Печујско народно позориште

С Википедије, слободне енциклопедије
Пéцси Немзети Сзíнхáз
ЛокацијаПечуј, Барања, Мађарска
Пéцс, Перцзел у. 17 (Позоришни трг бр. 17)
Координате46° 4′ 34″ Н 18° 13′ 50.5″ Е / 46.07611° С; 18.230694° И / 46.07611; 18.230694
ТипТхеатре
Макс. број гледалаца455
Конструкција
Изграђено1890-1895
Отворено1895
Реновирано/обновљено1986-1991
Веб-сајт
Печујско народно позориште

Печујско народно позориште (мађ. Pécsi Nemzeti Színház) је најважнија позоришна институција у Печују у Мађарској. Отворено је 5. октобра 1895. године извођењем опере Бáнк бáн мађарског композитора Ференц Еркела. Позориште је 90 година служило за извођење многобројних дела, све док године не улагања није довело здање до пропадања. Позориште које је окупљало и публику из околних места затворено је и након петогодишње адаптације, у периоду од 1986. до 1991. године, поново је отворено. Приликом реновирања Печујско народно позориште добило је савремену покретну позорницу, ново осветљење, звучне и видео системе и четвороделни простор намењен оркестру.

Историја[уреди | уреди извор]

Већ средином XIX века Печуј је био мултиетнички град у којем су живели Мађари, Немци и Хрвати, чији су се језици вековима мешали. Чисто књижевни мађарски и немачки језик у Печју су донели путујући глумци који су, услед непостојања сталне сцене, наступали на разним местима у граду, као што су приватне куће, гостионице, тргови и слично. Године 1815. јавила се идеја за изградњу позоришта али је град своје прво позориште добио тек 1839. године. Зграда се налазила у Маријиној улици, надомак Краљевског суда и женске школе. Позориште је срушено и о његовом изгледу сведочи само неколико цртежа фасаде.

Да би задовољили културне потребе мештана, градско веће основало је одбор за изградњу позоришта. За председника одбора постављен је градоначелник Јанош Аидингер који је координирао планирање изградње. На конкурсу за ново културно здање, победили су Адолф Ланг и Адолф Стеинхард. На изабраној локацији, која је сада позната као Позоришни трг, тада је била војна болница. Град је покушао прилозима и донацијама да обезбеди средства за изградњу позоришта. После неко времена, када су увидели да неће успети да прикупе сав новац, градске власти су одлучиле да узму кредит. Тек пет година након расписивања идејног конкурса, Печју је добио своје позориште 5. октобра 1895. године.

Након завршетка Другог светског рата, Печујско народно позориште је национализовано 1949 године. Отворено је камерно позориште које је 1965. године адаптирано у дечје позориште. Године небриге угрозили су постојање зграде која је постала небезбедна за извођење представа. Године 1986, започета је свеобухватна петогодишња реконструкција и адаптација здања. У лето 2011. године зграда је поново реновирана, укључујући и реновирање фасаде.

Директори позоришта[уреди | уреди извор]

  • Ковеши Алберт (1905–1911)
  • Асоњи Ласло (1923–1926)[1] и Курти Гиорги (1923–1924)
  • Фодор Оскар (1927–1938)[2]
  • Хлатљ Ласло (1942–1943)
  • Секељ Гиорги (1943–1945, 1947–1948)[3]
  • Сендро Јожеф (1949–1952)
  • Катона Ференц (1955–1962)[4]
  • Ногради Роберт (1962–1988)[5]
  • Ленђел Гиорги (1988–1993)
  • Балико Тамаш (1993–2011)[6]
  • Разга Миклош (2011–)[7]


Сезона 2019/2020[уреди | уреди извор]

Редитељ: Разга Миклос

Редитељ опере: Гуљас Денес

Уметнички саветник и режисер: Мехес Ласло

Руководилац продукције: Јухасз Ференц

Глумци[уреди | уреди извор]

  • Арато Армин
  • Бач Софиа
  • Бера Марк
  • Бергенди Барнабаш
  • Дарабонт Миколд
  • Фекете Габор
  • Фусти Молнар Ева
  • Готз Атила
  • Ђорфи Ана
  • Иллеш Алекса
  • Јоса Ричард
  • Колеш Ференц
  • Липич Солт
  • Немет Јанош
  • Шољом Каталин
  • Штенцер Бела
  • Штубендек Каталин
  • Сел Хорватх Лајош
  • Такаро Кристоф
  • Тот Андрас Ерно
  • Унгер Палма
  • Урбан Тибор
  • Видаковић Славен
  • Влашитш Барбара

Чланови[уреди | уреди извор]

  • Илљеш Ђула
  • Бабарзи Етелка
  • Бакош Ласло
  • Бодиш Ирен
  • Чимер Јосеф
  • Чаба Зита
  • Чаналош Золтане
  • Ецк Имре
  • Фалуђ Ласло
  • Фулоп Михаљ
  • Галамбош Ђорђ
  • Ђураш Ференц
  • Кош Лајош
  • Ковач Денеш
  • Лабанз Борбала
  • Марзиш Деметер
  • Местер Иштван
  • Монори Ференцне
  • Немет Алице
  • Ногради Роберт
  • Н. Сабо Шандор
  • Пал Ласло
  • Петер Гизи
  • Симон Иштван
  • Сик Ференц
  • Сољом Каталин
  • Сабо Шаму
  • Сивлер Јосеф
  • Такач Маргит
  • Тот Шандор
  • Ухрик Теодора
  • Унгер Палма
  • Вари Ева
  • Вата Емил
  • Вагнер Јосеф

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Ассзонyи Лáсзлó”. www.мек.осзк.ху (на језику: енглески). Приступљено 2017-05-09. 
  2. ^ „Фодор Осзкáр, др.”. мек.осзк.ху (на језику: енглески). Приступљено 2017-05-09. 
  3. ^ https://index.hu/kultur/2012/09/22/meghalt_szekely_gyorgy_szinhaztortenesz/
  4. ^ „Катона Ференц”. мек.осзк.ху (на језику: енглески). Приступљено 2018-10-01. 
  5. ^ „Нóгрáди Рóберт”. Мек.осзк.ху. Приступљено 2016-12-15. 
  6. ^ „Елхунyт Баликó Тамáс”. ПНСЗ. Архивирано из оригинала 2016-12-20. г. Приступљено 2016-12-15. 
  7. ^ „Рáзга Миклóс марад аз игазгатó”. ПНСЗ. Архивирано из оригинала 2016-12-20. г. Приступљено 2016-12-15. 

Извори[уреди | уреди извор]

  • Гyőзő, Безерéдy. Сзáз пéцси éвад : а Пéцси Немзети Сзíнхáз сзáз éве. Пéцс : Баранyа Мегyеи Кöнyвтáр, 1995. ISBN 978-963-7272-90-5
  • [1] Натионал Тхеатре оф Пéцс ин тхе Хунгариан Тхеатрицал Леxицон (Гyöргy, Сзéкелy. Магyар Сзíнхáзмувéсзети Леxикон. Будапест: Акадéмиаи Киадó, 1994. ISBN 978-963-05-6635-3), фреелy аваилабле он мек.осзк.ху

Спољашње везе[уреди | уреди извор]