Суботица

Из Википедија

За остале употребе, погледајте Суботица (вишезначна одредница).

Град Суботица Grad Subotica Szabadka város
Градска кућа и фонтана у парку испред
Грб града
Опште информације
Назив у оригиналу	Суботица - Subotica
Површина	1.007 km²
Становништво (2002.)	99.471
Густина насељености (2002.)	216/km²
Географски положај	46°5′N 19°39′EКоординате: 46°5′N 19°39′E
Поштански број	24 000
Позивни број	024
Саобраћајна ознака	SU
Интернет адреса	www.subotica.co.yu
Положај
Покрајина	Војводина
Округ	Северно-Бачки округ
Општина	Суботица
Политика
Градоначелник	Геза Кучера
Политичка партија	СВМ
Локација Суботица Суботица на мапи Србије

Суботица је најсевернији град у Републици Србији, други по броју становника у Аутономној Покрајини Војводини. По попису из 2002. године има 99.471 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Северно-Бачког округа и Општине Суботица.

Садржај 1 Називи 2 Историја 2.1 Средњи век и Османлијско царство 2.2 Рат за независност и револуција 2.3 Модерно доба 3 Географија 3.1 Географски положај 3.2 Клима 3.3 Земљиште 3.4 Саобраћај 3.4.1 Саобраћајна инфраструктура 3.5 Околна места 4 Демографија 4.1 Демографска историја 5 Религија 6 Култура 6.1 Приредбе сталног карактера 7 Образовање 7.1 Основне школе 7.2 Средње школе 7.3 Више школе и факултети 8 Месне заједнице 9 Грађевине 9.1 Народно позориште 9.2 Градска кућа 9.3 Фонтане 9.4 Цркве 10 Спорт 11 Градови побратими 12 Партнерски градови 13 Познате личности 14 Види још 15 Референце 16 Галерија слика Суботице 17 Спољашње везе 17.1 Медији

[уреди] Називи

Постоји много различитих имена за град Суботицу кроз историју. Ово је због тога што је град угостио много различитих људи од средњег века. Сви они су писали о Суботици, називали је на својим језицима, али, у највећем случају, нису поправљали изговоре све до модерног доба.

Најраније записано име је Zabatka из 1391. године. Ово је једна од варијанти тренутног назива града на мађарском језику Szabadka. Мађарски назив града састоји се од придева Szabad, који значи „слободан“, и суфикса -ka који је нежан деминутив. Најраније име Суботице, међутим, значи нешто као „мало“ или „драго“ „слободно место“.

Српски назив града Суботица потиче од речи дана у недељи „субота“ и први пут се појављује 1653. године. Пошто име потиче од речи за дан у недељи, субота цело значење имена града би било нешто као „мала субота“.

Други извори ^[1] казују да је од првог назива Сопотница (Сопот је место где има много воде, извориште, особина терена - према мађарском изговору Забатка) до данашњег, промењено око 200 назива, и да град име носи по Суботи Врлићу, ризничару цара Јована Ненада.

Суботица има различите називе на званичним језицима у Војводини: Szabadka (мађарски), Subotica (хрватски), Maria-Theresiopel или Theresiopel (немачки), Subotica (словачки), Суботица (русински), Subotica или Subotiţa (румунски).

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Суботице.

Најстарији археолошки налази на широј територији Суботице потичу са обале језера Лудаш, још из периода последњег леденог доба. Међутим у непосредној близини града постоје налазишта и из периода неолита, бакарног и бронзаног доба. Известан број налаза говори и о присуству Скита, Дачана, Гота, Хуна и Авара на овим просторима. У времену када се мађарска племена насељавају на територију Карпатског басена, затичу на овим просторима словенске народне групе.^[2]

[уреди] Средњи век и Османлијско царство

Суботица се у писаним документима први пут помиње 7. маја 1391, али сигурно је да је место старије. Утврђено је да су људи на овом простору живели још пре три хиљаде година. Судбину овог места битно је одређивао положај на путу између Европе и Азије, а историјски на граници две сукобљене силе - Угарске и Турске.

У честим и великим сеобама у ову војну крајину дошли су многи народи: Срби, Мађари, Немци, Словаци, Јевреји, Буњевци, Грци... Често су се мењали господари а и име града. Од првог - Zabatka 1391 - промењено је више од 200 назива, али су најкарактеристичнија имена Szent-Maria, Maria-Theresiopolis, Maria Theresiastadt, Szabadka и Суботица.

Изграђена на ветрометини, на раскрсници путева, овај је град вечито био место бурних историјских догађаја. Зато је ердељски војвода Јанош Понграц од Денгелега овде 1470. подигао тврђаву, али ни она није успела да одоли људима и времену. Од ње су до данас остали трагови на унутрашњем зиду торња Фрањевачке цркве.

Једна од бајковитих личности суботичке прошлости, Цар Јован Ненад, јавио се у историји после пораза мађарске војске од Турака на Мохачу 1526. године. Његову тајанственост увећавала је чудна црна пруга која му се пружала од слепоочнице до стопала ноге, због чега су га и прозвали Црни. Он је потиснуо Турке из Бачке и ту основао своју кратковеку словенску државу, која је поред Бачке укључивала северни Банат и мали део Срема. Прогласио се царем, а Суботицу изабрао за престоницу. Погинуо је 1527. у сукобу са угарском властелом. После четири века, на годишњицу његове смрти, у Суботици му је на главном тргу подигнут споменик који је 1941. срушио окупатор, а обновљен је и поново постављен 1991.

Турци су Суботицу заузели 1542. године и владали њоме до 1686. Привилегијом из 1743. године Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном коморском вароши, за шта су Суботичани даровали царици 150 коња. За одану службу суботичких граничара хабзбуршком двору, Марија Терезија прогласила је Суботицу 1779. слободним краљевским градом. За ову важну одлуку Суботичани су поклонили царици пет хиљада златника и платили откуп 166.666 форинти. Статус слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име - Maria-Theresiopolis. Од те године почиње плански и убрзанији развој града.

[уреди] Рат за независност и револуција

У време Војводства Србије и Тамишког Баната, између 1849. и 1860. године, у строго централизованом систему, пажња се ипак посвећивала и култури. Овде је 1853. изграђено позориште и многе квартовске школе. После нагодбе 1867, све до 1914. године, у Суботици се убрзано развија грађанско друштво, а значајан је и развој самог града.

Крајем Првог светског рата српске и француске јединице ушле су у Суботицу 13. новембра 1918. На великој народној скупштини у Новом Саду, 25. новембра 1918. проглашено је уједињење Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом, док је коначна граница нове државе утврђена у Тријанону 4. јуна 1920. Једна од централних личности овог значајног догађаја био је Блашко Рајић, жупник из Суботице.

Почетком Другог светског рата, 12. априла 1941, Суботицу су окупирали мађарски фашисти, а ослободили су је 10. октобра 1944 Суботички партизански одред и јединице Црвене армије. У завршним борбама на железничкој станици погинуо је командант Одреда, Јован Микић Спартак, југословенски репрезентативац и рекордер у атлетици.

[уреди] Модерно доба

Суботица се у модеран средњоевропски град развијала крајем XIX и почетком XX века. За непуне две деценије, једне у XIX и једне у XX веку град је доживео изузетан урбани, индустријски, градитељски и културни процват. Бржи развој заната, индустрије и трговине подстакнут је још 1869. доласком првог воза а убрзан узградњом електричне централе 1896. и трамвајским саобраћајем 1897. Зачетке данашње модерне индустрије налазимо крајем прошлог века: предузеће за извоз меса "Хартман и Конен" с првом хладњачом у земљи, прву суботичку фабрику сумпорне киселине и вештачког ђубрива "Клотилд" основану 1904, браћа Руф су 1917 почели производњу бонбона, индустрија електричних мотора "Север" основана је 1923.

Прва средња школа, претеча гимназије, отворена је у Суботици 1747, музичка школа 1868, дом за старе 1766, Палић постаје лечилиште 1845, прва штампарија основана је 1844, прве новине изашле су 1848, прву биоскопску представу приказао је овде Анђело Бјанки из Печуја 1899, а Александар Лифка отворио је први стални биоскоп 1919. Ђуро Стантић освојио је прву олимпијску медаљу у Атини 1896, а Иван Сарић полетео је авионом сопствене конструкције 1910.

[уреди] Географија

[уреди] Географски положај

Северно од града се налази пешчара са плодним воћњацима и виноградима на јужним деловима, а на плодној земљи црници се развија пољопривреда.

Град је смештен у Панонској низији који има дугу традицију и богато културно наслеђе. Општина, која обухвата град и 18 приградских насеља, простире се на површини од 1.008 квадратних километара.

Суботица је, захваљући свом географском положају и марљивим житељима, током времена постала најзначајнији административно-управни, индустријски, трговачки, саобраћајни и културни центар у северној Бачкој, а оближње Палићко језеро је чини и туристичко-рекреативним центром ширег подручја.^[2]

У близини града је и прукључак на аутопут Е-75 који Суботицу повезује са Мађарском на северу и Јужном Европом преко Београда на југу. Такође, Суботица је железнички повезана са целом Европом.^[3]

У геоморфолошком погледу ово подручје је хомогено и има равничарски карактер. Простире се на делу велике заравни, која прелази из Мађарске на нашу територију, до линије Кула – Сомбор. Карактер терена има добар пољопривредни значај: могућност примене пуне пољомеханизације и оптималне организације земљишног простора за пољопривредну експлоатацију, затим могућност наводњавања и др.

[уреди] Клима

У климатском погледу ово подручје има карактеристике континенталне климе (отвореност према Панонској низији) коју чине: оштре зиме, топла лета и нестабилност падавина по количини и временском распореду. Просечна температура ваздуха износи 11,4ºC, релативна влажност ваздуха – 69%, број дана са кишом – 105, са снежним покривачем – 59, са јаким ветром преко 6 бофора – 104, ваздушни притисак 1007,0 мб, падавине – 491,3 мм.^[4]

[уреди] Земљиште

Посебан тип земљишта представља песак – песковита земљишта која се јављају у локалном појасу Суботица – Хоргош (Суботичко-хоргошка пешчара), а нешто га има и код Таванкута. Овај песак се одликује двема важним особинама: карбонантан је, с површине има јаку способност акумулације воде (влажан је на релативно малој дубини, чак и лети). Ова друга особина чини песак погодним за производњу високо квалитетног воћа и грожђа, затим за индустријску паприку (на црном песку), као и шумско дрвеће (багрем, бор).

[уреди] Саобраћај

У саобраћајном погледу Суботица се, у правом смислу речи, налази на раскрсници путева и пруга. У непосреној близини Суботице пролази планирани аутопут Е-75 (засад је изграђена једна страна планираног аутопута), а у самом граду се укрштају магистрални правци према Новом Саду, Сомбору, Хоргошу и Сенти (део до аутопута Е-75 је реализован, а остали део је у плану). Траса пруге Београд - Будимпешта пролази кроз урбано језгро и ту се рачва са пружним правцима према Сомбору, Хоргошу, Црвенки и Баји. Све ове чињенице доприносе сврставању Суботице у један од значајнијих саобраћајних чворова у Републици Србији.

[уреди] Саобраћајна инфраструктура

Путеви у суботичкој општини и севернобачком округу квантитативно изражени:

Укупна дужина путева у суботичкој општини износи 444 км, од тога:

• магистрални путеви 134 км,
• регионални путеви 19 км,
• локални путеви 291 км.^[4]

Када је реч о савременом коловозу његова дужина износи укупно 261 км. Основну окосницу саобраћајних веза општине Суботица са ближим и даљим окружењем представља мрежа састављена од друмских саобраћајница: Е-75 (М-22, М-1); Будимпешта – Суботица – Београд – Ниш – Скопље – Атина, наведена у стратегији привредног развоја Србије као КОРИДОР X; следи попречна веза: Е-771 Суботица – Сомбор – Богојево – Винковци, и даље Загреб.

Уколико се посматрају железничке пруге у суботичкој општини данас је од значаја једино пруга Будимпешта-Суботица-Нови Сад-Београд. Правац према Сегедину захтева реконструкцију да би се могле остварити одговарајуће брзине^[4], правац према Сомбору и Богојеву хендикепиран је још увек немогућношћу саобраћаја даље према Осијеку или Винковцима, Загребу, Љубљани, односно Ријеци и даље према Венецији. Правац према Баји захтева постављање недостајећег дела пруге, који је извађен, како би се оспособио правац с једне стране према Баји, Печују, Загребу, а са друге према Темишвару и Букурешту

[уреди] Околна места

Општина Суботица сем града Суботице садржи још 18 села. Та села су:

Бајмок	Бачки Виногради	Бачко Душаново
Биково	Вишњевац	Горњи Таванкут
Доњи Таванкут	Ђурђин	Келебија
Љутово	Мала Босна	Мишићево
Нови Жедник	Стари Жедник	Палић
Хајдуково	Чантавир	Шупљак

[уреди] Демографија

У насељу Суботица живи 80722 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39,7 година (37,8 код мушкараца и 41,4 код жена). У насељу има 37543 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,64.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено.

График промене броја становника током 20. века

Демографија Година Становника 1948. 63048 [5] 1953. 66057 1961. 74999 1971. 88769 1981. 100472 1991. 100386 98996 2002. 102712 99981

Етнички састав према попису из 2002.[6]
Мађари			34.983	34,98%
Срби			26.242	26,24%
Буњевци			10.870	10,87%
Хрвати			10.424	10,42%
Југословени			6.787	6,78%
Црногорци			1.596	1,59%
Роми			1.171	1,17%
Македонци			409	0,40%
Муслимани			305	0,30%
Албанци			204	0,20%
Немци			176	0,17%
Словаци			146	0,14%
Русини			144	0,14%
Словенци			126	0,12%
Бошњаци			91	0,09%
Руси			60	0,06%
Горанци			54	0,05%
Бугари			54	0,05%
Румуни			47	0,04%
Украјинци			35	0,03%
Чеси			16	0,01%
непознато			131	0,13%

Религија:

• Римокатоличка (70%)
• Православна
• Протестантска
• остале

[уреди] Демографска историја

Пре отоманских освајања у 16. веку, у граду су живели већином Мађари, док су током Отоманске владавије (16.-17 век) живели углавном Срби. Између краја 17. века и друге половине 19. века, у Суботици су живели углавном Буњевци.

Занимљиво је напоменути демографску слику Суботице из 1868. године (према Буњевачком календару за поменуту годину):

• Буњевци = 50.000
• Мађари = 6.000
• Срби = 3.500
• Јевреји = 1.300
• остали (укључујући Дунавске Швабе, Немце, итд.)

На крају 19. века, и у првим деценијама 20. века, резултати пописа показују да су говорници мађарског језика били бројнији него говорници буњевачког језика. Ипак, нема информација ко је од њих био бројнији у то време. Како сматрају многи историчари, према попису становништва одржаном у Краљевини Мађарској током овог времена се сматра прилично нетачан, због тога што се попис није вршио по етничком саставу или матерњем језику, него по "најчешће употребљаваном језику", према томе, резултати пописа претерују у броју становника који говоре мађарски, пошто је ово био званични језик у то доба, и многи којима мађарски није био матерњи су га говорили у свакодневној комуникацији. Политика Мађаризације (Хунгаризације) Мађарске владе је такође имала велики утицај, због тога што је велики број Буњеваца био мађаризован, такоређи, њихов матерњи језик (јужнословенски) је био замењен мађарским језиком.

Лингвистички попис Суботице према подацима из 1890:

• Мађарски језик = 38.327
• Језик Раца = 31.824 (укључујући српски, буњевачки и шокачки)
• Немачки језик = 1.898
• остали

Према званичном попису 1910, линвистички састав је изгледао овако: 94.610 становника је подељено по најчешћем причаном језику:

• Мађарски = 55.587
• Буњевачки = 33.247
• Српски = 3.514
• Немачки = 1.913
• Словачки = 100
• Влашки (Румунски) = 60
• Хрватски = 39
• остали

Година	Становника
1850.	48.126
1869.	57.556
1880.	62.556
1890.	74.250
1900.	82.835
1910.	93.232
1921.	90.961
1931.	100.058
1948.	63.079
1953.	66.091
1961.	75.036
1971.	88.813
1981.	100.516
1991.	100.386
2002.	99.981

Према попису становништва из Краљевине Југославије које је одржаном измењу два светска рата говори да су у највећем броју били Буњевци. Југословенским историчарима, оспоравају ванлидност резултата пописа становништва који је одржан у Краљевини Мађарској, и тврде да су и током овог периода највећи број становника били Буњевци, који су се изјашњавали да најчешће говоре мађарски језик у свакодневној комуникацији. Мађарски историчари тврде да је попис одржан 1932. тачнији него попис одржан одмах након формирања Југславије (1919, 1921), који показује изуетно ниске бројке за Мађаре, јер, према њима нова југословенска власт имала полиричке разлоге да умањују део мађарске популације.

Етнички састав Суботице према попису 1919. :

• Буњевци = 65.135
• Мађари = 19.870
• Срби = 8.737
• Немци (Дунавске Швабе) = 4.251
• Јевреји = 3.293

Лингвистички сасав Суботице преме попису 1921. :

• Српски или Хрватски језик = 60.700
• Мађарски = 26.750
• Немачки = 2.470

Лингвистички сасав Суботице преме попису 1931. :

• Српски или Хрватски језик = 53.484
• Мађарски = 41.401
• Немачки = 2.865

Језици 2002.[8]
Српски и Хрватски			,	52%
Мађарски			,	39%
Ромски			,	2%
остали			,	7%

Мађарски попис становништва Суботице из 1941. (са којим се не слажу многи историчари), показује да 59,9% становништва говори мађарским језиком, тј. да је број становника који говори мађарски порастао за око 20.000 (од 41.401 (или 41,4%) у 1931. на 61.581 (или 59,9%) у 1941). Нардни попис урађен у СФРЈ пописује етнички састав становништва, и према попису 1953. Мађара има 32.194 или 50.6%. Тада, Буњевци нису смели да изразе своју националну опредељеност, тако да су они који сусе изјаснили као Буњевци били сврстани у Хрвате. Следећи попис такође говори да су Мађари највећа етничка група у граду, али да је њихово учешће опало: 48,5% у 1971, 43,8% у 1981, 39,6% у 1991, и 35,

Интересантно је напоменути да је према попису 1850. имала 48.126 становника. Пре Првог светског рата овај број је скоро достигао број од 100.000 људи. Када је Суботица постала део Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у 1920, била је трећи највећи град ново-формиране државе, одмах иза Београда и Загреба. Касније су је претекли многи други градови из региона. Из пописа 2002, се јасно види да је Суботица постала највећи град ван Мађарске у ком су Мађари највећа етничка група.

[уреди] Религија

Суботица је центар Римокатоличке бискупије у Бачком округу. Суботичка општина има највише католика у Србији. Близу 50% становништва су католици. Литургијски језици који се користе у католичким црквама су најчешће мађарски и хрватски. Постоји осам католичких цркви, Фрањевачки духовни центар, женска доминиканска заједница, и две групе августинских сестара. Суботичка бискупија је једина која има католичку средњу школу у Србији (Paulinum).

Међу осталим хришћанским заједницама, чланови Српске Православне Цркве су најбројнији. Постоје две источно православне цркве у граду; две протестантске цркве, тачније лутеранска и калвинистичка.

Суботичка Јеврејска заједница је трећа по величини у Србији, после оних у Београду и Новом Саду. Запрепашћујуће пропорције и лепота Мађарског стила синагоге је наследство јеврејске заједнице која је накад бројала преко 6.000 чланова. Данас, је тај број опао на мање од 200 Јевреја који су остали у Суботици.

[уреди] Култура

[уреди] Приредбе сталног карактера

Значајније годишње манифестације у општини су: "Међународни сајам предузетништва", "Међународни филмски фестивал - Палић", "Међународни фестивал позоришта за децу Отон Томанић", "Летње позоришне вечери", "Дужијанца", "Бербански дани", "Уједињене игре".^[2]

[уреди] Образовање

У Суботици се налази 13 основних и 10 средњих школа, такође постоји и 7 виших школа и факултета.^[9]

[уреди] Основне школе

ОШ Соња Маринковић	ОШ Иван Милутиновић	ОШ Матко Вуковић	ОШ Ђуро Салај
ОШ Сечењи Иштван	ОШ Иван Горан Ковачић	ОШ Ј.Ј.Змај	ОШ Кизур Иштван
ОШ Јован Микић	ОШ 10. октобар	ОШ Милош Црњански	ОШ Мајшански пут
ОШ Свети Сава

[уреди] Средње школе

• Школски центар за слушно оштећена лица
• ЕСШ Боса Миличевић
• Медицинска средња школа
• Музичка школа
• ХТСШ Лаза Нешић
• Техничка школа
• Политехничка школа
• Гимназија "Светозар Марковић" (Вебсајт)
• Паулинум,
• Филолошка гимназија Костолањи Дежо

[уреди] Више школе и факултети

• Грађевински факултет (Вебсајт)
• Економски факултет (Вебсајт)
• Интернационални универзитет у Новом Пазару (КЦ Суботица) (Вебсајт)
• Учитељски факултет
• Виша техничка школа (Вебсајт)
• Габор Денеш виша шк