Gizela Šanjo Tot
Gizela Štanjo Tot (mađ. Gizella Stanyo Toth, Feketić/Bácsfeketehegy, 27. novembar 1948), novinarka i aktivistkinja za ljudska prava, učesnica antiratnog pokreta u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, aktivna članica Ženskog mirovnog pokreta Srbije, kao i mirovne grupe Žene u crnom.[1][2]
Profesionalno opredeljenje od početka su bile upravo društvene teme, te je njeno učešće u civilnom društvu bilo preklopljeno sa njenim novinarskim angažmanom.[3]
"…čovek može pobediti samo u uslovima mira, jer mu to daje mogućnost da sopstvene snage i talente iskuje u vrlinu, da sebi stvori život/karijeru, a ne pripadnost partiji, nacionalnosti i kulturi“.[1]
Biografija[уреди | уреди извор]
Gizela Štanjo Tot je osnovnu školu završila u Temerinu i Trešnjevcu, a srednju školu u Subotici. Studirala je na Filozofskom fakultetu Novosadskog univerziteta, na Katedri za mađarski jezik i književnost.[4]
Završila je obrazovni program Ženskih studija i istraživanja "Mileva Marić Ajnštajn“ sa sedištem u Novom Sadu.[4]
Gizela Štanjo Tot ima dva sina, i živi i stvara u Novom Sadu.
Profesionalna karijera[уреди | уреди извор]
Profesionalnu karijeru je počela kao saradnica Omladinskog programa Radio Novog Sada, a potom prelazi da radi kao politička saradnica u Informativnoj službi Izvršnog veća Vojvodine, a potom i u prevodilačkoj službi.[1]
Nakon skoro decenije provedene van medija, Gizela Štanjo Tot se vraća novinarstvu kao novinarka u dnevnom glasilu na mađarskom jeziku Mađar so (Magyar Szó),[5] u kojem je aktivna i nakon odlaska u penziju.
Sa početkom ratova u bivšoj Jugoslaviji, od 1991. godine do danas, Gizela Štanjo Tot se uključuje u antiratni pokret, i aktivnosti civilnog društva u Srbiji.[1]
Aktivizam[уреди | уреди извор]
Gizela Štanjo Tot je bila učesnica niza antiratnih protesta sa početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, i kao novinarka i kao aktivistkinja. Protesti poput onih koji su doveli do stvaranja Duhovne republike Zicer, ili suđenja „ senćanskoj trojci“, Gizele Štanjo Tot je zabeležila što kroz medijsko izveštavanje devedesetih godina XX veka,[6] što kroz uređivanje publikacija poput "Mape antiratnog otpora u Srbiji“ i "Vera Vebel Tatić“ u saradnji sa mirovnom ženskom grupom Žene u crnom.[7][8]
“Pamćenje i sećanje je veoma važno zbog odavanja časti svim onima koji su imali hrabrosti da se suprotstave ludilu, jer rat ne vodi nikud”.[7]
Osim toga, Gizela Štanjo Tot je bila saradnica i na projektu „Životne priče Mađarica u Vojvodini“ u izdanju Ženskih studija i istraživanja (Novi Sad)[5], kao i saradnica zbornika posvećenog istoriji Reformatorske crkve u Feketiću.[9]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г „„Az olvasónak írok, nem pedig néhány embernek””. Magyar Szó Online (на језику: мађарски). 2014-09-28. Приступљено 2023-12-12.
- ^ „Mirovni susret "Pamtimo antiratni otpor" danas u Crnoj kući”. www.021.rs (на језику: српски). 2021-12-07. Приступљено 2023-12-12.
- ^ „„Az olvasónak írok, nem pedig néhány embernek””. Magyar Szó Online (на језику: мађарски). 2014-09-28. Приступљено 2023-12-12.
- ^ а б ur. Šijački, Zorana (2008). „Evropska unija i rodna ravnopravnost” (PDF).
- ^ а б ur. Savić, Mitro (2006). „VAJDASÁGI MAGYAR NŐK” (PDF).
- ^ Stupar, Dalibor (2022-12-15). „Antiratno nasleđe neophodno preneti na nove generacije”. Autonomija (на језику: српски). Приступљено 2023-12-12.
- ^ а б Gruhonjic, Dinko (2021-11-08). „(VIDEO) Bile su to pobune majki”. Autonomija (на језику: српски). Приступљено 2023-12-12.
- ^ „Protiv (b)ratova! – projekcija filma i razgovor - Žene u crnom”. zeneucrnom.org. Приступљено 2023-12-12.
- ^ „A megtartó egyház”. Vamadia (на језику: мађарски). Приступљено 2023-12-12.