Темерин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Темерин

центар Темерина
центар Темерина

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Јужнобачки
Општина Темерин
Становништво
Становништво (2011) 19216
Густина становништва 174 ст/km²
Положај
Координате 45°24′19″N 19°53′13″E / 45.405166, 19.886833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 79 m
Површина 110,6 km²
Темерин на мапи Србије
{{{alt}}}
Темерин
Темерин на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 23232
21235
21236
Позивни број 021
Регистарска ознака NS


Координате: 45° 24′ 19" СГШ, 19° 53′ 13" ИГД

Темерин је градско насеље у Србији у општини Темерин у Јужнобачком округу. Према попису из 2002. било је 19216 становника (према попису из 1991. било је 16971 становника).

Географија[уреди]

Житно поље изван Темерина
Центар Темерина виђен из авиона

Темерин се налази у југоисточном делу Бачке, око 20 km северно од Новог Сада и седиште је истоимене општине коју још чине и насеља Бачки Јарак, Сириг и Камендин и преко 130 салаша. Граничи се са општинама Жабаљ на истоку, Србобран на северу, Врбас на западу и Нови Сад на југу. Изузетно повољан географски положај условиле су важније саобраћајнице које проказе кроз Темерин и темеринску општину. У самом Темерину секу се регионални путеви Р-104 (ОџациЗмајевоСириг—Темерин—Жабаљ) и Р-120 (Нови Сад—Темерин—БечејСента). Поред ових регионалних путева, кроз територију општине пролазе међународни пут Е-75 (Београд—Нови Сад—Суботица—мађарска граница) и међународни М-22. Кроз Темерин пролази железничка пруга од Новог Сада ка Жабљу, Бечеју и Сенти.

У околини Темерина протиче река Јегричка и мањи канали као што су Бела бара, Циганска бара и Мала бара.

Целокупна површина темеринског атара налази се на јужној Бачкој лесној тераси, а надморска висина креће се од 77,0 до 85,5 m. Карактеристични геоморфолошки облици рељефа су речне долине, док су лучна удубљења и хумови нешто ређа појава. Највећу долину има Јегричка која припада хидросистему ДТД.

Клима је континентална због Алпа и Динарских планина који спречавају продор влажних ваздушних маса са Атлантика и Јадранског мора. Доминантан ветар је кошава која се јавља најчешће у зимској половини године, док је у летњој половини најзаступљенији северозападни ветар. Месеци са највећим бројем ветровитих дана су фебруар, март и април док су најмирнији периоди од јуна до септембра.


Клима Темерина
Показатељ Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец Годишње
Средњи максимум, °C 2,5 5,7 11,5 17,2 22,5 25,2 27,2 27,2 23,7 18,0 10,3 4,5 16,3
Средњи минимум, °C −4,4 −2,3 1,2 5,8 10,6 13,6 14,7 14,2 11,2 6,3 2,2 −1,9 5,9
Количина падавина, mm 38 35 41 47 57 82 61 55 36 35 46 44 577
Извор: Републички хидрометеоролошки завод Србије


Историја[уреди]

Темерин се први пут помиње 1332. године у папској признаници издатој жупнику места, Лаурентију де Темерију, за исплату папиног десетка. Према подацима из Гласника историјског друштва у Новом Саду из 1935. године најстарији спомен о Темерину је из 1267. године. Код Темерина се спомиње место Арања, и још 1762. године стара црква у Темерину називала се „Арањском клисом“. Темерин је у саставу Краљевине Угарске био до 1526. године, када је после Мохачке битке наступио турски период.

Турски период[уреди]

До формирања Будимског пашалука долази 1542. године. Бачка се налазила у сегединском санџаку, подељена у 6 нахија: бајску, бачку, сегединску, сомборску, суботичку и тителску. Тителска нахија била је најмања по броју домова и њој је припадао Темерин. Цела нахија 1554. године имала је 20 насеља са 143 дома. Око 1570. године имала је 24 насеља са 313 домова, двадесет година касније, 1590. године, имала је 28 насеља са 617 домова. Турске пореске књиге из 1553. године говоре о Темерину као насељу које има 11 кућа од којих 4 плаћају порез, а 7 не плаћа. Следеће године Темерин има 5 пореских кућа. Под појмом „кућа“ тада се подразумевала породица са 10 до 20, али и више чланова.

Појава Срба[уреди]

Први поименични списак српског становништва насеља Темерин забележен је у Сегединском дефтеру из 1560—1561. године. Примићур-кнез се звао Радица Степана. Опорезованих кућа у насељу било је 20, а укупан приход од феудалних давања 5.922 акче. На основу расписаних пореских обавеза може се видети да су се тадашњи становници бавили произвоњом житарица и поврћа, сточарством и пчеларством.

На северозападу од Темерина, између Сирига, Надаља и Темерина лежало је село Алмаш, у непосредној близини речице Јегричке. Његови становници преселили у Нови Сад, а део који су населили од тога доба зове се Алмашки крај, а православна црква коју су подигли, Алмашка црква до данас.

Становници Темерина су од 1699. године па до 1800. године били камералисте, а то значи не јобађи (кметови).

Главна улица и Католичка црква

Према Димитрију Руварцу Темерин је 1722. године српско насеље са 62 српске куће и три православна попа: поп Мишко, поп Михајло и поп Петар. Број кућа се стално повећавао. Тако 1769. године има 208, 1773. године има 183, а 1786. године Темерин има 215 српских домова. Те године у њему живи и ради чак 5 српских православних попова, 2 служећа и 3 неслужећа. Из тог периода имамо и прву војну карту насеља које се пружало лучно у четири реда кућа, а било је опасано шанцем дугим око 13 километара. На карти се налази Старо српско село Темерин из 1783. године.

Према акту у фонду Илирске дворске депутације из 1772. године „овде постоји школа од пре тридесет година”, дакле школа постоји и ради од 1742. године. „Ту се учи читање, писање, црквене песме и молитве. Школске трошкове обезбеђује Општина (комунитет) која плаћа учитеља, о чему брине један свештеник.”

Према подацима, 1720. године кнез Темерина био је Радојица Парастинац, у периоду 1725/26. кнез је Јосим Ратковић, а 1730. кнез је Младен Кусовин, да би од 1770. више година кнез био Гаја Грујић.

Будући да је Темерин тада био богато и развијено насеље, Темеринци су између 1746. и 1749. изградили лепу и велику православну цркву и посветили је Светом Вазнесењу Господњем. Налазила се на почетку данашње Босанске улице, са десне стране, између садашњих кућних бројева 2 и 10. Осим војне карте доказ за то су црквене књиге из те цркве од којих се неке и данас чувају у цркви Светог Вазнесења Господњег у селу Ђурђеву.

Црква у Темерину била је од цигле (у многим селима цркве су тада биле од дрвета—брвнаре). Цркву је градио Јохан Милнер, а на томе је инсистирао и радове усмеравао епископ Бачко-Сегединске епархије Висарион Павловић.

Основну школу при цркви је похађао књижевник, професор богословије, горњокарловачки епископ Лукијан Мушицки, рођен у Темерину 1777. године. Био је пријатељ и сарадник Вука Стефановића Караџића, а Вуку је предложио садашњи изглед слова „ђ”.

Највећи део Бачке, тада 56 насеља, међу којима и Темерин, били су коморско добро. Комора је 1796. године Темерин и Бачки Јарак продала грофу Шандору Сечењу за 80.000 форинти.

Долазак Мађара[уреди]

Организовано насељавање Мађара у Темерин почиње 1782. године, а 1787. године насељавају се у Темерин и Швабе. Те године они оснивају и насељавају Бачки Јарак који је дотле био темеринска пустара. На месту Бачког Јарка било је старо насеље које се спомиње још 1267. године под словенским именом Ирег, Иригд, Ириг што значи Јарак, назван тако по шанцу који овде постоји још из римско–јазишког доба. У Бачки Јарак населиле су се Швабе из Виртемберга који су прво били упућени у Руму.

Од 1782. године Темерин постаје мешовито насеље, у коме поред Срба живе колонизовани Мађари и Немци.

Дворац Каштел у Темерину

Покушај грофа Шандора Сечења да темеринске Србе претвори у јобађе (кметове) имао је за последицу њихов четворогодишњи (1796-1800. године) напор да Темерин прикључе Војној граници, тј. најближој јединици Шајкашком батаљону. Када тај напор није уродио плодом, они 21. јула 1799. године одлучују да се иселе из Темерина. Изаслана жупанијска комисија у том их је спречила, заправо исељавање одложила. Али, баш тог дана иста комисија је сачинила нама драгоцен документ: „попис породица Темеринаца грчко-неуједињене вере који су се изразили за исељење у војни батаљон, назначено на пустару Пашка.” Тај документ садржи имена 178 старешина кућа који се исељавају. Након неколико месеци број породица исељеника се повећао на 210 са укупно 1610 душа. У пролеће 1800. године они су своје куће и цркву „разградили” и све пренели на пустару Пашка где су основали ново насеље Ђурђево, будући да су се о Ђурђеву дану селили. Само 5 година касније ту, у Ђурђеву, од пренетог материјала саградили су још већу цркву посвећену, као и она у Темерину, Св. Вазнесењу Господњем.

Темерин је тако у наредних 120 година остао без Срба, а гроф Сечењ је довео мађарске колонисте, из жупанија Пешт, Фехер и Толна, те међу њима доста Словака, који су брзо мађаризовани. Исти гроф је између 1796. и 1804. године ту дао да се сазида репрезентативна палата дворац, који и данас стоји под заштитом државе, Каштел. У њему се данас налази Техничка школа(од скоро Средња школа "Лукијан Мушицки").

Споменик борцима НОР у Темерину

Од породице Сечењ темерински посед и „Каштел” купио је житарски трговац Антал Фернбах из Апатина. Наследници су му били Ана и Петер Фернбах који ће темерински велепосед у целости задржати све до аграрне реформе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1920. године. Темерин је 1799. године проглашен за пољску варошицу, те је добио право на одржавање 4 сточна вашара годишње. Католичка црква саграђена је 1804. године, а „стара школа” сазидана је 1835. године. У српско-мађарском сукобу 1848. Темерин је у борбама до темеља изгорео, а становништво је избегло на север у Бачку Тополу, Мали Иђош, Чантавир, одакле се након 2-3 године већи број вратио у своје домове. Велико невреме је погодило Темерин 20. јула 1853, на дан Светог Илије по грегоријанском календару. Мађарско становништво се тада заклело да убудеће на овај дан неће радити.

Железничка пруга Нови Сад - Темерин - Бечеј изграђена је и стављена у промет 2. јула 1899. године, као и темеринска железничка станица. Њеном изградњом отпочиње индустријски развој Темерина, као и пуштање у погон циглане и првих парних млинова. Тако Темерин брзо постаје један од значајних трговачких центара у југоисточној Бачкој.

Након Првог светског рата[уреди]

Темерин је 1927. године добио електричну енергију. Током војне окупације у Другом светском рату (1941-1944) становници Старог Ђурђева и Сирига су протерани из својих домова, а мађарске породице из Буковине су насељене на њихову земљу. Године 1944. оне су напустиле Сириг и Старо Ђурђево, као и Немци Бачки Јарак. Бачки Јарак је постао скоро потпуно колонизован досељеницима из Босне и Херцеговине.

Кудељара, нови део Темерина, скоро у потпуности насељен избеглицама из Босне и Херцеговине и Хрватске.

Након распада СФРЈ у Темерин се доселио велики број српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, од којих је у Темерину остало око 5.000. На северном делу места за избеглице је изграђено ново насеље Кудељара, са око 100 кућа.

Демографија[уреди]

У насељу Темерин живи 15175 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,3 година (37,0 код мушкараца и 39,5 код жена). У насељу има 6529 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,94.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 11438 [1]
1953. 11621
1961. 12705
1971. 13584
1981. 14875
1991. 16971 16579
2002. 19924 19216
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
9.660 50,27%
Мађари
  
8.187 42,60%
Југословени
  
304 1,58%
Хрвати
  
137 0,71%
Црногорци
  
62 0,32%
Словаци
  
53 0,27%
Роми
  
38 0,19%
Албанци
  
33 0,17%
Русини
  
32 0,16%
Немци
  
19 0,09%
Муслимани
  
15 0,07%
Македонци
  
15 0,07%
Румуни
  
13 0,06%
Словенци
  
9 0,04%
Украјинци
  
6 0,03%
Бугари
  
6 0,03%
Буњевци
  
5 0,02%
Руси
  
4 0,02%
Бошњаци
  
1 0,00%
непознато
  
307 1,59%


Спорт[уреди]

Темерин има богати спортски живот. Рукометаши РК Младост-ТСК и ЖРК Темерин су тренутно учесници Друге лиге. Стонотенисерке ТСК су биле првакиње СР Југославије. У самом Темерину постоје два фудбалска клуба, ФК Слога и ФК ТСК и кошакашки клуб КК ФКЛ.

Познати Темеринци[уреди]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Пекарић, Петар (1999). Старо Ђурђево - Историја насеља. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Мапе и планови[уреди]