Индијски устанак 1857. године

С Википедије, слободне енциклопедије
Индијски устанак 1857. године
А 1912 мап схоwинг тхе центрес оф тхе ребеллион
Карта из 1912. године која приказује центре побуне
Време:10. мај 1857 (1857-05-10) – 1. новембар 1858 (1858-11-01)
(1 година и 6 месеци)
Место:данашња држава Утар Прадеш, северна Индија
Исход:

Британска победа

Сукобљене стране
Команданти и вође
Нана Сахиб
Лакшми Беј †
Тантија Топи Погубљен
 Хенри Хевлок †
Колин Клајд
Јачина
6 пукова совара
45 пукова сипаја
преко 20.000 устаника		 17 пукова пешадије
Жртве и губици
6.000 од 40.000 Европљана убијено.[1] Чак 800.000 Индијаца, а можда и више, како због побуне, тако и услед глади и епидемија болести, судећи по популационим проценама из 1857. и индијанском попису из 1871. године.[1]

Индијски устанак 1857. године био је велики, али на крају неуспешан, устанак у Индији 1857–58 против владавине Британске источноиндијске компаније, која је у име Британске круне функционисала као суверена сила.[2][3] Побуна је започела 10. маја 1857. у облику побуне сипаја компанијине војске у гарнизонском граду Мируту, 40 ми (64 км) североисточно од Делхија (сада Стари Делхи). Затим је еруптирала у друге побуне и цивилне побуне, углавном у горњем делу долине Ганга и централној Индији,[а][4][б][5] мада је било немира и даље на северу и истоку.[в][6] Ова побуна је представљала значајну претњу британској моћи у том региону,[г][7] и била је сузбијена тек након пораза побуњеника у Гвалиору 20. јуна 1858. године.[8] Дана 1. новембра 1858. Британци су одобрили амнестију свим побуњеницима који нису умешани у убиства, мада нису објавили да су непријатељства формално окончана до 8. јула 1859. Побуна је позната под многим именима, укључујући Побуна сипаја, Индијска побуна, Велика побуна, Побуна из 1857. године, Индијски устанак и Први рат за независност.[9][9]

Индијска побуна била је храњена незадовољством рођеним из различитих перцепција, укључујући инвазивне социјалне реформе британског стила, оштре порезе на земљу, свеукупни третман неких богатих власника земљишта и принчева,[10][11] као и скептицизам према побољшањима које је донела британска владавина.[д][12] Многи Индијци су се подигли против Британаца; међутим, многи су се такође борили за Британце, а већина се и даље наизглед опходила у складу са британском управом.[ђ][12] Насиље које је понекад манифестовало изузетну окрутност било је вршено на обе стране, над британским официрима и цивилима, укључујући жене и децу, од стране побуњеника, и над побуњеницима и њиховим присталицама, укључујући понекад читава села, британским репресалијама; градови Делхи и Лакнау су разорени у борбама и услед британске одмазде.[е][12]

Позадина[уреди | уреди извор]

Британска Источноиндијска компанија је до краја 18. века поседовала већи број трговачких колонија у Индији са главним центрима у Бомбају, Мадрасу и Калкути. Политика Британаца у Индији, која се до половине 18. века кретала у оквирима обезбеђења трговинског монопола, прерасла је у другој половини 18. века у борбу за стварање Британске Империје у Индији. Територијално ширење британских поседа почело је битком код Плесија (1757), којом је потчињен Бенгал. Године 1787. карнатски наваб прихватио је британски протекторат, 1790. покорио се и низам од Хајдерабада, а јужна Индија коначно је покорена у Мајсорским ратовима 1799. Држава Марата покорена је у маратским ратовима 1818, а Панџаб под влашћу Сика покорен је 1845-1849.[13]

Развој индијске армије под Британцима ишао је паралелно са британским територијалним ширењем и њиховом политиком. Прве индијске трупе организовала је Источноиндијска компанија одмах по доласку у Индију. Биле су састављене од најамника-домородаца (сипаја). Командни кадар био је домородачки, а главни задатак заштита трговачких центара. Ове мале јединице временом су прерастале у батаљоне, а касније у три армије - Бомбаја, Мадраса и Бенгала. Просторно раздвојене већим бројем независних држава, ове армије нису у почетку имале ничег заједничког. Први пут су 1748. стављене под команду једног Компанијиног официра. Године 1754. у Индију су први пут стигле краљевске трупе, и отада се армија Индије делила на Краљевске и Компанијине трупе, европске и индијске трупе, организоване по угледу на британску армију, док је командни кадар домородаца сведен на минимум. У току британске експанзије у Индији указала се потреба за стварањем локалних трупа, које су сачињавале гарнизоне потчињених области. Најпознатије овакве трупе биле су Хајдарабадски контингент и Панџабске граничне јединице. Коњица је регрутована по феудалном систему силхедара и одржавана о трошку локалних владара. Тако је 1784. године Бенгалска армија имала 5 пукова индијске коњице, један европски пешадијски пук, 30 индијских пукова, један артиљеријски дивизион, једну инжињеријску чету и санитетске јединице. Мадраску армију чинило је 8 пукова индијске коњице, један европски пук, 25 индијских пешадијских пукова, један артиљеријски дивизион, једну инжињеријску чету и санитетске јединице. Бомбајска армија била је састављена од једног европског пука, 9 индијских пешадијских пукова, једног артиљеријскг дивизиона, једног батаљона морнаричке пешадије и једне инжињеријске чете.[13]

Ниске плате, новине које су вређале религиозна осећења и вековне обичаје Индијаца, а нарочито социјалне економске промене које је донела британска управа, нашле су одраза у незадовољству које се у армији испољавало у 19. веку. Године 1806. избила је побуна у Велуру. Осамнаест година касније, у време првог англо-бурманског рата, индијски пукови су одбили да учествују у походу. Главне вође побуне су повешане, а цео 147. пук побијен. Године 1844. побунио се 34. пешадијски пук, 1849. године 22. пешадијски пук, 1850. године 66. пешадијски пук, 1852. 38. пешадијски пук.[13]

Индијски устанци у првој половини 19. века били су одраз незадовољства осиромашеног сељаштва и развлашћених земљопоседника према британској колонијалној управи. Незадовољство је такође захватило и војне јединице у којима су Британци спроводили расну дискриминацију. У раздобљу од 1806. до 1856. четири пута гарнизони Бенгалске армије отказали су послушност командном кадру, што су платили тешким репресалијама.[14] Најмасовнија и најзначајнија била је побуна 1857-1858, која је захватила већи број провинција горњег Ганга (углавном територију данашње државе Утар Прадеш) и део централне Индије.[13]

Индијски устанак (1857-1858) на мапи модерне Индије.


Побуна[уреди | уреди извор]

Повод[уреди | уреди извор]

Повод за побуну у Бенгалској армији, која се састојала од 10 пукова совара, 74 батаљона сипаја и 17 европских батаљона, био је религиозне природе. Увођењем нових (за оно време) пушака капислара уместо дотадашњих кремењача, уведена је и нова муниција типа Мињи, са фишецима намазаним лојем чији се врх морао одгристи пре пуњења оружја. Међу индијским војницима, који су већином били хиндуисти из виших касти, а мањим делом муслимани, пронеле су се злонамерне гласине да су сви нови фишеци намазани говеђим лојем и свињском машћу. Тако би сваки муслиман који би га ставио у уста учинио грех, док би сваки хиндуиста оскрнавио свој дух и тиме изгубио касту, то јест, био одбачен од своје породице и заједнице као нечист. У страху од овако озбиљних последица, део војника је одбио да прими нове фишекеː након што су покушали да их наговоре, британски официри узвратили су суровим казнама. Дана 26. фебруара 1857. 19. пук домородачке пешадије (ДП - сипаја) Бенгалске армије одбио је да прими муницију̠ː за казну, читав пук је распуштен. Месец дана касније (29. марта), Мангал Панди, војник 34. пука ДП (домородачке пешадије), пуцао је на енглеског официра и ранио га својим мачем пред читавом јединицом, која је пасивно посматрала напад. Осуђен је на смрт и обешен, а читав пук је распуштен. Отпуштени војници вратили су се кућама, али је код остатка индијских трупа, којих је било преко 70.000 само у Бенгалској армији, расположење било на ивици отворене побуне. Према њима, стајало је у читавом Бенгалу од Калкуте до Делхија само 5 непотпуних европских батаљона (2 у Калкути и по један у Динапуру, Лакнау и Агри), пошто је главнина европских јединица (12 батаљона) била у тек освојеном Панџабу на окупационој дужности.[15]

Устанак[уреди | уреди извор]

Устанак је почео 10. маја 1857. у војном гарнизону у Мируту, побуном 2 пука сипаја и једног пука совара, проширио се за свега три недеље на северне индијске провинције и део централне Индије и добио карактер општенародног устанка за ослобођење од странаца.[14] Већ сутрадан после избијања устанка побуњени сипаји из Мирута су заузели Делхи у којем није било ниједног британског војника, а 4 пука сипаја који су чинили градску посаду пришли су побуњеницима, принудивши остарелог Великог Могула Бахадур Шаха II да се стави на чело устанка и објави рат Британцима. Устаницима се придружио и део незадовољне локалне властеле у унутрашњости са својим вазалима. Тако је Нана Сахиб, наследник последњег пешве (првог министра) окупираног царства Марата у околини Гвалиора окупио преко 20.000 устаника и опсео британски гарнизон у граду Канпур, који је јуна 1857. лукавством натерао на предају. Британци су повратили Канпур 16. јула, после чега је Нана Сахиб наставио герилски рат, док је његов војсковођа Тантија Топи отишао у Џанси, чија се свргнута владарка Лакшми Беј такође побунила против британске власти. Британцима је требало времена да повуку своје трупе из Ирана и Кине и да предузму ефикасне противмере. Делхи је поново заузет 14. септембра, али тек после пада града Лахнауа 21. марта 1858, почео је британски успешан поход против устаника. Лакшми Беј и Тантија Топи бранили су Џанси до априла 1858, после чијег пада су се повукли на север и ослободили Гвалиор. Британци су их упорно гонили, плашећи се ширења устанка. Лакшми Беј је погинула у боју код Котаха (недалеко од Гвалиора, 17. јуна 1858), док је Тантија Топи наставио герилски рат са преживелим устаницима. До краја године устанак је био угушен, а 1859. настављено је истребљивање герилаца који су под, Нана Сахибом и Тантијом Топијем пружали отпор до априла. Устанак се развијао под веома неповољним условима. Устаници нису имали јединствену војну организацију ни команду, њихове вође били су углавном представници старог феудалног система, који није могао да заинтересује шире народне масе, а националног осећања у модерном смислу није било. Поред великог броја феудалних владара, Британцима су остали лојални Гурке и Сики. Мадраска и Бомбајска армија нису скоро ни биле захваћене устанком, па се може рећи да је устанак и угушен уз помоћ домородаца.[16] Тантија Топи је на превару заробљен и погубљен априла 1859, док је Нана Сахиб успео да побегне у Непал, где му се изгубио сваки траг.

Последице[уреди | уреди извор]

Новембра 1858. последњи представник могулске круне, компромитован због сарадње с устаницима, интерниран је, а Индија проглашена британском крунском колонијом. Убрзано су реорганизовани управни органи, а армија је ојачана искључиво британским снагама.[16]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Побуна из 1857. године углавном је била ограничена на северну индијску равницу Ганга и централну Индију.”[4]
  2. ^ „Побуна је била ограничена на северну долину Ганга и централну Индију.”[5]
  3. ^ „Иако се већина насиља догодила у северној индијској долини Ганга и централној Индији, недавне истраживања сугеришу да је побуна досегла и делове истока и севера.”[6]
  4. ^ „Оно по чему су особени догађаји из 1857. године био је њихов обим и чињеница да су за кратко време представљали војну претњу британској доминацији у равници Ганга.”[7]
  5. ^ „Индијски војници и сеоско становништво великог дела северне Индије показали су неповерење према својим владарима и отуђеност од њих. ... Упркос свог говора о побољшању, нови су владари још увек били у стању да понуде врло мало на путу позитивног подстицања да би Индијци прихватили ову владавину.”[12]
  6. ^ „Многи Индијци су подигли оружје против Британаца, мада су били из веома различитих региона. С друге стране, врло велики број се заправо борио за Британце, док је већина остала очигледно понизна. Објашњења се стога морају концентрирати на мотиве оних који су се заправо побунили”[12]
  7. ^ „Трошкови побуне у погледу људске патње били су огромни. Два велика града, Делхи и Лакнау, опустошени су борбама и пљачком победничких Британаца. Тамо где је сеоско становништво пружало отпор, као у деловима Ауда, села су спаљена. Побуњеници и њихове присталице често су убијани по виђењу. Британски цивили, укључујући жене и децу, исто тако су убијани, као и британски официри сепојских пукова.”[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Пеерс 2013, стр. 64.
  2. ^ Марсхалл 2007, стр. 197
  3. ^ Давид 2003, стр. 9
  4. ^ а б Босе & Јалал 2004, стр. 72–73
  5. ^ а б Марриотт, Јохн (2013), Тхе отхер емпире: Метрополис, Индиа анд прогресс ин тхе цолониал имагинатион, Манцхестер Университy Пресс, стр. 195, ИСБН 978-1-84779-061-3 
  6. ^ а б Бендер, Јилл C. (2016), Тхе 1857 Индиан Уприсинг анд тхе Бритисх Емпире, Цамбридге Университy Пресс, стр. 3, ИСБН 978-1-316-48345-9 
  7. ^ а б Баyлy 1990, стр. 170
  8. ^ Бандyопадхyаy 2004, стр. 169–172, Броwн 1994, стр. 85–87, анд Метцалф & Метцалф 2006, стр. 100–106
  9. ^ а б Wиллиамс, Цхрис (2006), А Цомпанион то 19тх-Центурy Бритаин, Јохн Wилеy & Сонс, стр. 63, ИСБН 978-1-4051-5679-0 
  10. ^ Метцалф & Метцалф 2006, стр. 100–103.
  11. ^ Броwн 1994, стр. 85–86.
  12. ^ а б в г д ђ Марсхалл, П. Ј. (2001), „1783–1870: Ан еxпандинг емпире”, Ур.: П. Ј. Марсхалл, Тхе Цамбридге Иллустратед Хисторy оф тхе Бритисх Емпире, Цамбридге Университy Пресс, стр. 50, ИСБН 978-0-521-00254-7 
  13. ^ а б в г Прикелмајер 1972, стр. 563.
  14. ^ а б Прикелмајер 1972, стр. 572.
  15. ^ Мајумдар 1957, стр. 45–47.
  16. ^ а б Прикелмајер 1972, стр. 573.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Прикелмајер, Иванка (1972). „Индијски устанци”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 3 (2. изд.). 
  • Мајумдар, Р. C. (1957). Тхе Сепоy Мутинy анд тхе револт оф 1857 [Побуна сипаја и устанак 1857, написао Р. Ц. Маџумдар]. Цалцутта: К.L. Мукхопадхyаy. 
  • Стокес, Ериц; Баyлy, Цхристопхер Алан (1986). Тхе Пеасант армед: тхе Индиан револт оф 1857 [Сељак под оружјемː Индијска побуна 1857, написао Ерик Стоукс]. Оxфорд: Цларендон пресс. ИСБН 978-0-19-821570-7. 
  • Алави, Сеема (1996), Тхе Сепоyс анд тхе Цомпанy: Традитион анд Транситион 1770–1830, Оxфорд Университy Пресс, стр. 340, ИСБН 978-0-19-563484-6 .
  • Андерсон, Цларе (2007), Индиан Уприсинг оф 1857–8: Присонс, Присонерс анд Ребеллион, Неw Yорк: Антхем Пресс, стр. 217, ИСБН 978-1-84331-249-9 .
  • Бандyопадхyаy, Секхара (2004), Фром Плассеy то Партитион: А Хисторy оф Модерн Индиа, Неw Делхи: Ориент Лонгман, стр. 523, ИСБН 978-81-250-2596-2 .
  • Баyлy, Цхристопхер Алан (1988), Индиан Социетy анд тхе Макинг оф тхе Бритисх Емпире, Цамбридге Университy Пресс, стр. 230, ИСБН 978-0-521-25092-4 .
  • Баyлy, Цхристопхер Алан (2000), Емпире анд Информатион: Интеллигенце Гатхеринг анд Социал Цоммуницатион ин Индиа, ц 1780–1870, Цамбридге Университy Пресс, стр. 412, ИСБН 978-0-521-57085-5 .
  • Босе, Сугата; Јалал, Аyесха (2004), Модерн Соутх Асиа: Хисторy, Цултуре, Политицал Ецономy (2нд изд.), Лондон: Роутледге, стр. 253, ИСБН 978-0-415-30787-1 .
  • Броwн, Јудитх M. (1994), Модерн Индиа: Тхе Оригинс оф ан Асиан Демоцрацy (2нд изд.), Оxфорд Университy Пресс, стр. 480, ИСБН 978-0-19-873113-9, Архивирано из оригинала 03. 10. 2008. г., Приступљено 05. 09. 2019 .
  • Греенwоод, Адриан (2015), Вицториа'с Сцоттисх Лион: Тхе Лифе оф Цолин Цампбелл, Лорд Цлyде, УК: Хисторy Пресс, стр. 496, ИСБН 978-0-75095-685-7, Архивирано из оригинала 21. 02. 2016. г., Приступљено 05. 09. 2019 .
  • Харрис, Јохн (2001), Тхе Индиан Мутинy, Wаре: Wордсwортх Едитионс, стр. 205, ИСБН 978-1-84022-232-6 .
  • Хибберт, Цхристопхер (1980), Тхе Греат Мутинy: Индиа 1857, Лондон: Аллен Лане, стр. 472, ИСБН 978-0-14-004752-3 .
  • Јаин, Меенаксхи (2010), Параллел Патхwаyс: Ессаyс Он Хинду-Муслим Релатионс ( 1707-1857), Делхи: Конарк, ИСБН 978-8122007831 .
  • Јудд, Денис (2004), Тхе Лион анд тхе Тигер: Тхе Рисе анд Фалл оф тхе Бритисх Рај, 1600–1947, Оxфорд Университy Пресс, xиии, 280, ИСБН 978-0-19-280358-0 .
  • Кеене, Хенрy Георге (1883), Фифтy-Севен. Соме аццоунт оф тхе администратион оф Индиан Дистрицтс дуринг тхе револт оф тхе Бенгал Армy, Лондон: W.Х. Аллен, стр. 145 .
  • Кулке, Херманн; Ротхермунд, Диетмар (2004), А Хисторy оф Индиа (4тх изд.), Лондон: Роутледге, xии, 448, ИСБН 978-0-415-32920-0 .
  • Леасор, Јамес (1956), Тхе Ред Форт, Лондон: W. Лаwрие, стр. 377, ИСБН 978-0-02-034200-7, Архивирано из оригинала 01. 02. 2020. г., Приступљено 05. 09. 2019 .
  • Лудден, Давид (2002), Индиа Анд Соутх Асиа: А Схорт Хисторy, Оxфорд: Онеwорлд, xии, 306, ИСБН 978-1-85168-237-9 .
  • Мајумдар, Р.C.; Раyцхаудхури, Х.C.; Датта, Каликинкар (1967), Ан Адванцед Хисторy оф Индиа (3рд изд.), Лондон: Мацмиллан, стр. 1126 .
  • Марковитс, Цлауде, ур. (2004), А Хисторy оф Модерн Индиа 1480–1950, Лондон: Антхем, стр. 607, ИСБН 978-1-84331-152-2 .
  • Марсхалл, П. Ј. (2007), Тхе Макинг анд Унмакинг оф Емпирес: Бритаин, Индиа, анд Америца ц.1750–1783, Оxфорд анд Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. Пп. 400, ИСБН 978-0-19-922666-5 
  • Метцалф, Барбара D.; Метцалф, Тхомас Р. (2006), А Цонцисе Хисторy оф Модерн Индиа (2нд изд.), Цамбридге Университy Пресс, стр. 337, ИСБН 978-0-521-68225-1 .
  • Метцалф, Тхомас Р. (1990), Тхе Афтерматх оф Револт: Индиа, 1857–1870, Неw Делхи: Манохар, стр. 352, ИСБН 978-81-85054-99-5 .
  • Метцалф, Тхомас Р. (1997), Идеологиес оф тхе Рај, Цамбридге Университy Пресс, стр. 256, ИСБН 978-0-521-58937-6 .
  • Мукхерјее, Рудрангсху (2002), Аwадх ин Револт 1857–1858: А Студy оф Популар Ресистанце (2нд изд.), Лондон: Антхем, ИСБН 978-1-84331-075-4 .
  • Палмер, Јулиан А.Б. (1966), Тхе Мутинy Оутбреак ат Меерут ин 1857, Цамбридге Университy Пресс, стр. 175, ИСБН 978-0-521-05901-5 .
  • Пеерс, Доуглас M. (2013), Индиа Ундер Цолониал Руле: 1700–1885, Роутледге, ИСБН 978-1-317-88286-2 
  • Раy, Рајат Канта (2002), Тхе Фелт Цоммунитy: Цоммоналитy анд Менталитy бефоре тхе Емергенце оф Индиан Натионалисм, Оxфорд Университy Пресс, стр. 596, ИСБН 978-0-19-565863-7 .
  • Робб, Петер (2002), А Хисторy оф Индиа, Басингстоке: Палграве, стр. 344, ИСБН 978-0-333-69129-8 .
  • Роy, Тапти (1994), Тхе политицс оф а популар уприсинг: Бунделкханд 1857, Делхи: Оxфорд Университy Пресс, стр. 291, ИСБН 978-0-19-563612-3 .
  • Спеар, Перцивал (1990) [Фирст публисхед 1965], А Хисторy оф Индиа, Волуме 2, Неw Делхи анд Лондон: Пенгуин Боокс, ИСБН 978-0-14-013836-8 .
  • Станлеy, Петер (1998), Wхите Мутинy: Бритисх Милитарy Цултуре ин Индиа, 1825–1875, Лондон: Хурст, стр. 314, ИСБН 978-1-85065-330-1 .
  • Стеин, Буртон (2001), А Хисторy оф Индиа, Неw Делхи: Оxфорд Университy Пресс, стр. 432, ИСБН 978-0-19-565446-2 .
  • Стокес, Ериц (1980), Тхе Пеасант анд тхе Рај: Студиес ин Аграриан Социетy анд Пеасант Ребеллион ин Цолониал Индиа, Цамбридге Университy Пресс, стр. 316, ИСБН 978-0-521-29770-7 .
  • Таyлор, П.Ј.О. (1997), Wхат реаллy хаппенед дуринг тхе мутинy: а даy-бy-даy аццоунт оф тхе мајор евентс оф 1857–1859 ин Индиа, Делхи: Оxфорд Университy Пресс, стр. 323, ИСБН 978-0-19-564182-0 .
  • Wолперт, Станлеy (2004), А Неw Хисторy оф Индиа (7тх изд.), Оxфорд Университy Пресс, стр. 530, ИСБН 978-0-19-516678-1 .
  • Алам Кхан, Иqтидар (2013), „Тхе Wахабис ин тхе 1857 Револт: А Бриеф Реаппраисал оф Тхеир Роле”, Социал Сциентист, 41 (5/6): 15—23, ЈСТОР 23611115 
  • Алави, Сеема (фебруар 1993), „Тхе Цомпанy Армy анд Рурал Социетy: Тхе Инвалид Тханах 1780–1830”, Модерн Асиан Студиес, Цамбридге Университy Пресс, 27 (1): 147—178, ЈСТОР 312880, дои:10.1017/С0026749X00016097 
  • Бакер, Давид (1991), „Цолониал Бегиннингс анд тхе Индиан Респонсе: Тхе Револт оф 1857–58 ин Мадхyа Прадесх”, Модерн Асиан Студиес, 25 (3): 511—543, ЈСТОР 312615, дои:10.1017/С0026749X00013913 
  • Блунт, Алисон (јул 2000), „Ембодyинг wар: Бритисх wомен анд доместиц дефилемент ин тхе Индиан "Мутинy", 1857–8”, Јоурнал оф Хисторицал Геограпхy, 26 (3): 403—428, дои:10.1006/јхге.2000.0236 
  • Енглисх, Барбара (фебруар 1994), „Тхе Канпур Массацрес ин Индиа ин тхе Револт оф 1857”, Паст & Пресент, Оxфорд Университy Пресс, 142 (142): 169—178, ЈСТОР 651200, дои:10.1093/паст/142.1.169 
  • Хасан, Фархат; Роy, Тапти (1998), „Ревиеw оф Тапти Роy, Тхе Политицс оф а Популар Уприсинг, Оxфорд Университy Пресс, 1994”, Социал Сциентист, 26 (1): 148—151, ЈСТОР 3517586, дои:10.2307/3517586 
  • Клеин, Ира (јул 2000), „Материалисм, Мутинy анд Модернизатион ин Бритисх Индиа”, Модерн Асиан Студиес, Цамбридге Университy Пресс, 34 (3): 545—580, ЈСТОР 313141 
  • Лахири, Наyањот (јун 2003), „Цоммеморатинг анд Ремемберинг 1857: Тхе Револт ин Делхи анд Итс Афтерлифе”, Wорлд Арцхаеологy, Таyлор & Францис, 35 (1): 35—60, ЈСТОР 3560211, дои:10.1080/0043824032000078072 
  • Мукхерјее, Рудрангсху (август 1990), „'Сатан Лет Лоосе упон Еартх': Тхе Канпур Массацрес ин Индиа ин тхе Револт оф 1857”, Паст & Пресент, Оxфорд Университy Пресс, 128 (128): 92—116, ЈСТОР 651010, дои:10.1093/паст/128.1.92 
  • Мукхерјее, Рудрангсху (фебруар 1994), „Тхе Канпур Массацрес ин Индиа ин тхе Револт оф 1857: Реплy”, Паст & Пресент, Оxфорд Университy Пресс, 142 (142): 178—189, ЈСТОР 651201, дои:10.1093/паст/142.1.178 
  • Нанда, Крисхан (септембар 1965), Тхе Wестерн Политицал Qуартерлy, 18 (3), Университy оф Утах он бехалф оф тхе Wестерн Политицал Сциенце Ассоциатион, стр. 700—701 .
  • Роy, Тапти (фебруар 1993), „Висионс оф тхе Ребелс: А Студy оф 1857 ин Бунделкханд”, Модерн Асиан Студиес, Цамбридге Университy Пресс, 27 (1): 205—228 (Специал Иссуе: Хоw Социал, Политицал анд Цултурал Информатион Ис Цоллецтед, Дефинед, Усед анд Аналyзед), ЈСТОР 312882, дои:10.1017/С0026749X00016115 
  • Стокес, Ериц (децембар 1969), „Рурал Револт ин тхе Греат Ребеллион оф 1857 ин Индиа: А Студy оф тхе Сахаранпур анд Музаффарнагар Дистрицтс”, Тхе Хисторицал Јоурнал, Цамбридге Университy Пресс, 12 (4): 606—627, ЈСТОР 2638016, дои:10.1017/с0018246x00010554 
  • Wасхброок, D. А. (2001), „Индиа, 1818–1860: Тхе Тwо Фацес оф Цолониалисм”, Ур.: Портер, Андреw, Оxфорд Хисторy оф тхе Бритисх Емпире: Тхе Нинетеентх Центурy, Оxфорд анд Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, стр. 395—421, ИСБН 978-0-19-924678-6 
  • Хаким Сyед Зиллур Рахман (2008), „1857 ки Јунг-е Азади маин Кхандан ка хисса”, Хаyат Карам Хусаин (2нд изд.), Алигарх/Индиа: Ибн Сина Ацадемy оф Медиевал Медицине анд Сциенцес, стр. 253—258, ОЦЛЦ 852404214 
  • Батес, Цриспин, ед. Мутинy ат тхе Маргинс: Неw Перспецтивес он тхе Индиан Уприсинг оф 1857 (5 вол. САГЕ Публицатионс Индиа, 2013–14). онлине гуиде Архивирано на сајту Wayback Machine (16. фебруар 2016); Wитх иллустратионс, мапс, селецтед теxт анд море.
  • Цхакравартy, Гаутам. Тхе Индиан Мутинy анд тхе Бритисх Имагинатион (Цамбридге Университy Пресс, 2005).
  • Десхпанде, Працхи. "Тхе Макинг оф ан Индиан Натионалист Арцхиве: Лаксхмибаи, Јханси, анд 1857." јоурнал оф Асиан студиес 67#3 (2008): 855–879.
  • Ерлл, Астрид. "Ре-wритинг ас ре-висионинг: Модес оф репресентинг тхе ‘Индиан Мутинy’ин Бритисх новелс, 1857 то 2000." Еуропеан Јоурнал оф Енглисх Студиес 10.2 (2006): 163–185. онлине
  • Фрyкенберг, Роберт Е. (2001), „Индиа то 1858”, Ур.: Wинкс, Робин, Оxфорд Хисторy оф тхе Бритисх Емпире: Хисториограпхy, Оxфорд анд Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, стр. 194—213, ИСБН 978-0-19-924680-9 
  • Пати, Бисwамоy (12—18. 5. 2007). „Хисторианс анд Хисториограпхy: Ситуатинг 1857”. Ецономиц анд Политицал Wееклy. 42 (19): 1686—1691. ЈСТОР 4419570. 
  • Перусек, Дарсхан (пролеће 1992). „Субалтерн Цонсциоуснесс анд тхе Хисториограпхy оф тхе Индиан Ребеллион оф 1857”. НОВЕЛ: А Форум он Фицтион. Дуке Университy Пресс. 25 (3): 286—301. ЈСТОР 1345889. дои:10.2307/1345889. 
  • Wагнер, Ким А. (октобар 2011). „Тхе Маргинал Мутинy: Тхе Неw Хисториограпхy оф тхе Индиан Уприсинг оф 1857”. Хисторy Цомпасс. 9 (10): 760—766. дои:10.1111/ј.1478-0542.2011.00799.x. 
  • Далрyмпле, Wиллиам (2006), Тхе Ласт Мугхал, Викинг Пенгуин, ИСБН 978-0-670-99925-5 
  • Давид, Саул (2003), Тхе Индиан Мутинy: 1857, Лондон: Пенгуин Боокс, Пп. 528, ИСБН 978-0-14-100554-6 
  • Давид, Саул (2007), Вицториа'с Wарс, Лондон: Пенгуин Боокс, ИСБН 978-0-141-00555-3 
  • Мисхра, Амаресх. 2007. Wар оф Цивилисатионс: Тхе Лонг Револутион (Индиа АД 1857, 2 Волс.), ISBN 978-81-291-1282-8
  • Ward, Andrew. Our Bones Are Scattered. New York: Holt & Co., 1996.
  • Parag Tope, "Tatya Tope's Operation Red Lotus", Publisher: Rupa Publications India
  • Anderson, Clare. The Indian Uprising of 1857–8: Prisons, Prisoners, and Rebellion. London, 2007.
  • Barter, Captain Richard The Siege of Delhi. Mutiny memories of an old officer, London, The Folio Society, 1984.
  • Campbell, Sir Colin. Narrative of the Indian Revolt. London: George Vickers, 1858.
  • Collier, Richard. The Great Indian Mutiny. New York: Dutton, 1964.
  • Forrest, George W. A History of the Indian Mutiny, William Blackwood and Sons, London, 1904. (4 vols)
  • Fitchett, W. H., B.A., LL.D., A Tale of the Great Mutiny, Smith, Elder & Co., London, 1911.
  • Inglis, Julia Selina, Lady, 1833–1904, The Siege of Lucknow: a Diary, London: James R. Osgood, McIlvaine & Co., 1892. Online at A Celebration of Women Writers.
  • Innes, Lt. General McLeod: The Sepoy Revolt, A.D. Innes & Co., London, 1897.
  • Kaye, John William. A History of the Sepoy War In India (3 vols). London: W.H. Allen & Co., 1878.
  • Kaye, Sir John & Malleson, G. B.: The Indian Mutiny of 1857, Rupa & Co., Delhi, (1st edition 1890) reprint 2005.
  • Khan, Syed Ahmed (1859), Asbab-e Baghawat-e Hind, Translated as The Causes of the Indian Revolt, Allahabad, 1873 
  • Malleson, Colonel G. B. The Indian Mutiny of 1857. New York: Scribner & Sons, 1891.
  • Marx, Karl & Freidrich Engels. The First Indian War of Independence 1857–1859. Moscow: Foreign Languages Publishing House, 1959.
  • Pandey, Sita Ram, From Sepoy to Subedar, Being the Life and Adventures of Subedar Sita Ram, a Native Officer of the Bengal Native Army, Written and Related by Himself, trans. Lt. Col. Norgate, (Lahore: Bengal Staff Corps, 1873), ed. James Lunt, (Delhi: Vikas Publications, 1970).
  • Raikes, Charles: Notes on the Revolt in the North-Western Provinces of India, Longman, London, 1858.
  • Roberts, Field Marshal Lord, Forty-one Years in India, Richard Bentley, London, 1897
  • Forty-one years in India на пројекту Гутенберг
  • Russell, William Howard, My Diary in India in the years 1858-9, Routledge, London, 1860, (2 vols.)
  • Sen, Surendra Nath, Eighteen fifty-seven, (with a foreword by Maulana Abul Kalam Azad), Indian Ministry of Information & Broadcasting, Delhi, 1957.
  • Thomson, Mowbray (Capt.), The Story of Cawnpore, Richard Bentley, London, 1859.
  • Trevelyan, Sir George Otto, Cawnpore, Indus, Delhi, (first edition 1865), reprint 2002.
  • Wilberforce, Reginald G, An Unrecorded Chapter of the Indian Mutiny, Being the Personal Reminiscences of Reginald G. WIlberforce, Late 52nd Infantry, Compiled from a Diary and Letters Written on the Spot London: John Murray 1884, facsimile reprint: Gurgaon: The Academic Press, 1976.
  • "Indian Mutiny." Encyclopædia Britannica Online. Online. https://www.britannica.com/event/Indian-Mutiny. 23 March 1998.
  • "Lee-Enfield Rifle." Encyclopædia Britannica Online. 23 March 1998.
  • Conan Doyle, Arthur. The Sign of the Four, featuring Sherlock Holmes, originally appearing in Lippincott's Monthly Magazine 1890.
  • Farrell, J. G.. The Siege of Krishnapur. New York: Carroll & Graf, 1985 (orig. 1973; Booker Prize winner).
  • Fenn, Clive Robert. For the Old Flag: A Tale of the Mutiny. London: Sampson Low, 1899.
  • Fraser, George MacDonald. Flashman in the Great Game. London: Barrie & Jenkins, 1975.
  • Grant, James. First Love and Last Love: A Tale of the Mutiny. New York: G. Routledge & Sons, 1869.
  • Kaye, Mary Margaret. Shadow of the Moon. New York: St. Martin's Press, 1979.
  • Kilworth, Garry Douglas. Brothers of the Blade: Constable & Robinson, 2004.
  • Leasor, James. Follow the Drum Архивирано на сајту Wayback Machine (28. август 2019). Лондон: Хеинеманн, 1972, реиссуед Јамес Леасор Лтд, 2011.
  • Мастерс, Јохн. Нигхтруннерс оф Бенгал. Неw Yорк: Викинг Пресс, 1951.
  • Раикес, Wиллиам Степхен. 12 Yеарс оф а Солдиер'с Лифе Ин Индиа. Бостон: Тицкнор анд Фиелдс, 1860.
  • Јулиан Ратхбоне, Тхе Мутинy.
  • Россетти, Цхристина Георгина. "Ин тхе Роунд Тоwер ат Јханси, 8 Јуне 1857." Гоблин Маркет анд Отхер Поемс. 1862.
  • Анураг Кумар. Рецалцитранце: а новел басед он евентс оф 1857–58 ин Луцкноw. Луцкноw: АИП Боокс, Луцкноw 2008.
  • Стуарт, V. А.. Тхе Алеxандер Схеридан Сериес: # 2: 1964. Тхе Сепоy Мутинy; # 3: 1974. Массацре ат Цаwнпоре; # 4: 1974. Тхе Цаннонс оф Луцкноw; 1975. # 5: Тхе Хероиц Гаррисон. Репринтед 2003 бy МцБоокс Пресс. (Ноте: # 1 – Вицторс & Лордс деалс wитх тхе Цримеан Wар.)
  • Валерие Фитзгералд "Земиндар": 1981 Бодлеy Хеад. хисториц новел.
  • Фрéдéриц Цатхала, 1857, КДП, 2017, хисторицал новел.


Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Индијски устанак 1857. године на Викимедијиној остави.
Библиотечки ресурси о
Индијски устанак 1857. године
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Indijski_ustanak_1857._godine&oldid=27808551”