка школа 1868, дом за старе 1766, Палић постаје лечилиште 1845, прва штампарија основана је 1844, прве новине изашле су 1848, прву биоскопску представу приказао је овде Анђело Бјанки из Печуја 1899, а Александар Лифка отворио је први стални биоскоп 1919. Ђуро Стантић освојио је прву олимпијску медаљу у Атини 1896, а Иван Сарић полетео је авионом сопствене конструкције 1910.

Крајем Првог светског рата српске и француске јединице ушле су у Суботицу 13. новембра 1918. На великој народној скупштини у Новом Саду, 25. новембра 1918. проглашено је уједињење Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом, док је коначна граница нове државе утврђена у Тријанону 4. јуна 1920. Једна од централних личности овог значајног догађаја био је Блашко Рајић, жупник из Суботице.

Почетком Другог светског рата, 12. априла 1941, Суботицу су окупирали мађарски фашисти, а ослободили су је 10. октобра 1944. Суботички партизански одред и јединице Црвене армије. У завршним борбама на железничкој станици погинуо је командант Одреда, Јован Микић Спартак, југословенски репрезентативац и рекордер у атлетици.

Демографија

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографска историја Суботице

У насељу Суботица живи 80722 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,7 година (37,8 код мушкараца и 41,4 код жена). У насељу има 37543 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,64.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 63048 [6]
1953. 66057
1961. 74999
1971. 88769
1981. 100472
1991. 100386 98996
2002. 102712 99981
2011. 105681
Етнички састав према попису из 2011.[7]
Мађари
  
34.511 32,66%
Срби
  
31.558 29,86%
Хрвати
  
9.698 9,18%
Буњевци
  
9.236 8,74%
Југословени
  
2.728 2,58%
Црногорци
  
1.210 1,14%
Роми
  
2.586 2,45%
Македонци
  
439 0,42%
Муслимани
  
301 0,28%
Албанци
  
334 0,32%
Бошњаци
  
203 0,19%
Немци
  
199 0,19%
Русини
  
159 0,15%
Словенци
  
151 0,14%
Горанци
  
151 0,14%
Словаци
  
137 0,13%
Руси
  
75 0,07%
Горанци
  
151 0,14%
Бугари
  
66 0,06%
Румуни
  
58 0,05%
Украјинци
  
40 0,04%
Чеси
  
16 0,01%
непознато
  
563 0,53%


Религија:

Религија

Суботица је центар Римокатоличке бискупије у Бачком округу. Суботичка општина има највише католика у Србији. Око 65% становништва су католици. Литургијски језици који се користе у католичким црквама су најчешће мађарски и хрватски. Постоји осам католичких цркви, Фрањевачки духовни центар, женска доминиканска заједница, и две групе августинских сестара. Суботичка бискупија је једина која има католичку средњу школу у Србији (Paulinum).

Међу осталим хришћанским заједницама, чланови Српске православне цркве су најбројнији. Постоје две православне цркве у граду; две протестантске цркве, тачније лутеранска и калвинистичка.

Суботичка Јеврејска заједница је трећа по величини у Србији, после оних у Београду и Новом Саду. Монументалност и лепота мађарског стила синагоге је наследство јеврејске заједнице која је накад бројала преко 6.000 чланова. Данас, је тај број опао на мање од 200 Јевреја који су остали у Суботици.

Привреда

Саобраћај

У саобраћајном погледу Суботица се, у правом смислу речи, налази на раскрсници путева и пруга. У непосреној близини Суботице пролази планирани ауто-пут Е-75 (засад је изграђена једна страна планираног ауто-пута), а у самом граду се укрштају магистрални правци према Новом Саду (M-22.1), Сомбору и Келебији (Мађарска) (M-17.1), Хоргошу (M-22.1) и Сенти (M-24)(део до ауто-пута Е-75 је реализован, а остали део је у плану). Траса пруге Београд - Будимпешта пролази кроз урбано језгро и ту се рачва са пружним правцима према Сомбору, Хоргошу, Црвенки и Баји. Све ове чињенице доприносе сврставању Суботице у један од значајнијих саобраћајних чворова у Републици Србији.

Саобраћајна инфраструктура

Путеви у суботичкој општини и севернобачком округу квантитативно изражени:

Укупна дужина путева у суботичкој општини износи 444 km, од тога:

Када је реч о савременом коловозу његова дужина износи укупно 261 km. Основну окосницу саобраћајних веза општине Суботица са ближим и даљим окружењем представља мрежа састављена од друмских саобраћајница: Е-75 (М-22, М-1); Будимпешта – Суботица – БеоградНишСкопљеАтина, наведена у стратегији привредног развоја Србије као КОРИДОР 10; следи попречна веза: Е-771 Суботица – СомборБогојевоВинковци, и даље Загреб.

Уколико се посматрају железничке пруге у суботичкој општини данас је од значаја једино пруга Будимпешта-Суботица-Нови Сад-Београд. Правац према Сегедину захтева реконструкцију да би се могле остварити одговарајуће брзине[5], правац према Сомбору и Богојеву хендикепиран је још увек немогућношћу саобраћаја даље према Осијеку или Винковцима, Загребу, Љубљани, односно Ријеци и даље према Венецији. Правац према Баји захтева постављање недостајећег дела пруге, који је извађен, како би се оспособио правац с једне стране према Баји, Печују, Загребу, а са друге према Темишвару и Букурешту

Околна места

SuboticaMunicip2.png

Суботица
Општина
Суботица

Flag of Serbia.svg

Општина Суботица сем града Суботице садржи још 18 села. Та села су:

Бајмок Бачки Виногради   Бачко Душаново
Биково Вишњевац Горњи Таванкут
Доњи Таванкут   Ђурђин Келебија
Љутово Мала Босна Мишићево
Нови Жедник Стари Жедник Палић
Хајдуково Чантавир Шупљак


Култура

Приредбе сталног карактера

Значајније годишње манифестације у општини су:

Образовање

У Суботици се налази 13 основних и 10 средњих школа, такође постоји и 7 виших школа и факултета.[9]

Основне школе

Средње школе

Више школе и факултети

  • Грађевински факултет
  • Економски факултет
  • Интернационални универзитет у Новом Пазару (КЦ Суботица)[12]
  • Учитељски факултет
  • Виша техничка школа
  • Габор Денеш виша школа[13]
  • Виша школа за образовање васпитача[14]

Месне заједнице

Месне заједнице Суботице
Градске четврти Суботице

Следећи стечена практична искуства смоуправе и самоорганизовања грађана, општина Суботица је задржала месне заједнице као институције демократске самоуправе и самоорганизовања преко које се грађани укључују у послове општине и самоорганизују у погледу решавања заједничких интереса и потреба. Оне су биле и остале институције преко којих се брже остварују права и обавезе грађана.[15]

Број становника у градским месним заједницама креће се од 2.000 до 10.500 становника док је у приградским од 600 до 9.000 становника.

МЗ Александрово МЗ Бајмок МЗ Бајнат МЗ Бачки Виногради МЗ Бачко Душаново МЗ Биково
МЗ Центар I МЗ Центар II МЗ Центар III МЗ Дудова шума МЗ Гат
МЗ Хајдуково МЗ Келебија МЗ Кер МЗ Кертварош МЗ Љутово
МЗ Макова седмица МЗ Мала Босна МЗ Мали Бајмок МЗ Мали Радановац МЗ Нови Град
МЗ Нови Жедник МЗ Ново Село МЗ Палић МЗ Пешчара МЗ Прозивка
МЗ Радановац МЗ Стари Жедник МЗ Таванкут МЗ Верушић МЗ Вишњевац
МЗ Зорка МЗ Шупљак МЗ Жељезничко насеље МЗ Чантавир МЗ Ђурђин


Грађевине

Суботица се развила и изградила у модеран средњоевропски град крајем 19. и почетком 20. века. Тадашњи богати грађани-земљопоседници, индустријалци, занатлије и трговци дали су се у право надметање у изградњи свог града чак и са Будимпештом и другим метрополама овог дела Европе. Желећи да лепотом надмаше еклетику и постојећи конвенционални академизам, широм су отворили врата новој уметности и архитектури сецесије.[16]

Рајхлова палата (Ликовни сусрет) - Насупрот железничке станице налази се сецесијска зграда Ликовног сусрета, смештена у некадашњу рајхл-палату изграђену 1904. Од почетка шездесетих година прошлог века, Рајхл-палата тј. ликовни сусрет, представља место где се одржавају најрепрезентативније изложбе у граду.

Народно позориште

Зграда народног позоришта пре недавног рушења

Позориште са шест коринтских стубова изграђено је 1853. у класицистичком стилу, по пројекту Јаноша Скултетија. Завршено је 1854. и по томе је после зрењанинског (1839) суботичко Позориште било друго по старини у Србији. Прва позоришна представа одиграна је у Суботици 1747. у фрањевачкој граматикалној гимназији, а стално позориште отворено је у овој згради 1854. 2007. године ова зграда је срушена јер је била у толико лошем стању да није могла бити реновирана. Од зграде су остали само коринтски стубови који ће бити уграђени у нову зграду суботичког позоришта чија ће градња, очекује се, бити довршена тек 2012. г.

Градска кућа

Градска кућа

Градска кућа у Суботици је највећа а по многима и најлепша грађевина Суботице. Подигнута је за две године, од 1908. до 1910, али су врхунски мајстори оног времена још пуне две године украшавали њене ентеријере.

Подигнута је по пројекту Марцела Комора (1868—1944) и Дежеа Јакаба (1864—1932), будимпештанских архитеката, у тада врло модерном стилу – мађарској варијанти сецесије. Украшена је са безброј шара стилизованог цвета лале.

Фонтане

Фонтана од керамике „Жолнаи“ је уз Градску кућу нови симбол Суботице, главно састајалиште и одмориште људима и голубовима, сваког лета оаза свежине, јер на главном градском тргу снижава температуру за неколико степени у току спарних дана.

Фонтана је израђена од керамике „Жолнаи“ из Печуја, 1985. године по пројекту Светислава Личине.

Храмови

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак верских објеката у Суботици

Спорт

Базен Прозивка, отворен 2012.

Градови побратими

Суботица се побратимила са следећим градовима:[3]

Партнерски градови

Суботица је партнерски град са следећим градовима

Познате личности

Александар Лифка Карољ Биро Александра Ковач Вилим Харангозо Деже Костоланји Силвестер Левај
Геза Чат Данило Киш Ласло Секереш Ласло Мађар Гашпар Улмер Моника Селеш
Ђула Мештер Ђуро Стантић Зоран Калинић Иван Сарић Блашко Рајић
Јован Микић Спартак Корнелије Ковач Момир Петковић Петер Леко Иван Буљовчић
Рефик Мемишевић Рита Кинка Сретен Дамјановић Тибор Секељ Ева Рас
Цар Јован Ненад Јован Манојловић Јован Пачу Лаура Леваи Аксин Душан Свилар
Калор Милодановић Ђуро Дулић


Види још

Референце

  1. ^ „Maps, Weather, and Airports for Subotica, Serbia“. Fallingrain.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  2. ^ http://www.poetabg.com Веселин Џелетовић, „Последњи српски цар Јован Ненад“. ISBN 978-86-86863-00-3.
  3. ^ а б в г Званична презентација општине Суботица, Приступљено 14. 4. 2013.
  4. ^ Завод за урбанизам општине Суботица, Приступљено 14. 4. 2013.
  5. ^ а б в Опште информације у Суботици, Приступљено 14. 4. 2013.
  6. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  7. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  8. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  9. ^ Образовне установе у Суботици, Приступљено 14. 4. 2013.
  10. ^ „Tehnička škola Subotica“ Приступљено 27. 3. 2011.. 
  11. ^ „Politehnicka skola Subotica“ Приступљено 27. 3. 2011.. 
  12. ^ „Univerzitet u Novom Pazaru“ Приступљено 27. 3. 2011.. 
  13. ^ „Gábor Dénes Főiskola“ Приступљено 27. 3. 2011.. 
  14. ^ „www.vsovsu.net“ Приступљено 27. 3. 2011.. 
  15. ^ Месне заједнице у Суботици, Приступљено 14. 4. 2013.
  16. ^ Знаменитости Суботице, Приступљено 14. 4. 2013.

Галерија слика Суботице

Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :

Напомене

→ * - Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Суботица, на којој се налазе четири насеља, град Суботица и оближња села Келебија, Љутово и Мала Босна, која су некад била салашарска насеља у оквиру града.


Градске четврти, месне заједнице и приградска насеља Суботице
Градске четврти и градске месне заједнице:

Александрово (Шандор) • БајнатВелики Радановац (Радановац) • Верушић1ГатГраничарДудова шума (Радијалац) • ЗоркаКерКертварошМакова СедмицаМали БајмокМали РадановацНови ГрадНово НасељеНово СелоПешчараПрозивкаСентаСрпски ШорТеслино насељеЦентар 1Центар 2Центар 3 (Токио) • Железничко насеље (Жељезничко насеље)

Приградска насеља и приградске месне заједнице:
БајмокБачки ВиноградиБачко ДушановоБиковоВишњевацГабрићГорњи ТаванкутДоњи ТаванкутЂурђинЈожино СелоКелебијаКобин КрајЉутовоМадарашМала БоснаМишићевоНаумовићевоНови ЖедникНово СелоНосаПавловацПалићСтари ЖедникХајдуковоЧантавирЧикеријаШебешићШупљак

Напомене: (1) Верушић је делом градско, а делом приградско насеље.



Сјајни чланак Чланак Суботица је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.